Опис Оваплоћења као „велике тајне преображења“ представља незграпно мешање појмова. „Преображење“ је везано за откривење божанске славе и предукус обожења човечанства, а не за примање тела у утроби Дјеве
Прот. Мирољуб Срб. Ружић (Фото: Лична архива)
„Рођење Христово, дакле, није само историјски догађај ограничен временом и околностима, већ почетак нашега спасења. Као што сведочи свети Атанасије Велики: „Бог је постао човек, да би човек постао бог.“ У овој великој мистерији преображења, Христос узима нашу људску природу како би могли постати причасници Његовог божанства.” (Из архипастирске Божићне речи епархије источноамеричке)
Са становишта православне патристичке традиције, овај пасус открива недостатак догматске прецизности и неразлучивање појединих етапа спасоносне икономије, те стога не излаже правилно апостолско учење 2. Петрове посланице 1,3–4 о учешћу у Божанској природи. („Пошто нам је Његова божанска сила даровала све што је потребно за живот и побожност, познањем Онога Који нас позва славом и врлином, Кроз које су нама дарована драгоцена и превелика обећања да кроз њих постанете причасници божанске природе, избегнувши похотну трулеж у свету.”)
Пре свега, пасус употребљава језик обожења (θέωσις) на начин који је недовољно прецизан и ствара могућност погрешног разумевања, водећи ка погрешним закључцима. Позната изрека Светог Атанасија Великог, „Αὐτὸς γὰρ ἐνηνθρώπησεν, ἵνα ἡμεῖς θεοποιηθῶμεν“, као и њена погрешна енглеска парафраза „God became man so that man might become god“, наводе се без неопходног патристичког оквира. Богословски прецизнији превод гласи: „Јер Он се очовечио, да бисмо ми били обожени (а не обоготворени)“. Реч θεοποιηθῶμεν је аористни пасивни конјунктив глагола θεοποιέω — дословно „бити обожен“, и управо тај облик се налази у грчком тексту Patrologia Graeca (PG 25, кол. 192 B). (Види напомену[1]!)
О. Мирољуб са студентима на Државном Универзитету Охаја (Фото: Лична архива)
У православној традицији, ова изјава никада не подразумева онтолошку трансмутацију људске природе у божанску суштину. Напротив, како су појаснили Кападокијски Оци, Свети Максим Исповедник, а касније и Свети Григорије Палама, наше учествовање јесте наше сједињење у Христу – благодаћу – у нествореним божанским енергијама, а не у самој Божанској суштини. Говорити неопрезно о „учествовању у Његовом божанству“ без ове разлике значи нарушити пажљиву патристичку равнотежу и замаглити значење 2. Петрове посланице 1,4, која изричито говори о учешћу (κοινωνοί) по благодати, а не по природи – „ἵνα διὰ τούτων γένησθε θείας κοινωνοὶ φύσεως”.
Друго, пасус поистовећује Рођење Христово са Преображењем, чиме меша два различита момента у икономији спасења. Рођење се тиче неизрециве тајне Оваплоћења: вечни Син и Логос Божији у времену прима људску природу, сједињујући је са Собом „несливено, непроменљиво, нераздељиво и неразлучно“. Преображење, напротив, није тренутак у којем Христос „прима“ људску природу, нити је почетак нашег спасења, већ откривењска манифестација нестворене славе која је већ присутна у оваплоћеном Логосу. На гори Тавору Христос се не преображава по својој суштини; напротив, ученицима се благодаћу дарује способност да созерцавају славу Његовог Божанства која просијава кроз Његову човечанску природу.
Описујући Оваплоћење „великом тајном преображења“, горе наведени пасус уводи богословски незграпно мешање појмова. У православној теологији, „преображење“ има прецизно христолошко и есхатолошко значење, везано за откривење божанске славе и предукус обожења човечанства, а не за примање тела у утроби Дјеве. Непрецизно усаглашавање ових категорија подрива педагошку јасноћу којом Оци разликују ступњеве Христове икономије ради нашег спасења.
О. Мирољуб показује студентима оригинално прво издање Св. Писма Краља Џејмса из 1611. (KJV) Фото: Лична архива
Коначно, иако је исправно тврдити да Рођење није пуки историјски догађај, православна теологија га не издваја из целокупности Христовог спасоносног дела – Његовог живота, Крста, Васкрсења, Вазнесења и слања Светога Духа. Обожење у 2. Петровој посланици 1,3–4, не започиње апстрактно самим Оваплоћењем, већ се остварује кроз целокупну Пасхалну Тајну и наше светотајинско учешће у Христовом животу.
Укратко, неадекватност овог пасуса лежи у његовој непрецизној употреби светоотачког језика, у недостатку да изрази православно разумевање учешћа у божанском животу и у мешању Рођења са Преображењем – грешкама које пре изобличују и застиру него што осветљавају учење Цркве о обожењу (θέωσις), онако како су га предали Свети Оци.
Протојереј–ставрофор Мирољуб Срб. Ружић
[1] Напомена: У теолошком идиому православних Отаца, чувена изрека Светог Атанасија, „Αὐτὸς γὰρ ἐνηνθρώπησεν, ἵνα ἡμεῖς θεοποιηθῶμεν” (PG 25, 192B), мора се читати са прецизношћу, трезвеношћу и верношћу догматском надуму Цркве. Глагол θεοποιηθῶμεν јесте аористни пасивни конјунктив глагола θεοποιέω и означава „бити обожен”, а не „постати Бог (по природи)”. Пасивни облик је одлучујући: обожење није аутономно постигнуће нити онтолошко уздизање у божанску суштину, већ чин божанске благодати, при којем је човечанство објекат Божијег дејства. Такође, конјунктив указује на циљ и икономију спасења, а не на аутоматску или нужну трансформацију.
Оригинални текст Св. Атанасија из Patrologiae Cursus Completus – Series Graeca
Подједнако је значајно како свети Атанасије употребљава глагол ἐνηνθρώπησεν („Он се очовечио“), а не било коjи други израз који би подразумевао промену божанске природе. Логос није престао да буде оно што вечно јесте, нити је примио човечанску природу на начин који би мешао или сливао природе. Напротив, остајући у потпуности Бог по суштини (κατ’ οὐσίαν), Он истински прима људску природу да би је изнутра исцелио, обновио и прославио. Оваплоћење је, дакле, спасоносно снисхођење (συγκατάβασις), а не умањење Божанства.
Из тог разлога, популарна парафраза „Бог је постао човек, да би човек постао бог“, иако реторички снажна, теолошки је непрецизна и потенцијално обмањујућа ако се прихвати без патристичких ограда. Она може навести на помисао о онтолошкој размени суштина или о некој врсти метафизичке апотеозе, страној православној теологији. Свети Атанасије не учи да човек постаје Бог (θεός) по природи, већ да човек бива обожен (θεοποιούμενος) по благодати, учешћу и усиновљењу. Како ће каснији Оци појаснити – нарочито Свети Григорије Палама – ово учешће се остварује у нествореним божанским енергијама, а не у самој божанској суштини.
Стога, прецизнији превод, веран јелинском патристичком изворнику и православном догмату, гласи:
„Јер Он се очовечио, да бисмо ми били обожени.“
Овај превод чува обе стране тајне: пуну стварност Оваплоћења и истинско, али благодаћу испуњено, обожење човечанства. Обожење није дивинизација у паганском или онтолошком смислу, већ обнова човека у заједници са Богом, уподобљење Христу дејством Светога Духа и учешћем које се остварује у нествореним божанским енергијама ради вечнога живота. Само овакво тумачење чува пажљиву равнотежу патристичког учења и избегава догматску двосмисленост присутну у непрецизно, са јелинског источника, преведеној парафрази „Бог је постао човек, да би човек постао бог”.
Categories: Гостинска соба
А ту сам вас чеко!
„Бог је постао човек, да би човек постао бог“…теолошки је непрецизна и потенцијално обмањујућа формулација…може навести на помисао…која је страна православној теологији.
Па како онда у преводу Вјерују на српскохрватски стоји: „…и постао човек“.
Уместо „вочеловјечшасја“ (енантрописанда)?
Откуд „теолошка непрецизност“ „страна православној теологији“ у српскохрватском православном Симболу вере?
Аве Јустина (јер бо је он први почео да преводи богослужбене књиге)?
С којим правом се мења Симбол Вере, кад на то постоји анатема Васељенског Сабора?
И како се нико због тога не буни?
Него уважени прота Мирољуб само Американце учи правилно, и то за све паре, а Срби нек пропадају?
Тј. и у богословском смислу, кад су већ у сваком другом пропали.
Оваква разјашња су врло корисна, штавише неопходна нама лаицима да не бисмо залутали. Имам утисак да неки теолози свјесно замагљују чињенице и значења да би жабе биле лакше скуване. И сам сам у неколико наврата био погрешно усмјерен сличним недореченостима. Није исто, оно што је слично. Ипак, сви путеви не воде у Рим, иако се то већ прихватило као аксиом. Сви путеви воде негдје друго. Сви ћемо то спознати. На крају пута.
*разјашњења
Кључ је „обожени, а не обоготворени“. Ако смо обожени, онда смо функционалан дио Божије творевине, ма како ми Творца замишљали. Тада нас прожимају Божије енергије и живимо у сагласју са Творевином. Не штрчимо. А ако и помислимо да смо о обоготворени, почињемо се сматрати равним Творцу… Консеквенце слиједе. Сјетимо се сотоне, палог анђела. Његош то у Лучи лијепо описа.
Многе ништарије су одређено вријеме глумили богове. Али не као творци, већ као уништитељи. Нешто као Шива у Хиндуизму. Али ни Шива никад није претендовао на Престо. Он је знао да је он само један аспект. Само један детаљ у мозаику. Знао је своју улогу. И потпуно јој се посветио. Бојим се да многи, који се сматрају обоготвореним, нису тога свјесни. Максимум што могу постићи је да постану мале шиве. Али Шиви ни до кољена. Опростите, закорачих у Хиндуизам.
Драго ми је да имамо озбиљне теологе. Додуше, ретко ко озбиљно чита или слуша посланице..
Vrlo ostroumne I u Predanje pogruzene primedbe o. Miroljuba
Medjutim, cini mi se da bi ovog tipa primedbe, bilo prikladnije videti u nekom drugo kontekstu,vezane za neku drugu licnost.
Ovo iz razloga, sto nije Irinej (Mirko) treniran I dovoljno oformljen u tematici na koju Vi o. Miroljube ukazujete i vrlo uspesno je tretirate.
Ep. Irinej je vise za teatralije, gde , kada I kakve odezde da se nose, gde, kada i kakvih boja da se stave oltarske zavese i tome slicno. Znate, on ima umetnicki pedigre.
Kada cari ovih rituala iscile i projave se kao neka prozaicnost, a to pre svega zbog neko viseg, mistickog znacaja koje Im se predaje, onda ep. Irinej, da bi izbegao terror nistavila,pribegava, avaj, totalitarnim administrativnim aktima, aktima inkviziciskog tipa. Najcesci rezultati ove inkvizicijske tiranije su bacanje svestenika iz SVOJE Eparhije uz nastojanje da jurizdikciju prosiri, na lomacu.
Da bi izgoreo na lomaci, dovoljan je act od Irineja, bez ikakvih juridickih proceduralnih radnji koje bi tim aktima prethodile.
U cemu je moc akta, koji nije prosao kroz legalnu proceduru, pitanje je za eparhiote Istocne eparhije, za svestenstvo, koje je silni strah obuzeo, ali i za Sv. Arh. Sinod I Sv. Arh Sabor, bome.
Licno samatram da je magicna moc Irinejevih akata u njegovom podpisu na iste.
Vec duze vreme spremam se da izucavam Njegove podpise na actima. Rad bi bio , prvenstveno, paleografskog karaktera.
Zacudjuce je koliko uspesno ep. Irinej oponasa, da ne kazem kopira podpise vizantijskih careva I patrijaraha.
Medjutim, posto si ti o. Miroljube na izvoru izobilja vizantijskih rukopisa, Ohajo drzavni univerzitet, gde I radis,mozda bi bi to tebi bilo lakse odraditi.
Na kraju, mozemo se o tome, dogovoriti.
O. Predrag Samardzic, profesor
Чисто језички, кад већ улазимо у то, глагол θεο-ποιέω дословце значи „о-бого-творити“, тј. „учинити Богом/божанским“, што увиђа свако са минималним знањем грчког ко зна шта значи глагол ποιέω (творити, правити, чинити). Није случајно што је и латински превод у наведеном издању Патрологије „ut nos dii efficeremur“ („да бисмо ми били начињени боговима“). Не улазим у теологију, говорим само о филолошком аспекту, кад се већ он помиње.
@Петар et alia:
Строго филолошки посматрано, наведени коментар је у потпуности и дословно тачан и не оставља простор за било какву лексичко-семантичку недоумицу. Међутим, ова тачност се односи искључиво на језички и појмовно-лексички ниво.
Историјско-семантичка перспектива показује да се глагол “θεοποιέω” у корпусу прехришћанске књижевности јавља код паганских и античких аутора — као што су Аристофан, Дионисије из Халикарнаса, Плутарх, Секст Емпирик, Исократ оратор и Лукијан сатиричар — у контексту који подразумева управо паганско обоготворење у митолошком концепту. У њиговим делима и примерима, појам носи значење и терет класичне античке религиозности, у којој се људима-смртницима приписује божански статус унутар политеистичког светоназора.
У том смислу ваља изричито нагласити да свети Атанасије Велики, као ни други православни Свети Оци, нису „измислили“ овај појам, нити су га увели ex nihilo у хришћански богословски речник, већ су га, напротив, наследили из већ постојеће античке језичке и појмовне традиције.
Патристичка употреба термина представља свесну и теолошки промишљену рецепцију и преосмишљавање једног већ утемељеног лексичког средства, а не његово произвољно неологизирање. Управо то сведочи и чињеница да се у спису о Варлааму и Јоасафу, чије се ауторство приписује светом Јовану Дамаскину, користе облици глагола “θεοποιέω” у значењу паганског “обоготворења” – “οὐ θεοποιούμενοι”, “καὶ οὐκ αἰσθάνονται ταῦτα θεοποιούμενοι”, дакле у његовом класичном, нехришћанском семантичком регистру, али и у смислу хришћанског појма “обожења” – “Θεὸν καὶ θεοποιοῦν”, што јасно показује да су Свети Оци били свесни његове предхришћанске употребе и вредностне полисемије.
Глагол “θεοποιέω” је полисемичан јер:
• у античко-паганском контексту означава “обоготворење” у митолошком смислу;
• у хришћанско-патристичком контексту означава “обожењe” (θέωσις) у потпуно другачијем, небожанствено-онтолошком и благодатном смислу.
Исти облик глагола/речи остаје, али се значење мења у складу са културно-митолошким, религијским и теолошким оквиром, што је управо класичан пример полисемије.
Са православне богословске тачке гледишта, управо је зато од суштинске важности направити јасну и принципијелну разлику између “обожења” у СветоПисамско-патристичком смислу и “обоготворења” које има дубоке паганско-митолошке корене. Иако се у оба случаја може користити исти глаголски облик, њихов појмовни садржај, антрополошке претпоставке и теолошке импликације радикално се разликују. Стога је филолошка прецизност неопходна, али она сама по себи не исцрпљује значење текста, нити може заменити догматско и богословско разликовање које надилази чисто језичку анализу.
Као што сам на крају напомене у горњем тексту и истакао, стога сам понудио, као прецизнији, мој превод — истовремено веран јелинском патристичком изворнику у пуној сагласности са православним догматским предањем — следећом формулацијом:
„Јер Он се очовечио, да бисмо ми били обожени.“
Овакво посрбљено решење адекватно изражава богословски садржај изворног текста, избегавајући паганске конотације обоготворења, јасно артикулишући патристичко разумевање обожења као благодатног учешћа којим постајемо причасници божанске природе, без онтолошког поистовећивања са Богом.
о. Мирољуб Срб. Ружић
@о.МСрбР
Хвала оцу Мирољубу на овом исцрпном и веома поучном одговору! Камо среће да је више оваквих учених дубоких и бестрасних осврта међу текстовима и коментарима…