Осим у техничкој служби – у секретаријату за шуме, у секретаријату за јавне радове – не постоји права потреба да британски службеници у Индији компетентно обављају свој посао

Фото: Купиндо

Преовладава мишљење да су људи „на истуреним положајима Империје“, ако ништа друго, барем способни и вредни. То је заблуда. Осим у техничкој служби – у секретаријату за шуме, у секретаријату за јавне радове и слично – не постоји права потреба да британски службеници у Индији компетентно обављају свој посао. Ретко ко међу њима ради онолико напорно или паметно као управник поште у некој енглеској паланци. Прави административни посао углавном врше подређени домороци; а права кичма деспотизма нису службеници већ војска. Имајући у виду војску, службеници и предузетници се провлаче без много напора, чак и ако су будале. А већином јесу будале. Тупави, пристојни људи који своју тупавост негују и штите иза четврт милиона бајонета.

Слободан Антонић: Опслужујућа интелигенција

Није то свет лак за живот, он гуши и сакати. То је свет у којем је цензурисана свака реч и свака мисао. У Енглеској је тешко замислити такву атмосферу. У Енглеској су сви слободни; душе продајемо јавно, а откупљујемо их назад у приватности, међу пријатељима. Али чак и пријатељство тешко може да постоји кад је сваки бели човек један зупчаних у механизму деспотизма. Слобода говора је незамислива[1]. Све остале слободе су дозвољене. Слободно можете да будете пијандура, беспосличар, кукавица, клеветник, блудник; али немате слободу да мислите својом главом. Ваше мишљење о свакој теми од било које замисливе важности натурено вам је кодексом puka sahiba[2].

Слободан Антонић: О компрадорским грабљивцима

На крају вас потаја ваше побуне отрује као скривена болест. Читав живот живите лажи. Из године у годину седите у малим клубовима које опседа Киплинг, с вискијем у десној руци, спортским додатком у левој, слушате и ревносно климате главом док пуковник Боџер развија своју теорију о томе како оне проклете националисте треба скувати у живом уљу. Чујете како ваше источњачке пријатеље називају „мали масни бабуи“ и послушно признајете да они стварно јесу масни мали бабуи. Видите силеџије тек изашле из школе како шутирају седокосе слуге. А онда дође време када горите од мржње према својим сународницима, кад жудите за устанком домородаца који ће у крви удавити њихову Империју. И нема ничег часног у томе, једва да има икакве искрености. Јер, au fond[3], шта вас брига да ли је индијска империја деспотизам, да ли су Индијци малтретирани и искоришћавани? Марите само зато што вам је ускраћено право на слободу говора. Ви сте створење деспотизма, puka sahib, везани чвршће него монах или дивљак нераскидивим системом табуа.

Слободан Антонић: Косовски завет не дозвољава Србији да буде права колонија

Џорџ Орвел, Бурмански дани, стр. 70-72. Publik praktikum, imprint Stela, Zemun, https://publikpraktikum.rs/

Приредио: Мирослав Здравковић

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Макроекономија, 3. 11. 2025)

[1] „Као што знате, наша крилатица гласи: Кад си у Индији, понашај се као сви Енглези.“, стр. 150.

[2] Sahib – израз којим се домороци с поштовањем обраћају Енглезима или другим Европљанима, одговара речи „господин“. Bura sahib – буквално „велики човек“, тј. „важна особа“ – користи се као титула из поштовања. (Прим. прев.) стр. 34. Puka sahib – домородачки назив за Англоиндијце; puka значи прави, истински (Прим. прев), стр. 40.

[3] У суштини (фр.) (Прим. прев.)

Categories: Гостинска соба

Tags: Џорџ Орвел, Мирослав Здравковић, колонија