Међудржавни уговори као заобилазница за јавне набавке, државнe субвенцијe за стране инвеститоре и увознички лоби служе за концентрацију економске моћи, која се лако претаче и у политичку

Фото: wix.com

„Расипање је политички систем“, како тврди Оноре де Балзак. Заправо, ирационално задуживање и расипање је привилегија државних представника. Домаћину који брине о свом иметку и породици ова врста ирационалног понашања је страна. Нити би се ико нашао да му позајмљује толики новац. За расипање је потребна држава, њени представници који расипају и спољни фактор који новац додељује расипнику. Потребан је „систем“ који се опире рационалности и домаћинском односу представника власти према јавном добру, држави и грађанима. Тема овог рада је:

– анализа модела (који се могу назвати и калупи) који омогућавању представницима грађана – носиоцима власти, да у име заступања јавног (општег), делују у свом, приватном интересу. Другим речима, да делују супротно прокламованим начелима, а у циљу личног богаћења и јачања политичке моћи.

– оцена одрживости оваквог „коруптивног система“ који има своју фасаду (законе и начела) и праксу потпуно супротну овој фасади, као и могући правци развоја овог система.

Расипништво прати системска корупција (и то, наравно, не „од јуче”) . С друге стране, у Уставу земље стоји да је „Република Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима“. Ово представља прилично солидан основ за развој демократских, слободарских и правних тековина. Устав, а до неке мере и закони, као фасада делује мање-више пристојно, али иза њих се крије свакодневна пракса која нема везе са уставним и законским начелима.

Након смене власти и спектакуларног хапшења (тајкуна) Мишковића 2012. године, разлика између лица (фасаде) и наличја друштва и државе постаје све већа и очигледнија. Са једне стране доносе се закони мање-више у складу са уставним начелима и са захтевима ЕУ као „заједнице вредности”, док са друге стране криминал и корупција постају све организованији и савршенији. Готово је невероватно колики јаз зјапи између закона и њихове примене. Између гарантованих и стварних слобода, гарантованих и стварних права, гарантоване транспарентности система и његових тајни, гарантованих слобода конкуренције и монопола и на крају – гарантоване слободе избора и њихове крађе. Ако су постојале икакве тековине 5. октобра то су били слободни избори. У последњих десетак година ни тих тековина у пракси нема.

Ипак, фасада система се не урушава. Спољним факторима фасада и цео систем иза ње делује не баш сјајно, али барем пристојно и стабилно. Нарочито оним западним, који нас надзиру. До те мере, да се наш систем владавине већ неко време назива „стабилократија”. Фасада заиста делује стабилно, осим повремено, када нпр. негде падне надстрешница и побије силне људе.

Међутим, то није довољно да би се систем дестабилизовао. Немогуће је да судови крену да утврђују одговорност, јер би тек тада систем био озбиљно нарушен. Уместо директне кривичне, да би се умирила јавност, нуди се политичка одговорност, јалова и више него симболична. За политичку одговорност ипак не мора нико да робија. Она је уперена на савест, коју ионако нико ко је био принуђен да је поднесе и нема.

Да би се систем дестабилизовао потребно је да се неко из његовог врха осуди. За шта год. Има много тога зашта нико није осуђен: од убистава испод надстрешнице, до политичких убистава, пљачке, корупције, нарушавања територијалног интегритета земље, политичких убистава, убистава из нехата, кријумчарења, производње и дистрибуције дроге, илегалног продавања оружја, намештања тендера, претњи, застрашивања, крађе избора, изнуда, отмица… листа може да иде унедоглед.

Међутим, не може се рећи да живимо у хаотичној држави и друштву иако то на први поглед делује тако (зато се и сам облик владавине назива стабилократија). Правила су јасна и зацртана. Зна се за кога раде, а за кога не раде судови. Зна се ко ће бити ухваћен због горе наведених недела, а ко не. Не дешавају се сва ова непочинства зато што се систем распада и зато што је у хаосу. Напротив, иако делује иронично, ми ипак живимо у уређеном друштву. За пример бих навео привредни систем: у њоме влада, наравно, пљачка и корупција, уз прекомерно задуживање. Али ипак – планска.

Не може се он описати у детаље, али у грубим цртама овај систем (пљачке и корупције, уз спољно задуживање) почива на три главна обрасца (калупа), која су се израдила временом. Неке контуре овог калупа су се назирале и у прошлим режимима, а у овом су они скоро савршено изливени. Назвао бих их калупима макрокорупције, зато што су остали облици корупције по свом финансијском обиму углавном мањи. Они омогућавају режиму и његовим тајкунима, тј. онима којима стварно ова држава припада, неизмерно богаћење и материјална средства за корумпирање следећих грана, институција и актера државе и друштва:

• правосуђа (корумпирање потплаћивањем или корумпирање обавештајних органа незаконитим праћењем судија или тужилаца, уценом због сумњивих биографија и застрашивањем),
• државног апарата силе – војска, полиција, БИА (све као и у првом случају али још и несразмерно великим платама у односу на друге, такође важне послове који се финансирају из буџета државе – нпр. здравство, просвета итд.) ,
• медија (контрола и тиха цензура државних фреквенција, донације и упумпавање пара преко одабраних спонзора послушничким приватним медијима)
• регулационих тела, агенција и канцеларија, укључујући и она која се баве заштитама разних права грађана (највише енормно високим платама, како се не би бавили својим делокругом послова, који ионако нису превише јасни)
• страначког маркетинга, кампање и њених активиста, нарочито пред бројне изборе (куповина гласова логистичка подршка свим за све, изборних манипулација и превара[1])
• страначких активиста и њене практично приватне војске, састављене од навијача и криминалаца (у циљу уцена, претњи, застрашивања непожељних политичара, привредника и јавних делатника, утишавања публике која скандира против власти, додељивање уносних послова и тендера активистима и навијачима, омогућавање овим групама неометани трафикинг дроге, људи и оружја итд.)
• поузданих сумњивих привредника, страначких активиста и криминалаца који отварају страначке фирме за усмеравање страначких и државних инвестиција, прање новца и враћање истог у страначке или приватне руке
• политичара, дипломата, новинара и утицајних аналитичара у иностранству у циљу лобирања за страначке интересе који су најчешће у супротности са државним[2].

Као што се види, за планску корупцију и одржавање на власти потребан је широк и обилат дијапазон улагања, а за доток новца „ниоткуда“, а практично из задуживања земље [3], потребан је оквир који би привукао оно без чега се не може – стране донације и инвестиције. Другим речима, потребан је систем који би омогућио и да се, с једне стране, новац прими и усмери у корупцију, и да се, с друге стране, оправда поверење и намири интерес повериоца. То је модел који почива на три назовимо главна калупа:

1) Међудржавни уговори као заобилазница за јавне набавке

У Закону о јавним набавкама (2019. год.), у општим одредбама (члан 5) јасно се одређује да је наручилац (јавни наручиоци, привредна друштва и други субјекти – члан 4) „у примени овог закона обавезан да поступа на економичан и ефикасан начин, да обезбеди конкуренцију, једнак положај свих привредних субјеката, без дискриминације, као и да поступа на транспарентан и пропорционалан начин.“ Из овог се види да је намера овог закона, који свакако има и своје мањкавости, да се спрече малверзације, нетранспарентност и корупција приликом одобравања и извођења набавки, јавних радова и других јавних пројеката. Међутим, ова правила могу и да не важе, зато што је за мање од годину дана након ступања на снагу овог закона ступио на снагу и „Закон о посебним поступцима​​ ради реализације пројеката изградње и реконструкције линијских инфраструктурних објеката од посебног значаја за Републику Србију“ (2020. године). Иако је овај закон укинут у мају 2023. године под притиском ЕУ[4], он је произвео многе последице. У члану 32 овог закона стоји да „на набавке чији је предмет извођење радова, пружање услуге израде и контроле планске и техничке документације или пружање услуге управљања пројектом или дела пројекта, као и стручног надзора над извођењем радова и техничких прегледа за пројекте изградње и реконструкције из члана 2. овог закона примењује се отворени поступак прописан законом којим се уређују јавне набавке, осим уколико међународним уговором није другачије одређено“. Даље овај члан прецизира: „Набавке из става 1. овог члана спроводи Надлежни орган“.

„У поступку јавне набавке из става 1. овог члана не примењују се одредбе закона којим се уређују јавне набавке…“

У случају да се пројекти изградње и реконструкције из члана 2. овог закона реализују на основу међународних уговора и билатералних споразума… примењују се правила дефинисана тим уговорима и споразумима“.

Такође, и у члану 37 овог закона се наводи да „Изузетно од члана 32. став 1. овог закона, а нарочито у случају хитности и угрожености реализације пројекта из​​ члана 2. овог закона… Влада може донети одлуку да се за пројекат или поједине фазе и активности пројеката не примењују прописи којима се уређује поступак јавних набавки, већ се на​​ њих примењује посебан поступак за избор стратешког партнера у циљу реализације пројекта од посебног значаја за Републику Србију”.

Међутим и након стављања ван снаге овог закона, нашли су се други закони и прописи „да избуше рупу” у циљу плачке и корупције, односно да се њиме избегне стандардна процедура јавних набавки, али и процедуре експропријације, планирања и изградње[5], као што су посебни „лекс специалиси” – за Моравски коридор из 2019. или за читаву групу „инфраструктурних пројеката од значаја“ из 2020. године, Уредба о управљању капиталним пројектима из 2019, којом је остављен простор да пројекти, које Влада Србије прогласи да су „од посебног значаја“ могу због тога да не подлежу правилима тендерске процедуре.

„Последњи сличан пример односи се на усвајање „лекс специалиса“, који омогућава изузимање из редовних процедура пројекта ЕXPО 2027 с Националним стадионом и пратећом инфраструктуром, који је усвојен крајем 2023. године[6]”.

Поента посебног поступка на коју се жели овде указати је да, небитно из којих разлога, овде нема транспарентног поступка јавне набавке и тендера. Јавна улагања се стога највећим делом уговарају са страним партнерима управо због тога што је то начин да се заобиђе транспарентна процедура и начела која су истакнута у члану 5 Закона о јавним набавкама[7].

Оно што се такође примећује је да ови стратешки пројекти, чија хитност и важност је толика да захтевају заобилажење редовних процедура јавних набавки, немају никакво специфично образложење, процедуру, нити транспарентно образложену структуру. А посебно упада у очи да се од јавности крије и њихова цена. Заправо, и сам закон о посебним поступцима, пратеће уредбе и лекс специјалиси нису довољно јасни у смислу да ли уопште постоји обавезност било какве транспарентности поступака који се њиме дефинишу. Овакво законско решење отворило је, заправо, море могућности за коруптивне афере милионских размера.

Због своје нетранспарентности која се дуго времена оправдавала поштовањем дискреције и пословних тајни страног партнера, дуго времена је било потребно да се открије како модел или калуп функционише у пракси. Нажалост, потребна је била несрећа (злочин) ширих размера да би притисак јавности учинио да се нешто од тога и открије. Оно што знамо о афери „надстрешница” најсликовитије до сада показује праксу овог „калупа”:

Закон о посебним поступцима омогућио је да Влада РС потпише уговор са кинеским конзорцијумом CRIC&CCCC, на основу кога је овом конзорцијуму поверен мега пројекат на реконструкцији и модернизацији деонице Београд центар – Стара Пазова и Нови Сад – Суботица на брзој прузи Београд – Суботица. У оквиру овог пројекта предвиђена је била и реконструкција надстрешнице на Новосадској железничкој станици, која се обрушила и убила 15 људи. Уговор, наравно, није јавно доступан. Министарство саобраћаја је у јануару 2024. одбило захтев новинара новосадског портала 021 под изговором да за то не постоји сагласност кинеске стране.

Међутим, из онога што је могло да се види, овај конзорцијум је ангажовао бројне подизвођаче, што српске („Starting”, „AG Institut“, „SDC Profesional“ „EGIS doo“).

Није јасно из јавности доступне документације ко је тачно за коју деоницу пројекта био надлежан, али се зна да је носилац целокупног посла био „Project biro Utiber“ из Новог Сада, а крајњи власник поменуте фирме је мађарска фирма „Utiber Kft“. Рекло би се да је посао подељен „на равне части” између домаћих и страних партнера. Међутим, само наизглед, зато што су власници и главни инжињери у свим фирмама људи са српским именима. Шта нам ово говори? Пресуда не постоји, али веома реална претпоставка лебди у ваздуху да је кинеска фирма послужила само као кишобран за заобилажење конкуренције. Или као „смоквин лист” испод кога ће се послови доделити „њиховима”. Зато што преко њихових може да се деси да реална цена овог пројекта се надува барем 5 пута[8], а тај петоструки вишак новца подели по заслугама чиниоца у овој коруптивној радњи.

Исто тако, мало је вероватно да кинеска фирма учествује у оваквом подухвату из чистог алтруизма и љубави према привредном напретку Србије…

До пада надстрешнице вероватно су се стотине пута на овај начин стварали коруптивни вишкови новца. Примера ради, овде су веома занимљиви сви послови српске Владе са шеиком Мухамед бин Заједом, актуелним председником УАЕ и владаоцем Абу Дабија.

Након што је Србија 2014. и 2016. добила по милијарду долара зајма од Абу Дабија за буџетску подршку и након што је у августу 2013. авио компанија UAE Etihiad Airways купила 49 одсто удела у Jat-у, који постаје Air Serbia, уследио је пројекат Београд на води, чија се вредност процењује на око 3,5 милијарди евра. Уговор о заједничком улагању потписан је у априлу 2015. Према Уговору, Влада Србије постала је власник 32 одсто акција, а компанија Eagle Hills из Емирата постаје већински власник овог мегапројекта.

Овде је примењена иста шема као и у случају пројекта модернизације и реконструкције путних деоница. Додуше, путем лекс специјалиса, јер се Закона о посебним поступцима властодршци још нису сетили.

И треба ли претпоставити – какви све лекс специјалиси се припремају за злослутне пројекте Рио Тинта у Јадру или изградње коцкарница и хотела на месту срушеног Генералштаба, од стране истих оних који су га бомбардовали?

Занимљиво је да је у случају још једне компаније из Емирата – Al Dahra-e, која је 2018. године купила ПКБ и његових 17000 хектара најплодније земље, комбинат који је својевремено хранио цео Београд, ипак расписан тендер. У складу са тадашњим Законом о јавним набавкама. Међутим, веома је чудно што је Al Dahra за куповину овог практично народног блага била једини понуђач, што јој је омогућило да ПКБ купи по цени од тричавих 105 милиона евра (нешто више од 1/10 најављене цене изградње националног стадиона у Сурчину). И овде се назире скривени корупцијски додатак за приватне џепове (претпоставка), јер је заиста наивно поверовати да је Al Dahra одвојила само јавно приказану суму за куповину оволиког националног блага.

Углавном, шема овог модела је јасна: нађе се страни партнер који послужи као „бренд” за потписивање међународног уговора (или намештеног тендера, што је ипак ређи случај), који омогућава да се заобиђе транспарентна тендерска процедура. Онда главни инвеститор – страни партнер налази домаће произвођаче, који су практично већ унапред одређени. Инвестиције се затим обезбеде што преко „прања” пара, а што у виду спољњег задуживања земље (посредно, јер откуд држави новац за толике јавне инвестиције). И онда долази до дистрибуције, односно „тала” за сваког актера у овом послу. Наравно, посао се одради формално – пут, станица, надстрешница, али он сам није циљ сам по себи, већ надувани коруптивни балон. Невидљиви колач који се дели између актера. То се види и по квалитету израђених пројеката, и то не само у случају надстрешнице у Новом Саду (као нпр. троструко обрушавање потпорног зида на коридору 10 у Грделичкој клисури 2018. год, честа реновирања тек изграђеног аутопута „Кнез Милош”, обрушавање фасаде у Београду на води у августу 2024, афера „преслагање коцки” на Тргу Републике у фебруару 2024. итд.).

Новац се применом овог калупа релативно лако набавља, без обзира што дуг расте. Енормно задуживање дужнику не представља претерано велики проблем. Поготово ако он, као у овом случају, има потребу да се брзо обогати и да се тренутно одржи на власти. А и инвестиције и донације се концентришу на изабране, а дуг плаћају сви.

Питање јесте откуд толика издашност повериоца, ко одобрава толико задуживање и где је ту његов интерес? Њега сигурно има, али том питању треба посветити детаљнију анализу.

Успешност овог модела се види према многим показатељима: Већина инфраструктурних пројеката од 2018. године спроводи се по посебним поступцима, за које не важе правила јавних набавки, али ни експропријације, планирања и изградње[9]. Али, чак иако се примени Закон о јавним набавкама индикативно је да „у 2021. години у 51 одсто поступака поднета једна понуда, у 2022. 51,62 одсто поступака, а у 2023. години у 51,6 одсто[10]”

Занимљив је и податак да се у Србији до јула 2024. године у сектору јавних инвестиција издвојило око пет милијарди евра, односно око 7,5 одсто бруто домаћег производа, што представља највећи удео јавних инвестиција у односу на буџет у Европи.

Зато овакво законско решење за улагања представља можда и најјачи калуп за корупцију, односно калуп на основу кога су се стотине милионе долара сливале у сиве зоне – приватне, компанијске, банкарске и страначке џепове.

2) Други калуп не представља инвенцију садашњих власти, али вероватно сада функционише боље него икад. Ради се о државним субвенцијама за стране инвеститоре.

Ово представља један од облика државне помоћи, која је регулисана Законом о контроли државне помоћи из 2010, усвојеног у склопу процеса хармонизације са прописима ЕУ. Ваља нагласити да целокупан систем државне помоћи, иако економски оправдан, служи као средство за „надувавање коруптивних балона”, али овде је у фокусу управо систем државних субвенција за стране инвестиције јер он делује најмање економски оправдан и транспарентан и вероватно стога привлачи највише наизглед неразумних инвестиција.

Основ за субвенције овог типа представља Закон о улагањима из 2015. године[11], а нарочито члан 11 овог закона који регулише „Појам улагања од посебног значаја[12]”. И читав низ уредби регулише, на различите начине, подстицаје страних инвеститора, за улагање у српску привреду [13].

Међутим, систем субвенција страним инвеститорима у циљу подршке државе за страна улагања и запошљавање радне снаге у Србији уведен је још пре двадесетак година. Иначе, субвенције државе за запошљавање нису српски изум. Сличних пројеката било је и у другим земљама транзиције, али што због својих можда бољих законских решења или опште политичко-економске климе, није познато да су ови модели омогућавали оволике размере корупције.

У циљу привлачења страних инвестиција, посебно у неразвијена подручја, субвенционисање страних инвеститора, а донекле и домаћих, почело је 2006. године, одлуком Владе. Идејни творац овог концепта био је тадашњи министар финансија Млађан Динкић. Одређено је да Агенција за подстицање страних инвестиција (SIEPA) одобрава субвенције у износу од 4.000 до 10.000 евра по радном месту. Практично, субвенције и њен обим одређивала је Влада. Тада је забележен пример давања највеће субвенције у историји Србије за FIAT у Крагујевцу (2009. год), годину, тик непосредно пред ступање на снагу у ЕУ Споразума о стабилизацији и придруживању (1.1.2010, год.)[14], који санкционише овакву праксу. Сличан случај догодио се и 2014. године, када је држава доделила помоћ смедеревској железари (пре уласка кинеског Hestill-а), јер по ССП-у, после 1.2.2015. године помоћ у индустрији челика није више била дозвољена.

Иначе, по ССП-у и правним тековинама ЕУ (acquis communitaire), забрањена је пракса субвенционисања приватних и јавних предузећа, јер се тиме нарушавају једнаки услови свих актера на тржишту. Посебан третман страних инвеститора свакако нарушава ова начела и правне тековине. Међутим, разним прилагођавањима и креативним законским регулативама, начела ССП и тековина ЕУ као да су брижно измицала својој примени када је овај модел субвенционисања у питању све до данас, 17 година након потписивања ССП. Чудно је такође што ово не представља посебан предмет примедби Европске комисије, која издаје редовне годишње извештаје о напретку у процесу европске интеграције Србије. Иако се у пресудама Европског суда правде, које представљају важан извор права ЕУ овај вид повлашћивања нечијег статуса на тржишту назива „прикривена дискриминација (disguised discrimination)”.

Систем субвенционисања страних инвеститора има своју широку примену у пракси. У једној студији Транспарентност Србија из маја 2017. године анализирани су ефекти субвенција за 21 страну компанију[15]. Резултат анализе је да су у већини анализираних случајева утврђене неправилности у њиховом одобравању и примени. И не само то (примедба аутора): у некима од њих, који су примили државне субвенције су уочени и озбиљни случајеви мобинга и застрашивања радника због њиховог противљења да раде у нељудским радним условима (нпр. компанија Yura, које отворила своју фабрику у Рачи 2010. год.)

До сада не постоји никаква детаљна анализа која би измерила корисност, добре и лоше стране ових мера. Утисак је да се и сам Закон о улагањима није ни бавио „контролом достизања циљева и реализације инвестиционог пројекта. Закон делује као да је писан уз устручавање да помињање контроле не одврати инвеституре[16]”. Уз то, постоји и низ додатних олакшица инвеститору[17].

Због тога се са сигурношћу може рећи да је овај систем тотално нетранспарентан. „Транспарентност је додатно умањена изузетно спорном одлуком Комисије за контролу државне помоћи да нема потребе да се изјашњава о субвенцијама које се дају у складу са Уредбом о условима и начину привлачења директних инвестиција, чак ни када је реч о субвенцијама које се дају без јавног позива[18]”. Такође, не постоји никаква пракса јавног објављивања уговора и извештаја независних ревизора о остваривању постављених услова за уплату транши субвенција.

„Комисија за контролу државне помоћи је идентификовала чак 117 шема државне помоћи које у Србији примењују државни, покрајински и органи локалних самоуправа, тако да и не чуди што не постоје збирни званични подаци колико је држава укупно до сада потрошила новца да би привукла инвеститоре, колико су компаније добиле и по којим све основама”[19].

Поред економске оправданости, за шта је утврђено да не постоји свеобухватна и детаљна анализа[20], отворено је питање и политичке злоупотребе субвенција зарад придобијања бирача[21].

Пластично, овај модел у пракси делује овако: нађе се, због подстицаја врло лако, страни инвеститор, који добије новац од државе за одређену, најчешће „greenfield”, инвестицију. Уз вероватно своју минималну инвестицију, новац се уложи у производне капацитете, а радна снага се практично финансира из државних донација. Профит, међутим, иде у џеп инвеститора и најчешће се он износи у иностранство, у стране централе фирми или банке. И присутност страног субвенционисаног инвеститора у земљи је одређена све док овај модел функционише[22] и њему обезбеђује далеко већи профит него негде другде[23]”. Пошто се због тога профит не „оплођује” даље у земљи, једина корист за државу је упошљавање радне снаге у субвенционисану фирму. Наравно, плате радника су практично обезбеђене од стране државе, а не инвеститора (!). Делује прилично сумануто, као неки виц, али ипак – делује. Међутим, оно што не делује ни смешно ни ирационално то је чињеница да овај модел пружа такође неслућене и за сада немерљиве могућности надувавања коруптивно-финансијског балона. Страном инвеститору ово је практично веома транспарентно, донекле и законски омогућено. Међутим, домаћа привредна структура има широка дискрециона овлашћења да одобри или не одобри овакву врсту субвенција. А разуме се да страном инвеститору неће бити превелико оптерећење да финансијски „подстакне” доносиоце одлука, баш као и у описаном калупу број 1.

Све у свему, овакви законски и подзаконски „нетранспарентни облаци” који су се надвили над овим видом државне помоћи, учинили су да она постане стуб, односно нови калуп системске корупције и средство за надувавање „коруптивних балона”.

Занимљиво је приметити и за први и други калуп да би за државу било јефтиније када би се директно задуживала у циљу исплате плате радницима, који не би морали ништа ни да раде. Или када би држава директно, на основу страних инвестиција, финансирала све наведене пројекте изградње фабрика, рудника, путне, енергетске и остале инфраструктуре, па онда, на основу профита који се добијају из изграђених капацитета, уредно сервисирала дуг. Само у том случају, питање би било да ли би било спремности повериоца за позајмицама, јер, свакако, ту не би било коруптивног финансијског „колача” ни за стране повериоце ни домаћу политичко-финансијску елиту.

3) Трећи калуп корупције представља увознички лоби.

Он се нарочито развио након либерализације тржишта и стварање слободне трговинске зоне између Србије и ЕУ, регионалне трговинске зоне – ЦЕФТА, као и слободне трговинске зоне између Србије и других ентитета (ЕФТА, Русија, Белорусија, Турска, Казахстан и САД[24]). Наравно, споразуми се разликују по модалитетима, обиму робе и услуга за које је предвиђен бесцарински систем и слободно тржиште, по усклађивању нормативне регулативе и стандарда, по времену за усклађивање законодавства, снижавања и обарања царина, концесијама и прелазним периодима“, али је суштина да сви ови споразуми у већој мери омогућавају слободну трговину и услуге, односно укидање царина и осталих намета и баријера на увозну робу, као и, у одређеној мери, слободну размену услуга.

Имајући у виду статус кандидата за чланство и стратешко опредељење Србије да постане чланица ЕУ, али и опште прилике у региону Балкана и источне Европе где се може рећи да преовлађује општи систем слободне трговине и услуга, наведени уговори имају своју логику. Врло је тешко и скупо опирати се глобалним трендовима у економији.

Ипак, треба имати у виду и да, само по себи, овакви уговорни и бесцарински аранжмани не гарантују сами по себи просперитет, већ само слободну тржишну утакмицу у којој најјачи побеђују. Треба овде имати у виду и да су суверене државе хиљадама година имали своје царине и да су ограничавали слободну трговину и услуге, као и да је то имало своју логичност: тиме се штитила домаћа производња, а трговина према свету се отварала у оној мери у којој не би гушила домаћу производњу. И данас, у свим споразумима о слободној трговини не постоји апсолутна слободна трговина, већ у сваком уговору постоје и рестрикције и баријере за бесцарински промет појединих „сензитивних“ производа. Тиме се ти производи штите од слободне конкуренције, а посредно тиме се штите и радна места која су везана за производњу тих производа.

Ширење трговинских слобода и омогућавање слободне конкуренције био је интерес увек јачих економија. До скора, тежње и притисци у том смислу долазили су са запада – пре свега ЕУ, али и САД. Јер, у слободној тржишној утакмици увек јачи побеђује. А то не доноси просперитет економски слабијој држави, већ насупрот томе – смањење продуктивности и запослености. Зато су све државе централне и источне Европе у својим прелазним фазама ка либералној економији и приступању ЕУ добијали позамашне суме из претприступних фондова како би компензовали своје губитке у прелазној фази – до пуноправног чланства. А једном кад држава приступи ЕУ, онда она има могућност да своје губитке у слободној тржишној утакмици компензује приступу још већим структуралним и кохезионим фондовима ЕУ. И то све док се њена економија потпуно не изједначи са просеком у ЕУ. Приступом европским фондовима, слабо развијени региони и осетљиве и слабо развијене привредне гране нових чланица ЕУ налазе начине да се заштите и компензују своје губитке, као и да, као произвођачи из ЕУ, добију значајне извозне субвенције за пољопривреду и тако нађу пласман за своју робу. Преко трећине средстава заједничког ЕУ фонда намењен је заштити пољопривреде.

Међутим, за разлику од Србије, државе централне и источне Европе имале су јасан датум приступања ЕУ, тако да је њихова приступна фаза означавала релативно краткотрајан драматичан период транзиције до заслужене награде која је била извесна и чак са обећаним датумом. А то је био датум приступања ЕУ.

Проблем Србије је што и након 21 годину свог процеса европске интеграције[25] нема извесност скорог приступања ЕУ. Овде није тема зашто је то тако, већ је тема питање исплативости слободнотрговинског аранжмана са много јачим привредним ентитетом какав је ЕУ. Иако је планирано да до приступања земље кандидати, па и Србија, у циљу претприступне подршке примају бесповратна средства из ИПА фонда, који су за Србију око 200 милиона евра годишње, она ипак нису ни приближно толика да би се санирали негативни ефекти либерализације српског тржишта[26].

Као пример могла би да се наведе пољопривреда: слободан трговински аранжман и велике извозне субвенције ЕУ чине многе пољопривредне производе ЕУ много конкурентнијим на српском тржишту од српских, јер српска роба ни изблиза не може бити толико субвенционисана. Одрживи излаз из оваквог стања српске пољопривреде могао би се наћи у приступању Србије ЕУ и омогућавању приступа наше пољопривреде Структуралном фонду ЕУ. Али, такво решење није ни на видику.

Што се тиче основне делатности стицања благостања – производње, а имајући у виду да због инфлаторних кретања Србија више нема ни толико јефтину радну снагу (што је извесно време била главна предност за стране инвестиције у њен производни сектор), Србији остаје да се у производном сектору ослања на инвестиције и производњу у делатностима исцрпљивања основних сировина, рударства и прљаве технологије. Оним делатностима које остале европске земље, али и Кина, настоје да због строжијих него пре еколошких стандарда избаце из структура своје привреде. Тим пре што Србија још није ускладила своје еколошке стандарде са онима у ЕУ, па зато код нас може да се копа, буши и загађује околина на начин који је забрањен у ЕУ. Због непостојања европских, али непоштовања ни српских еколошких стандарда добија се јефтинија и конкурента роба. Углавном сировине и полуфабрикати, као што се то некад углавном производило у колонијама. Ту је још Србија конкурентна, без обзира на разорне ефекте[27] ових грана производње на њену животну средину. Ипак, нико се још није обогатио на извозу сировина и полуфабриката, осим можда на извозу нафте.

Либерализација тржишта у земљи попут Србије, која је с једне стране из наведених разлика слабо продуктивна, а с друге демократска само у „фасадном“ смислу, а суштински земља суспендованих слобода, диктатуре, монопола и корупције (у архетипском смислу најближа тиранији), има за последицу јачање увозног лобија. Иначе, лобији у неслободним економским (и политичким) системима се стварају тамо где се концентрише новац. Јак увозни лоби је последица економског система који се концентрише више на увоз робе, него производњу.

Слободан увоз робе у земљи ограничених слобода и корупције ствара елиту која добија ексклузивна права за ову врсту делатности. Имајући у виду корумпирано судство, корумпирани апарат силе и стварање група за притисак о коме је било речи на почетку текста, путем разних незаконитих и у крајњем случају насилних метода, лако се стиже до ефекта картелизације. Српска пракса је препуна случајева фирми која су се преко ноћи обогатиле и пристојно позиционирале на српском тржишту. Власници тих фирми повезани су директно или индиректно са владајућим структурама и за своје монополске послове подразумева се да плаћају компензацију, која се у жаргону назива рекет. Оне су свакако у приправности и ако околности захтевају неку посебну логистичку подршку (избори, лобирање, куповање станова од фирми које перу новац итд.). Овај модел у постојећим околностима има и своје пропратне ефекте, где се такође ствара коруптивни вишак, као што је нпр. закључивање рестриктивних споразума о ценама производа између компанија које имају монополски положај на увоз[28].

У увозу робе се ствара велики коруптивни балон и стога ово представља „трећи калуп“ системске корупције у Србији.

Овај калуп, за разлику од претходна два, не подразумева и непосредну коруптивну радњу спољњег/страног фактора. Међутим, и овај модел економије која се ослања на увоз, који производи велики трговински дисбаланс (између увоза и извоза), и који стога ствара велике буџетске дефиците, може да опстане извесно време само уз спољно задуживање земље.

Овде се чињенице и разјашњења понављају: повериоци су засад врло дарежљиви, а истраживање разлога за то само је споредна тема ове анализе.

Закључак

Ови коруптивни модели или „калупи“ служе свакако за концентрацију економске моћи, која се лако претаче и у политичку. Носиоци ових моћи свакако врше коруптивни притисак на све институције које треба да омогуће поделу власти и владавину права и чине их излишним. Услед оволике, коруптивне, концентрације моћи, подела власти и владавина права није могућа. Код нас су оне зато само „фасадног“ типа.

Овакав политички и економски модел није способан да се самостално генерише, јер се он ослања на задуживање из иностранства. Без задуживања он је неодржив. Због високог и неодрживог јавног дуга наизглед би се назрела и скора пропаст оваквог система. То би и било тако да није спољног фактора, који се све очигледније понаша као да је заинтересован за одржавање оваквог система српске економије.

За спољни фактор, а посебно ЕУ и њене најјаче економије, свакако одговара да из различитих разлога (нпр. мали трошкови транспорта за увоз сировина или извоз нуклеарног или другог отпада, могућност брзог богаћења на коруптивним пословима, стварање малог коруптивног раја као „вентила“ за сва недозвољена дела унутар строго уређене ЕУ, по узору на Лас Вегас итд.) имају у свом суседству територију са које ће јефтино моћи да црпу сировине и јефтиније, без посебних еколошких стандарда, израбљују природне ресурсе јефтином и прљавом технологијом. Посебно због тога што поштовање еколошких стандарда постаје све сложеније и скупље унутар ЕУ.

За овакву замисао у земљи домаћину потребно је имати корумпирану и добро заштићену елиту, која ће бити способна да спроводи одлуке на штету свог становништва (за то јој је свакако потребна добра концентрација политичке и економске моћи).

Пример упорности са којом страни фактор и домаћа политичка елита настоје да, упркос силним протестима и блокадама грађана, отвори рудник литијума Рио Тинто, минерала који треба да послужи као сировинска база за немачку индустрију „еколошких“ аутомобила, управо иде у прилог оваквим слутњама.

Могуће је да овај модел (корупција елите и задуживање) само прелазна фаза ка отворенијем колонијалном систему[29]. У том случају, овакав модел може још да потраје извесно време, док га не замени још гори.

Прави тест да ли ће овакав модел српске економије еволуирати ка још горем или пропасти је будућност два пројекта – Рито Тинто у Јадру и Експо 2027. О потоњем је било речи – најављује се лекс специјалис за њега, а вредност пројеката „од посебног значаја“ процењује се на око 18 милијарди евра[30]. Овај пројекат делује као црвена марама за примену сва три калупа системске корупције. Уколико би ови пројекти успели, концентрација моћи политичке и економске елите ће бити додатно утврђена, а систем „стабилократије“ постаће још стабилнији.

Међутим, оно што ремети јачање стабилократије су актуелни протести против режима, најпре од стране студената, и све више побуњеног народа. У наредном периоду видеће се да ли ће побуњени народ срушити фасаду овог система и оно што је иза ње, или ће фасаду наставити да подупире „зид ћутње“, који је присутан изнутра (унутар институција система), али и споља.

[1] Састављање тајних спискова бирача, превоз, храна и понекад смештај за лутајуће и „фантомске“ бираче, обука за разне видове изборних превара, средства за страначку контролу, проверу сигурних гласова и агитацију, инсталирање „кол центара“, финансирање кампање – предизборни спотови, билборди, плакати, сувенири, џакови са основним намирницама за бираче, „хеликоптер“ донације грађанима, изградња путева и инфраструктуре уочи избора, штампање летака против опозиције итд.

[2] Пример – донације за председничке кампање САД, а можда још бољи – куповање утицаја у Русији, где власт има велики интерес да се представи као проруска и просрпска опција.

[3] Једина пристојна свота новца, осим дознака дијаспоре, стиже из сиве економије и криминала, али због свог сумњивог порекла она се или износи у иностране банке или „пере“ преко сумњивих инвестиција у грађевини, која је више репер привредног раста него њен генератор.

[4] Ступањем на снагу Закона којим се укида овај закон

[5] Извештај Фискалног савета Србије за 2024. год, видети https://www.ekapija.com/news/4743879/business-advice/financing%252Findex

[6] Оп. цит.

[7] У том смислу  специјални саветник Фискалног савета Марко Милановић је на Конференцији организације Транспарентност Србија о расипању јавних средства у Србији (јул 2024. год.) приметио да огромне неефикасности и даље постоје, али оно што је држава урадила практично је изналажење неколико механизама да се ти домаћи прописи заобиђу. Набројаћу само најважније од њих: један је одавно познат – билатерални међудржавни уговори који се склапају, па се онда уговори и сума, односно читав кредит и извођач, па онда сте имали овај нови блок лекс специјалиса који практично потпуно или у целости дерогирају неке важне одредбе системских закона у области планирања и изградње, јавних набавки, па чак и експропријације“, https://www.glasamerike.net/a/srbija-transparenost-nabavke-propis-zaobila%C5%BEenje/7691003.html, 9.7.2024. године

[8] Као пример може да послужи чињеница да је у предрачуну цена радова на Железничкој станици у Новом Саду процењен на три, да би на крају, по речима тадашњег министра грађевине Горана Весића, сами радови коштали чак 16 милиона евра – шире видети чланак на порталу недељника Време, 22.11.2024.  https://vreme.com/ekonomija/zasto-su-poskupeli-radovi-na-zeleznickoj-stanici-novi-sad-sa-tri-na-16-miliona-evra/

[9] Извештај Фискалног савета Србије о јавним инвестицијама, видети https://www.ekapija.com/news/,4743879/business-advice/financing%252Findex, 17.6.2024.

[10] Нова економија, https://novaekonomija.rs/price-i-analize/u-vise-od-polovine-postupaka-javnih-nabavki-podneta-samo-jedna-ponuda, 7.10.2024. година

[11] Допуњен и измењен амандманима из 2018. год.

[12] “Улагање од посебног значаја за Републику Србију (у даљем тексту: улагање од посебног значаја) јесте улагање чијим би се спровођењем битно утицало на унапређење конкурентности привредне гране или сектора у Републици Србији или њен равномеран регионални развој или којим се у основна средства корисника средстава улаже најмање пет милиона евра или отвара више од 500 нових радних места повезаних са инвестиционим пројектом … или којим се у основна средства корисника улаже више од два милиона евра или се отвара више од 100 нових радних…

Улагање од посебног значаја је и улагање које се реализује на територији једне или више јединица локалне самоуправе и подстиче реализацију заједничких развојних приоритета једне или више јединица локалне самоуправе у функцији повећања нивоа њихове конкурентности, као и улагање на основу усвојених билатералних споразума.

Влада, надлежни орган аутономне покрајине или локалне самоуправе доносе различите шеме државне помоћи према којима се ближе одређују критеријуми за доделу подстицаја”.

[13] Уредба о одређивању критеријума за доделу подстицаја ради привлачења директних улагања

Уредба о одређивању критеријума за доделу подстицаја ради привлачења директних улагања у области производње прехрамбених производа

Уредба о одређивању критеријума за доделу подстицаја ради привлачења директних улагања у сектору услуга хотелског смештаја

Уредба о одређивању критеријума за доделу подстицаја ради привлачења директних улагања у аутоматизацију постојећих капацитета и иновацију, Уредба о одређивању критеријума за доделу подстицаја ради привлачења директних улагања у аутоматизацију постојећих капацитета у области прехрамбене индустрије

[14] Видети текст у електронском издању часописа „Нова економија“ од 30.5.2019. год. https://novaekonomija.rs/vesti-iz-zemlje/subvencije-za-strane-investitore-politicki-poeni-o-drzavnom-trosku

[15] У питању су следеће компаније: NCR doo Beograd; Mei Ta; Džonson Elektrik; Lear Corporation; Delphi

Packard doo Novi Sad; Aunde; Leoni Wiring Systems Southeast doo Prokuplje;Kontitek fluid Srbija Subotica; Yura Rača; Yura Niš; Yura Leskovac; Technic develpoment doo (Geox) Vranje; Tibet moda; Tigar Tyres; Falke  Srbija; SR TechnicsServices; Streit Nova; Teklas Automotive; Truck Lite Europe; PKC Wiiring System; Mitros. Видети детаљније https://www.transparentnost.org.rs/images/documents_of_news/Purposefulness-of-state-aid-Transparentnost-Serbia-May-2017.pdf

[16]   Извештај „Транспарентност Србија“ – „Субвенције инвеститорима – сврсисходна државна помоћ или промоција“, https://www.transparentnost.org.rs/images/documents_of_news/Purposefulness-of-state-aid-Transparentnost-Serbia-May-2017.pdf , 2015. год.

[17] Нпр. страни инвеститори су изузети од плаћања царине на увезену опрему и на машине које представљају удео страног инвеститора у капиталу. Видети: Драгана Гњатовић, „Државни подстицаји страним директним инвестицијама као инструменти политике јавних расхода у Републици Србији“, зборник радова „СТРАНЕ ДИРЕКТНЕ ИНВЕСТИЦИЈЕ и привредни раст у Србији“, Економски факултет у Београду, 2016.

[18] Извештај „Транспарентност Србија“ – „Субвенције инвеститорима -сврсисходна државна помоћ или промоција“, https://www.transparentnost.org.rs/images/dokumenti_uz_vesti/Svrsishodnost-drzavne-pomoci-Transparentnost-Srbija-maj-2017.pdf, 2015. год.

[19] Државне субвенције и сјај и беда страних инвестиција: Колико су српски радници (не)заштићени, Златица Златица Радовић, https://lat.rt.rs/ekonomija/118421-drzavne-subvencije-sjaj-i-beda-stranih-investicija/, 24.11.2024.

[20] Видети Извештај „Транспарентност Србија“ – „Субвенције инвеститорима – сврсисходна државна помоћ или промоција“, https://www.transparentnost.org.rs/images/documents_of_news/Purposefulness-of-state-aid-Transparentnost-Serbia-May-2017.pdf, 2015. год.

[21] Добар пример за ово може се видети у електронском тексту Б92: https://www.b92.net/biz/vesti/srbija/ilic-dinkic-otima-investitore-488523, 26.1.2011.

[22] У току ове, 2024. године, добри примери да су инвеститори присутни само док су субвенционисани могу се видети у затварању фабрика у Србији од стране америчке компаније „Adient“ у Крагујевцу (пресвлаке за ауто седишта) и италијанске – „Geox“ (обућа) у Врању. Видети детаљније https://lat.rt.rs/ekonomija/118421-drzavne-subvencije-sjaj-i-beda-stranih-investicija/

[23] Због повећања трошкова живота, а самим тим и плата, некадашњи аргумент за привлачење страних инвеститора због јефтине радне снаге све је мање актуелан.

[24] Са САД Србија има такозвани Општи систем преференцијала, који САД има са преко 140 земаља, и који „обезбеђује преференцијални бесцарински третман за скоро пет хиљада производа, укључујући већину финалних производа и полупроизвода, као и поједине пољопривредне производе и сировине “.

[25] Која започета Солунским самитом ЕУ 2003. године.

[26] Уопштено говорећи, средства ИПА се могу користити на четири начина:

Као техничка подршка, која најчешће укључује ангажман експерата – консултаната који институцијама у Србији попут Одељења за заштиту потрошача пружају услуге припреме пројектне документације, развоја стратегија, спровођења обука итд.

За реализацију твининг пројеката, односно успостављање сарадње између локалних институција у Србији са сличним управама у државама чланицама ЕУ са циљем спровођења пројеката, размене знања и искуства и пружања помоћи у спровођењу правних тековина ЕУ.

За спровођење инвестиционих пројеката који првенствено обухватају набавку опреме и реализацију финансијских аранжмана са другим финансијским институцијама.

За доделу бесповратних средстава за финансирање пројеката који се односе на цивилно друштво, локалне самоуправе, агенције итд.

[27] Ефекте кинеске Зи Ђин компаније у израбљивању српског бакра, злата и сребра,  кинеске Linglong компаније у изради гума, кинеске Meita компаније (производња ауто делова), кинеске железаре у Смедереву „Hesteel Serbia“, и најављених „еколошких десаната“ на Србију, отварања рудника са агресивном и најпрљавијом технологијом  – компаније Рио Тинто у Јадру, Данди у Хомољу, аустралијске компаније Стрикланд Металс на планини Рогозна код Новог Пазара, Прељини, Рековцу, Сувобору итд.

[28] Добар пример за то је договор четири компаније – Delhaise Serbia, Mercator-S, Univerexport и DIS о диктираним ценама. Комисија за заштиту конкуренције је у октобру 2024. год. покренула је по службеној дужности поступак испитивања повреде конкуренције, али како год се овај поступак завршио, потрошачи неће моћи да туже наведене маркете, јер не постоји још законска регулатива за надокнаду штете потрошачима.

[29] Добар пример како се због високог јавног и спољњег дуга држава претвара у колонију, тачније протекторат, је Краљевина Мароко, која је 1912. године (па до 1956.), практично због неодрживог спољњег дуга, постала француски протекторат. Видети детаљније о томе текст „When France Used the Public Debt to Colonise Morocco“, Adame Barbe, https://orientxxi.info/magazine/when-france-used-the-public-debt-to-colonise-morocco,1719

[30] О анализи овог пројекта видети чланак у недељнику НИН в Анализа пројекта Експо 2027: Колико ће коштати, шта ће и где бити изграђено, Слађана Вукашиновић, 3. април 2024, https://www.nin.rs/ekonomija/vesti/47493/ekspo-2027-koliko-ce-kostati-sta-ce-i-gde-biti-izgradeno

ИСПРАВКА: У претходној верзији на више места је погрешно стајало јевтино уместо јефтино (хвала коментатору @Јован П, 7. 2. 2025. у 15:05).

Categories: Гостинска соба

Tags: Вук Терзић, економија, корупција, стабилократија