У српском књижевном језику, посматраном у целини, инфинитив се доста добро чува, мада је на истоку тог језичког простора нешто обичнија да-конструкција
Рада Стијовић (Фото: Институт за српски језик САНУ)
Мишљење да је инфинитив германизам или кроатизам и да га у српском језику треба замењивати тзв. да-конструкцијом (морам да радим) погрешно је.
Инфинитив је стара словенска (и прасловенска) категорија. До данас је сачуван у већини словенских језика, па и у српском књижевном, као и у низу његових дијалеката. Под утицајем несловенских језика развиле су се у словенским језицима на Балкану неке специфичне особине које се у лингвистици зову балканизми. Међу балканизме спада и конструкција да+презент која је, у једном тренутку историјског развоја српског језика, почела да потискује инфинитив (грчки језик је у овоме одиграо важну улогу). Инфинитив је потпуно нестао у призренско-тимочком дијалекту, у највећој мери и у косовско-ресавском, а у осталим српским дијалектима делимично.
У српском књижевном језику, посматраном у целини, инфинитив се доста добро чува, мада је на истоку тог језичког простора нешто обичнија да-конструкција. Међутим, у неким синтаксичким позицијама инфинитив не може бити замењен презентом с везником да, јер то доводи до промене значења исказа. Нпр., реченица „Нећу доћи” има футурско значење, а „Нећу да дођем” – модално, њоме се изражава став говорног лица. У овој ситуацији се на целој територији српског језика користи инфинитив („Не, нећу се вратити” – почиње Драгослав Михаиловић свој роман Кад су цветале тикве.)
У другим синтаксичким позицијама инфинитив и конструкција да+презент не уносе промену у значење исказа и могу се равноправно употребљавати („Немој возити брзо” = „Немој да возиш брзо”).
Рада Стијовић: Добро дошли ако сте пошли куда сав свет путује
Ево неких ситуација у којима се инфинитив може наћи.
Инфинитив може бити допуна семантички и синтаксички непотпуних глагола у функцији другог дела сложеног предиката. У овој позицији инфинитив и да-конструкција су истозначни („Може ући” = „Може да уђе”), али нормативне граматике препоручују употребу инфинитива.
Да ли ћемо се определити за инфинитив или да-конструкцију не налаже само значење које желимо да искажемо већ и разлози доброга стила и економичности. Добар стилиста ће избегавати нагомилавање везника да („Речено им је да морају покушати да заврше посао на време” боље је него: „Речено им је да морају да покушају да заврше посао на време”), као што ће избегавати и монотоно и какофонично низање инфинитива. Осим тога, реченице с инфинитивом често су краће и економичније („Можемо доћи” : „Можемо да дођемо”).
Оваква употреба инфинитива среће се на целом терену стандардног српског језика, нпр. код Јанка Веселиновића („Могло их је бити око тридесет”), Јована Скерлића („Може она говорити шта хоће”), Иве Андрића („Још ове зиме се можете надати консулу”) итд.
Постоји и читав низ устаљених израза овога типа, свима добро познат из свакодневног језика: може бити са значењем „није искључено, могуће је” („Може бити да ће и он доћи”); могу мислити за истицање да је нешто тако како се каже или да се верује у оно о чему је реч („Могу мислити како ти је лепо било у Паризу! ”) или да се покаже иронија („Кажу да су јој се јуче сви мушкарци удварали.” „Можеш мислити!”); не може бити боље (лепше) „у највећем степену, изванредно, одлично” („Дочекали су нас да не може бити боље”).
Овакви устаљени изрази налазе се и у нашим дијалектима, чак и у онима у којима инфинитив више не постоји. Бележио их је А. Белић почетком XX века у источној и јужној Србији (оће бит – неће бит; не може бит), а и други истраживачи тог дијалекатског подручја (у лесковачком крају: мож бит оће, мож бит неће, а слично је и у Нишу, Алексиначком Поморављу итд.).
На крају и неколико примера из старих текстова (транскрибованих данашњом ћирилицом) као илустрација старине ове конструкције. На старословенском језику је записано: „можеши мен иштистити” (можеш да ме излечиш), на српскословенском: „не может јего родити” (не може да га роди; пример из једног зборника апокрифа из XVI века), на српском народном језику (записано у околини Пирота у XVIII веку): „и никоји не може га веће научити ни на добро накарати”.
Дакле, инфинитив је стара словенска категорија, а његово замењивање конструкцијом да+презент каснији је нанос настао под утицајем балканских несловенских језика. Он се и даље добро чува у стандардном српском језику. Не само да инфинитив не треба избегавати него га кад год то налажу разлози доброга стила и економичности треба употребљавати, што препоручују и наше граматике.
Р. С., Језички саветник, Бeоград, 2012.
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Сјајно, као и увек. Многе ствари научих од Раде Стијовић. Хвала на свему.
Сваки од ова два србска начина има своје мјесто. Ако имаш слуха за ритам и мелодију србскога језика, ако си има’ среће да ти мајка говори чистијем србскијем језиком, онда ћеш знати, кад иде један, а кад други начин. Најчешће се појављују заједно да би се избјегло понављање у низу само једног начина.
Оно што смета јесте хрватско бесмислено ређање инфинитива , без икаква осјећаја за дух нашега, србскога језика. На примјер, “ рекао је поранити доћи радити“. То ,иако граматички и правописно, вјероватно исправно, није у духу србског творења реченице.
@El Serbio, да ли је тај „инфинитиф“ употребљаван у народу или нЕје је потпуно небитан предмет за размишљање/подучавање од стране било каквог језикословца. Они се не баве битним предметима, већ нам скрећу пажњу са битних појава на небитне. Нестаде нам писмо из употребе, упропаштен нам је језик, нарочито непотребним новолатинским туђицама, избрисана веза између старог србског и „учевног“ језика и писма, сужено говорно подручје расцепкавањем србског језика на новоизмишљене језике новонација, преименован је стари србски у словенски, и ко зна шта све још. Ах, да међународни језички кодови су преправљени на помесТне ( „националне“). Удешено је да србски не постоји ван граница. На једном списку србских преводилаца где сам уписан нема ни једног у задњих десет година који се није потписао латиницом. Ни један од старијих није хтео да се потпише латиницом. Шта раде језикословци све време погубних дешавања? Они су творци тога. Они су заштићена врста која никада није имала бојазан за сопствену одговорност или одговорност струке. Нико од њих не диже глас да не би штрчао, што значи да се слаже са својим сарадницима. Погледајте само накарадни новолатински појмовник којим описује срПски језик. То су све следбеници Бартоломеја Копитара. Суштину из чланка знам јер сам слушао како говоре старци. Али, то неће чути наши млади. Неће ни прочитати чланак.