Не видим ни да је прикладно понављање ставова о чврстини опредјељења за задржавање Космета у државном и духовном окриљу нашег народа. Најприје, дубоки унутрашњи преображај. Ако је још увијек могућ
Фото: Лична архива
Разастрта дуж динарског хрбата гледала су политичке мијене и наступе империја које су стизале и успињале се по њиховим странама са сјевера и југа. Сјећам се да сам половином деведесетих година XX вијека у Старом граду у Херцег Новом (захваљујући пок. Бору Чоловићу) приредио промоцију своје историјске књиге о новском крају у вијеку млетачке окупације. Говорио сам и о процесу свлачења српског народа са динарског хрбата, дакако у перспективи тада већ довршеног прогона Срба са сјеверозападног његовог окрајка. Тада сам изговорио веома суморно предвиђање о неминовном наставку тог поступка дуж динарске планинске окоснице – ка југу. Такав резултат противсрпских политика нису успјеле да постигну моћне државне формације које су се прометале Балканом, а није га остварила ни усташка држава под окриљем Вермахта. Такав резултат остварен је у завршници разломног XX вијека.
Много је до нас. Здушна, масовна подршка брозовској аутократији – његовање култа личности огрнутог плаштом чврсто структурисане државне управе (привида реда). Несумњиво (ја сам рођен 1962. године), утемељена у снажној емоцији за Тита. Памтим слике Југославије послије смрти Јосипа Броза. Слике дочека на трговима југословенских градова и говоре југословенског предсједника који су испуњени флоскулама о јединству. Србија са двије АП? Хрватска без и једне? Како? Прије извјесног времена пошао сам у Дрвар и тамо сам са пријатељима и сарадницима промовисао књигу ћириличких споменика тог краја (поље!) Била је то трећа књига у едицији нашег удружења које се бави изучавањем и објављивањем ћириличког наслијеђа поља у западној Босни (Гламочко, Граховско …). У публици се нашло око 20 особа. Књига која сабира изванредне, умјетнички обликоване крсне споменике Дрвара (на српском и енглеском језику), представљала је и покушај да се укаже на културну оставштину вјекова. Коју ће познати свијет. Посве изузетну оставштину, чак гледано у контексту материјалних култура дотеклих из периода новог вијека заступљeних на простору западне Босне – и другачију. Прошло је нешто времена и негдје сам, на друштвеним мрежама, видио слике са догађаја ношења Титове штафете у Дрвару. Ако мислите да се догађај одиграо прије 50 година, па је изнова емитован, варате се. Догодило се то прије неколико година, мало послије наше промоције. Велики број мјештана који је испунио улице, носачи штафете хитају ка пећини. Разумио сам гдје лежи емоција. У пећини. Код Тита.
Управо су припадници нашег народа, у маси, изнијели покрет који је персонификовао Јосип Броз.
И послије Тита, српски народ је у презначајном броју уздржао култ личности. Узњеговао га на дневној разини. У критичним годинама расплета југословенског државног питања, одлуке је доносио појединац? Погледајте на Црну Гору у деценијама послије брозовског тоталитаризма. Погледајте остале земље у којима живе Срби. Данас.
Далеко, далеко, овај народ стоји од стварања услова и започињања процеса градње установа (државе) и обезбјеђивања колективног промишљања питања која представљају и питања виталне важности. Само тим путем било би могуће сачувати, не само у државном окриљу, већ и културолошки, големо наслијеђе српског народа. Крашка поља која је наш народ настањивао, по својим ободима, чувају древна насеља, писане споменике, помене свештенства, снажног трговачког сталежа. Косово поље је парадигма српског црквено-државног програма. Тај јединствени културни и државни принос разорили су југословенски (читај: српски) комунисти. У рукама њихових настављача стајала су рјешења свих запретених питања из политичког комплекса који је превладавајуће означио балканско чвориште. Тај осјетљиви историјски период био је, нажалост, бременит аутократском владавином појединаца и полтронских структура које су у цјелости биле знатно нижих компетенција него брозовске.
Нека ми нико не замјери. Ја једноставно не осјећам да је данашњем дану примјерено емитовање оптимистичких погледа, а такође, не видим нити да је прикладно понављање ставова о чврстини опредјељења за задржавање Космета у државном и духовном окриљу нашег народа. Најприје, дубоки унутрашњи преображај. Ако је још увијек могућ.
Categories: Гостинска соба
Нажалост, све ово је тачно! Срби су се одрекли себе. Врло је мало државника међу политичарима, ако их и има. Врх Цркве се одрекао Светог Саве. Али то је мањи проблем.
Проблем смо ми као народ. И раније је било узурпатора и врху власти, и у врху Цркве. Али је било здраво језгро у народу Србском. И у брозна времена. Биологија чини своје. Нестају посљедњи чувари Завјета. Накотио се огроман чопор хијена, квазипатиота. Огрезлих у материјализам, у најгорем значењу. У криминал. Још су се подијелили у два табора. Сљедбеници петокраке и сљедбеници тзв. западних вриједности. Криптокатолици и криптопротестанти, на једној страни. Атеисти на другој. Православље је на издисају. Не само у Срба. Слично је и у Грка. Ипак Грци се не претакају у друге народе. У Руса је ситуација нешто другачија. Они се нису ослободили бољшевизма. Чак и кад се декларишу као Православци. Можда је Грузија примјер постојаности. Мислим да је њихов сукоб са Русима, у великој мјери, узрокован неспоразумима на геополитичком плану. Има ту и анимозитета према руским импријалним амбицијама базираним на насљеђу СССР-а Ипак су на крају спознали да су им Руси већи пријатељи од оних који их хушкају против њих.
Но, да се вратимо нама, Србима. Нама је Русија далеко. Каква год била. Па и они који се заклињу у Русе, чине то из погрешног разлога. Чак славе тзв. ослобођење Београда. А у суштини то је био final cut сила зла. Оно што су започели Хитлер и Павелић, довршили су Броз и Стаљин, уз вјешту асистенцију Черчила.
Грци и Руси, поготово Руси, јесу наша браћа. Али руски бољшевици и грчки фанариоти нису. То су наши архинепријатељи.
Кад то спознамо, можда и нађемо сламку спаса. Кад поново будемо Православни Срби.
ПС У овом коментару се нисам бавио Хрватима, Монтенегринима, Сјевеномакедонцима, Румунима… Народима чији велики проценат има србске коријене. Као ни Бугарима, нама блиском народу који је увијек био на супротној страни. Тек онда кад се вратимо себи, моћићемо поставити темеље за рационалну сарадњу са сусједима. Неки кораци су учињени према Мађарима. Упркос неспоразумима, па и злочинима, из прошлости.