Повећање сличности у речнику за људе и животиње само је један од аспеката кризе. Системи културних разлика бришу се и доводе до неодређених граница идентитета

Мурал у Ужицу (Фото: Данас)

Већ сам писао о појави да животиње носе имена људи, а имао сам и прилику да ми  поред ногу пролазе Ана, Милан, Жика и други длакави четвороношци. Једном приликом наилазим на жену која пита власницу кучета коју сусреће на улици да ли је то син или ћерка. Боже саклони: улицом водити на повоцу репатог сина или ћерку као власништво! Већ су угинуле животиње почеле да се „сахрањују“, у сандуцима, у посебна гробља. Негде у свету почело је, или ће ускоро почети, крштавање животиња. А онда ће доћи, или је већ дошло, и венчавање.

Памтим да је некада било сасвим, сасвим друкчије. Речник је строго одвајао појаве код животиња од појава код људи. Људи су се рађали, животиње се котиле, човек је  умро или се упокојио а животиња крепала, угинула, цркла. Жене су биле трудне или носеће, док је крава била стеона, крмача супрасна, а свака животињска женка скотна. Крава се телила и добијала теле, овца се јагњила и добијала јагње, кобила се ждребила, крмача прасила, мачка се мацила а коза козила, кучка се штенила. Живина се легла. Такође, јарац је кецао, ован мрчио, пастув опасивао… Поједине животињске врсте имале су разрађене називе и по узрасту: ждребе – омица, ждребац – кобила, коњ; теле – јуница, јуне – крава, бик, во; јагње – шиљеже – овца, ован. Занимљиво је довести те називе у везу са следећим: у Западној Европи вековима није постојао назив за омладину, разликовали су само децу и одрасле; тај средњи узраст појавио се онда када су формирани кадети.

Јован Мирић: Сећање на памет

Колико се помно водило рачуна о овим разликама у језику види се по томе што је било увредљиво некога назвати коњем, кравом, козом, овцом, ћурком, магарцем, псом, кером… Увредљиво је било и животињу назвати именом неког присутног чељадета. Ако је неки сељак у кола презао кобилу Олгу или коња Мишка, будите сигурни да су те јединке купљене на страни, да нису потекле из те средине. Додуше, постојали су извесни изузеци: детету се могло тепати са јагње, пиле, миш. Али већ са појавом куцо и мацо кренуло се у брисање разлика у називању. Чини ми се да сам то по први пут чуо онда када су пси удостојени енглеских имена: Боби и Џеки.

Зашто указујем на брижљиво одржавање ових разлика у некадашњој култури Срба?

Јован Мирић: После кише

Рене Жирар писао је о механизму задушне жртве којем заједница прибегава кад дође до кризе у виду нарушавања друштвеног поретка, односно система културних разлика. Криза је претила отпочињањем ланаца агресије у заједници. Сличност је била опасна, камоли једнакост, толико опасна да су се у неким племенима убијали близанци, или је било опасно рећи оцу да син личи на њега. Правни систем могао је да замени механизам задушне жртве, сматра Жирар, али и он може да изгуби – и већ губи –ту своју функцију лабављењем разне врсте. У последњих тридесет година било је код нас случајева да се отац лично освети убици свога детета, пошто суд није изрекао одговарајућу казну. Може се рећи да је право и настало да се појединац не би лично светио.

Дакле, по Жирару, смањивање разлика и повећавање сличности води у кризу и распирује агресију унутар заједница. Повећање сличности у речнику за људе и животиње само је један од аспеката кризе, поред бројних других. Већ има основних школа у којима се бележи и преко 80% одличних. Не води ли ово драстично смањивање распона у школским оценама до повећања суревњивости међу децом и до потребе да родитељи својим трудом повећавају оцене? Постоје и други, бројни и разноврсни домени кризе, о чему можемо да читамо у књигама и штампи или да слушамо на телевизијама већ одавно. Стари системи културних разлика бришу се и доводе до неодређених и нестабилних граница идентитета. Не само код нас.

Categories: Гостинска соба

Tags: Јован Мирић, животиње