Сукоб Српске напредне странке и „студената“ је сукоб између два крила „друге Србије“, у којем национални људи не би требало учествују

Миша Ђурковић (Фото: Соња Ракочевић)

У дане када почиње велики Васкршњи пост и када људи праштају и рашчишћавају наслеђене грехове, увреде и свађе, дозволите ми да покушам да рашчистим неке недоумице и себи и другима.

Елем, овај наслов који је често понављан у руској револуционарној традицији, од романа Чернишевског, па до Лењиновог програмског памфлета из 1902. године, узет је намерно да би се јасно одредили према тој традицији која стоји и иза данашњих „студентских“ протеста. Узгред, и Војислав Шешељ је 1985. у Лондону, у издању емигрантске Наше речи, објавио књигу под истим насловом.

Хајмо редом. О овој власти сам чини ми се врло јасно све написао и пре него што су власт преузели и то управо на овом порталу. Наиме, покојни Жељко и ја смо били први колумнисти портала који је он покренуо крајем 2009. године. Годину дана сам писао редовне колумне и престао сам када смо се он и ја разишли око односа према СНС.

Он је веровао и надао се да то може да буде боља политичка опција, док сам ја сматрао да странци припремају нову превару и да ће у кључним питањима бити још гори од тадашње власти. Мој последњи чланак објављен 2011. био је „Зашто Тома мора да се увлачи Дерети“ и врло је лепо нацртао да напредњаци долазе како би предали Космет и како би још више промовисали идеологију „друге Србије“. Још га има негде по интернету…

Преглед вештачке интелигенције

Такође мислим да сам први у јавном простору, у Утиску недеље 2014. године, објаснио како је Меркелова, као главни извршилац, 2011. године после посете Београду рекла да је са Тадићем готово и да мора да се почне са довођењем СНС на власт. Целу причу су оперативно, наравно, одрадили Енглези, односно тадашњи амбасадор Европске уније Мајкл Давенпорт. Велику улогу у томе имао је и тадашњи београдски одбор жутих, али то је друга прича.

Шмитовска подела

Против овог режима и његове погубне политике борим се откад су дошли на власт, при чему се не сме заборавити да је Мировићева екипа у Војводини урадила доста на сузбијању Пајтићевог и лигашког сепаратистичког наслеђа и елиминацији сексуалног васпитања и џендера из образовања.

Но, београдска централа је све више и више постајала идеолошки центар „друге Србије“, „жутих“ и ЛДП кадрова који су сада сви у СНС и фактички воде све сегменте политике. Обланда је, наравно, шатро проруска и шатро национална, јер се у Србији једино тако добијају избори. Ево прост тест: све телевизије које је СНС узео или покренуо у последњих десет година су изразито про-ЛГБТ и изразито антируске.

Узгред, изненадих се што видим да се сада на Н1 и Новој кука како власт таргетира Верана Матића. Па зар он више није специјални саветник и специјални изасланик председника државе? То је као и са Зораном Михајловић, доказ како исти кадрови флуктуирају у власти и ван ње од ситуације до ситуације. Не заборавимо да је главни режимски бот у јавном простору човек који је 1998-1999 тражио бомбардовање Србије.

Кад смо код тог „таргетирања“, ови из Центра за друштвену стабилност заправо раде исто оно што је покојни Славиша Лекић радио управо на Н1. Ово њихово Зло доба је чак и визуелно реплика Јунака доба злог. И да се подсетимо и тамо је такође била Љиљана Смајловић, а тада се нико није бунио што се „таргетирају новинари“… У тој борби нема никаквих принципа нити норми, све се своди на шмитовску диференцијацију о томе ко је где.

Veran Matić: Podneću tužbu protiv autora filma o meni

О природи СНС режима неколико година сам писао колумне под називом „Шта после Тита“ на порталима Стање ствари и Правда, па ко хоће да чита све је доступно. Исто као и бројни моји наступи, коментари и сл. Не мислим да то опет стално морам да понављам. То раде политички активисти, што мени није посао. О овима све знамо, о чему најбоље говори да странци држе по 90 посто тржишта банака и исто толико процената тржишта уџбеника, што је ситуација какве нема нигде у Европи.

Напад на Матицу

Хајмо сад на актуелне протесте и став о њима. Борба против овог режима не значи да треба да подржим сваког ко је такође против њега. Ако ико ишта зна о мени или о Зорану Чворовићу и ономе што радимо 35 до 40 година, ни у лудилу не може да помисли да ми можемо да подржимо нешто што се зове „пленум“. Побогу, цео живот се боримо против комунизма и његовог малигног наслеђа у Србији, а сад би требало да подржимо анархистичке и комунистичке идеологије и покрете?!

Зоран Чворовић: Саборац из Лондона

Дакле, ако ћете нашу подршку можете да направите Студентске летеће одреде. Ако правите пленуме и зборове радних људи и грађана, онда наравно тражите подршку друга Јове Бакића или његовог некадашњег партијског друга Борка Стефановића, који је имао Левицу, и то је у реду.

Чак и национал-либералима западне провенијенције пленуми не сметају као што демократама пред рат нису сметали комунисти на Универзитету, све док их нису побили после 1944. Но нама са деснице и те како смета јер сматрамо да је комунистичко наслеђе у било ком облику и даље највећи проблем, уз југословенство. Стога не долази у обзир да учествујем у било чему сличном. То што деца на улици носе Светог Саву и крстове нема никакве везе са идеолошком и организационом природом ових протеста.

Као што сам прошли пут писао, део протеста је била и идеја да се уведе Кризни штаб у Српску православну цркву и смени Патријарх. Такође, једна група, углавном Динкових активиста са Филозофског у Новом Саду, је пробала да на силу преузме и Матицу српску. Оно што се десило у понедељак 16. децембра је просто наставак тога.

Миша Ђурковић: Искључење Пантелића и Милићевића из СПЦ потез који треба поздравити

Наиме. протестанти су без икаквог повода пробали да униште и дезавуишу Свечану академију поводом два века Матице српске, притом звиждећи српском Патријарху. Да подсетим, Матицу смо једва сачували ових година од лигаша и аутономаша, пре свега због ауторитета покојног Чеде Попова, а онда и садашњег председника и свих нас који се око ње трудимо. Протестанти, наравно, управо на њу ударају, а не на „реформисану“ САНУ која је данас све само не српска.

И сад неко очекује да ја подржим унука Јеврема Брковића који кидише на Матицу и Српску православну цркву? И да ми Јелена Клеут објашњава ко је Карађорђе? Хвала лепо. (С друге стране, не заборавимо, власт такође на овај огроман јубилеј за српски народ није послали ниједног од највиших функционера државе, него председника странке…)

Корени проблема

Ко хоће да разуме стварну идеолошку позадину ових протеста треба да иде на сајт Прогласа и да изучи ставове људи који су тамо окупљени. Такође, можда још важније, треба да посети сајт Института за филозофију и друштвену теорију и да види врло занимљив идеолошки оквир који доминира код уважених колега, а који чине марксизам, квир, феминизам, подршка трансродним теоријама и оно што заговара доктор Миливоје Бешлин.

Почетак свега овог што се сада дешава налази се у дешавањима око ИФДТ-а 2019. године. Тада је, након сазнања да се тамо одржавају тренинзи „Министарства простора“, део државе решио да покуша да то сузбије и да стави фирму под своју контролу. Но, након што се појавила петиција коју су потписали Чомски, Балибар и сл, држава је од тога одустала, вратила ИФДТ Пери Бојанићу, и не само то него Ђокића, који је део целог тога система, поставила за ректора, дајући му фантастичну позицију и огромну моћ. Е онда су кренуле „школе демократије“ по Србији као систем прављења инфраструктуре за све ово и након одговарајућег повода ствари су експлодирале у „студентске“ протесте.

Код целе те структуре, као и код њихових медија попут Нове, Данаса, Н1 итд, моја маленкост има статус „фашисте“ кад су лепо расположени, а кад нису онда могу и још горе придеве да ми смисле, попут нацисте, мизогина, неког ко се залаже да се бију деца итд. Нова С је у више наврата водила бруталне кампање против мене лично. Да скратим, код целе те екипе ја важим за вероватно највеће зло у Србији.

Свештеник Владимир Вранић: Осврт на покушај „поништавања“ др Мише Ђурковића

Дакле, то све бих подржао само ако сам мазохиста, што баш и нисам.

Коначно, о односу националне интелигенције према протестима и свему овоме. Кад знате горе наведено, (нпр. знате ко стварно води протесте у Новом Саду), онда вам је јасно зашто је врло мало националних интелектуалаца подржало све то. У Новом Саду их има двојица и то из врло личних разлога, има један у Чачку и двојица релевантних у Београду. Снага те двојице и националне опције у протесту и организацији протеста је апсолутно никаква. Они се не питају ни за шта, немају новац, немају медије и било какав утицај на организацију и креирање листе. Имали сте добар тест, а то је покушај избора чланова РЕМ. Од пет имена, наравно, ни једно једино није било национално, него је била „хард кор“ екипа Пешчаника и Прогласа.

Да скратим, сукоб СНС и „студената“ је сукоб између два крила „друге Србије“ и у томе национални људи не учествују, нити би требало да учествују. Наравно, ако неко мисли другачије, срећно му било.

Треба такође нагласити да је локал друга прича. Већина људи тамо нема појма ко шта води у Београду и гледа да се некако разрачуна са локалном мафијом, јер на локалу је овима из власти углавном то остало.

Интелектуалац и политика

На крају о улози интелектуалаца. Интелектуалци нису политичари и не треба очекивати од нас да радимо посао политичара. Политика је прљав, бруталан посао који не може свако да ради озбиљно. Захтева да лажете, улазите у корупцију да бисте нашли новац, обећавате свима све да бисте дошли на власт, итд.

Ко хоће озбиљно да се бави политиком овде, мора да зна од кога је и како Вучић набавио новац да би дошао на власт 2012. и да му парира на сличан начин. Све остало је смешно. Садашња опозиција, као и протестанти не раде ништа од тога, и чекају да их странци доведу на власт. Коме се не свиђа ово што износим, слободно може да настави да верује у Деда Мраза.

Оно што пак ми радимо, јесте да стварамо и развијамо интелектуални програм опстанка и обнове овог народа у Србији и ван Србије и боримо се против разних болести које странци покушавају да нам увале. А он тражи да се политика и идеологија избаце из породичног дома, школе, универзитета и цркве, а не да се све те институције политизују још више. И с обзиром на никаква средства, успеси нам уопште нису занемарљиви. Штавише, у региону се сматра да имамо врло озбиљну националну интелигенцију, а слобода са којом радимо разне ствари које иду против глобалног мејнстрима изазива поштовање.

Миша Ђурковић: Јавно извињење или Срећна Нова 1948!

Ево да наведем само неке од конкретних ствари које сам са колегама, сарадницима или сам успевао да за ове две и по деценије урадим, поред свог основног научног посла: покретање српског питања у ЦГ после 2006. и успешно лобирање за увођење двојног држављанства у Србији; спречавање да се Срби у региону прогласе за дијаспору и стварање савремене и ефикасне политике према Србима у окружењу; заустављање Грађанског законика у три наврата; заустављање увођења сурогације и еутаназије у Србију; спречавање увођења ЛГБТ пропаганде у школе са образовним пакетима 2017; убеђивање цркве да почне озбиљно да се бави питањима џендера (требало нам је десет година); измена уџбеника из биологије за осми разред (чишћење од џендер пропаганде); организовање две конференције након којих је суспендована примена џендер закона; убацивање, у Закон о продаји земљишта странцима, одредбе којом је забрањена продаја унутар простора десет километара од границе; итд.

Више од тога не можемо без политике, а то није наш посао. Отуд сад можемо само да констатујемо како и последњи остаци српске државности нестају са севера Космета, како режим предаје Универзитет у Митровици у руке Приштини, да то осуђујемо и бележимо и објашњавамо како смо и зашто довде дошли. И још нешто: задатак интелектуалца није да се свиђа масама, него да говори истину, отвара нове видике и бори за оно у шта верује, па шта кошта да кошта.

Дакле борба траје. Свако нек уради колико може, а на Господу је да види шта ће са тим. Срећан вам Часни пост.

Опрема: Стање ствари

(Нови стандард, 24. 2. 2026)

Categories: Гостинска соба

Tags: Миша Ђурковић