Стање ствари у наставцима доноси изводе из Мемоара војводе Василија Трбића
У СОЛУНСКОМ ЗАТВОРУ ЈЕДИКУЛА – НАПАД ТУРСКИХ ЗАТВОРЕНИКА НА ХРИШЋАНЕ
Био сам ухваћен. На интервенцију Лукијанову, они из Хиландара одговорили су да фотографија која им је послата од стране солунске полиције није онога човека који је имао удела у раду оних екскурзијаната-гимназијалаца из Солуна. Кад су позвани да дођу у Солун на суочење, одбили су, а на то су имали право као светогорски калуђери над којима солунски валија, по светогорском уставу и аутономији коју је Света Гора уживала, није имао власти.
Из Битоља је исто тако дошао извештај да ме ни тамо нико не познаје. Чекао се извештај из Скопља и Куманова.
За то време сам пребачен из полицијског затвора који је био у валијату, у центру Солуна, у затвор у Једикуле. Повод за овај премештај био је овај: конзул Љотић решио се да набави пет пушака и за ту ствар беше ангажовао Милоша Братоножића, који је био чувар тзв. француског кеја на солунском пристаништу и магацина на истом пристаништу и био у служби кејског друштва, које је било француско. He знам како је то испало, али кад је Милош хтео, односно изнео те пушке из магацина француског и хтео да их стави у фијакер, њега ухвати турска полиција и затвори заједно са женом и троје деце. Ни до данас ми није познато како сам доведен у везу са хватањем Милоша Братоножића и овога оружја, тек то је био повод што сам променио затвор и дошао у Једикулу.
Једикуле – сам затвор Једикуле сматра се као један од најгорих у Турској. Подељен је на седам разних кућа. Свака је била опкољена посебним зидом, а све укупно једним зидом који је опасивао цео град, тзв. Једикуле. Унутра је била болница, апотека, велика бакалница и једна соба за састанак, који је обављан у присуству стражара. Поред тога, била је једна касарна у којој је становала жандармерија која је уједно и чувала затворенике и одржавала ред наместо апсанџија у самом затвору. Кућа у коју сам доведен била је једина из које се могао видети Солун и море. Иначе, из осталих затвореничких одељења није се могло видети ништа сем неба изнад себе. Било их је много који су покушали да подземним ходником изађу из овог затвора, али никоме то није пошло за руком, јер су зидови били тако испреплетани да је свака комуникација испод земље, без специјалних справа за то, била немогућна.
Зграда у којој сам био смештен била је двоспратна и новијег датума. У самој соби, која се зове кауш, био је овакав поредак: свака соба имала је свога старешину, каушбашију кога је постављао командант затвора. To је по правилу био муслиман, осуђен најмање на петнаест година робије, што беше услов за стицање тога звања. Каушбашија је имао најлепше место у соби – у зачељу.
Сви су лежали на патосу од дасака, на рогозини коју је сваки за свој рачун куповао и простирао под себе оно што је имао. Каушбашија је спавао на два душека, имао јорган са чистим чаршавом и кад би изјутра устао, неколико затвореника притрчало би да му принесу воду за умивање, а други су у већ распаљен мангал стављали џезву и кували кафу, док би трећи савијали цигарете и спремали чибук. Пошто се умије, душек остане ту прострт као што је и био, само се јорган учетвори и пошто каушбашија попије кафу, одмах се донесе табла и отпочне коцка зв. турски „шеш-беш“. Новодошавши затвореник обично, ако је лепо одевен и по изгледу има пара, добио би место ту одмах поред каушбашије, добио би кафу и позив да игра, да се коцка.
Када сам дошао, пошто сам био пристојно одевен, сигурно сам давао утисак неког младог човека који је вешт у коцки, јер сам добио место поред самог каушбашије. Али пошто сам сутрадан одбио кафу а после и коцку, јер то никада у животу нисам радио, одједанпут ме је преместио негде иза средине собе, много ближе нужнику него себи.
Нисам се нимало љутио. Штавише, било ми је право, јер сам тако дошао у друштво учитеља, професора и осталих првака, све тзв. Бугара из целог солунског вилајета. To је за мене била велика школа, велико познавање људи из свих крајева Македоније, односно солунског вилајета, који се на север простирао све до иза Велеса, близу до Зеленикова, на исток до реке Месте обухватајући Серез, Драму и Кавалу, а на запад далеко иза Водена, тако да је цело Островско језеро припадало Солунском вилајету. Ту, на томе месту, упознао сам више Македонско-одринску револуционарну организацију, њен систем, њене прваке, него што бих то икада могао на другом месту овако детаљно да проучим. Видео сам један смишљени план бугарске државе који се доследно изводи помоћу школе, цркве, разних публикација, напослетку камом, бомбом, парама, разним подмићивањима, а све је то водило једном циљу – да се Македонија прикључи Бугарској. Ништа се није жалило, ништа штедело, а најмање образ и поштење – само да се овај циљ постигне. Сва интелигенција, васпитана по бугарским школама, а неки отргнути из грчких и српских школа, као Даме Грујев и Петар Поп-Арсов, све је служило истом циљу. Према тој страшној организацији стајали су Срби: који од ових својстава ниједно нису имали. Они су владали поштењем, храброшћу и огромним непознавањем стварне ситуације у Македонији и лутали су у својим схватањима од којих је преовлађивало то да се боримо против те напасти једино школама и просветом; а то је у основи било погрешно, јер се ова аждаја морала у главу убити, што се није могло пером учинити. За то је требао буздован. И ја сам себи ставио у задатак, ако икада изађем из затвора, да посветим цео свој живот ковању тога буздована, којим ћемо тој аждаји размрскати главу и натерати је на схватање да се не може остварити све оно што се кује у софијском двору од Кобурга и његових саветника.
Собе у овом затвору биле су направљене да могу примити сто педесет затвореника у целој згради, тј. у четири собе колико их је у тој згради било, по две на сваком спрату. Међутим, у овој згради било је петсто затвореника тако да стварно за лежање, сем посебног комодитета који је имао собни старешина, други нису имали ни по четрдесет центиметара простора, те се ноћу није могло уопште спавати због те несносне тескобе. Срећа је била што су апсане биле широм отваране чим сване и затвореници су били слободни преко целог дана у дворишту и сви су се међу собом мешали. Храна се састојала само од једног килограма пшенична, добро печена хлеба на дан – и ништа више. Воде је било добре и довољно. Ко је имао новаца могао је у затворској бакалници купити што му треба за јело, јер је свак могао држати новац код себе. У бакалници једино није било свињског меса и алкохола. Осталог свежег меса било је, и могли смо кувати и пржити по вољи. Тамо се куповао и ћумур за мангал, и обично су цело преподне горели мангали и кувало се јело на истом мангалу више пута. Бакалницу је држао закупац муслиман. Воћа је било у изобиљу, кад је коме воћу било време, а такође и рибе. Људи су се међу собом помагали. Било је људи с новцем, а многи га нису имали. Они су трчали, куповали и кували онима који су имали неки грош код себе, па су тако и они добивали мало јела. Али најтежа ситуација је била за време сезоне бостана. Иако је бостан био јефтин, сви га нису могли куповати, па су они јели чак и кору од диња и лубеница.
Дејан Антић: Као што је заборављена Стара Србија, тако су заборављени и њени јунаци
Али све би се то још могло поднети, да није било оне чувене солунске маларије. Људи слабо храњени, чим би добили маларију одлазили би у болницу, која је била у затворском кругу Једикуле. Ту је било толико болесника за време летњих месеци да су не само по двојица спавали у кревету, већ су људи спавали и између кревета, на поду. Била су три лекара у болници. И док заврше преглед у једној соби и пређу у другу, за њима долазе болничари, скидају мртве са кревета, носе у мртвачницу и затим се изјутра рано износе из града Једикуле на затвореничко гробље, звано „Ђул-баба“, које је до самих зидина Једикуле, по величини ништа мање од солунских великих гробаља, подељено и оно на три конфесије: муслиманску, јеврејску и хришћанску.
Највећи број затвореника били су муслимани који су одговарали за разне деликте, почевши од најгрознијег разбојнишитва, убиства из освете, па до крађе коза. Хришћана није било ни међу разбојницима, ни међу лоповима. У то време тврдили су да нас је било хиљаду шесто у Једикуле, и сви смо били политички кривци. To је уједно била и највећа група политичких затвореника у европској Турској, док их је мањи број био у Битољу, а најмањи у Скопљу. Бугари су, разуме се само по себи, били у огромној већини, затим је било Грка, а од Срба били смо ја, Милош Братоножић и његова жена са троје деце. Милошева жена са децом била је у женском одељењу, које је било потпуно одвојено, те управо нисмо ни знали где је. Управа затвора и поједини жандарми пропуштали су свакодневно Брато-ножићева најстаријег синчића, доцније др Јована Братоножића, лекара, коме је тада било шест година. Њега су пропуштали да долази из женског затвора своме оцу. Пошто је женски затвор био мање чуван него мушки, наши пријатељи из Солуна дотурали су француске и српске новине у женски затвор, те смо их ми преко малог Јована добивали у мушки затвор. Разуме се, ово је била ретка ствар и морали смо много пазити да нам се та веза не ухвати.
Запазио сам једну ствар. Сваки јавни радник припадник ВМРО, још пре него што падне у затвор имао је готову одбрану, свој алиби и све што му треба да лакше прође на суду. Били су готови сведоци да сведоче у корист оптуженог за све и за свако доба. Градске и сеоске касе које су припадале организацији ВМРО слале су редовну помоћ ухапшенима, тако да су могли лакше издржати затвор. Једна ствар је била изненађење за мене: у разговорима које су међусобно водили ови бугарски револуционари, махом интелигенција (учитељи у огромној већини, професори – њих неколико, много свештеника, ниједан лекар, ниједан адвокат), често се говорило како су за издајство извесне личности терали и присилили сина да убије оца, брат брата, муж жену и отац сина. Таквих случајева поменули су у своме разговору врло много. Гнушао сам се не само у души, већ и у разговору са њима. Говорио сам да је то највеће варварство и да не могу схватити какво домаће васпитање имају људи који могу овакве ствари проповедати и на делу изводити. To је била једна нова психологија и за масе народа у Македонији, и она је дошла директно из Бугарске, као бугарски производ, али се почела одомаћивати и у Македонији. Доцније сам имао прилике да наредим да се у селу Извору, у велешком срезу, стреља неки Димко, који је по наредби ВМРО убио свог оца Наума, што је Али-бегу Алипашићу, код кога је био у дугогодишњој служби, проказао оне људе који су за рачун Велешког градског одбора ВМРО отерали триста комада оваца. Ето, за ту кривицу наместо неко други да казни тога Наума, они су натерали његова сина да оца убије.
Војвода Василије Трбић: Српска ми труба затруби, во това село Дреново
Једнога дана дознам, не само ја, већ сви смо осећали да се спрема напад од стране Турака затвореника на нас хришћане. Пошто смо преко целог дана водили политичке разговоре у групама и групицама и пошто ти разговори нису били нимало у корист турске државе и њене управе, и пошто се сваког деветнаестог августа, на рођендан султана Абдул Хамида, очекивала амнестија која је редовно обухватала политичке кривце – а међу Турцима их није било, амнестија се могла односити само на нас хришћа-не. Ми смо често у шали говорили овако: „Док смо у слободи, цела нам је Македонија тесна, па се у њој кољемо. А сад овде у Једикули сви имамо довољно места. Сви смо се измирили. He свађамо се, не мрзимо се. И сви очекујмо амнестију – слободу“. Турци затвореници су били решени да изврше покољ међу нама. Неколико жандарма, а и неки други Турци из вароши, приликом састанка са осуђеницима доносили су им каме. Ми смо приметили да се каме скривају испод патоса у затвору, у душеке оних који су их имали, јер нас је толико било на једном месту да се те припреме нису могле извести сасвим неопажено.
Нас неколицина замолимо да нас прими командант тврђаве. Командант затвора (тврђаве) био је један мајор, родом из Босне. Он нас прими. Пожалимо му се и затражимо да се неодложно изврши претрес у целој згради нашег затвора. Он је ово примио као ствар директно управљену против њега. Али ја сам му после успео да објасним на српском језику да је баш у његову интересу да се нареди претрес нас хришћана и да изгледа да је то уперено против нас. И он то прихвати.
Још истога дана, пошто је добивена помоћ од око педесет полицајаца и исто толико жандарма, отпочне претрес у нашој згради. He могу да се сетим тачно, али мислим да се нашло преко осамдесет кама, више од десет револвера Гасерових, што је био потпун доказ да се спремао покољ против нас. После тог претреса преко педесет изразитих разбојничких типова било је издвојено из нашег затвора и размештено по осталим зградама – опет ту у Једикули – пошто је сваки од њих био осуђен на месец дана строгог затвора. Ти затвори постојали су у градским кулама од којих је свака имала по неколико одељења, готово без осветљења. Није се добијала постеља, а за храну само пола тајина и вода.
Ми смо били задовољни што се ствар овако свршила, без жртава, али је у затвору за извесно време наступила затегнутост између нас и Турака. Ми смо се правили невешти да смо ми били подстрекачи за ову рацију.
Војвода Василије Трбић
Само су два Турчина била као неки политички кривци овде. Први, један бег из Новог Пазара, седео је ту већ петнаест година и нико га за цело то време није питао ни за шта. Ћурак од црвене кадифе, некада богато украшен, био је сад у дроњцима. Уопште је његов живот у затвору био бедан. Други је био из Меглина код Водена, који је исто тако лежао у затвору пет година, а нико га ниједанпут није питао ни за шта. He знам да ли је по другим зградама било личности из политичког друштва.
Једнога дана позва ме мајор – командант у своју канцеларију. Био сам прилично изненађен када сам ушао, после поздрава пружио ми је руку, понудио ме да седнем, понудио кафом и цигаром и рекао ми: „Нешто ћу ти рећи, учитељу, али ово задржи за себе. Скопски суд осудио је на смрт ин контумацио некога Василија Трбића и сумња се да си то ти па хоће да те спроведу у Скопље. Кажем ти ово колико да знаш, ако те буду слали у Скопље, шта те тамо чека и зашто те тамо зову“. Мени је застала кафа у грлу и рекао сам: „Нисам ја тај човек, али кад сам у затвору, могу са мном радити шта хоће и терати куд хоће“. Затим сам се захвалио на обавештењу које ми је дао и изашао напоље. He знам ни данас зашто ми је то овај турски официр саопштио – да ли из неких пријатељских побуда, за које није имао никаквих разлога, или да би, по саопштењу, из мог држања могао закључити да ли сам ја тај човек или нисам.
СУЂЕЊЕ У СКОПЉУ, СВЕДОЧАНСТВО ПОПА ГАЏЕ, ОСУДА HA СМРТ
Није прошло ни пет дана, а мени су увече саопштили да се спремим, јер сутра ујутру са свим својим стварима морам да идем у Скопље. Нисам имао много ствари, али оно што сам имао, спремио сам и сутрадан рано, у пратњи два жандарма и три полицајца, везаних руку спроведен сам на железничку станицу и стављен у један купе треће класе, воза који иде не само у Скопље, већ и у Србију. Навукли су завесе на прозоре, дали ми тајин. И тако нас шесторо у једном купеу пођемо у Скопље.
Још исто поподне стигнемо у Скопље, јер тада је био веома мали број станица од Солуна до Скопља и воз се нешто дуже задржавао само у Демир Капији, где се у ресторацији увек могао добити добар ручак. Али, пошто сам био везан, нисам се тим преимућством могао користити.
У Скопљу сам био прописно предат иследном судији, управо државном тужиоцу, и био упућен у затвор где је било више од педесет Арнаута из Пећи, Ђаковице и осталих места Косова и Метохије, које су турске власти слале у интернацију у неке далеке крајеве Мале Азије и на острво Родос.
Ту сам пробавио у самици нешто око петнаест дана. Један жандарм куповао ми је и доносио храну и воће, али никакву везу нисам могао добити ни са ким у Скопљу. Једнога дана позове ме иследни судија и после кратких формалности запита ме: зашто не признајем да сам Василије Трбић? – Ја сам се био навикао да на свако питање дајем само кратак одговор, тако да се много пута десило да је питање било дуже од одговора. Тако сам и овога пута одговорио: зато што нисам Василије Трбић. Он ми каже: „А ако то ми утврдимо?“ – Одговорио сам: „Ви то не можете“. И на томе се овај испит завршио.
Представљена књига „Записи из Македоније“ Милутина Станчића у Смедереву
Био сам стално у самици. Ни са ким нисам могао разговарати. И после оне читаве академије у солунском затвору, овде сам се осећао потиштен, јер и они Арнаути из Метохије, чију сам бар ларму слушао по дворишту, били су спроведени некуд на заточење. Знао сам сигурно да сам осуђен на смрт, али нисам знао какве ће се још процедуре вршити према мени. Ма колико да сам размишљао, нисам могао доћи до правилна закључка.
Једног дана, било је можда око девет сати преподне, упадоше два полицајца и рекоше да се спремим. Везаше ми руке и поведоше ка великом конаку, до града, изнад Централног затвора где је био валилук (седиште валије) и суд. He знам зашто, али мене су позвали у апелациони суд. И пошто су ме само за кратко време ставили у једну собу, одвезали су ми руке и позвали у салу заседања.
Ушао сам. Видим у средини седи сигурно председник суда и око њега судије, свега њих пет, државни тужилац и нико више… Председник суда устане па каже: „Знаш ли где се налазиш?“ Ја кажем: „Видим да сам у неком државном надлештву, али не знам које је, пошто је ово зграда валилука и знам да се овде налазе све власти вилајетске, те не знам које је ово одељење“. Он ми рече: „Ово је суд на коме има да се изврши суочење између тебе и капетана коњичке жандармерије Н. Н. из Куманова и Н. Н., секретара суда из Куманова (тарара ћатиби), оба синови покојног Шериф-бега.“ Ја сам се само поклонио. Утом улази један турски официр. Пошто је казао податке о себи, председник суда упути га на мене да ме добро погледа од главе до пете и каже да ли ме познаје. Овај дође до мене, одмери добро неколико пута, и на моје велико изненађење, које никаквим знаком нисам одао, рече: „Овога човека не познајем“. Овај му рече: „Кажи трипут“. И он трипут понови турски: „Танамас“ (не познајем). Иста процедура обављена је и са млађим сином, секретаром суда. И он је дао исти одговор као и старији му брат. Моји пријатељи у Куманову – Ђорђе Денковић, Јован Цакић и остали, успели су да убеде синове Шериф-бегове да не кажу да познају убицу свог рођеног оца. Али ме је чекало једно још веће изненађење. Пошто су изашли из сале синови Шериф-бегови, улази један српски свештеник, звани поп Гаџа, из села Лескова у прешевској кази где је покојни Шериф-бег такође био спахија, a поп Гаџа му је био велики пријатељ. Пошто је дао кратке генералије, председник суда и њему да исто наређење као и онима пре њега: да дође мени ближе, да ме погледа добро и да каже да ли ме познаје. На то им поп Гаџа (имао је крупан глас планинца и говорио је високо као да је на врху Козјака) проговори громко:
„А, бре Турци, ви немате памети. Зар још овога разбојника држите овде, зар га још нисте обесили? Ово је Василије Трбић што је запалио цео Козјак и Пчињу, својом руком убио Шериф-бега и научио народ да више не слуша цара и његове већиле (заступнике). И шта тражите од мене још да вам кажем?“
Председник суда, кад је чуо ово, поново, врло питомим гласом рече му:
„Пази добро, попе, види још једанпут човека, да га не би случајно узео на душу“.
Али се поп опет раздра на председника суда и понови да ме познаје и да сам ја Василије Трбић. Председник суда још једном позва официра, сина Шериф-бегова и упита га:
„Јеси ли ти познавао Василија Трбића?“
Српске војводе Јован Бабунски и Василије Трбић (Извор: Александар Стевановић, Војвода Бабунски, Алгоритам, Балканија, 2020)
Каже:
„Јесам. Био сам сва три дана у манастиру пчињском док се водило ислеђење о убиству мога оца и разговарао сам са Василијем, па, према томе, добро сам га уочио.“
Председник му онда постави питање:
„Каква разлика постоји између овога човека овде и онога с ким си разговарао у манастиру?“
Овај му одговори да је онај у манастиру био много виши, дебљи и да овај човек овде није исти са оним с којим је он разговарао у манастиру.
Кад је позван млађи брат, он је рекао да он Василија Трбића није никада видео, да овога човека овде не познаје, но пошто његов брат зна сигурно да то није Василије Трбић, то и он не верује да је то та иста личност. На то је председник суда поново питао поп-Гаџу да ли и после ових изјава Шериф-бегових синова остаје при свом тврђењу. Онда се председник суда обрати мени и упита ме:
„Шта имаш ти на ово да кажеш?“
Ја му одговорим да на све ово немам шта да кажем и молим га за дозволу да ја кажем неколико речи поп-Гаџи. Председник ми дозволи. Ја му се окренем (поп-Гаџи) па викнем још јачим гласом:
„Поп-Гаџо, лупежу један, за ово ћеш ми главом платити“.
И окренем се председнику суда те изјавим да немам више шта да кажем.
Затим ме изведоше из суднице, оковаше руке и вратише поново у затвор. Нисам имао даље шта да размишљам. Родитељи су ми били далеко. Никога ближег у близини нисам имао, ни са ким се нисам могао састати и разговарати (што је било забрањено), и тако сам био у неком неодређеном стању човека који се предао судбини и ништа не мисли.
Није прошло ни три дана, а мени саопштише да је смртна пресуда коју је изрекао скопски окружни суд пре пет година постала извршна, пошто је утврђен идентитет и да ми је остало право да се директно обратим султану за милост. Одбио сам да молим за милост, али сам тражио да ми се позове доктор Михаило Шушкаловић, који је лекар службеник железничке компаније Ристовац-Солун, да га замолим да он извести моје родитеље о свему што се са мном десило.
Већ сутрадан у осам сати др Михаило Шушкаловић био је код мене и у присуству турске власти испричао сам му цео свој случај. Он ми је на то само одговорио: „Све је то нама добро познато, и о свему су обавештени сви они који о томе треба да знају. Ништа ти даље не могу рећи, али сматрам да си погрешио што си пропустио прилику да молиш за милост“. Ја сам му одговорио да нисам био склон да молим за милост, кад се ионако једног дана мора умрети. На томе се наш разговор свршио. Шушкаловић је отишао, а ја сам остао „на белом хлебу“ да чекам конопац.
„НА БЕЛОМ ХЛЕБУ“ – ПОМИЛОВАЊЕ У ПОСЛЕДЊИ ЧАС
Нисам мислио ништа, јер сам сматрао да никаква размишљања не могу помоћи, никакве наде није било. Нисам се кајао ни за шта што сам дотле урадио, док једног дана – било је четири сата послеподне, дође државни тужилац са још једним судским чиновником и саопшти ми да се спремим, јер ћу сутра бити обешен. Питали су ме шта желим да кажем и да ли треба да ми позову свештеника и кога свештеника. Изјавио сам жељу да ми позову чувеног поп Стевка из Скопске Црне Горе или, ако то не може да буде, да јаве у српску митрополију да они пошаљу кога знају и кога хоће. Сећам се само толико да је тога дана била среда, пред Крстовдан. После тога почели су да долазе к мени жандарми, да ме нуде цигаретама, јелом и да разговарају са мном. Управо то је било „вече утехе“. У разговору, који је био исувише досадан иако су сви били љубазни према мени, понудили су ми чак и вина и ракије, што сам ја категорички одбио, јер сам хтео свесно да умрем и будем присебан до последњег часа. Око пола ноћи замолио сам све присутне да се уклоне, а ја сам покушао да спавам.
Мучио сам се да заспим, али нисам могао, јер су ми се непрестано врзмале пред очима разне слике почевши од раног детињства па до овога тренутка. Нисам мислио на сутрашњи догађај, којим ћу да довршим живот, али сам био обузет жалошћу што моји родитељи и нико од мојих није упознат са мојим новим животом и што ће се у недостатку праве истине код мојих родитеља створити уверење да сам био у основи рђав човек и да сам починио гнусна дела па сам зато и осуђен на тако тешку казну. Моји родитељи, добри и поштени сељаци, нису могли ни схватити ни замислити да се неко може из политичких разлога осудити на смрт, јер се у средини у којој они живе само рђави људи затварају, а смртне казне су тако ретке да их нико и не памти. У тим и таквим мислима једно време савладао ме сан, али само за један тренутак, па сам се поново разбудио, а ред слика опет је почео да ми излази пред очи, иако сам гледао себе у свим дотадашњим приликама. Тако ми је прошла цела ноћ.
Још у саму зору замолио сам стражара да ми донесе воде. Он ми је донео један крчаг те сам се умио и опет освежио. Тако освежен чекао сам да дођу џелати. Никога нисам питао и нико ми није ни говорио о начину и процедури како се врши погубљење. Знао сам само толико да се вршило на три места: у самом затворском дворишту, код Душанова моста на Вардару, на његовој десној обали, и између Града и касарне на путу којим се иде за Тетово. Дошла ми је као нека воља да ме обесе на Вардару, поред Душанова моста. He знам зашто ми је та мисао дошла у главу.
У томе је почело већ да се дани. Једна група жандарма, наоружаних по пропису, дође и саопшти ми да су дошли да ме везују и да ме воде. Потпуно при чистој савести, без икаква жаљења ма за чим у животу или страха, који нисам ни познавао, пружио сам руке и пошао окован са заптијама (жандармима). Дошли смо на место изнад валилука, мислим да је било око двеста метара или нешто више, мало десно од пута. На једној заравни била су подигнута вешала.
Када сам дошао, поздравио сам их равнодушно, као да ће вешати њих, а не мене. Рекоше ми да ће ускоро стићи и свештеник. Турци нису хтели раније да известе свештенике о месту где треба да дођу, јер су се бојали каква нереда, већ су слали једног полицајца да их овамо доведе у последњем часу.
Отпочела је церемонија. Председник суда предао је неку дугачку хартију једном чиновнику који је почео да ми чита пресуду. Разуме се да је пресуда била на турском језику и сем свога имена ништа друго нисам ни разумео нити желео да разумем. He знам колико је трајало то читање. Мени се чинило да није трајало ни минут.
Одједанпут оздо, од валилука, трчао је један чиновник (мислим да је био секретар суда или тако нешто) у пратњи комесара полиције. Комесар полиције, неки Ибрахим-ефендија, махао је белом марамом у нашем правцу. Мислио сам да је то неки знак, да на крају крајева долази свештеник, јер сам категорички тражио да свештеник буде присутан, односно да њему кажем своју последњу вољу. Међутим, читање је одмах обустављено и комесар полиције предаде председнику суда један акт који, чим сагледа, председник суда и сви присутни скрстише руке на груди, а затим подигоше у висини главе и узвикнуше на турском језику: „Падишахама. Чокјаша“. Ово су узвикнули три пута, што је значило „живео цар“. Затим се председник окрете мени и рече:
„Кажи: Живео цар!“
Ја му једноставно одговорих:
„Нећу да кажем“.
Рече ми:
„Ти си добио башламу (амнестију). И на место смртне казне, остаје ти идам (вечита робија, или, како се то код њих зове, јуз бир – сто једна година)“.
На то му одговорих да сам много сиромах човек и да мени не треба сто једна година. Од тих сто једне – сто година робије поклањам султану, а за мене је и једна много.
Све је било свршено. Мене су вратили поново у затвор где сам одмах заспао после свих мука које сам претрпео последњих дана. Муке нису биле физичке, већ душевне. Био сам се потпуно помирио са смрћу и готово ми је било криво што је дошла ова амнестија кад не знам како ће се даље мој живот одвијати. Пробудио сам се тек предвече. Добио сам хлеба и вечеру, коју ми је послао неки пријатељ из вароши. Доцније сам сазнао да је вечера била из српске митрополије.
Михаилo Маџаревић – ратник којем су се дивили српски краљеви
Нисам знао ко је био тај добротвор који ми је израдио амнестију. Доцније сам сазнао да је то био Стеван Ћурчић, који је у том међувремену већ био изгубио јединца сина. Он је преко Фети-паше учинио све да добијем амнестију. На његову молбу, Фети-паша је из Скопља добио све податке који су претходили моме хапшењу у Солуну, цео ток истраге у Солуну, цео ток суочења у Скопљу, и био потпуно уверен да нисам убица Шериф-бега после суочења са Шериф-беговим сином, коњичким официром, јер и Фети-паша је био официр.
ПУТ У СОЛУН И ИЗРУЧЕЊЕ АУСТРИЈСКИМ ВЛАСТИМА – ПУТ ОД СОЛУНА ДО РИЈЕКЕ
После неког времена враћен сам поново у солунски затвор где је требало да останем неко време, док ме не би упутили на стално место издржавања доживотне робије, које је обично било или на острву Родосу, или у неком другом месту у унутрашњости Мале Азије. Тако сам проводио дане у затвору Једикуле, где сам се нашао међу старим познаницима који су се дивили мојој срећи да не будем обешен. Ту сам се осећао као да сам у кругу неке своје ближе родбине.
Био је 15. октобар 1905. године. Око једанаест сати преподне био сам позван у одељење за разговоре. Кад сам отишао тамо, један елегантно одевен господин саопшти ми да је он вицеконзул аустроугарског посланства у Солуну и рече да су јуче добили извештај од солунског валије да је за мене дошло дефинитивно помиловање из Цариграда, да се пуштам потпуно из затвора, али с тим да одмах напустим Турску и да више никад немам приступа на турској територији. Како је дефинитивно утврђено да сам ја Василије Трбић и под тим именом осуђен и помилован, и да сам аустроугарски поданик, из затвора ће ме преузети аустријски конзулат, и чим дође у солунско пристаниште прва лађа аустријског Лојда, они ће ме укрцати и преко Трста вратити у место рођења. Казао сам да ћу остати у затвору све док лађа не дође. He желим и нећу никакву помоћ аустроугарског конзулата, а пошто немам друге могућности већ само аустријским Лојдом да отпутујем, то молим да ме позову кад буде дошла лађа. Кад ми је понудио новчану помоћ, одбио сам са гнушањем, а он ми рече:
„Па како примаш новац од Србије, а нећеш од Аустрије?“
Ја сам му на то одговорио:
„Ја нисам ничији најамник. Служим Србији и српском народу зато што сам Србин и што се осећам обавезан према својој нацији чији сам син, а кад би било до новца, рад једног истинског патриоте кад би се оцењивао у новцу, не би могла платити ни Америка, а камоли мала Србија.“
Он ми на то одговори:
„Ви сте требали да послужите Аустрији, па би за то ипак били мало боље награђени.“
Поново му одговорим да ја служим свесно и са пуном вољом само Србији и српском народу. Цео овај разговор, од речи до речи, изнео је овај аустријски дипломатски чиновник, Србин по народности, Леонид Чудић, у својој књизи коју је штампао после Првог светског рата. Та књига носила је назив „Како сам се вратио своме народу“.
Ја сам био пред једним новим проблемом: излазим из турског затвора, али улазим у аустријски. Овде сам добио две амнестије, али у Аустрији сигурно нећу добити ниједне. Но излаза није било. У затвору у Солуну нисам више могао остати. Морао сам одатле изићи. Турци ме не пуштају да идем камо хоћу, већ из затвора морам право на аустријску лађу. Напослетку, тешио сам се тиме да ћу на лађи, на чистом ваздуху, наћи неко боље решење.
Сутрадан сам позван у команду затвора и ту ми је званично саопштено помиловање и питање: желим ли остати у затвору до доласка аустријске лађе, или да ме спроведу у аустријски конзулат. Претпостављао сам останак у затвору, а на то сам имао право, јер је и амнестија тако гласила, да се не смем задржати ниједног тренутка на турском земљишту, већ да ћу одмах бити пребачен на страну територију.
Нисам дуго чекао. Још исте вечери „Медеа“, лађа тршћанског Лојда, стигла је у солунско пристаниште, и већ сутра у девет сати на једном фијакеру, у пратњи два полицајца, док се у другом фијакеру возио Леонида Чудић, вицеконзул аустријски, и пошто су раније свршене све формалности у Лојдовој агенцији, мене су ставили у чамац, јер лађа није била усидрена на самом кеју него у унутрашњости пристаништа – и пребацили ме на лађу.
На лађи сам добио место на палуби, поред оџака, а уз то доручак, ручак и вечеру, што ми је добродошло после досадашњих мука које сам за једно кратко време доживео и преживео.
Лађом смо путовали правцем Солун-Смирна-Пиреј-Крф додирујући још нека пристаништа на Јонским острвима, Санта Каранти и Валону, па одатле право на Ријеку.
Решим се да у Ријеци изађем из лађе да бих одатле могао ићи куда хоћу, јер сам знао да ће ме из Трста стражарно спровести у Осек, што сам на сваки начин желео да избегнем. У Ријеци, кад је дошла санитарна комисија да прегледа путнике, сакријем се, и тако ме контрола није нашла. Али, излазећи са лађе, на самом кеју ухвати ме командант пристаништа, коме је пре тога капетан лађе рекао да има једнога кога треба да преда у Трсту тамошњој полицији, али да га нема нигде на лађи. Кад је капетан лађе хтео да ме стави под присмотру, био сам већ утекао са лађе.
Овај мађарски високи комесар пристаништа у униформи, како га они зову, обрати ми се на српском језику и упита ме јесам ли ја тај Василије Трбић, аустријски поданик, који води србијанску пропаганду по Македонији. Одговорих му да јесам.
„Е, каже, сад ћемо ми тебе научити памети. Сад си тек дошао тамо где треба.“
To је била субота послеподне. Одвели су ме у затвор. Сутрадан је била недеља.
У ријечком магистрату било је уобичајено да се свима беспосличарима које би полиција ухватила у вароши, а немају никакве кривице, даду тзв. „бесплатне маршруте“, да их полиција укрца у воз и да сваки отпутује у своје родно место. Тога дана, у недељу, и мене позову у друштву још седморице-осморице, и ови пре мене који су били, сваки је рекао своје име и презиме, занимање, одакле је родом, а кад је све то било исписано на једном формулару, ударен је печат и свакоме је речено: „Сад се враћаш у затвор. Ево ти ова маршрута. Вечерас у пет сати бићеш укрцан у воз и имаш право да идеш својој кући“. У магистрату је вођена кореспонденција на италијанском језику.
Кад сам дошао на ред, кажем своје право име и презиме, занимање – српски учитељ, родно место – Бело Брдо. Међутим, посматрајући кроз шалтер чиновника који је седео мало ниже и писао, видим како пише „Василије Трбић“, „српски учитељ“, а наместо Бело Брдо – Београд, Србија. Кад ме је поново питао да поновим све што ме је питао, казао сам му тачно онако како је он већ био записао. И када сам добио маршруту у руке, рекох себи: „Поново сам нашао решење“. Знајући да недељом чиновници не раде, тај дан провео сам спокојно у затвору чекајући да дође четири сата послеподне.
Око четири и двадесет поподне улази један полицајац, отвори врата, прозове по имену нас тројицу из собе који смо требали да путујемо те вечери. Изиђемо у ходник, прегледа нам маршруте, па и оној другој четворици. И тако у групи, нас седморица, дођемо на железничку станицу где нас укрцају у један вагон треће класе. Полицајац је стајао на вратима вагона до поласка воза. Кад је воз кренуо, полицајац је отишао, а ја сам се три пут прекрстио, захвалио Богу и узвикнуо гласно: „С нама Бог!“ Нико од сапутника, а био је пун вагон, није могао ни замислити ко им је те вечери сапутник у вагону и зашто сам се тако искрено три пута прекрстио.
Воз је јурио ка Загребу, а ја сам имао готов план. Знајући да ће сутра, у понедељак, одмах у осам часова, чим уђе у своју канцеларију, командант потражити бегунца са лађе „Медеје“, и кад буде дознао каква је све превара учињена у магистрату у Ријеци, тражиће телеграфски да ме ухапсе ма где се тога момента налазио у возу, а пошто воз из Ријеке у Загреб стиже у седам изјутра, то сам се решио да одмах изиђем из воза и упутим се пешке према Сремској Митровици, избегавајући сва опасна места где бих могао бити примећен и утврђен мој идентитет. Пошто сам купио хлеба у Загребу, упутио сам се Броду. Ноћивао сам по сељачким кућама, али сам имао срећу да ме аустријска жандармерија на целом путу нигде није срела. Тако сам седми дан стигао увече у Сремску Митровицу.
Отишао сам у близину Саве и ту ушао у једну крчму у којој је било неколико рибара. Сео сам у један угао, уморан од пута, потражио мало вечере, и тако по вечери почео да дремам за столом. Можда је било нешто после осам сати. Иза једног стола, где су била свега три човека, дође један од њих к мени и упита ме: „Шта чекаш овде?“ Знајући да су рибари поштени људи, одмах му одговорим: „Желим да ме неко пребаци на српску страну“. Он ми рече: „Ја ћу те пребацити!“ Ја га упитам: „Колико тражиш за то?“ Он ми рече: „Одакле долазиш?“ Ја му у неколико потеза испричам у каквој се ситуацији налазим и он ми рече: „Ништа ти не тражим… Пребацићу те зато што си Србин, a то сам и ја… Чекај овде, и хоћеш ли шта да пијеш?“ Ја сам му захвалио на части и остао ту.
Мемоари 1898-1918 војводе Василија Трбића могу се набавити у Делфијевим књижарама широм Београда и Србије или поручити на телефон 063 759 76 41 или преко електронске адресе viogor.bg@gmail.com
О аутору
Василије Трбић је био један од најхрабријих и најспособнијих војвода Српске четничке акције у Отоманској Македонији, неуморни национални делатник и један од најзаслужнијих за ослобођење Вардарске (Српске) Македоније од турске окупације, за њену одбрану од бугарских егзархиста и коначно припајање Краљевини Србији.
Рођен је 1881. године у Белом Брду код Даља (Источна Славонија, тада Аустроугарска). Школовао се у родном крају, затим у Србији. Служио је као помоћник у манастиру Хиландару, учио богословију на Светој гори, све док није морао да је напусти 1902. године када су убијени неки егзархијских калуђери. У Београду се упознао са Милорадом Гођевцем, Луком Ћеловићем и Јованом Атанацковићем и решио да оде у Стару Србију као четник.
Извршио је организацију Пчиње 1903. године и тамо ликвидирао локалног зулумћара Шериф-бега код манастира Прохор Пчињски. Бива ухапшен од турских власти и осуђен на смрт, али убрзо и помилован.
Поново је као четовођа кренуо са комитском четом из Београда ка Дримколу. Учествовао је у многим биткама са Турцима, Арнаутима, Бугарима, а једну од најзначајнијих водио је код села Дренова на Вардару 1907, где је са војводом Јованом Бабунским уништио чету бугарског војводе Стевана Димитрова. Овом битком и увођењем Дренова спојене су у оквиру српске организације две обале Вардара. Победа је сматрана коначном и овековечена је песмом „Спрем’те се, спрем’те, четници“.
У Првом балканском рату борио се испред фронта српске Прве армије. Извршио је напад и бројне диверзије у турској позадини. Његови четници први су ушли у Велес и Прилеп. За време Првог светског рата српска команда га је одабрала за специјалну мисију, када га је француски авион спустио у позадину аустријске, немачке и бугарске војске, ради утврђивања њиховог бројчаног стања, наоружања, планова. Из тог високоризичног подухвата са низом опасних ситуација вратио се након пола године у Солун, са детаљним извештајем о бугарском непријатељу, који је био од непроцењиве користи за српске и савезничке трупе на Солунском фронту. За тај невероватан подвиг лично краљ Александар га је одликовао Карађорђевом звездом са мачевима, уз речи: „Прими ово одликовање које си заслужио, јер ти си један од најхрабријих мојих официра. И убудуће увек и у свако доба, врата од моје куће биће ти увек отворена.“
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар