Средњошколци не верују у вакцине против ковида-19 и не желе да се вакцинишу. Јасно и једногласно то су предочили лекарима, члановима Кризног штаба: Предрагу Кону, Срђи Јанковићу и Зорану Радојичићу
Извор: DW
Први пут објављено 18. 10. 2021.
До сада је у Србији вакцинисано 55.719 деце и младих школског узраста, од 12 до 19 година старости, прецизирали су за „Политику” из Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут”. Од тог броја 40.126 особа је пунолетно, што значи да је укупно вакцинисано 15.539 ђака од шестог разреда основне (у који, по правилу, иду деца од 11,5 до 12,5 година) до трећег разреда средње школе (млади од 16,5 до 17,5 година). Малолетни ученици примају само вакцину компаније „Фајзер”, а пунолетни по свом избору. Око 450.000 школараца чини популацију ђака од шестог разреда основне до краја средње школе. А када би се вакцинисали сви средњошколци, обухват имунизацијом био би повећан за четврт милиона младих.
Међутим, средњошколци не верују у вакцине против ковида-19 и не желе да се вакцинишу. Јасно и једногласно то су предочили лекарима, члановима Кризног штаба: епидемиологу др Предрагу Кону, имунологу др Срђи Јанковићу и хирургу др Зорану Радојичићу, градоначелнику Београда, на првој трибини о имунизацији која је одржана у престоничком Дому ученика средњих школа „Милутин Миланковић”.
Сусрет око 40 ђака с тројицом експерата потврдио је да млади имају много више недоумица него потпуних информација из релевантних извора. Кад их је др Радојичић упитао ко је међу присутним ученицима вакцинисан, ниједан ђак није подигао руку. Омладина сумња у ефикасност и добробити имунизације, али је за ову важну тему заинтересованост младих огромна, судећи по томе што не траће прилику и не штеде питања.
Зашто уопште да се вакцинишу деца? Да ли су вакцине тестиране на трудницама? Зашто да се ми вакцинишемо кад неки здравствени радници нису и не желе? Да ли сте се ви вакцинисали и којим вакцинама? Да ли је имунитет већи од вакцине или након прележане болести? Зашто ми у школу идемо комбиновано или онлајн, а кафићи и ресторани раде? – тек је делић недоумица које су пред стручњаке изнели средњошколци.
Да се лекари не опиру у толикој мери имунизацији као што се мисли, а да је важно вакцинисати се у младим годинама зато што је тада имунолошки одговор најјачи, објаснио је др Кон. Рекао је и да истраживања показују како је и у случају вируса корона имунитет двоструко већи код деце која су имунизована и узраста су од 12 до 15 година. – Историја је одавно показала да је вакцинација једини начин успешне борбе против вируса и историја ће то и сада показати – закључак је др Кона, а његов главни утисак након дебате је да су пропуштене прилике за едукацију школараца о имунизацији, а едукација је најважнија и треба је спроводити у школи.
Трибине су неопходне. Немамо други начин да приступимо овим младим људима. Немамо времена да спроводимо едукације јер се то ради у школама. Што се тиче схватања важности вакцинације, мислим да људи уопште нису свесни о чему ми причамо. Мора све да им се принесе, да им се објасни какав је живот без вакцина јер да смо вакцинисани, сад бисмо се вратили нормалном животу – уверава др Кон и оцењује да је отпор средњошколаца према имунизацији последица онога што слушају у непосредном окружењу и код куће.
Ана Брнабић: Ковид пропуснице само начин да се млади мотивишу да се вакцинишу
Истини за вољу, из министарстава надлежних за просвету и здравство досад нису иницирали организацију ниједне трибине о имунизацији која је намењена ученицима, родитељима и наставницима. Одржавање овог скупа било је идеја руководства Дома ученика „Милутин Миланковић”, што за наш лист потврђује Ненад Миленовић, директор ове ђачке куће. Свега два-три дана, каже он, протекло је од покретања до реализације иницијативе да се уприличи дебата, да ђаци добију шансу да поставе питања најстручнијима који знају праве одговоре, а који су тај предлог одмах и оберучке прихватили.
Није да уопште немамо вакцинисаних ђака међу станарима. Од њих 303 вакцинисано је 20, а добар пример им дају наши запослени, међу којима су две трећине имунизоване. Средњошколци су под великим утицајем медија, нарочито друштвених мрежа, наравно и породице, околине и друштва. Ако пет другара неће да се вакцинишу, ни шести, седми, ни осми неће да се одвајају од друштва јер настоје да буду део целине. Ове трибине су један од начина да се младима приступи, па и кад изгледа као да је реч о борби с ветрењачама. Свакако је боље нешто урадити него седети скрштених руку – закључује Миленовић.
Иако није очекивао „ружичасту слику”, др Срђа Јанковић признаје да га је изненадио чврст став омладине против вакцинације и примећује да је потребно више разговора јер један није довољан да промени став групе.
Став који вакцине сматра опаснијим од заразних болести од којих нас вакцине штите наопачке је окренут у односу на реалност. И изненадила ме је чврстина тог става. Ми нисмо дошли да убеђујемо, него да разговарамо и трудили смо се да одговоримо на сва питања. Што више разговарамо, то више можемо у први план да стављамо чињенице, а да наша убеђења која нису заснована на чињеницама почну полако да се премештају у други план. Мало-помало мислим да може много тога да се промени – уверава имунолог.
Дојче веле: Вакцинисати дечаке и поред ризика од миокардитиса?
Није му први пут да учествује у оваквим трибинама. Његова објашњења о значају и предностима имунизације младих ђаци су и раније имали прилику да помно прате, на пример, на онлајн трибини у чијој је организацији учествовала и Унија средњошколаца Србије (УСС). Та организација, која окупља представнике 196 ученичких парламената из 75 градова Србије, писала је „Политика”, указивала је да ђацима недостаје више прилика да се упознају с вакцинацијом младих која се препоручује, али није обавезна.
Потребно је детаљније нас упутити, организовати више разговора с релевантним саговорницима, интерактивно, примерено нашим годинама, на трибинама, да нам се објасни да имунизација није баук, да ли ћемо и како вакцинацијом заштитити себе и друге – нагласила је за наш лист Елизабета Јагица, члан Управног одбора УСС.
Деца постављају важна питања, размишљају, желе да дођу до одговора и то је важно, сматра др Зоран Радојичић, градоначелник Београда и уверен је да ће конструктивни разговори, попут трибине у Дому ученика „Милутин Миланковић”, дискусије и аргументација допринети да више људи одлучи да се вакцинише.
Миленија Симић-Миладиновић
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Зашто деца не верују овој тројици “ кловн-епидемиолога“ ?
Зато што се лаж не може сакрити – очитава се на лицима ове тројице!
Ако су желели да разговарају, искрено и поштено, требало је деци да
поделе рекламне лисатиће са тачним саставом вакцина и њиховим
нежељеним дејствима, а они то нису урадили?!
Ако су им намере часне, деци је требало објаснити због чега
морају својим или потписима својих родитеља ПРИХВАТИТИ
ОДГОВОРНОСТ ЗА ПРИМЕЉЕНЕ ВАКЦИНЕ!
Дошли су са МАНГУПСКОМ намером, да децу превеслају жедне
преко воде, а испали су будале над будалама!
Старима се приговара да су зартуцани, а за децу кажу да су необавештена
јер су под утицајем медија?!
Којих медија?
Сва државна медија свакодневно талмбасају да су вакцине
“спас свију нас“ и шире бесомучан страх код становништва од смрти
а крије се од јавности да је све више вакцинисаних који се разбољевају
и напрасно умиру!
“У лажи су кратке ноге“
Најбољу АНТИВАКСЕРСКУ РЕКЛАМУ су урадили и јавно пласирали
ова ТРИ КЛОВН-ЕПИДЕМИОЛОГА – Предраг Кон, Срђа Јанковић и
Зоран Радојичић!!!
Они као ТИТОВИ пионири ,и омладинци су умислили да су и данашње генерације испранога мозга ,као њихове па да верују свакој багри која се представи као народни душебрижник и вођа.Дедови и бабе су слепи и утупљени,родитељи полусвесни а деца гледају свет отворених очију.
ЊЕГОВА НЕПРИКОСНОВЕНОСТ ВИРУШЧИЋ
Што се о нечему више прича, то више расте. Тако је и некакав сићушни вирушчић порастао до невероватних размера, до неба. Наравно, они који иза овог његовог издизања стоје, настављају да ову реч воле и експлоатишу. И ето, дигоше је у небеса, направише од ње божанство какво историја није запамтила, заоденуше је застрашујућим ореолом у који више нити може, нити сме да се погледа, нађоше јој море поданика, опремише је бројним слугама и несагледном гардом, донесоше уредбе о обавезном обожaвању – правила понашања на јавном, а и на скровитим местима, а припремају јој и наследника на престолу: Његово величанство „истоимени двадесети“. Одбране, изгледа, више нема, право супротстављање постало је готово немогуће.
Свакако да нема ничег логичнијег ни природнијег, у овом тренутку, него рећи им: „Доста бре са тим вирусом, досадни сте преко сваке мере“; али, коме да кажеш, ко више може да чује, кад је то достигло размере вихора? Не чујем ни младе да кажу оно своје – „Дај, немојте да смарате!“ Понеки глас се и зачује, али таман колико да добије статус Дон Кихота. Поплаву више ништа не зауставља.
Свет је постао послушан до непрепознавања. Или су управо творци тог „невида“ овај свет и вукли за нос и магарчили га на милион начина све док нису видели да је свет коначно довољно анестезиран, и решили да над њим започну планиране хируршке захвате. Колико су издигли и узвеличали тај вирушчић, са каквом водом на устима изговарају то његово ружно име, он ће још стварно и да се појави. У ствари више нема ни потребе да се појави; он већ јесте божанство, његовом имену се клањају са немерљивим страхопоштовањем, подређују му се досад невиђеном сервилношћу. На сцени је идолопоклонство какво се дуго није видело, појавило се врховно божанство свих идола којима се овај свет, чињеница је, већ много дуго клањао.
Гледајући сву ову лакрдију од које се, узгред, никако не одмиче и оправдана доза језе, са уздахом се сећам Астерикса и његових Гала како су неким приказама којима су Римљани хтели да их застраше, лаконски рекли: „Извините, нисмо расположени данас да се плашимо, дођите сутра па нам се привиђајте“. Али, где смемо том Његовом величанству тако нешто да кажемо? Ко сме да ову неман омаловажава? Јер, то није ни мало лако, а ни наивно чинити поред толиких поданика! Осим тога, то зверче има свог помагача, који може да усмери, кажу, неке зраке и – хоп, привиђање више није привиђање. У томе заправо и јесте сва она језа која тиња из црних слутњи које допиру из тамних обриса будућности.
Да, нешто се чудно дешава: иако је цар без сумње го, нема више ни неког детета да то узвикне. Нешто се много озбиљно иза тајанствених, мрачних завеса кува, толико претеће да се чак и многе владике утркују ко ће боље да се подреди неприкосновеном божанству, ко ће боље да се додвори немани, како измислити начин да неизоставно, безусловно, апсолутно, угодимо Његовој новонасталој Неприкосновености – Његовом величанству, како да му се безусловно поклонимо, а да ипак некако и даље будемо Христови следбеници… Није шала, па цео свет је поклекао, како је могуће у таквим условима сетити се да – Црква није од овога света!… И у томе и јесте сва трагедија. Могуће је да нас тек чека неки невиђени ужас!… Али, зар може неко да замисли да може да се забрани храброст? И зар неко стварно помишља да може да нам нареди да сви помремо унапред од страха?… Или је Црква била специјално обрађивана и то већ одавно? И зато Црква и не нуди јединствен одговор иако несумњиво схвата да је ово Божије допуштење. Као да и само свештенство, знатан део, не зна да овим допуштењем Бог покушава да нас ишчупа са широког пута којим смо јурили и да нас усмери ка оним спасоносним „уским вратима“ иако су она сада тешња него што су икада раније била. Зар за Цркву није извесно да је то нови Божји покушај да се свет, који је већ стрмоглаво јурнуо у суноврат, у беживотност, у потпуну извитопереност, у крајње отпадништво, бар у судару са својим унутрашњим ужасом, тргне и дозове себи и буде поштеђен од чаша гнева које су спремне за изливање, да би се спасло што се још спасти може, јер „страшно је пасти у руке Бога Живога“ (Јев. 10.31)?
Јер, такође је чињеница и да је свет, бар на тренутак, у сред свих ових патетичних стега које су га притегле, осетио своје природне дамаре, почео да примећује заборављене животне енергије и да сагледава здраве природне хоризонте; то јест свет је стекао прилику да наслути сламку спаса коју му Бог поново нуди. Наравно, какво ће ко сазнање да извуче, којим ће новим, аутентичним мирисима и укусима бити поново привучен, какав ће избор и опредељење да донесе, свако ће сам одлучивати.
Нажалост, много је оних који мисле да је ово била само једна од пролазних неугодности које свет увек некако превазиђе. Тако су навикнути, тако се и сад надају, јер њихова вера је вера у свет. Они не досежу схватање да свет вара. Они су, чак, без запитаности, по директиви надређених, у које не желе ни мало да посумњају, пристали да привремено и умру, само да би после, кад прођу страшни облаци,наставили да срећно живе. Међутим, ко не схвати да нам је ово време дато за преиспитивање и покајање, неће моћи да се снађе у надолазећем, силовитом мору информација, које и јесу главна препрека налажењу излаза и пута стварног спасења.
Зато, ако се не помиримо са могућношћу и схватањем да нас је Бог, који нас љуби бескрајно и који увек бди над нашом душом, на тренутак пустио у руке неумољивима, да бисмо се на тај начин тргли и освестили, онда не можемо наћи правац изласка. И стога је још извесно: новонастало његово величанство вирушчић, са целокупном војском његових комесара, само је добар и прави испит колико љубимо Истину и колико смо спремни да посведочимо и прославимо Јединог, Правог и Свемоћног Бога над боговима и Господара над господарима, Господа нашег Исуса Христа, чијем се славном доласку свим срцем треба обрадовати; а који је по свим знацима које видимо, све ближи.
Драган М. 10.јун.2020.
Примѣтићу да су ови нѣзнавени срѣдњошколци из горњег чланка од прѣ четири године – садашњи страноплаћенички студенти:-))) Да су живи и здрави.
Ах, уредниче, стари обѣшењаче!