Чим је нешто револуционарно јасно је да не може бити и правно, законито, па ни надлежно, као што није било ни 1789, 1804, 1917, 1918, 1945, као што не мора бити ни 2025. Али може бити праведно

Филип Родић; Светозар Марковић (Фото: РТС/Снимак екрана; Википедија)

„Не може се незаконитим методама тражити поштовање закона“.
„Не може се присвајањем надлежности тражити да се неко врати у оквир својих надлежности.“

Овим речима, покушао је недавно, приликом гостовања на РТС-у у емисији „Таковска 10“ да своју позицију спрам студентских протеста објасни Филип Родић. Да је рекао било шта друго, слагао се ја са тим или не, не бих трошио време на писање ових скромних редака, али ове две реченице траже одговор, који ћу покушати да сажмем што је могуће више.

Ако је неки народ до закона долазио „незаконитим“ методама, то су онда били Срби, којима су чак и Светитељи са неба „прилике различне метали“ упозоравајући их да је дошло време војевања, како би не само „своје покајали старе“, већ како би „друга постала судија“, односно, како би коначно дошло време новог закона којим би се и формално изашло из вековног закона по којем је из Цариграда „Цар честити“ управљао земљом у којом су живели не само они које су Светитељи опомињали, већ и њихови родитељи, дедови, прадедови… на исти онај начин на који су то чинили Срби у бечкој царевини или ми данас.

Заправо, почетак буне на дахије који ових дана обележавамо и са којим почиње живот модерне Србије и није био ништа друго до излазак из законом прописаног поретка, улазак у безакоње, а све са вером да ће се на крају тог пута доћи до слободе. Ако је Први српски устанак био револуција, он то није био (само) зато што је укидао феудалне односе и стварао основ за обликовање другачије политичке заједнице, већ најпре зато што се са њим, у име правде изашло из права, из „закона“ прешло у „незакоње“, коначно из „надлежности“ у „ненадлежност“. А управо то је оно што се Филипу Родићу на јавном сервису учинило „контрадикторним“.

Из емисије Таковска 10 (Извор: РТС)

Своје највеће борце против закона, права и поретка, Срби су опевавали уз гусле. Хајдучија, за коју је Светозар Марковић, чију 150. годишњицу смрти обележавамо (или не?) ове године, сматрао да је производ не само слободарских традиција и романтичарског сећања на средњовековну славу, већ и задружног јединства и из њега изниклог осећаја да се погажена част члана задруге мора повратити, па макар и крвљу (погледати Србију на Истоку) чини срж српског идентитета, заправо она је темељ српске државности.

Управо због тога, свестан да једино у хајдучији може да пронађе себи утеху и ослонац, српски народ ју је, у свом колективном сећању, сачувао не само као првог, већ и једино непоколебљивог борца за правду (за разлику од кнезова којима је замерано то што су народне интересе увек стављали у корелацију са својим трговачким пословима). Спрам идеје о хајдучији као браничу правде против права и закона, реална слика њене, неретко не баш претерано умерене, природе била је мање важна. (Ништа се неће променити ни много деценија касније, о чему је у својим Листинама из хајдучије сведочио Пера Тодоровић, али то је, ма колико било интересантно, сасвим друго питање.)

Хајдучија, додатак „Малим новинама“ за 1897-1898, уредник Пера Тодоровић (Извор: Антикварне књиге)

А можда Филип Родић, ако смем да узмем на себе да у његово име било шта мислим, сматра да је раскорак између права и правде, закона и противзакона, надлежности и ненадлежности, могућ само под условом да нам право над правдом, закон над безакоњем и надлежност над ненадлежношћу натура странац? Можда он, након Светоандрејске скупштине, Србије на Истоку и 150 лета од смрти Светозара Марковића који је читав свој живот посветио овом питању, и даље мисли да се спољашња и унутрашња слобода једног народа могу одвојити, да наша неправда не може бити ништа друго до правда, само зато што је наша?

Овако искривљено схватање доводи нас до старог неразумевања оне чувене реченице Светозара Марковића да му је свеједно да ли је над њим Турчин, Шваба или Србин ако га држе за скота (слично имамо и у ирској револуционарној песми Irish Citizen Army у стиху: Chant goes up all citizens, this system is a curse! / An English boss a monster, and an Irish one even worse), а којом писац Србије на Истоку није мислио ништа друго до тога да своју слободу један народ не задобија (само) националним ослобођењем, већ стварањем таквих односа унутар политичке заједнице који ће му омогућити да до краја развије своје таленте.

Ако је и данас потребно говорити о томе да, како је говорио Димитрије Туцовић, „километарска“ политика не доноси народу слободу, односно да крајњи циљ „националне“ државе треба да буде „народна“, као она која је устројена у сагласју са народним потребама, традицијама и могућностима, као што је говорио Димитрије Љотић (који је овде одличан пример јер заједно са својим ужичким имењаком представља два сукобљена политичка пола – колико су обојица учинили у реализацији онога што су говорили и какав су траг оставили у историји, питање је које надилази наше тренутно интересовање) онда заиста треба да се запитамо за то до које мере смо спремни да трпимо „законе“, „право“ и „надлежности“ само зато што су „наши“, а не „страни“.

Из потребе за правдом, а против права, у сукобу „противзаконитих“ са „законитима“, „ненадлежних“ са „надлежнима“, да ствар доведемо до краја, настала је, проширила се и коначно до независности дошла Србија.

Потврђујући речи Светозара Марковића да српски народ, подељен у четири државе, од чега две вазалне кнежевине и две независне царевине, подељен на три вере и устројен по четири различита политичка и правна поретка има свако право да ова ограничења, упркос „закону“, „надлежности“ и „праву“ обори и створи нову надлежност, и из ње обликује ново право, које ће бити у стању да донесе и правду, српски народ је потврдио закључак Србије на Истоку да је српско уједињење било и све до данас остало, најреволуционарнија мисао на Балкану.

А чим је револуционарна, да се на крају вратимо почетку текста, јасно је да не може бити и правна, законита, па ни надлежна, као што није била ни 1789, 1804, 1917, 1918, 1945, ма шта ми о њима мислили, као што, коначно не мора бити ни 2025. године. Али може бити праведна. Јер, најзад, није правда та која преко „законитих“ и „надлежних“ ствара праведност (може и то да се деси, али онда ту имамо проблем са диктатуром и што би рекао Раша Милошевић, сталним „државним ударом озго“ који, ако до краја развијемо сопствени филм на известан начин и живимо), већ је људска потреба за праведношћу и начин на који се она разуме, сила која треба да твори право.

Categories: Гостинска соба

Tags: Светозар Марковић, Стево Миломиров Лапчевић, Филип Родић, студентски протести