Пинг-понг бриселске власти и бриселске опозиције у Србији успио је оно што нису Милошевићеве санкције 1994: да код нас у Српској створе осјећај страха не само за Србију већ и од Србије
Фото: ИН4С
Како политичка и друштвена температура у Србији све више кључа, све више се артикулишу најдеструктивнији пориви у људима. Деценијама, а интензивно нарочито посљедњих година, Србин је учен да се препушта најосновнијим нагонима. Данас плаћамо цех бруталне анимализације српског јавног мнења (у Пинк формату) као и оне културно ушминканије (у N1 формату). Зато не чуди, али ништа мање не забрињава испливавање најгорих слојева људске душе, оних ћошкова које људи крију и којих се у нормалним временима стиде. Јер времена су преломна, у њима испливају и идеали али ништа мање и скривене мржње и омразе.
Ових дана је постало готово нормално да се са Србима из Републике Српске игра пинг-понг у медијима у Србији. Премиса тог пинг-понга је сљедећа: у питању је неки пасиван, несрећан, скучени свет коме се власт игра покровитеља и а бриселска опозиција (и што је посебно забрињавајуће све већи дио немислећих грађана) онда прихватају ту игру и острвљују се на „Босанце“, „ијекавичаре“, итд. Јасно је да та игра одговара и власти и опозицији. Власт наставља своју параду декоративног национализма, „брани“ Србе са Косова и Метохије (које је изручила Бриселским и Охридским споразумом ОВК властима), брани Српску од напада (иако је политичку кризу изазвао њемачки колонијални управник приман у Београду), манипулише страхом људи у Српској којима није лако да се налазе између агресивног Сарајева, не баш увијек интелигентне и морално неприкосновене власти (која је, таква какве јесте, једина коју имамо), па људи инстинктивно желе да бар имају неки осјећај сигурности у Србији. Са друге стране, медијска хајка коју су НАТО медији започели одавно у Србији има своје дубоке психолошке коријене: сваљујући кривицу на „Босанце“ и „оне тамо преко“, шаље се лажна порука о томе да је за проблеме друштва крив заправо само „онај други“, „примитивни“, презрени дођош. Наравно, томе је доприносила и ужасна и визуелно брутална манипулација гласачима из Српске, мада и она, како је писао Данијел Симић, није могла да буде масовна јер огроман број људи уопште нема држављанство Србије. Као и у свему у политичком животу Србије данас, највише се истрајава на једноставним а нетачним поунутрашњењима кривице код оног другог. Зато се тај порив да се слика „Вучић и прекодрињци“ на једној страни, а на другој студенти и грађани Србије и опозиција на другој систематски шири – то је архитектура сукоба која одговара 95% актера на политичкој и медијској мапи Србије.
Оставимо сада по страни чињеницу да је огромна већина становништва данашње западне Србије настањена из Херцеговине, Црне Горе и Босне након сеоба Срба у XVII вијеку па самим тим култрнорасистички презир према другим Србима јесте облик несвјесног аутошовинизма по свему. Само у скорије вријеме, подсјећам, своје ставове супротстављања, рецимо, рударењу Рио Тинта изнијели су Емир Кустурица, Епископ Фотије, моја маленкост. Неколицина нас „ијекавичара“ нисмо ћутали ни на сваки компромис о издају Косова – у тренуцима када та тема није била у стању да изведе на протесте више пар десетина хиљада људи у Београду. Да ли треба да спомињемо да је Митрополит Амфилохије – још један знаменити ијекавичар без кога је српска савремена мисао незамислива – био вјечита опозиција свакој комунистичкој и евронатоистичкој власти у Београду, заједно са Владиком Атанасијем коме никада нико није замјерао екавицу док је по војним тамовима обилазио наше рођаке и стричеве по херцеговачком ратишту.
Јасно је да тај тренд ширења мржње и сваљивања кривице за све лоше у Србији на Србе из Српске шире људи који желе распад српског народа на новостворену србијанску и преосталу несрбијанску нацију, али ако је смисао живота онај да се боримо да зло око нас не породи зло у нама, онда је та ситна, пакосна а свеприсутна злоба против Срба из Српске у Србији први тест на коме ће пасти оправданост побуне против декоративног издајничког псеудонационализма актуелне власти. У овом тренутку тај пинг-понг бриселске власти и бриселске опозиције у Србији успио је оно што нису Милошевићеве санкције 1994: да код нас у Српској створе осјећај страха не само за Србију већ и од Србије. Ако су једине опције СНС бриселски национализам и србијански грађански национализам, за нас мјеста нема ни у једном нити у другом.
Извор: x.com
У току часног поста човјек је позван да преиспита дубине свога бића: шта сам ја то урадио погрешно. Не да окривљује све друге око себе. То не значи да треба да будемо слијепи за стварност око нас. Али значи да прије него што свалимо кривицу на „Босанце“, „Црногорце“, „Србијанце“, поразмислимо мало о себи. И попричамо са Богом. Корисно је прочитати нешто. Житија светих у преводу Врањанца, оца Јустина или бар Пролог Владике Николаја. Можемо, Његоша, Црњанског, Андрића или Дучића. Упалите свјетло – то нам је омогућио Тесла. Видите, у ономе најбољем од нас Дрина заиста није била граница.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Телеграм канал о. Дарка Ђога)
Categories: Гостинска соба
Bez Republike Srpske Srpstvo ne postoji.
Одговор је у промени схватања појма „србијанство“.
Кад кажемо србијанство, сви на то реагују као на аустроугарску идеју, наметнуту нама у 19. веку, чији циљ је, сматра се, био разбијање и уситњавање српства. То се може сматрати суштински тачним, али ако прецизно погледамо, Беч и Будимпешта нису употребили именицу „србијанство“ него придев „србијански“, називајући краља Милана србијанским краљем, чиме су у ствари Србе у Србији називали Србијанцима.
(Овде се може рећи да је реакција Беча била реална и у складу са њиховом политиком. Наиме у титулама српских срдњовековних владара стајало је углавном „владар свих Срба“, што Милан није имао основа да себи прикачи. Он је мудро поставио и ту могућност титулом „краљ Србије“. Аустроугарска је схватила опасност да та титула не ограничава Милана само на границе тадашње Србије и желела је да одмах ограничи његов домет формулацијом „Краљ Милан може бити само србијански краљ“. Од тада готово сви ми узимамо здраво за готово да је србијанство, иако та реч није поменута, аустроугарска идеја, која разједињује србство).
И од тада до данас ми реагујемо само као неко увређено дете, уместо да нађемо зрео и мудар одговор којим парирамо овом ограничавању.
Можемо ли ми, а ко нам па брани, да изместимо значење овог појма?
Зашто ми сами под србијанством подразумевамо аустроугарски програм? Зашто смо на то пристали? Зашто од тога не направимо наш програм?
Шта ако је схватање србијанства, тако како нам је Аустроугарска сервирала, онемогућило или укочило аутентични српски програм? А укочило га је тако да се не мичемо већ цео век и више. И на крају – ко нама Србима брани да то откочимо?
Наравно наш програм мора да буде апсолутно супротан разбијању и уситњавању српства.
Он такав и јесте, бар онај који је зачео или уобличио још свети Стефан Немања, да све Србе обједини једном државом и једним духом, а што је несумњиво и сам краљ Милан имао у виду и плану, а сигурно и сваки свестан родољубиви Србин.
Другим речима: шта би било, ако би ми окренули ствар, па објавимо да се наш српски национални програм зове управо – „србијанство“? Али да србијанство не означава само Србе у Србији, него све Србе у целом свету!
Ко би се ту више збунио, ми који свесно, тактички, ову промену направимо, или наши непријатељи који су навикли да нас тим именом раздвајају и спутавају?
Још јасније: – шта би било ако ми кажемо да србијанство подразумева све Србе, ма где живели; да србијанство пружа Србима осећај да живе у огромној, неограниченој Србији; и да се Срби осећају као Србијанци по томе што воле Србију, као темељ свога постојања, као земљу којој припадају независно од њених граница!… И да се због те љубави према Србији осећају као Србијанци и зову Србијанци! А то и јесте оно чега се свет боји. (Први који се овога сетио и објавио у периоду између два светска рата био је генијални Љубомир Мицић Он је рекао: Сви су Срби Србијанци. Али ово скоро нико није разумео).
Дакле, ако би се сваки Србин, у Хрватској, у Босни, Херцеговини, Македонији, Аустрији, Русији, Шведској, Чикагу, било где, представљао и као Србин и као Србијанац („Србин сам по крви, Србијанац сам јер припадам Србији“), да ли би онда наши противници смели било коју институцију или организацију у самој Србији, да зову „србијанска“? Да ли би то смели, ако би се тиме добијало значење да та установа обухвата и Србина у Црној Гори, Хрватској, Америци…?
Наравно да не би смели, јер би тиме сами они уједињавали све Србе!
Али, свеједно је како би се они односили; битно је да бисмо ми на тај начин већ добили оно јединство и ону једнодушност која нам тако дуго недостаје; ми бисмо овим малим потезом срушили зидове који су нас делили.
Да ли би нам се онда скупштина звала србијанска или српска, да ли би се говорило „српска телевизија“ или „србијанска телевизија“ или можда „телевизија Србије“, „скупштина Србије“, постаје неважно, јер би све имало исто значење, све би подразумевало једну непрегледну Србију, Србију која и јесте један тешко ухватљив, неоспориво мистични појам, појам који неизоставно добија духовно значење, што Србија у истини и представља, са чим и побеђује.
Већ годинама трају удари на Српску. Имамо читав низ интервенција лажног високог представника који укида, доноси и намеће законе, одлука уставног суда који се бави стварима којима се не бави ни један уставни суд, чињења којима се подривају темељи Српске. И политилчки монтирани процес и политички прогон предсједника Српслке је са сврхом подривања и урушавања темеља Српске.
Медијски спинови и малициозна паљба су постали неподношљиви, сваки потез и свака одлука највишег законодавног тијела Српске проглашава се државним ударом, у бошњачком корпусу у овој дејтонској долини плача коју неки Босном зову гдје ваља додати и савремене потурице попут овог Војина Мијатовића имамо стално призивање рата, звецка се оружјем, доминира загађен и прилично болестан амбијент..
Да ли је „дешавање студентарије и народа“ у нашој милој Србијици повезано са дешавањима западно од Дрине? Да ли је та обојена револуција са сврхои да се поларизује и загади амбијент у Србији те ослаби позиција српског корпуса како би се довршили планирани процеси, и гдје би цијену платила ова моја Српска? Вјероватно јесте.
У ударима на Српску придружили су се и антисрпски медији и у Србији и у Српској. Који сваку прилику користе како би појачали анимозитет и мржњу у Србији (сјетимо се само огавних лажи како је наводно 40,000 бирача из Српске одлучило задње изборе у Београду) према Србима у Српској. И на овом порталу не мањка малициозних и злурадих коментара упућених Српској и Србима у Српској.
Придружили су се у тој малициозној паљби по Српској и неке савремене потурице међу Србљем, попут оног ошинутог Вукановића, Мирка Шаровића или неког Милана Благојевића који гостујући по србофобични медијима у ефбиху „болдују“ тај лавеж по Српској.
Запрепастио сам се када сам сазнао да је овај савремени потурица Милан Благојевић био савјетник члана предсједништва из Српске Жељке Цвијановић. Лик који је задњих дана србофобичним медијима у ефбиху, оном болесном србомрсцу Хаџифејзовићу и сличним креатурама преносио приватне разговоре (вјерујем да је подоста домислио и лагукцао) и олајавао Стевандића, Жељку и друге Србе и Српкиње. И тај биједник је био правни савјетник члана предсједништва из Српске, што нам казује у каквом смо проблему.
Да је добра ситуација, није. Да се ради на раздору у српском корпусу, и по политичком и по завичајном и по сваком другом основу, ради се. У том распамећивању и слуђивању нације није лако остати бистрог ума. Да ће бити појачани удари на Српску, да ће се наставити јачати тај анимозитет према Српској и Србима у Српској, извјесно је.
Може ли се Српска одбранити и издржати те ударе? Није да обећава. Но опет и немамо право одустати од борбе, немамо право одустати од Српске, па шта нам Бог да.