То је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика, други стил. Карактеристично је да прва Његошева реч у „Горском вијенцу“, посвета, не постоји у Вукову „Рјечнику“

Вук Стефановић Караџић; Петар II Петровић Његош (Фото: ИН4С)

Доносимо одломак из студије Меше Селимовића на тему разлике језика П. П. Његоша и Вука Ст. Караџића

Најповршнији увид у Његошев језик, међутим, показаће да је то у основи народни језик, али битно друкчији од Вуковог. То је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика, други и друкчији стил. Карактеристично је да прва Његошева реч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вукову Рјечнику. Ни друге, после ње:прах (у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколик, бич тиранах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, итд.].

Али није видљива битна разлика само у Посвети. Десетерац Горског вијенца је сасвим друкчији него народни, најчешће без цезуре, без кидања и пада, крепак, целовит (Праунука Туркова с Кораном; Да опусте земљу сваколику; Францускога да не би бријега). Његошев стих се не замара, нема клонућа, динамичан је, мисао прекорачује опасно место, вуче је напред жеља да се извикне, одмах експлозивно, своја и особена, далеко од сваког општег места, опште речи, општег ритма.

Ранко Гојковић: Да ли је Његош подржао Вукову реформу?

Ни језик, најчешће и на најуспелијим местима, није вуковски:

Звiезда е црне судбе надъ ньомъ…
Вражъ племе позоба народе…
Маленъ свiеть за адова жвала.

Или овај филозофски ламент дубоког смисла, свемирског опсега:

А я шта ћу? Али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
Една сламка међу вихорове.
Сирак тужный без нигђе никога,
мое племе сном мртвiем спава –
Суза моя нема родителя –
Нада мном је небо затворено,
Не прима ми плача ни молитве-
У ад ми се свiетъ претворио,
А сви люди паклени духови.
Црный дане, а црна судбино. Итд.

Ирина Марковић: Шта би било да није победио Вук Караџић?

Владика и Игуман Стефан су „у царство духовах“. Тај напон мисли, тај напор да речи прошире своје распоне, да: обухвате небо и земљу и човека разапетог међу њима, то је поетска снага Његошева, али и једно поетско хтење, песнички пут. Код Његоша ћемо се сусрести са обогаћеним, измењеним, стилизованим, на виши мисаони ниво дигнутим народним језиком, оспособљеним за медитацију, за садржајан симбол, за универзални смисао. Од свега је можда највредније да је основа Његошева језика и мисли у стварном животу.

А ето, десило се да су и Милутиновић и Његош признати за велике песнике (чак и опрезни Ватрослав Јагић, у Књижевнику, 1866, назива Милутиновића генијалним), Његоша је прихватио и народ, али њихов пут, њихов правац, њихов језик, нису прихваћени у нашој књижевности. Зашто? Вероватно зато што је вуковски језик ухватио маха кад се Његош јавио са својим Горским вијенцем.

Меша Селимовић, За и против Вука, интернет издање пројекта Растко, 2002.

Наслов и опрема: Стање ствари

ИСПРАВКА: Претходна верзија је погрешно садржавала да је „Десетерац Горског вијенца … најчешће без цензуре“, уместо исправног „цезуре“ – „у смислу паузе у стиху која у уобичајеном епском десетерцу долази после четвртог слога, док је код Његоша најчешће нема“ (прим. сталног читаоца Зорана Туцаковића који нам је и указао на грешку, 6. 10. 2025).

Categories: Гостинска соба

Tags: Његош, Вук Стефановић Караџић, Горски вијенац, Меша Селимовић, народни језик, српски језик