Уместо мира точићу им сузе, / Али крст из срца неће ми узети. / Мога сина Саву замолићу / Да се не срди на оца-сабрата
Споменик Стефану Немањи (Фото: Владимир Живојиновић/BBC)
Сузе плачног неба
Престоног нам града у поноћ
Маглиле су вид мој очни.
Ја низ Немањину,
А он кренуо уз своју,
Горе ка Врачару.
Ни ноћ ме није могла
(а сад ми мило)
Скрајнути у мрак –
Сретох се са њим.
„Не бој се, сине,
И не метаниши преда мном,
Не дотичи се блата ове улице,
Којим и моје име
Присмолише уз своје.
Остани ми лицем у лице,
Гледај ме и слушај,
Имам ти нешто рећи,
А ти после да испричаш свима.
Не иди доле куд си пошао,
Одоздо и ја бежим,
Јер оно доле нисам ја.
Кренимо ка горе,
Мој син Сава и црни Ђорђије
Чекају нас оба.
Зашто и од кога бежим – питаш?
Издаше ме браћа у ризама!
Постидех се испред Константина!
Узели ми оружје живота!
Кажу да бих плашио дошљаке
Крстом Исусовим у десној,
Крстом којим само љубав нуди.
У стиснуту руку угураше
Исину ђорду димискију,
Како би се Београд стидео пред собом!
Уместо мира точићу им сузе,
Али крст из срца неће ми узети.
Мога сина Саву замолићу
Да се не срди на оца-сабрата.
Издаше ме браћа и унуци!“
На Св. Саву, 2021.
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар