Да или не беху јединствене кратке речи / Док искреност у нашим разговорима јечи. / Јер искреност беше наш заједнички зрак / И не даде срцима да буду завијени у мрак
Једна мисао тихо ми долази
И као ветар у невреме пролази.
Подсећа ме на једно време чисто
Као дечје савршенство невино и бистро.
Осмех развучен у срећну песму
Прожима ми тело у фантазију нему.
С мотивом једне лаке одисеје
И једне целе зацртане идеје!
Да буде љубав и мир у сваком трену
И зри хармонија у крику њену.
Са жељом за љубавну бајку света
Без икакве мисли која је тешка, клета!
Да или не беху јединствене кратке речи
Док искреност у нашим разговорима јечи.
Јер искреност беше наш заједнички зрак
И не даде срцима да буду завијени у мрак!
Препевао: А. Л.
Да или не?!
Една мисла тивко ми доаѓа
И како ветер но невреме проаѓа.
Ме потсетува на едно време чисто
Како детско совршенство невино и бистро.
Насмевка развлечена во среќна песна
Го прегрнува телото во фантазија лесна,
Со мотив на една мека одисеја
И една целосна зацртана идеја!
Да има љубов и мир во секој миг
И да ѕирка хармонија во секој крик
Со желба за љубовна бајка света
Без никаква мисла тешка, клета!
Да или не беа единствените кратки зборови
Во сите наши искрени говори,
Зашто искреноста беше нашиот заеднички зрак
И не дозволи срцата да бидат завиени во мрак!
Препис: Милан Матовић
Осцилаторна галаксија, Охрид, 2016, стр. 37
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар