Радио-драму „Бој на Чегру“ ипак објављујем у част Сретења, односно Дана државности Србије. Што се, наравно, има схватити као чист сарказам

Ћеле кула (Извор: Словенски весник)

Нека Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихову децу колико вреди независност једног народа, показујући им по какву су је цену платили њихови очеви
Алфонс де Ламартин, 1833.

Рад на драмској поеми Бој на Чегру започео сам 17. фебруара 2007. у Москви, а наставио и окончао 3. марта исте године у Краљеву – дакле, за два и пô месеца. Самом писању је, међутим, претходило вишемесечно ишчитавање свега што ми је доспело под руку, значајног за дело којег сам се прихватио.

Поему сам затим одложио да одлежи с осталим рукописима и на њу „заборавио“ на годину дана.

Онда сам дао да се један одломак (монолог Хуршид-паше) печата у новембарском броју Књижевних новина, 2008. године.

Цела поема је објављена неколико месеци касније у (тада) сврљишко-књажевачком књижевном часопису Бдење – на двестогодишњицу битке на Чегру.

Одзив малобројне читалачке, као и слушалачке публике (на све ређим песничким вечерима), бејаше више него ласкав и похвалан. Начуо сам да је неко негде у Нишу написао и да би поему ваљало поставити на сцену.

Од тога није било ништа.

Са своје стране, те 2009. године сам рукопис понудио краљевачком позоришту.

Никад ми није одговорено.

Додуше, не бејах баш ни уверен (као што нисам ни данас) да у васколиком и многохваљеном српском глумишту има кадрих да песнички текст овог типа (везани стих, строги размер и ритам, срок) достојно изведу на позоришним даскама. И није ту ствар само у глумишту. У српској књижевности се практично немате на кога ни угледати при стварању сличног дела. По задатим правилима у нас је стварао једино рано преминули Милутин Бојић, пре више од једног века, успевши да напише два комада у стиху: Краљеву јесен и Урошеву женидбу. Бојић је своја дела писао под снажним француским утицајем, Његов стваралачки поступак још у то доба умни људи сматраху застарелим, јербо је у нас нужно застарело све оно што захтева вишак дара, времена и уложеног труда.

Краљева јесен Милутина Бојића

Ја се у свом скромном, засад једином покушају, више ослањах на искуство ближих ми руских песника. Нисам сигуран за Французе, али у Руса овакве ствари још увек нису ни најмање застареле.

Строга форма захтева строго праћење изворног текста, до последњег полугласника и запете; свако глумачко срљање у импровизацију може читаво, брижљиво зидано здање једне драме, срушити као кулу од карата и сурвати буд у приземну спрдњу и лакрдију, буд у сувопарну и лажну патетику – дође му на исто.

Па опет сам од тренутка у коме на своју поему ставих тачку био уверен да се она може изврсно уклопити у формат радио-драме. Знао сам да у нас ту форму негују на другом програму Радио-Београда и на Радио-Новом Саду. Послах је на прву, а потом и на другу адресу.

Никад ми није одговорено.

И велики национални јубилеј прође. Мање-више – неприметно, као и многи други национални јубилеји, како је и ред на окупираној територији.

Бој на Чегру је ипак једном постављен и на позоришну сцену. Десило се то 2014. године у Тополи, у склопу обележавања стогодишњице избијања Првог светског рата, захваљујући труду професора књижевности и писца Слободана Живковића из Ваљева и његових бивших ученика, тада већ студената. Ево имена тих дивних момака и њихових улога: Митар Милинковић (војвода Стеван Синђелић), Немања Пантелић (Милоје Петровић Трнавац), Милош Гајичић (Петар Добрњац), Стефан Павић (Хуршид-паша) и Данијел Томић (Петко).

Проф. др Слободан Живковић (Фото: Видео исечак)

Професор их је нарочито за ту прилику средином маја окупио у дружину названу Неоформљеним позориштем. Комад увежбаваху пуна два месеца у једној незавршеној, неомалтерисаној кући у Ваљеву. Сами су обезбедили потребне реквизите и поднели све трошкове (осим превоза), да би у Тополи, на саму стогодишњицу почетка I светског рата, својим наступом отворили свечано обележавање великог јубилеја, које је трајало шест дана и претворило се у праву народну светковину, зачињену низом разноврсних програма уметника, издавача, јавних радника, културно-уметничких друштава из Тополе, Јагодине, Београда, Крагујевца, Чачка, Краљева, Зубиног Потока… као и гостију из иностранства: Русије, Белорусије и Француске.

Вреди ли напомињати? – ниједна телевизија није забележила ни кадра, ниједан дневни лист (са часним изузетком франкфуртских Вести) није написао ни ретка о свему томе, без обзира на вишемесечна и вишекратна обраћања и позиве са стране организатора. Нека од тих вајних „средстава јавног информисања“ се у Тополи појавише тек онда када је све било завршено, а организатори, учесници, народ и гости се увелико разишли…

Глумци Неоформљеног позоришта после одигране представе у Тополи, 28. јула 2014. (Фото: Видео исечак)

Прошло је још пет година. Идеја о снимању радио-драме „Бој на Чегру“ обновљена је на подстрек Горана Пршића Масног, рок-музичара, композитора и продуцента из Сарајева. Те 2019. године нас неколико пријатеља се окупило поводом подизања споменика Светом Сави у селу Грачац код Врњачке Бање, па у том полету решисмо да направимо и радио-драму. Пршић је имао сву потребну опрему за снимање. Пошто нисмо располагали средствима за упошљавање професионалних глумаца, подразумевало се да ћемо и тај део посла одрадити сами.

Тако нешто је, међутим, лакше решити него учинити.

Друга и четврта појава поеме – свађа војвода Трнавца и Добрњца, те монолог Хуршид-паше су врло брзо снимљене. Онда већ настаје проблем: где наћи достојног тумача најзахтевније и носеће улоге – војводе Синђелића, као и његовог сеиза (коњушара) Петка, који у поеми говори својим родним и некњижевним, нама блиским, а недовољно знаним источносрбијанским наречјем? Посао почиње да се одуговлачи.

Убрзо наступа корона-лудило, па личне обавезе, послови, болести сваког од чланова наше мале, а земљописно раштркане дружине – и да не замарам читаоца непотребним детаљима: снимање је најзад окончано после додатних шест година, лета 2025. године у краљевачком студију Рок планета, благодарећи доброти и труду још једног придруженог члана екипе – власника студија, гитаристе, музичког педагога и продуцента Владислава Јурића Џуба. Читав посао је уопште изнела врло шаролика дружина, у којој само носилац главне улоге има везе са глумом:

Владан Славковић из Краљева – сликар и глумац, у улози Стевана Синђелића;

Раде Јанковић из Бољевца – правник и православни публициста, у улози Синђелићевог сеиза Петка;

Иван Марковић из Подунаваца код Врњачке Бање – вајар и музичар, у улози војводе Милоја Петровића Трнавца;

Драган Буковички из Краљева – аутор комада, набеђени песник и преводилац, у улози војводе Петра Добрњца и

Горан Пршић Масни из Сарајева – рок-музичар, композитор и продуцент, у улози Хуршид-паше, истовремено и редитељ радио-драме.

Сав снимљени материјал је опет преузео Горан Пршић и, већ нарушеног здравља, после једне тешке и у очекивању још једне мало лакше операције, током прошле јесени, успео уобличити у једну врхунску звучну слику, али – без неопходних позадинских ефеката.

Драган Буковички (Фото: Словенски весник)

Те сам ефекте одабрао и унео, мада неук, сâм, на своју руку. Штошта се због тог мог неуког уплитања изгубило у претходно постигнутом квалитету звука, али мислим да је у коначници добитак ипак превагнуо над учињеном штетом. Ако ћемо о манама – наћи ћу их сâм, као аутор, више од најзлонамернијег слушаоца. Али, штоно кажу – колико пара, толико и музике. Не може се до бесконачности користити туђа добра воља, па још без икаквог изгледа на барем делимичну надокнаду протраћеног труда и времена.

Бој на Чегру је једна од чворишних, судбоносних тачака српске нововековне историје, у којој су до пуног изражаја дошле и највише врлине и највеће, најпогубније мане нашег народа. О томе просечан Србин ипак има врло мутну представу, без обзира на узраст, образовање и поносито клицање војводи Синђелићу. И без обзира на уместан, излизан од силног цитирања савет француског песника Ламартина, записан пред Ћеле-кулом јула 1833. године, који упркос „излизаности“ никад није сувишно поновити: „Нека Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихову децу колико вреди независност једног народа, показујући им по какву су је цену платили њихови очеви“.

У све претходно речено су ме, свако на свој начин, додатно утврдили тако различити људи, који су покушали да, свако на свој начин, моје скромно делце приближе широј публици – попут једног дубоко верујућег професора књижевности, какав је од СПЦ одликовани Слободан Живковић, и, са друге стране, једног национално прилично равнодушног рокера, какав је Горан Пршић. Лично искуство ми је говорило исто што и њима двојици, али бих га без њиховог упливисања тешко могао тако безусловно прихватити.

Можда ово што смо учинили неког вештијег и позванијег понука да цео посао обави боље него што смо ми умели. Што се тиче осталих, који нађу да наш труд није био бесмислен и узалудан, могу помоћи да се Бој на Чегру појави најзад и у виду књиге с још неким песмама – куповином неког од претходно штампаних наслова нашег Српско-руско Братства Светих Цара Николаја и Владике Николаја (Словѣнског друштва). Неке од тих наслова могу пробрати овде.

Последњи од њих – збирка песама Радета Јанковића, посвећена Хајдук-Вељку Петровићу је из штампе изашао пре буквално недељу дана.

И на самом крају: за мене је дубоко символична чињеница да овај чланак завршавам и пуштање радио-драме у интернет пространство спремам баш у вечери на празник Светог Трифуна, на који су ове године (да ли?) случајно пале и зимске Задушнице, а некоме пак (као и увек) – Дан заљубљених. Напољу је сиво и облачно, па се не види да ли се месец почео „ватати“ као у епу Филипа Вишњића; али који год празник ко обележавао или прослављао, радио-драму Бој на Чегру ипак објављујем у част Сретења, односно Дана државности Србије. Што се, наравно, има схватити као чист сарказам.

Јер смо у такој могућности.

Опрема: Стање ствари

(Словенски весник, 14. 2. 2026)

Categories: Гостинска соба

Tags: Бој на Чегру, Драган Буковички