Поводом текста Јелене Миљковић Матић „Теза да су Срби староседеоци Балкана није у нескладу са хришћанством“, објављеног и на „Стању ствари“

Фото: Стање ствари

Деманти

Молим Вас да у складу са Законом о јавном информисању и медијима (“Сл. гласник РС”, бр. 92/2023)  објавите одговор на информације изнете у тексту под насловом „Јелена Миљковић Матић: Теза да су Срби староседеоци Балкана није у нескладу са хришћанством“ објављеног 28. децембра 2023. на Вашем порталу.

У прилогу Вам достављамо текст одговора објављен на интернет страници Теодулија.

Димитрије Марковић 

Сажетак:

Рад представља одговор на апологију псеудонауке под насловом „Теза да су Срби староседеоци Балкана није у нескладу са хришћанством“ аутора Јелене Миљковић Матић, научног сарадника у Институту за политичке студије, објављен у часопису Национални интерес. ^[1]

У раду показујемо да је аутохтонизам само једна од две гране теорија псеудоисторичара а да је друга аријевски мит.

Дајемо кратак историјат аријског мита и његову повезаност са псеудонауком, псеудоисторијом, неопаганизмом и расизмом.

Кључне речи: аутохтонизам, аријски мит, псеудонаука, псеудоисторија, неопаганизам, расизам

Помињући Димитрија Марковића и његову књигу ”Сербонини сведоци. Псеудоисторчари, нропаганизам и Црква” као и Немању С. Мрђеновића и његов рад „’Народ најстарији’. Осврт на квазинаучни покрет тзв. аутохтонистичке или неоромантичарске историографије код Срба“, Јелена Миљковић Матић каже: ”У овом раду побијамо њихове тврдње да је теза да су Словени аутохтони на Балкану неспојива са хришћанством, да је извор и проносилац јереси и паганства, и да као таква представља опасност за националну безбедност српског народа чији идентитет угрожава”.

Овде ћемо дати одговор Јелени Миљковић Матић који ће бити кратак из два разлога.

Први разлог је тај што смо у књизи ”Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква” на неколико стотина страна писали о томе шта су то псеудонаука и псеудоисторија, уз посебан осврт на нераздвојивост псеудоисторије и неопаганизма који укључује и опсежне анализе радова неких од водећих псеудоисторичара код нас а које то једнозначно потврђују.

Заинтересованим читаоцима препоручујемо друго, допуњено издање књиге из 2023. године које је доступно  и у електронском облику. [2]

Други разлог је тај што је главна особина поља веровања, у које спадају  религије, политичке идеологије, псеудонауке и псеудотехнологије, та је да је за њихове приврженике доказ личан и субјективан. ”На пример, они се залажу за коришћење емоционалних критеријума за разликовање истине од неистине. Поља вере држе лична осећања и слутње као разумно тло за увереност – или, како то пишу писци Њу Ејџа (New Age), „ви стварате своју сопствену стварност.“.” [3]

Према томе, чак и да напишемо још неколико књига са додатним аргументима и доказима то неће променити ништа, Јелена Миљковић Матић и други прврженици псеудоисторије ће и даље веровати да Срби потичу са Ориона или Сиријуса [4] и да се на Сиријусу говори српски. [5] Наиме, за оне мање упућене, међу теоријама присталица тзв. Српске аутохтонистичке историјске школе о пореклу Срба из различитих делова Земље и владавини над њима, постоје и оне према којима смо на Земљу дошли са других планета, при чему се најчешће помиње Сиријус.

Већ ове теорије (о нашем пореклу са других планета) су у супротности са хришћанским учењем (али и науком) јер у Светом Писму Старог Завета (Прва књига Мојсијева) не постоји ништа из чега би могао да се изведе закључак о стварању других светова и створења у свемиру. Ово је познато свакоме ко је читао Књигу постања.

Истовремено, показаћемо да су теорије тзв. аутохтониста не само антихришћанске него и једнозначно антисрпске, односно дубоко супротстављене српској политичкој историји, култури и идентитету. На који начин ћемо то показати? Подсећајући на чињеницу постојања историјске везе не само између псеудоисторије и неопаганизма, него и на блиску историјску повезаност између ова два феномена са расизмом и националсоцијализмом (нацизмом).

Стога је и овај рад, иако писан у форми одговора Јелени Миљковић Матић, пре свега намењен онима који нису довољно упућени у проблем псеудонауке, псеудоисторије и конспиролошких теорија (теорија завере), али су читали њен рад па су им аргументи изнети у њему, можда, деловали уверљиво.

У књизи ”Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква” као псеудоисторичар је поменут Зоран Милошевић, научни саветник и заменик директора Института за политичке студије и наведени неки примери псеудоисторијских теорија  Сање Шуљагић (стр. 146-147, 162-164, 168-171) која је виши научни сарадник у Институту за политичке студије. Према томе, мотив Јелене Миљковић Матић за писање рада ”Теза да су Срби староседеоци Балкана није у нескладу са хришћанством” није само апологија псеудоисторије већ и одбрана поменутих колега из Института за политичке студије.

Добро позната Аристотелова изрека Amicus Plato, sed magis amica veritas (Драг ми је Платон, али ми је дража истина) код Јелене Миљковић Матић очигледно не важи – драге су јој колеге а не истина.

Рад Јелене Миљковић Матић се од осталих досадашњих критика псеудоисторичара које су нам упућене издваја по томе што је ово први пут да изостају псовке, увреде и претње физичким насиљем и убиством којима смо ми који се бавимо идеолошким системом ”Срби, народ најстарији” и тзв. ”аутохтонистима” изложени.

Ипак, остаје чињеница да је ово изузетак и да постоје претње упућене не само појединцима већ и претње историчарима као научној заједници.

Наиме, бројни су коментари у којима се претње изричу и у множини и односе се на све домаће историчаре и оне који заступају научне чињенице о досељвању Срба и Словена на Балканско полуострво: ”Кад тад ћемо вас очистити из Србије”, ” Згазићемо вас!!! И све до једног!”, ”Живим за дан кад ћемо се обрачунати…”, ”Сва уср.нагов.а (цензура је моја, Д. М.) која ће ускоро да дркћу и моле биће почишћена и завршиће тамо где им је место”, и тако даље. [6]

Прво питање које се поставља у вези са радом Јелене Миљковић Матић јесте да ли се он уопште може сврстати у научне радове?

Наиме, ауторка негира постојање псеудонауке и псеудоисторије већ говори о ”тзв. псеудонауци и псеудоисторији” при чему ове термине означава као етикете, док истовремено псеудоисторијске теорије назива ”истраживањима у којима је присутан критички однос према научним тезама”.

Свен Уве Хансон (Hansson, Sven Ove), у тексту под насловом ”Наука и псеудонаука”, у Станфордовој енциклопедији филозофије (The Stanford Encyclopedia of Philosophy) се подробније бави и питањем критеријума за разграничење псеудонауке од науке.

„Разграничење између науке и псеудонауке је део већег задатка утврђивања која мишљења су епистемолошки оправдана.

Разграничавање науке од псеудонауке може се извршити и из теоријских и из практичних разлога (…). Са теоријског становишта, питање разграничења је осветљујућа перспектива која доприноси филозофији науке на исти начин као што проучавање заблуда доприноси проучавању неформалне логике и рационалне аргументације. Са практичне тачке гледишта, разлика је важна за управљање приликом одлучивања како у приватном тако и у јавном животу. Будући да је наука наш најпоузданији извор знања у широком распону области, морамо разликовати научно знање од онога што личи на њу. (…)

Већина аутора који су понудили критеријуме демаркације су изнели листу таквих критеријума. Објављен је велики број листи који се састоји од (обично 5-10) критеријума који се могу користити у комбинацији да би се идентификовала псеудонаука или псеудонаучна пракса.” [7]

Дакле, када је реч о псеудоунауци и критеријумима за разликовање псеудонауке од науке, за оне који говоре неки од страних језика, постоји обиље научних радова који обрађују та питања а неке од њих смо користили и у приликом писања горе поменуте књиге.

Да се сада, имајући ово у виду, вратимо питању да ли рад Јелене Миљковић Матић уопште може да се третира као научни рад.

Када неки теолог оспорава теорију еволуције или неке њене елементе по правилу се позива на Свето Писмо и на тај начин отворено показује да заступа своја религијска веровања.

Када псеудоисторичари негирају историјске чињенице, научне теорије и само постојање псеудонауке они то, као што видимо, представљају као ”истраживања у којима је присутан критички однос према научним тезама” иако је реч о њиховим идеолошким веровањима.

Према томе, можемо једнозначно да закључимо: рад Јелене Миљковић Матић је плод њених идеолошких веровања а не научни рад.

Тиме смо се истовремено дотакли два основна  критеријума која нека активност мора да испуњава да би била псеудонаучна:

(1) није научна, и

(2) њени заговорници покушавају да створе утисак да је научна. [8]

Шта ово значи? То значи да када би Зоран Милошевић, Сања Шуљагић и други псеудоисторичар своје радове уместо као историју представили као научну фантастику, тог тренутка би престао да постоји проблем са псеудонауком, јер се она више не представља као наука већ као оно што заиста јесте, а то је научна фантастика.

Ипак, ово је врло упрошћено објашњење и само делимично тачно јер радови тзв. аутохтониста, осим у област псеудонауке, истовремено спадају и у област конспиролошких теорија (теорија завере).

Ово нас доводи до једног веома важног питања: како је могуће да људи чији су радови уџбенички примери псеудонауке стекну звања научних саветника и научних сарадника, што је регулисано Законом (Правилник о стицању истраживачких и научних звања) [9] и буду запослени у једној акредитованој научноистраживачкој организацији Републике Србије? Посебно питање, у вези са овим, представља подршка расистичим идејама, било посредно или непосредно, о чему ћемо у наставку рећи нешто више, ако се зна да су управо Срби, уз Јевреје, били међу највећим жртвама ових идеја.

У ово питање спадају и примери њиховог неприхватљивог незнања. Нпр.  Сања Шљугић не зна да су Свети Ћирило и Методије из Солуна па их назива ”цариградском браћом”. О њеним псеудоисторијским теоријама писао је још проф. др Радивој Ради, наводећи овај [10] и друге сличне примере, а неке примере смо навели и ми у поменутој књизи.

Гледано из овог угла текст Зорана Милошевића ”Историја српског нестајања, Осврт на дело Милоша С. Милојевића”, ако оставимо по страни чињеницу да спада у област псеудонауке, можемо најпре да окарактеришемо као лакрдију.

Његош је својевремено за Доситејево критиковање народне вере и обичаја говорио да је Доситеј „некоме подло орудије подсмјејанија над благочестијем“.

За радове Зорана Милошевића, Сање Шуљагић и осталих тзв. аутохтониста у научноистраживачким организацијама можемо недвосмислено, у складу са Његошевим речима, да кажемо да некоме представљају ,,подло орудије подсмјејанија” над српском науком. Али није овде реч само о изругивању српској науци већ посредно и целокупном народу из кога су, да се подсетимо, потекли Никола Тесла, Михајло Пупин и Милутин Миланковић.

Као друштвено и национално одговорни појединци (научници) не можемо, можда боље речено не смемо, у вези са тим, да не укажемо на проблем којим се бавио проф. др Слободан Антонић у књизи ”Колонијално (анти)образовање”, а то је како међународни трендови и политике утичу на наш образовни систем.

У закључку књиге Слободан Антонић, између осталог,  пише: ”У Србији постоји јасно уочена тенденција смањења квалитета образовања, од оног у основној школи, до оног на универзитету. Ова тенденција повезана је с настојањем да се друштвено произведу генерације ограниченог образовања, неспремне за критичко мишљење, којима ће се лако манипулисати не само у сфери политике, већ пре свега у домену економије – од односа у производњи, до образаца потрошње”. [11]

Додајмо на ово и речи Валерија Кувакина, доктора философских наука и професора Московског државног универзитета:

”У геополитичком смислу, ово (псеудонаука, примедба Д.М.) угрожава безбедност Русије, јер слаби њену цивилизацијску конкурентност. Заиста, ако желите, планетарни друштвени свет је конкурентан, и чим цивилизација ослаби, она постепено, а понекад и брзо нестаје, не без „помоћи“ других одрживијих друштвених организама. (…) Ово (псеудонаука, примедба Д.М.) је једна од социјалних болести. (…) Методе борбе су исте: потребно је популаризовати науку и критичко мишљење.” [12]

Сматрамо, у вези са претходно реченим, да је неопходно истраживање које би показало обим присутности псеудонауке (псеудонаучника) у образовним и научноистраживачким институцијама и последице њиховог деловања на образовну и научноистраживачку конкурентност Републике Србије.

Истраживања показују да је снажније веровање у конспиролошке теорије (теорије завере) значајно повезано са нижим степеном аналитичког мишљења и да аналитичко мишљење смањује веру у теорије завере. [13]

Овим смо се истовремено дотакли још једног важног проблема.

Наиме, оно што се уочава у раду Јелене Миљковић Матић јесте искључиво помињање псеудоунауке и псеудоисторије али не и конспиролошких теорија иако је ово једно од питања коме смо посветили простор у нашој књизи.

Пуна и исправна слика о представницима идеолошког система ”Срби, народ најстарији” (тзв. аутохтонистима) може се стећи само уколико се сагледа из оба  угла – из угла псеудонауке (псеудоисторије)  и угла конспиролошких теорија (теорија завере).

Теорије псеудоисторичара истовремено, осим у област псеудонауке, спадају и у област конспиролошких теорија на темељу тврдњи о наводној уроти (завери) на брисању, забрани и фалсификовању српске историје. [14]

Етикетирајући домаће историчаре као припаднике ”бечко- берлинске школе” псеудоисторичари желе да их представе као квислинге и инструмент у рукама оних који нам, наводно, бришу, забрањују и фалсификују историју.

Зоран Милошевић то нпр. чини у тексту ”Историја српског нестајања, Осврт на дело Милоша С. Милојевића” [15], Сања Шуљагић у раду под насловом ”Оглед о српском идентитету: распознавање изворишта српског идентитета у древној историји”. [16]

Међу најпознатије и најраспрострањеније конспиролошке теорије, присутне и код нас, спадају ”Масонска завера” (тврди се да масони владају светом), ”Завера Илумината” (Илуминати владају светом), ”Јеврејска завера” (Јевреји владају светом), „Завера рептила“ (рептили владају светом), ”Уфолошка завера” то јест завера чија су централна тема ванземаљаци и летећи тањири, ”Chemtrails завера” то јест завера која се бави наводним запрашивањем људи из ваздуха, ”Завера HAARP-а” чијим дејством се објашњавају природне непогоде и друге појаве, а који се, наводно, налази у Барајеву или у мосту на Ади, у Београду.

У последње време све више узима маха ”Завера равне земље” чији заговорници тврде да нас научници обмањују у погледу облика планете на којој живимо тј. да крију од нас да је Земља равна плоча, и многе друге.

Ниједна од ових конспиролошких теорија није присутна искључиво у Србији, напротив, реч о глобално присутним теоријама завере.

То важи и за теорију завере о ”забрањеној историји” која је, такође, присутна широм света.

Основни образац ове завере је свуда исти – моћни чиниоци из неког разлога скривају ”праву” историју коју конспиролози ”откривају” јавности. Разликује се само објекат чија се историја ”скрива” и ”забрањује”. У нашем случају, природно, крије се ”права” историја српског народа. [17]

Проф.др Мајкл Баркн (Michael Barkun), са Универзитета у Сиракузи Мајкл Баркн о конспиролозима, између осталог, пише: ”…они често раде на детаљном изношењу доказа како би поткрепили своје тврдње. Заправо… конспиративна литература често опонаша апарат цитирања извора и представљања доказа који се могу наћи у конвенционалној науци…” [18]

Поменути текст Зорана Милошевића (”Историја српског нестајања, Осврт на дело Милоша С. Милојевића”), као класичан ппример псеудонаучног и конспиролошког текста, потврђује и ово.

На крају текста овог Милошевићевог рада дат је списак коришћене литературе али сваком бољем познаваоцу проблема псеудоисторије и конспиролошких теорија о забрањеној српској историји већ сам поглед на литературу која је коришћена говори јасно да је реч о шарлатанизму а не научном раду.

Тако се Зоран Милошевић, научни саветник и заменик директора Института за политичке студије, између осталих, позива на:

• В. А. Чудинова (Вале́рий Алексе́евич Чуди́нов). Валериј Чудинов је у Русији један од најпознатијих псеудонаучника. О њему и његовим псеудонаучним активностима своје мишљење је дао низ руских научника. Заинтересоване упућујемо нпр. на рад А.Е. Петрова и В.А. Шнирелмана ”Фалсификовање историјских извора и конструисање етнократских митова” у издању Руске академије наука. [19] За разлику од ,,наших” псеудонаучника који су српски језик пронашли ,,само” на Обелиску из Ксантоса (Xanthian Obelisk), Чудинов је руски језик и натписе на руском пронашао чак и на Сунцу [20], Месецу [21] и Марсу [22]. Узимајући ово у обзир нема места за чуђење што се термин ,,чудинологија” (чудинология, на руском) у Русији користи као својеврстан синоним за термин ”псеудонаука”. Додајмо још на ово повезаност В.А. Чудинова са неопаганизмом.

• Милошевић се, даље, позива на још једног од водећих руских псеудонаучника Анатолија Кљосова и његову књигу  „Порекло Словена осврти на ДНК-генеалогију“. О Кљосову је такође писао велики број руских научника тако да је веома лако доћи до информација о његовим псеудонаучним активностима. Издвојићемо опсежну анализу под насловом ,,Опасна ДНК демагогија Кљосова” (,,Опасная ДНК-демагогия Клёсова”) објављену у билтену ,,У заштиту науке” који издаје Комисија за борбу против псеудонауке Руске Академије наука. [23]

Текст сличног наслова ,,ДНК демагогија Анатолија Кљосова” (,,ДНК-демагогия Анатолия Клёсова”) превели смо на српски још 2019. године. [24] Овај текст је потписало преко двадесет руских академика, професора и доктора наука.

Осим тога, о псеудонаучним активностима Анатолија Кљосова писали су и проф. др Моника Милосављевић и проф. др Александар Палавестра са Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду, у раду под насловом ,,Злоупотреба природних наука у (псеудо)археологији” који је јавно доступан у електронској верзији (у раду је поменута и Сања Шуљагић као ,,стручњак” за ,,винчанско писмо”).

• У поменутом раду Милосављевић и Палавестра доста простора посвећују и Милану Т. Стеванчевићу на кога се, такође, у свом тексту позива Зоран Милошевић.

Стеванчевићевим псеудонаучним радом се доста опширно бавио и проф. др Радивој Радић у књизи ,,Клио се стиди” [25] али и ми у нашој књизи (,,Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква”), у поглављу под насловом ”О ,,старорбским календарима”.

• Зоран Милошевић се позива и на псеудоисторичара Александра Митића и  његову књигу ,,Срби у Грчкој”. Осим што се бави псеудоисторијом Митић се бавио и продајом надрилекарских прозвода. Пошто смо о томе писали и навели неке конкретне производе, нпр. тинктуру која је носила назив ”Противотров”, упозоравајући на њих као потенцијално опасне [26], Митић је ове производе повукао из продаје.

Александар Митић је близак сарадник псеудоисторичара Александра Шаргића кога је Његово преосвештенство епископ крушевачки др Давид Перовић анатемисао а тиме и одлучио од Цркве због ширења неопаганизма и порнографије. Митић и Шаргић су аутори књиге ,,Није било досељавања Срба на Балкан”. На фотографији испод видимо рекламу за њихову књигу испод које, у коментару, један од њихових следбеника позива да се баци бомба у Српску академију наука и уметности.

Овај  позив на териристички акт (јавни позив!)  директна је последица пропаганде уперене против домаћих историчара и стварања атмосфере мржње писањем о наводно забрањеној, сакривеној и фалсификованој историји Срба.

У ову пропаганду су директно укључени и Зоран Милошевић и Сања Шуљагић ширењем тих конспиролошких теорија (теорија завере), при чему се као кључни кривци за ову наводну заверу против српске историје означавају домаћи научници (пре свега историчари, али не само они), који се етикетирају као припадници ,,бечко-берлинске школе”.

,,Срби још увек немају своју објективну историју писану од домаћих научника, већ оне које су писане по суфлирању Беча и Берлина”, пише Зоран Милошевић у уводном пасусу текста који смо поменули.

Говорећи о раду Милоша С. Милојевића, зачетника домаће псеудоисторије, Милошевић, нешто даље, пише: ,,Беч и Берлин нашли су начина да међу Србима пронађу људе који ће оспоравати његово дело” итд.

Овде ћемо заинтересованима скренути пажњу на Зборник радова ,,Свод древнейших письменных известий о славянах” који је доступан за бесплатно преузимање на званичној презентацији Института за славистику Руске академије наука. У овом Зборнику се налази више од хиљаду (још једном: више од хиљаду!) научних радова, што значи, књига, студија и расправа које се односе на најранију историју Словена. [27]

Додајмо на ово да се у свим словенским земљама у образовним и научноистраживачким институцијама на исти начин баве историјом Словена и досељавањем на Балканско полуострво.

”Данас на свету, почев од Русије, преко свих европских држава, до Америке и Аустралије, има неколико стотина катедри за историју старог и средњег века. Уђите на било коју од њих и реците да су Срби народ најстарији и они ће вас гледати као да сте сишли с ума. Али, понављам, не зато што на тим катедрама предају неки србомрсци који ништа друго не раде него смишљају како да напакосте Србима и да им ,,украду” неколико хиљада година њихове тобожње прошлости већ зато што је историја озбиљна наука, наука која претендује да буде најегзактнија међу хуманистичким дисциплинама, наука, дакле, која има своју методологију брушену већ неколико столећа, те су људи који се озбиљно баве историјом способни да разликују играрију или лакрдију од сциентетичких достигнућа,” пише професор Радивој Радић.

• Зоран Милошевић се позива и на Светисалава Билбију за кога пише да је ,,Научник (етимолог)” који је ,,први… дешифровао етрурско писмо” на основу тога што су етрурске речи ,,имале исти корен као многе речи у савременом српском језику”.

Псеудолингвиста Светислав Билбија је добро познат домаћој науци а заинтересоване упућујемо на рад проф. др Александра Палавестре ”Измишљање традиције: „винчанско писмо“ где говори и о њему.

Наведимо само један пример из овог рада да би мање упућени стекли слику о наводном дешифровању на основу српског језика.

,,Једном прочитани текстови, ма како необично звучали (ипак је то древни српски), потом се лако преводе помоћу сличних српских речи. Рецимо, ако се прочита авлеши, то личи на авлијаши, што ће рећи они који живе у истој авлији, значи комшије (нећемо ваљда ситничарити о томе да је авлија турска реч (подвлачење је наше, Д.М.)). И ето превода!”, пише Александар Палавестра.

Како би нас даља анализа литературе коју користи Зоран Милошевић одвела предалеко, овде ћемо се зауставити.

Поменућемо још само то да се Зоран Милошевић,  приликом навођења ,,историјата пописа становништва” који имају да покажу етничко чишћење простора који Милошевић назива ”Егејска Македонија” од Срба преузима са интернет портала ”Србија данас”, дакле из жуте штампе.

Аутор  ,,Србија данас” је поменуте ,,пописе”   преузео са фејсбук странице ”Србска земља Македонија” која, иначе, више не постоји.

Да подсетимо овде на догађај из 2013. године када је проф. др Милан Коцић са Универзитета у Крагујевцу у једном свом научном раду као извор навео njuz.net, не схватајући да је реч о порталу који објављује шаљиве и сатиричне текстове. Наслов једне од великог броја вести које су се бавиле грешком проф. др Милана Коцића почиње речима ,,Осрамоћени професор…”. [28]

Овде ћемо поставити питање које није реторичко: како је могуће да се због једне грешке професора универзитета, ма како била тешка, на њега сручи читава лавина осуда а да у једној научноистраживачкој организици, Институту за политичке студије, раде људи који потпуно свесно пропагирају псеудонауку, цитирајући притом не само потврђене псеудонаучнике него и жуту штампу?

Поменути текст на порталу Србија данас прати фотографија са пратећим описом: ”Слике масовних убистава – геноцида над Србима Македонцима у области Егејске Македоније. Овде пре 1878. готово да није било ниједног Грка. Према попису из 1912. Грци су били мањина у читавој Егејској Македонији, па чак и у самом Солуну.

Заборављени грчки злочини над аутохтоним србским живљем током грађанског рата од 1946. до 1949. године. Ово је била завршна фаза етничког чишћења Срба у Егејској Македонији који на том простору живе миленијумима.”.

Уколико ову фотографију унесемо у прегледач видећемо да је преузета из грчких електронских новина и да је, како се наводи,  у питању погубљење затворених комуниста у Солуну током грчког грађанског рата. [29]

Једна од карктеристика псеудонауке је и интелектуално непоштење које подразумева фабриковање (измишљање), фалсификовање и плагирање.

Проф. др Александар Палавестра на једном месту каже следеће: ”Ја сам читао многе књиге које су на граници науке, које претендују да су научне, које имају научни апарат, и није ме мрзело да некад проверавам… и врло често сам наилазио на то да су чињенице на које се те књиге… позивају, измишљене (подвлачење је моје, Д. М.). Да ти часописи или не постоје или ако постоје ја и нађем књигу али сад треба проверити да ли на тој и тој страни те књиге заиста пише то на шта се тај аутор позива. Замислите колики је то труд за обичног читаоца… и на то многи псеудонаучници рачунају.” [30]

Тако нпр. Зоран Милошевић у тексту којим се овде бавимо наводи следећи податак: ,,према ДНК анализама 60% „Албанаца“ има српску крв”. Наравно, пошто мешање биолошких и социјалних категорија  буди сумњу погледали смо на коју се то анализу позива Милошевић и видели да није наведена никаква анализа већ да Милошевић читаоце упућује на књигу новинарке Биљане Живковић ,,Срби у Албанији”. Иако није наведен број стране већ само књига, проверили смо да ли се можда негде у књизи не наводи поменута анализа али је нисмо пронашли. Уместо тога књига, укључујући и два предговора, врви од различитих надринаучних тврдњи.

У једном делу свог текста Милошевић наводи цео пасус из надринаучног текста извесног Андрије Вујовића. Међутим, упоређивањем текстова видимо да је Зоран Милошевић фалсификовао већ прву његову реченицу.

У оригиналу читамо: ,,Видевши да ће Руси преко Бугара озбиљно угрозити Србе, Милош Милојевић се вратио у Србију”.

Код Зорана Милошевића, иста ова реченица изгледа овако: ,,Видевши, дакле, да ће тадашња европска политика преко Бугара озбиљно угрозити Србе, Милош Милојевић се вратио у Србију”.

Коначно, ово нас доводи и до питања ко је тај Милош С. Милојевић којим се Зоран Милошевић бави у тексту ,,Историја српског нестајања, Осврт на дело Милоша С. Милојевића”?

Све кривотворине и фабриковања (измишљотине) Милоша С. Милојевића је тешко и побројати, а то је ишло дотле да је измислио и читаво једно село (измишљеном селу дао је име Миридита).

Важно је да скренемо пажњу, у вези са политичким мотивисаним процесом стварања нове нације (Црногораца) од Срба у Црној Гори да је Милош С. Милојевић у својој књизи ,,Одломци историје Срба” Зету, односно данашњу Црну Гору, називао ,,Црвена Хрватска”.

Филолог и етнолог др Љубинко Раденовић, дописни члан САНУ у раду под насловом ”Кривотворење фолклора и митологије, неки словенски примери”, пише: ”Милош С. Милојевић… један је од најпознатијих мистификатора српских народних песама. Није се либио да фалсификује и поједине натписе и друге историјске изворе. … У стиховима народних песама Милојевић је додавао имена словенских богова и познатих и непознатих, и на тај начин успео да створи једно од најобимнијих мистификаторских дела. … Кривотворења древне историје, митологије и фолклора данас су достигла огромне размере и то је проблем који се не може сагледати у оквиру једног чланка. … Што се тиче кривотворења српских народних песама, по свој прилици, у том послу је најдаље отишао Милош С. Милојевић.”

О Милошу С. Милојевићу је писао још његов савременик академик, ректор Карловачке богословије и архимандрит Иларион Руварац. Између осталог Руварац је писао о томе како је Милојевић кривотворио ,,Правила св. Петке Параскеве српске”.

У књзи ,,Стара Србија и Албанија” Иван Степанович Јастребов набраја Милојевићеве кривотворине објављене у ”Путописима дела Праве (Старе) Србије”.

”У посебној брошури јасно и гласно је доказано да је Милојевићево путовање зборник преувеличавања, измишљотина и кривотворина,” пише даље Јастребов и у фусноти наводи наслов те брошуре: ,,С. Милојевић у Призрену и његовој околини”.

Ову књигу (”С. Милојевић у Призрену и његовој околини”) написао је Петар Костић.  Костић је био један од најистакнутијих првака у Старој Србији, рођени Призренац, управник и наставник призренске богословије. Његова књига од 106 страна има за предмет искључиво разоткривање Милојевићевих фалсификата из књиге ”Путописи дела праве (Старе) Србије”.

Заинтересоване упућујемо на поглавље посвећено Милошу С. Милојевићу у књизи ,,Сербонини Сведоци. Псеудоисторичари, неопаганзам и Црква” где смо навели дугачак низ фалсификата и измишљотина Милоша М. Милојевића користећи се горе поменутим радовима.

Коначно, 2019. године је више од 140  историчара, историчара уметности, археолога, антрополога, класичних филолога и теолога упутило апел јавности  против новог таласа псеудоисторије и митоманског тзв. новоромантизма а поводом све агресивнијих наступа Удружења „Милош С. Милојевић“.

Потписници овог Апела, између осталог, ,,најоштрије осуђују бројне вербалне испаде, увреде и претње физичким насиљем које поједини чланови и симпатизери Удружења ,,Милош С. Милојевић“ упућују нашим колегама, као и отворене ксенофобне и антисемитске ставове које пропагира то удружење”.

Текст Зорана Милошевића којим смо се овде бавили објављен је у Зборнику радова које издаје управо ово Удружење.

Пре него што пређемо на историјско порекло две основне гране теорија псеудоисторичара (аријевски мит и аутохтонизам) и њихову везу са расизмом, неопаганизмом и националсоциализмом да укажемо укратко на неке резултате истраживања конспиролошких теорија.

Везу са менталним поремећајима потврђују и научна истраживања. Јан Виљем ван Проје (Jan-Willem van Prooijen) и Марк Вугт (Markvan Vugt) у свом раду ”Conspiracy Theories: Evolved Functionsand Psychological Mechanisms” наводе да је ”прекомерно конспиролошко теоретизирање уобичајено… код параноидних шизофреника.” [31]

Осим тога, наводе истраживања која су открила повезаност између веровања у завере и бројних релевантних променљивих, укључујући интерперсоналну параноју, нарцизам, опште неповерење, црте анксиозности, непријатности и макијавелизма (тј. у којој мери су људи спремни да искоришћавају друге за личну корист). Такође, да су теорије завере често повезане са љутитим, непријатељским реакцијама.

Два истраживања која су спровели Карен Даглас (Karen Douglas) и Роби Сатон (Robbie M. Sutton) показала су ”да је лична спремност да се учествује у завери предиктовала подршку теоријама завере. Макијавелијализам је такође предиктовао подршку теоријама завере. Коначно, однос између Макијавелизма и веровања у завере био је у потпуности условљен спремношћу учесника да и сами учествују у завере. Садашњи резултати су важни јер пружају прве доказе који сугеришу да људи подржавају теорије завере јер пројектују сопствене моралне тенденције на наводне заверенике.

Заједно, ове студије сугеришу да људи који имају лабавији лични морал могу у већој мери да подржавају теорије завере јер су они у просеку спремнији да и сами учествују у заверама.“ [32]

Професори Данијел Фримен (Daniel Freeman) и Ричард Бентал (Richard P. Bentall), који су се такође бавили овим питањем, кажу:

”Неоснована веровања у завере и параноидне идеје су облици претераног неповерења који могу бити разарајући и на индивидуалном и на нивоу друштва.” [33]

Сандр ван дер Линде, професор социјалне психологије на Универизету Кембриџ, је такође вршио истраживања на тему конспиролошких теорија. Ово су неки од његових закључака: ‘‘У новој студији нашао сам да пуко излагање популарној теорији завере може да вас учини мање просоцијалним – и мање вероватним да прихватате устаљене научне принципе.

Друго недавно истраживање показало је да је веровање у теорије завере повезано са мотивисаним одбацивањем науке, тј. негирањем других утврђених научних чињеница попут везе између ХИВ-а и АИДС-а или између пушења и рака плућа.

Листа се овде не завршава. Ширење утицајне конспиролошке пропаганде може имати озбиљне друштвене последице. На пример, веровање у неке теорије завере повезано је са агресијом, десничарским екстремизмом, расистичким ставовима према мањинским групама (нпр. антисемитизам), па чак и политичким насиљем.” [34]

Кратак преглед историје аријевског мита и аутохтонизма дајемо према књизи једног од водећих руских научника за питања национализма, неопаганизма и антисемитизма и сарадника Института за етнологију и антропологију Руске академије наука, Виктора Шнирелмана (Ви́ктор Алекса́ндрович Шнирельма́н) ,,Аријски мит у савременом свету” [35], па заинтересоване за више информација упућујемо на  овај рад.

Из овог прегледа ћемо видети да аутохтонизам и аријевски мит имају исти корен али да је аутохтонизам историјски нешто млађи.

Ради лакшег праћења коментаре који указују на присутност ових идеја у радовима домаћих псеудоисторичара даћемо у осенченом делу.

Видећемо да се у радовима Зорана Милошевића и Сање Шуљагић пружа подршка и аријевском миту, било дирекно или посредно, и да њихови радови не могу да се посматрају изоловано од радова осталих псеудоисторичара из тзв. Српске историјске аутохтонистичке школе а самим тим ни од промоције неопаганизма.

Аријевска идеја је настала и први пут се развила у 19. веку. као чисто научни пројекат. Затим је у другој половини XIX  века узета од стране шовиниста и расиста и почела да служи  империјализму, колонијализму и расној дискриминацији. Свој логички завршетак достигла је у политици немачких нациста који су је користили за оправдање геноцида.

Чинило би се да за њу после холокауста над Јеврејима и геноцида над Србима у НДХ више нема места у свету. Нажалост, видимо покушаје њеног оживљавања и у радовима домаћих. псеудоисторичара

Делимично се радило о формирању нових темеља европског идентитета: хришћански идентитет се повлачио, уступајући место националном, а потом и расном.

Делимично се може говорити о отпору еманципацији Јевреја, који је снажно захтевала надолазећа ера. С тим у вези, треба разумети разлоге напада на јудаизам, којима обилује европска књижевност на прелазу из XVIII–XIX века и прве половине XIX  века. У писању једног броја европских интелектуалаца то је изражено у одлучном одбијању од проналажења својих корена на Блиском истоку.

Међутим, то није умањило њихова уверења да порекло генеалогије лежи у тајанственим егзотичним земљама Азије. Тамо су видели и извор „примитивног монотеизма“, који је касније доживео пад, био искривљен и изнедрио политеистичке религије.

”Милојевићева историја је заправо опис нестајања Срба са највећим акцентом на простор Балкана, иако је започео са нестајањем Срба у Индији и Кини, Азији и Блиском истоку. Стекао се утисак да Срби не смеју знати, не смеју бити свесни да нестају, те да је то разлог напада на Милојевића”, пише Зоран Милошевић.

Нешто даље, Милошевић набраја поглавља Милојевићеве књиге ,,Одломци историје Срба” и каже, између осталог, следеће: ,,Прву главу је посветио Србима (Значај имена Срб у разних народа и писаца, затим код Шафарика и Николајевића, а потом  је у трећем питању дао своје виђење имена Србин – Први значај имена Срб).У другој глави говори о сродству Срба са Санскритима у језику и осталом (Инђијски и други споменици о живљењу Срба у Инђији, Трагови о некад: живљењу Срба у Инђији и Спомен нашег народа у Инђији). Трећа глава говори О сеоби Срба из Инђије – у заједници Индоевропске расе (обрађена четири питања – Трагови живљења срп. у Африци, у Средњој Азији, О старим Кинезима и њиховом судару са Србима и О старим Бугарима и језику њиховом)”.

Онима који познају историју аријског мита ови наслови буде сумњу да Милош С. Милојевић, заправо, плагира оно што се на ту тему писало у Немачкој и другим европским земљама а садржај то и потврђује. Из текста је јасно да Милојевић смешта Србе у Индију управо због тога да би их довео у везу, тачније поистоветио, са ,,индоевропском расом” (термин који он користи).  ,,Индоевропску расу” Милојевић у књизи помиње више пута поистовећујући је са Србима.

Да ли Зоран Милошевић, заправо,  глорификује Милоша С. Милојевића баш због ових идеја?

И док Зоран Милошевић шири аријевску идеју посредно, преко Милоша С. Милојевића, Сања Шуљагић то ради експлицитно. Довољно је прочитати поглавље ,, Распознавање српског идентитета у миту о црвеним Агријанима (Арјанима) и Трибалима” (под Арјанима се подразумевају Аријевци, напомена Д.М.) њене књиге ,,Оглед о српском идентитету : распознавање изворишта српског идентитета у древној историји”.

Другим речима, у Европи се паралелно са порастом антисемитског расположења одвијало сазревање „аријевског мита”, у почетку усмереног против јудаизма.

Код Милојевића налазимо изразе антисемитизма (антијеврејства) на више места. Наводимо два прмера.

,,Па и опште светска мржња на Евреје није узалудна ствар: јер су се они, као народ у прва времена а нарочито у почетку, одликовали варварством, а доцније као непроизвођачи ничега на свету, но само трговачким шпекулацијама и т.д: својом вештином у лакој заради новаца и т.д. Од њих се, нико ничему ненаучи, па зато их све и сва и сваки народи мрзе и гоне,” пише Милојевић.

На другом месту семите доводи у везу са прогоном једне ,,гране” Срба из прапостојбине у Индији.

,, Друга и тако исто стара, само још у старија времена, народима семическог племена, гнана из Инђије из својих соп. земаља, српског народа грана — због основаних држава Вавилонске, Асирске, Еврејске, Мидске, Парске, Финијанске, — протеривана је и сатерана у дан: Малу Азију: одатле је прешла на овај српски, сада тако звани балкански, тропољ, из овог у дан. Аустрију, Италију и Ђерманију где је се у тим земљама сучелила са осталим Србима, као и око Црног мора и т.д,” пише он.

Да подсетимо и на то да је поводом текста псеудоисторичара Мирјане Стојисављевић „Иза зидина тајни“, министар за научнотехнолошки развој, високо образовање и и информационо друштво Републике Српске био принуђен да упути писмо министру иностраних послова Изреала у коме је изнео осуду и згражавање због његове антисемитске садржине али и уверавање да оно што је она написала „ ни на који начин не представља став било које институције или Владе Републике Српске, њених грађана и српског народа у целини“. [36] Поводом њеног текста огласио се и Управни одбор Друштва српско-јеврејског пријатељства који га је означио не само као антисемитски него и као антисрпски уз констатацију да је писан „ненаучним, на моменте чак и булеварским језиком“.[37]

У почетку Европски научници су покушали да потисну индоевропску прадомовину што је даље могуће од Блиског истока – макар и далеко на исток, само да се не уклапа са прадомовином „семита“. И тек много касније, у њиховим списима, прешло се у Европу, одражавајући све већу привлачност принципа аутохтонизма.

И Сања Шуљагић, подразумева се, пише о животу ,,старих Срба у Индији и средњој Азији” [38] али их поистовећује и са Хиперборејцима. [39]

Тако је рођен „аријевски мит“, чије ауторство припада познатом немачком романтичарском мислиоцу Фридриху Шлегелу, првом преводиоцу санскритских текстова на немачки.

Истовремено, следећи географа Карла Ритера, који је истицао сличност санскрита са старонемачким, многи немачки мислиоци су тада били склони да верују у то да су Немци, за разлику од других народа Европе, директно пореклом од древних аријаца.

И Милош С. Милојевић у својој књизи наводи списак сродних речи српског језика и санскрита (нисмо вршили анализу самог списка).

”Прво дакле, што је и најглавиије, прегледали смо сродство садањег нашег језика са ст. Санскритским…”, пише он у вези са тим.

Наравно, о санскриту пише и Сања Шуљагић и доводи га у везу са Србима. Штавише, она говори и о ,,сличности или истоветности старосрпскојерменског винчанског и санскрт („сјемскрт“) писма”. У вези са санскритом и његовом везом са Србима и аријевсцима позива се, између осталих, на већ помињаног Анатолија Кљосова али и на псеудолингвисту Браниславу Божиновић.

И док је у Енглеској Томас Јанг увео термин „индоевропљани” 1813. године, онда се у Немачкој са њим надметао термин „индогермани“, У исто време популарност је у Немачкој стекао и термин “Аријевци”.

Зоран Милошевић је, као што смо претходно видели, навео један део текста Андрије Вујовића у коме овај пише о Милошу С. Милојевићу.

,,Између осталог, такав је био и што је читао величанственог Вељтмана, затим Ламанског. Вељтман је писао о аријском Словенству,” пише Вујовић у поменутом тексту говорећи о Милојевићу.

Јован И. Деретић је  тврдио да се Срби ”у Индији и Ирану… називају Аријевцима” [40] (у књизи индикативног наслова ,, Серби – народ и раса”)  , да су Немци Аријевци само онолико колико су Срби. ”Данашњи Немци су етнички бар седамдесет одсто пореклом Срби, каже Деретић у вези са тим. [41] Горан Шарић поистовећује Аријевце са Протословенима а са Србима их повезује преко Лепенског Вира [42]. али и многи други псеудоисторичари и лажинаучници. [43]

Сања Шуљагић користи термине,,Индо-Арјани – Агријани” као синоним за термин ,,Срби Трибали”. [44]

Уопште, цела прва половина XIX века протекла је у Европи под знаком индоманије. Управо тада је постало модерно да се Заратустра противпоставља Мојсију и да се тврди да су Семити позајмили филозофију и религиозне идеје од Индогермана, на чему је нпр. инсистирао немачки индолог Кристијан Ласен, ученик браће Шлегел. Овај аутор је први почео да супротставља Аријевце Семитима, хвалећи Аријевце као „најорганизованије и најкреативније људе“, који су ширили високу културу и због тога имали право на потчињавање староседелаца.

Један од првих који је преузео напоран посао реконструкције слике њиховог живота, друштвене организације, обичаја, вере, био је Швајцарац Адолф Пикте. Називао их је „најмоћнијом расом на земљи“ и веровао да је била позвана да влада светом.

Поред тога, Пикте је видео првобитне Аријевце као поклонике Сунца и приписивао им првобитни монотеизам, који је настао ван додира са семитском традицијом,

Псеудоархеолог Ђорђе Јанковић је тврдио да су Словени били монотеистии да имају свој Стари завет. [45]

Сања Шуљагић такође Словенима приписује монотеизам а позива се, између осталих, и на Јанковића.

,,Са тврдњама да су протоСловени били монотеисти, који су својом идејом „демијурга“ предвидели историјски доказане догађаје из Старог завета и Новог завета, слагао се и археолог Ђорђе Јанковић, који је истицао трагове хришћанства код Словена на Балканском полуострву од првог века надаље, и тврдио да стари Словени нису имали ниједан пагански политеистички храм од Балтичког мора до Јадранског мора пре времена књаза Владимира у Русији”, пише она. [46]

Осим тога Сања Шуљагић на више места говори о ,,божанству сунца” и Србе и Словене доводи у везу са њим. [47]

Осим што Србе представља као поклонике ,,божанства сунца” Сања Шуљагић поистовећује Sol Invuctus  са Праведним Нојем:

,,У том смислу један од проблема у покушају анализирања претхришћанског и хришћанског доприноса светској цивилизацији старих „праведних“ Срба Трибала (Трачана, Индо-Арјана – Агријана, Словена, Дуљеба, Дулона, Дукљана, Дардана, Ксанта, Илира, како су у светској историографији били називани), је тај што су од времена насељавања једног дела Трачана, такозваних Етрураца на југ Апенинског полуострва након пада древне Троје, и након победе Римске војске над њима, стари Римљани присвојили њихово паганско божанство сунца, ветра, времена, правде и плодности Јупитера (Јануса) или Зевса. Римљани су га од тада приказивали као паганско римско божанство светла, правде, истине и ратне победе под називом Јупитер Доличенус или „непобедиво сунце“ (Sol Invictus, односно зороастријански-римски Митра)…”, пише Шуљагићка (стр. 38-39).

Да скренемо пажњу на то да је Sol Invictus један од празника верске заједнице Сатанистички храм (The Satanic Temple), регистроване у САД али која делује у више земаља. [48] У Бостону су 2023. године организовали скуп под називом SatanCon који је показао да ни у ком случају није реч о некој маргиналној организацији.[49]

У цитираном раду Сање Шуљагић има низ антихришћанских садржаја који захтевају посебну обраду.

Александар Шаргић покушава да Божић представи као празник рођења Сунца тврдећи да Срби ”на Божић дочекују рођење новог сунца, будући да изворни старински Божић пада на краткодневицу.” [50]

Слично је и са Гораном Шарићем: ”Бадњи дан био је посвећен прецима. Зато је улога ватре пресудна, она је симбол и Сунца које умире у властитом огњу и поново се на тај дан рађа.” [51]

Све је више аутора Централне Европе почело да даје првенство „тевтонској раси“, односно Германима. Обдарили су их најзавиднијим квалитетима – племенитошћу, великодушношћу, високим моралом, способношћу за креативно размишљање, уметничким даром, политичким талентима, страшћу за освајањем итд. То је започео гроф  де Гобино који је у својој књизи „Есеј о неједнакости људских врста“ (1853-1855) приписао је све ове особине „Аријевцима”. Према Гобиноу, управо Германи су сачували аријевску крв у најчистијем облику.

Милош С. Милојевић, кога глорификује Зоран Милошевић, чини исто то са Србима.

,,Осим доказа из санскритског језика, које ћемо ниже навести, имамо их и у нашем народу. Тако реч Србин, у Мало Руса, Сирбин а у Гор: Луж: Сораб, Сорб значи: паметног, најпаметнијег, најразборитијег, најодабранијег, најузвишенијег, најслободнијег, најлепшег, најунаучнијег, највишег и т.д. човека, или једном речју човека: који је у свом народу Серба, Сјабра и т.д. са свима најбољим човечијим својствама обдарен. Овај значај још и дан данашњи траје у нашем народу”, пише Милојевић.

,,У семитечиских народа, као: Араба, Халдеја и Евреја реч Србин значи слободна човека, цара, господара, јунака, дива а у неких и разбојника. Тако у арапском Сарб или Срб значи јуначину, силу, разбојника, непокорна човека, који друге покорава под своју власт, одрастла, џина или дива. У еврејском, Сар, Сарб, значи: господина, цара, независна човека светлог — види Шев. ист: Рус. Слов.Мос. 1859 год. стр. 77. – у Халдејском Сар, Сарб: цар, господин, независан човек, човек јасан, светао, одкуда је: Сер круна, Саребит, храброст јунашство у пренос: гвожђе копље; Сараб светли, јасни Сураб, Сурах господар, владалац кнез Серафим и т.д. Једном речју у сва три та језика, као и у старом Елинском, не само тај корен, но и од њега све произведене речи казују: да Срб, Серб и т.д. значи слободу, јасност, храброст, светлост, одважност, независвост и т.д.”, пише он на другом месту.

У другој половини XIX века. „аријевски мит“ су у високу науку увели Ернест Ренан и Фридрих Макс Милер.

Како је Пољаков приметио, Ренан је у свом раду користио изразе „семитски раса“ и „јеврејски народ“ као синониме, док су „аријевци“ често коришћени као еуфемизам за Немце. Тако је Ренан отворио капије за лавину секундарне литературе посвећене противпотстављању „аријеваца” „семитима”

На присутво идеје расе и српске расне супериорности наилазимо и у књизи индикативног наслова ”Српска надмоћ”. У питању је зборник радова а прво место место у њему заузима текст Бранимира Малеша ”Расно порекло светог Саве”. Малеш је показао жељу да Србе прикаже као аријевце. У свом чланку Расно порекло Светог Саве Малеш на основу ликова са фресака настоји доказати аријевско порекло чланова владарске породице Немањић. [52]

Јован И. Деретић у већпомињаној књизи ”Нова Вулгата. Серби – народ и раса” говори о српском народу као главном историјском народу Европе итд.

”У праисторијском времену развио се један бројан народ, беле расе, у центру савремене  Европе, са средиштем у Подунављу. Сва досадашња археолошка истраживања сведоче нам о  непрекидности културног развоја и просторног ширења тога народа. Разне повести, па затим историја, говоре нам о томе народу као главном историјском народу Европе…”. Нешто даље, ипак, Деретић Србе, у складу са насловом књиге, представља као посебну расу: ”Ми смо већ видели из претходних излагања, да се србиска раса открива, у време око 2000  година с.е., као главни историјски чинилац и која, као један незауставни вал, прекри све земље и  народе од Дунава до Инда и од Нила до Арала,” пише Деретић.

Аријска идеја је одиграла значајну улогу и у развоју теозофије, чији је оснивач Хелена Блаватска  величала санскрит и прогласила “аријевску расу” водећом на Земљи

У последњој четвртини XIX века, када је антисемитизам у Немачкој био у порасту, поједини научници су приписивали Семитима недостатак стваралачких способности и називали су их деградираном граном „белог стабла”.

Дакле, до краја XIX века међу европским интелектуалцима коначно je преовладао „научни расизам“, који је на сваки могући начин користио идеју еволуције да подели човечанство на „ниже” и „више расе”.

Милош С. Милојевић говорећи о појединим народима пише о њима на такав начин да се стиче утисак да о њима говори као о ,,нижој раси”. Нпр. он пише о ,,неразвијеним и неспособним Елинима, Римљанима и немачким народима”, али и народима ,,глупим да разуму и науче туђе језике”.

Ево како, са друге стране, Милојевић пише о Србима: ,,Једном речју Србин, као што смо рекли, означава човека: најслободнијег, паметнијег, одабранијег, храбријег, праведнијег и т.д. Тако свим тим именима Срб, Србин, са разним произношењама, означавало је се, не само народ од једног и истог корена, рода и порода; него и народ који је био на високом ступњу изображења и који је живио, и живи, државним животом, у ком су обухваћени сви појави народног, државног живота.”

На другом месту у својој књизи Милојевић пише следеће: ,,Тако дакле на самим тим Хималајским и Нишадским планинама, по системама њихним, сједне и сдруге стране, па све до Хиндукушских планина и народа, некада је првобитно живео и становао српски народ… У овом свом краљевству у земљи они су били скоро на највишем вршку силе, просвете и свестране образованости (подвлачење је наше, Д.М.)”.

На овом таласу је 1913. у Немачкој била основана Немачка унија, која се прогласила борцем „против јеврејске и словенске крви“.

Дакле, ако је на паневропском нивоу аријевски мит оправдавао систем колонијализма (на пример, Британци су њиме легитимисали своје право да владају Индијом), то је на нивоу појединих држава служио локалном национализму, супротстављајући староседеоце, потомке „Аријеваца“, туђем Другоме, под којим су се у XIX и почетком ХХ века подразумевали пре свега Јевреји.

И код домаћих псеудоисторичара, тзв. аутохтониста, једнозначно су присутни политички мотиви.

„Отимање Косова почело је кривотворењем српске повијести. Срби су увјеравани да нису старосједиоци Балкана, него дошљаци на туђу земљу. Велика сеоба Славена и илирско подријетло Албанаца су двије стране исте медаље“. [53]

И Јован Деретић на исти начин види и узрок проблема са Косовом и Метохијом и његово решење.

 „У тој лажној историји утемељене су неке границе и неки народи. Ако би они признали шта је истина и када историја не би била фалсификована, онда би Србија, посматрајући макар територијано, била три пута већа него што је данас. Минимум. И Албанци не би имали шта да траже на Косову и Метохији,“  каже Деретић. [54]

Ипак, ово је најјасније један од следбеника тзв. аутохтониста: „Ето зашто је аутохтонизам важан, јер он не даје право досељеном, него аутохтоном.“ [55]

Важно је напоменути да је у овој идеолошкој клими, која је захтевала да се максимално удаљи хришћанство од јудаизма, идеја “аријевског Исуса” стекла одређену популарност. Још 1858. француски револуционар Пјер-Жозеф Прудон је тврдио да монотеизам није могла бити створен од стране “комерцијалне расе” (тј. Јевреја), већ је био творевина „индогерманског ума”. Затим је у Швајцарској А. Пикте обдарио Аријевце „примитивним монотеизмом“, а у Француској је Е. Ренан учинио све да отргне Исуса Христа од његових јеврејских корена.

Најдаље је то отишло у Немачкој, где је било покушаја да се створи „аријевски хришћанство“.

Крајем XIX века у Немачкој и Аустрији су биле све популарније прославе средњовековних јунака, организација  прославе летњег солстиција; свуда су се појављивали кружоци немачке историје занесени потрагом за тевтонски прецима и њиховом „националном религијом“.

Када је реч о тврдњама Пјера-Жозефа Прудона слично налазимо и код Милоша С. Милојевића који, говорећи о семитима, пише:

,,Но и ако ова далеко у старину пре Христа иде, позајмљено име Србина и приденуто њиховим божаствама иде још даље и дубље јер семитска племена немајући вишијих израза у свом језику, за виша и божаствена суштества, примала су постојеће име Срба и ово обожавала и узносила званијама богова.”

Када је реч о окупљањима, неопаганским ритуалима и прославама солстиција најактивнија је неопаганска група ”Старославци”. У Србији је 2014. године, на дан јесење равнодневнице, негде у шуми, одржано и прво новопаганско венчање у Србији. [56]

Аријевски мит је достигао врхунац крајем XIX века у књизи Хјустона Стјуарта Чемберлена ”Основа деветнаестог века”. Чемберлен је на сваки начин величао тевтонску, или аријевску расу, приказујући је као творца свих познатих цивилизација. Чемберлен се држао верзије о „аријевској природи“ Исуса Христа, и управо је захваљујући успеху његове књиге, верзија о„аријевском Христу” добила јавну популарност. По његовом убеђењу је Христос створио „аријевско хришћанство“, које тако не само да није имало никакве везе са јудаизмом, већ је био искривљено од стране њега. Чемберлен се ослањао на Ригведу, видећи у њој изложење принципа монотеизма, који су касније наводно „украли“ Јевреји и потпуно их искривили.

Први неопагански религиозни покрет заснован на овим принципима 1907. постао је Орден Новог храма (Ordo Novi Templi)  Ланца фон Либенфелса. А следили су га други покрети. Свастика је служила као њихов заједнички симбол, а њихови чланови су могли да постану само они који су успели да докажу потпуно одсуство сродничких веза са Јеврејима.

Ова врста неопаганских група развила се у Немачкој почетком XX века руку под руку са немачким националистичким покретима. Неки од њих су били блиски националсоцијалистима. Тада су учињени покушаји да се оживе пагански ритуали на шумским пропланцима, што је научило будуће нацисте како да организују масовне културно-идеолошке догађаје

Покрет ариозофиста настао је у Аустрији почетком 20. века. Њени оснивачи су били Гвидо фон Лист и Ланц фон Либенфелс, који су сјединили идеје немачког национализма и расизма са тада модерним езотеријским идејама, које имају своје корене у теозофији Блаватске.

Жуту, осмокраку, деснострану свастику на црвеном пољу користи и поменуто удружење ,,Старославци” (фотографија изнад).

Истоветну свастику, уз нацистички поздрав подигнутом десном руком,  можемо да видимо и на фотографијама са Руског марша у Москви одржаног 2013. године (фотографија испод).

На другој фотографији (испод) видимо истоветну свастику али на црном пољу и са приказом стиснуте песнице у средини а у питању је, такође, Руски марш 2013. године. Око свастике се налази натпис ,,Расни свети рат”.

Употреба свастике, иако измењене у односу на ону коју су користили нацисти, није случајна. „Може се додати да поред функције прилагођавања, и одвајања од изгледа кукастог крста ради посебности, имају и функцију мимикрије – делимичног прикривања, које служи одбијању могућих приговора за изједначавање са нацистичким симболом. Ма како се мењала свастика, присутност других елемената нацистичке симболике – пре свега црвене и црне боје и друго, потврђује да избор нацистичког симбола није случајан. … Склоност ка неонацистичким идејама може се препознати у интересовањима вођа неких неопаганских организација. Тако је Вођа Савеза Венеда, Безверхи својевремено објавио Хитлеров Мајнкампф,“ пише Дејан Ајдачић у књизи ,,Перунославија. О паганским боговима у непаганска времена”. [57]

У Ајдачићевом раду налазимо још једну сличност између неопагана и турбо-фолк историчара – присвајање култура Лепенског вира и Винче.

„У делатности неких неопаганских словенских организација може се приметити тенденција укључивања елемената црта пресловенских народа и култура на територији коју су касније населили Словени. При томе постоји тенденција повезивања старије несловенске и старе словенске културе, повезивања археолошких налаза два слоја. Тако се у Србији истичу две подунавске културе – старија култура Лепенског вира и неолитска култура Винче…“, пише Дејан Ајдачић.

Управо Лист је почео да користи изразе „ариогерманци“ и „раса“ уместо претходних „Немци“ и „народ“, као и да пише о митским тевтонским царствима, укључујући Асгард и Мидгард, која су наводно постојала хиљадама година пре појаве хришћанства

Почевши од романа о древним Тевтонцима, Лист се временом заинтересовао за њихове обреде и веровања, што га је довело до паганизма. Међутим, пошто није био задовољан традиционалним паганством, обогатио га је окултним идејама, магијом руна и идејом о “аријевском прајезику”. Такође је опевао свастику, позајмивши овај симбол од теозофа. Лист је тврдио да су германски народи, или “Аријевци”, имали своју писменост много пре хришћанства.

Теорије псеудоисторичара о писмености Срба пре Ћирила и Методија спадају међу најбројније и најфреквентније, а осим као”винчаница” таква, наводна, српска писма називају се ”србица”, ”куралица” и сл.

” У граду Сирбину, на камену је уклесан Стари Законик лички, потиче из VIII века пре Христа, а написан је на сербо-рашком језику и писму,” пише Зоран Милошевић у свом тексту.

Сања Шуљагић већ у уводу а затим на више места у књизи ,,Оглед о српском идентитету” говори о измишљеном ,,винчанском писму” позивајући се, међу осталима, на псеудолингвисте Радивоја Пешића и Светислава Билбију.

Књига псеудоисторичара Јована И. Деретића (на кога се често позива Сања Шуљагић) и Драгољуба П. Антића ,,Српско писмо, дар човечанству”, један је од многих радова где се пише о измишљеним древним српским писмима.

”Српско име је тесно везано са друштвеним уређењем древног света, у коме су Срби имали улогу богова,” стоји у опису ове књиге у једном од водећих ланаца књижара.

У другој књижари налазимо овај опис: ”Српско име је тесно везано са друштвеним уређењем древног света, у коме су Срби имали улогу заштитничког државотворног сталежа. Између осталог, овај Пранарод је даровао човечанству писменост.”

На дан уснућа у Господу Светог Равноапостолног Кирила, Методијевог брата, просветитеља Словена, 14. фебруара 2024. дневне новине ”Спутњик” објавиле су у свом електронском издању текст поводом његове смрти након чега је постављен и на њиховој званичној страници на Фејсбуку (Facebook).

На насловној фотографији у виду иконе Светих Кирила и Методија налази се следећи текст: ”869. умро словенски просветитељ Ћирило, Грк из Солуна рођен као Константин, творац глагољице.” Уз фотографију је дат и следећи одломак текста: ”С братом Методијем оснивач је словенске писмености и књижевности. Браћа су на словенски језик превела велики број библијских текстова и црквених рукописа.”

За свега 24 сата од објављивања испод фотографије се нашло преко четири стотине коментара следбеника псеудоисторичара који потврђују два важна запажања на која смо у више наврата указивали: антихришћански карактер псеудоисторије и ефикасност и забрињавајуће последице псеудонаучне пропаганде. [58]

У њима налазимо следеће:

• Срби су имали писменост пре Ћирила и Методија (буквица, глогољица, србица…) док су Грци били неписмени
• стварање словенског писма и просветитељски рад Ћирила и Методија су лажна историја, тешка глупост и превара организована од стране Грка (Грчке православне цркве), будалаштина, залуђивање народа, лаж, превара, заблуда, ватиканска подвала, тешка глупост итд.
• ћирилица је настала из србице ”која потиче још из винчанске културе”
• Ћирило и Методије су ”фактички ископирали скоро цело винчанско писмо”
• Ћирило није био Грк него Србин
• Ћирило и Методије су били Словени
• Ћирило и Методије су измишљени
• глагољица и ћирилица нису ”србска оригинална писма”
• и у Русији постоји ”бечко-берлинска школа” јер на исти начин уче о Ћирилу и Методију као и ми

На празник Светих Кирила и Методија који се прославља и као Дан словенске писмености 24. маја 2024. дневне новине ”Спутњик” објавиле су у свом електронском издању текст поводом тога, након чега је постављен и на њиховој званичној страници на Фејсбуку (Facebook).

Изнад објаве је издвојена следећа реченица: “Браћа Кирило и Методије створили су глагољицу, прво писмо Словена и симбол су словенске писмености.”.

И ова објава изазвала је лавину антихришћанских  коментара у којима су Свети Кирило и Методије етикеторани као педе.и (цензура је наша), чифути, ватиканци, унијати, кукавичје јаје убачено од стране Ватикана, грко-католички фанариоти и агенти који су крали србске књиге итд. [59]

Шта је узрок оволике мржње према светим и равноапостолним словенским просветитељима Кирилу и Методију и према Православној Цркви уопште? Узрок су теорије псеудоисторичара о аутохтоности Срба на Балканском полуострву и постојању српског писма и пре светих Кирила и Методија.

Колико је штетно пропагирање винчанског и других измишљених писама, а истовремено и који је циљ њиховог пропагирања, јасно је из горе наведених коментара.

Зоран Милошевић, Сања Шуљагић и Јелена Миљковић Матић, подразумева се, носе свој део одговорности.

Лист је такође инсистирао на томе да су Аријевци себе називали „синовима Сунца“ и како је један од најважнијих принципа древног аријевског погледа на свет била идеја о тројству.

1930-их година неки Ариозофи су учествовали у креирању ритуала за есесовце и развоју пројекта Великог немачког Рајха

Када је реч о тројству, псеудоисторичар Горан Шарић каже следеће: ”Ни један други словенски народ није сачувао обичаје и веру наших предака вјере као Срби. Божић се од памтивека славио три дана. Три дана симболизују 3 света – нав, јав и прав. Нав је свет мртвих, јав је јава, овај свет, а прав или правда повезују та два света”. Наравно, нав, јав и прав не долазе из паганске вере старих Словена већ их је Горан Шарић узео из ”Велесове књиге”

Када је реч о окултизму, езотерији и магији руна један од најбољих примера је Весна Какашевски, уредник часописа под називом „ Слава!“ који издаје неопаганско удружење „Старославци“ о којима је претходно било речи.

Током трајања проглашене пандемије корона вируса 2020. Године, Весна Какашевски објављује видео снимак на Јутјубу под насловом „ Активирање магијске заштите здравља“ и поднасловом „Magijska zaštita protiv aktuelnog virusa, alergija i ostalih „napadača“ na imunitet, „Магијска заштита од корона вируса“ а уколико погледате видео видећете да се у функцији ”магијске заштите” користе – руне.

Расистичке политичке партије и покрети почели су да настају у Немачкој уочи Првог светског рата, а окосницу су им чинили припадници ранијих антисемитских партија и покрета, као и присталице ариозофије.

У априлу 1911. godine у Магдебургу, под вођством Хермана Пола, створена је аријевска тајна организација („Ложа Вотанa”), где су организовани пагански ритуали. Ускоро у разним градовима Немачке, појавиле су се њене ћерке ћелије, што је омогућило успостављање већ у марту 1912. године Немачког реда.

Главни симболи организације били су рунски знакови и леворука свастика. У првим послератним годинама чланови Реда прославили су се убиствима низа познатих политичких личности Немачке и Јевреја.

Током ратних година, Ред је дошао до растројства и распао се. После рата неки од његових активиста покушали су да оживе своје покрајинске огранке, али некадашње јединство није било могуће поново успоставити. Један од ових огранака је оживео у Минхену у пролеће 1918. и у августу назван је Друштво Туле. Својим амблемом учинило је кукасти крст а један од његових вођа, Рудолф фон Себотендорф, предложио је симбол вере у облику „Тројице“ (Вотан, Вили, Ви), позајмљених из космогонијских конструкција Гвида фон Листа.

Иако, према популарној, али не сасвим поузданој верзији НСДАП (нацистичка партија)  је формиран из радног кружока који су основали чланови Друштва Туле.

Дакле, почетак похода против хришћанства и препорода паганских идеја нису поставили нацисти. Интересовање за паганизам појавило се још међу немачким романтичарима, чије су идеје постале широко распрострањене у Немачкој XIX века.

Да подсетимо овде и на то да Иларион Руварац пореди романтичара Пантелију Срећковића један од претходника данашњих псеудоисторичара), кога иронично назива највећим Србином међу Србима, са Антом Старчевићем, кога назива највећим Хрватом међу Хрватима, и каже да су чеда и еманације истог духа, да раде исти посао и сеју исто семе. [60]

Током ових година, пред антисемитима се нашла  дилема – прихватити или одбити хришћанство. Да би оно било прихватљиво за њих, морало је бити очишћено од било каквих  трагова јудаизма. Зато су временом радикали напустили хришћанство и кренули ка неопаганизму, чега је јарки пример био немачки генерал Ерих Лудендорф и његова друга жена.

Немачком национализму је било преко потребно идеја за уједињење свих Немаца, и многи су мислили да би увођење националне религије могло да реши проблем, супротстављајући је космополитском хришћанству.

Хајнрих Химлер је сањао да створи „неогерманску религију“ која би могла да замени Хришћанство.

„Аријско хришћанство“ је била једна од кључних идеја концепта Алфреда Розенберга, који га је претворио у искључиву расну религију. Присталица „аријевског хришћанства” био је и бивши пацијент психијатријске клинике Карл Мариа Вилигут  духовни наставник Хајнриха Химлера, који је развио СС ритуале и симболе.

„Једна од ствари о којој сам ја писао у књизи „Српски поглед на свет“, јесте заправо тај, та апсолутна органска повезаност хришћанске теологије, хришћанства, православља и наше старе народне вере и огроман раскорак у односу на јудаизам и уопште у односу на ту неку семитску и јеврејску праксу религијску обредну и поглед на свет“, каже Александар Шаргић, један од најпознатијих псеудоисторичара и неопагана код нас. [61]

Спорови о томе каква би нова религија требало да буде, да ли треба да буде синтеза хришћанске и претхришћанске идеје („германско хришћанство“) или је требало потпуно да раскине са хришћанским наслеђем, настављени су до Првог светског рата.

Ниче је жестоко критиковао хришћанство због његовог одступања од херојских вредности, својствених далеким прецима. Ниче је величао варваре као прототип Супермена. Опевао је ратнички дух, поклањао се пред ликом ратника, створио култ хероја, видео у древним витезовима претходника будућег „новог човека“ и обдарио их свим најбољим људским врлинама: директношћу, поштењем, племенитошћу душе, чистим помислима и, посебно, оданошћу свом народу и отаџбини (Mosse 1970: 162–163).  Самим тим, антихришћанска идеологија савременог неопаганизма се у великој мери враћа на идеје Ничеа, који је пагане обдарио херојским духом, поздрављао њихову блиску повезаност са природом и љубављу према животу, а у исто време видео у хришћанству религију робова.

И Милојевић, наравно, велича ратнички дух Срба.

,,Коме није познато: да се Срби Сережани — која е реч постала од Серс, Серси, Серби— зову зато:

1. што су вечни војници,

2. што су особите храбрости и

3. што су граничари или Крајинари, Краишници,” пише он.

Нацисти су активно користили немачко паганско наслеђе, укључујући митолошке приче, ритуале и симболе. Тако, 24. јуна 1935. године по наређењу Гебелса одржавале су се широм Немачке масовне прославе летњег солстиција, посвећене паганском богу Вотану. Најактивнији учесници ових прослава били су дечаци и девојчице из Хитлерјугенда. На месту једне од ових свечаности, иступао је Геринг. Он је надахнуто говорио о „чистој севернонемачкој крви“ и потреби оживљавање паганских обреда ради уједињења народа.

Стари завет је изазвао посебан бес међу нацистима – Хитлер га је називао никако другачије него као „Библију Сатане“, а Розенберг је у потпуности захтевао да се она забрани као „проводника јеврејског утицаја“.

Розенберг је тврдио да се немачки поглед на свет значајно разликује од оног који је представљен Старим заветом. Стари Германи нису признавали једног свемогућег бога и нису му се покоравали.

Напротив, прогласили су људску душу светом и сматрали су себе равним својим боговима природе.

Немци су били руковођени „херојском етиком“, а хришћани су проповедали етику мира и хармоније.

На једној страници неопаганских садржаја читамо, између осталог, и ово:

,,Ми Словени смо упали у ужас векова и страшну погибију и међусобну мржњу само због лажне историје, подметања и насилног увођења религије. Ко прочита Веде и Велесову књигу схватиће да смо ми Словени слетели на Мидгард Земљу у древној прошлости. Словени су тада себе називали Раса. Никоме се нису молили, него су Богове славили! Нису били раби божији, него деца и унуци Богова. Бог није био свемоћно биће које кажњава ако не верујеш у њега, већ предак који је достигао ниво Творца. Творац је био Род. (…) Пре више од 10 000 година, Срби које су тада називали Расенима (Раси) припадали су Светој Раси Словена.“. [62]

”Хришћанска Црква узела је Стари завет који је додала Новом завету, који такође се не уклапа у Нови Завет, и који је нешто потпуно различито,” каже о наводној неспојивости Старог и Новог завета Јован И. Деретић у једној емисији. [63]

Осим тога Деретић тврди да је Христос говорио српски, чиме нам имплицитно ставља до знања да је био Србин а тиме и Аријевац. Ево шта каже Јован И. Деретић: ”Илија је био српски врховни Бог а последње Христове речи на крсту биле су ”Илија, Илија, запостави ли ме?” што значи да су последње Христове речи биле на српском језику.”.

Остаје да кажемо неколико речи о свастици, коју је нацизам наследио од аустријске Ариозофије. Свастика је дуго служила као важан верски симбол у разним регионима света.

Најстарије изображење свастике потиче из Арпачије халафског периода (5. миленијум п.н.е.). Свастика је повезана са аријевском традицијом након ископавања у Троји, која је извршио Хајнрих Шлиман, који је прогласио свастику „аријевским симболом“

По завршетку Првог светског рата, свастика је стекла изванредну популарност у Немачкој међу антисемитском омладином.

Под нацистичким режимом, свастика је постала званични симбол Трећег рајха.

На једној од својих трибина, помињући Адолфа Хителера,  Јован И. Деретић каже: ”Шта је узео? Узео је српску свастику која значи излазеће сунце. Сунчани симбол.”. [64]

Јован И. Деретић, на кога се често позива и Сања Шуљагић у својим текстовима, познат је по изјави  „Главни сатирач Срба је хришћанска Црква! … Српство, овде на Балкану, је сломила православна Црква, из Византије!“, [65] али и по томе што је измислио српске врховну богињу Сербону (отуда и назив књиге ,,Сербонини сведоци”) и бога Сербона, о чему се пише на страници коју можемо пронаћи у коришћењој литератури за текст Зорана Милошевића. [66]

У Немачкој су 1930-их процветале псеудонаучне школе које су уз подршку нацистичких власти вршиле погроме над својим противницима.

Ово је свој врхунац имало у оснивању организације Аненербе (на немачком Ahnenerbe) од стране Хајнриха Химлера која је имала за циљ да научно (тачније ,,научно”) докаже наводну расну супериорност „аријевског народа“ али и егзистенцију германске религије која је постојала хиљадама година. [67]

Зар домаћи псеудоисторичари, тзв. аутохтонисти, не раде то исто?

Када је реч о злоупотреби историје у политичке сврхе псеудоисторичари нам нису открили ништа ново. Адолф Хитлер у „Мајн Кампфу“ пише: „Народна држава и у науци треба да сагледа само једно помоћно средство за подстицање националног поноса! Не само светска већ и сва целокупна културна историја се морају подучавати са овог становишта.“ [68]

Имајући све претходно у виду можда није необично што је Јелена Миљковић Матић у свом тексту ,, Теза да су Срби староседеоци Балкана није у нескладу са хришћанством” изабрала да цитира Димитрија Љотића у покушају да оспори доказе изнете у нашој књизи.

Осим тога, вредан пажње је и разлог из кога наводи цитат из једне књиге Димитрија Љотића књиге а то је  бесраман начин да докаже како је, наводно, ,,Владика Николај је био уверен у истинитост неких ставова који потпадају под аутохтонистичку тезу” да има јасну намеру ,, да промовише аутохтонистичку тезу” и да је ,,веровао налазима оних истраживача који су доказивали да су Словени на Балкану и у Панонији присутни најмање од почетка Нове ере” али и да на прљав и подмукао начин Светог Владику Николаја Охридског и Жичког представи као љотићевца.

Ово је само један у низу текстова у којима се износе неистине о Светом Владици Николају. И самозвани ,,социолог религије” и ,,верски аналитичар” Мирко Ђорђевић, познат по богохулним тврдњама о Христу, нападима на Српску православну цркву, Светог Владику Николаја и Преподобног Јустина Ћелијског, писао је о томе да је владика Николај ,,следбеник Д. Љотића” и ,,љотићевац”. [69]

Иако је списак дела Светог Владике Николаја веома дугачак Јелена Миљковић Матић не цитира њега него Димитрија Љотића и његов наводни разговор са Светим Николајем. Због чега? Онима који су читали његова дела јасно је због чега. Због тога што Свети Николај у делу ,,Српски народ као теодул” износи речи које недвосмислено потиру теорије псеудоисторичара, односно једнозначно су у супротности са оним што покушава да докаже Јелене Миљковић Матић.

И управо ове његове речи смо навели у закључку наше књиге.

”Историјска судба србскога народа јасна је тек од Немање на овамо, а то значи само једна једина десетина србске историје позната нам је, а девет десетина непознато (подвлачење је наше, Д.М.). То јест, србска историја оцртава се пред нама јасно тек за последњих 800 година. Жупанско време до Немање представља један прелаз као из Старог Завета у Нови.

 То веома ограничено знање наше историје има и једну добру страну. Јевреји, Индијани, Грци, Римљани, Кинези знају своју прошлост од неколико хиљада година. То их чини гордим, и то их збуњује и успављује. Нарочито крштене народе, Грке и Римљане. Ови се хвале својим паганским херојима и философима исто као и својим хришћанским свецима и мученицима. И то их двоји, то их збуњује и слаби. Ми Словени знамо добро само своју крштену историју (подвлачење је наше, Д.М.). Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе (подвлачење је наше, Д.М.). Сва наша слава је у периоду наше крштене историје. Последњих 800 година представља за Србе једну беспримерну епопеју кристализацију личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и славе. Све у знаку крста и слободе. (…) Основна и непрекидна линија србске историје за последњих 800 година може се изразити са две речи СЛУЖБА ХРИСТУ. У овом периоду времена од 8 столећа србски народ је био истински Теодул, тј. Божји слуга, или Христодул, тј. Христов слуга, што је једно и исто.

Никада већина србскога народа није одступала са те основне линије, али је одступала мањина.,” пише Свети Владика Николај.

Дакле, Јелена Миљковић Матић хоће да нам каже да би требало да више верујемо Димитрију Љотићу него самом Светом Николају.

Иако је то након овога, пошто смо показали који мотиви се крију иза цитирања Љотића, можда сувишно, ипак ћемо напоменути да је овакав поступак у потпуној супротности са методологијом историјске науке.

Први део методологије историјске науке односи се на проналажење историјских извора, односно сведочанстава о прошлости, затим утврђивање веродостојности и избор најверодостојнијих, што подразумева нижу и вишу критику, и на крају излагање добијених резултата.

У наставку овај псеудонаучни поступак доказивања Јелене Миљковић Матић, како се то неретко дешава, прелази у фарсу.

Наиме, у наводном разговору Љотића са Светим Николајем, који наводи Јелена Миљковић Матић, каже се, између осталог и ово:

,,Преосвећени! Да ли сте читали Милојевића, који је по целом свету налазио српске трагове? Он ми је одговорио да није(подвлачење је наше, Д.М.). А ја, сматрајући да стварно није, почео сам му причати о свему”.

Након навођења наводног одговора Светог Николаја Љотићу, Јелена Миљковић Матић закључује: ,,Наведене речи Владике Николаја можемо да схватимо дословно, тако као да је он без оклевања прихватио све тезе Милоша Милојевића о свеприсутности Срба у историји Старог света”.Нешто даље додаје: ,,Уништена научна репутација Милоша Милојевића није спречила Владику Николаја да чита његове књиге и прихвати неке његове ставове”.

Дакле, ако оставимо по страни да ли се овај разговор уопште догодио, иако се у њему каже да Свети Николај није читао Милојевићеве књиге, Миљковићка се не обазире на то, јер није у складу са циљем који је зацртала, и саопштава нам да је не само читао него и да је ,,прихватио све тезе Милоша Милојевића”. Сматрамо да је сваки даљи коментар у вези са овим сувишан.

Јелена Миљковић Матић, у покушају да докаже да је Свети Владика Николај аутохтониста наводи делове житија неколико светитеља. Међутим, из Новог Завета знамо да је сам ђаво цитирао Свето Писмо током кушања Христа у пустињи (Мт. 4, 1-10).

Ако оставимо по страни злоупотребу Светог Владике Николаја следеће што привлачи пажњу у овом делу текста Јелене Миљковић Матић јесте неприхватљиво незнање карактеристично за псеудоисторичаре. Овоме смо посветили посебно поглавље у нашој књизи (поглавље носи наслов ,,Примери незнања псеудоисторичара”).

Наиме, она не разликује хагиографију (житија светаца) од историје и позива се на  хагиографују, у овом случају на житија светих из Пролога Светог Владике Николаја, као да је реч о историји.

Неразликовање књижевних врста се често среће код псеудоисторичара а проф. др Радивој Радић је на једном месту  указао на неразликовање хронике од историје.

”Разликовање два рода средњовековне књижевности – историје од хронике – постаје права ноћна мора „новоромантичара”. Они, у ствари, не праве никакву разлику између ове две књижевне врсте. Напротив, реч хроника и историја, односно хроничар и историчар – авај! – користе као да су синоними. То је отприлике иста грешка као када не бисмо правили разлику између песме и романа, односно песника и романсијера, и када бисмо за Фјодора Достојевског, Чарлса Дикенса или Иву Анцрића рекли да су знаменити песници, а за Џорџа Гордона Бајрона, Сергеја Јесењина или Милана Ракића устврдили да су изразити романописци,” пише професор Радивој Радић.

Коришћење неодговарајућих доказа од стране псеудонаучника и конспиролога је нешто што је добро познато  науци.

”Литература завереника је препуна случајева у којима су очигледно фиктивни производи, попут филмова и романа, истицани као тачни, чињенични прикази стварности,” пише проф. др Мајкл Баркн. [70] Конкретне примере позивања псеудоисторичара на анегдоте, песме, романе, филмове итд. у сврху доказивања својих тврдњи и теорија навели смо у нашој књизи.

Укратко, Свети Владика Николај је писао житија, која припадају књижевној врсти која се зове хагиографија, а не историју, и стога није примењивао методологију историјске науке. То значи да се одломци ових житија не могу користити као радови који припадају историји, како то ради Јелена Миљковић Матић.

Штавише, хагиографија, која подразумева житија светих мора да се разликује не само од историје него и од животописа, који подразумевају биографије знаменитих (световних) личности.

Предмет житија је хришћански живот светитеља а не навођење историјских чињеница, о чему је веома лепо писао и академик Димитрије Богдановић у „Ликовима светитеља“.

”Житијна литература је стављена под лупу строге историјске критике па није било тешко установити да у великој маси житија „беже“ из видног поља једне објективне, позитивне историје. Откривене су тако у овој литератури многе легендарне црте, анахронизми, материјалне неистине, погрешна традиција о познатим, из других и поузданих извора утврђеним историјским догађајима. (…) Отуда ништа погрешније него тражити у житијама обичну историју и биографију. Житија то не дају и неће да дају (подвлачење је наше, Д.М.),” пише, између осталог Богдановић.

Наведимо као пример да у житијима Светог Саве и од Доментијана и од Теодосија налазимо да је посвећен за архиепископа у Цариграду иако историјске ћињенице говоре да је то било у Никеји. Осим тога, и код Доментијана и код Теодосија се помиње патријарх Герман иако је у време Савине посете и посвећења патријарх био Манојло I Сарантен итд.

Оваквих примера из различитих житија се може навести много, како то и академик Димитрије Богдановић констатује, али то Јелена Миљковић Матић не зна.

Одличан пример је и Јустинијаново житије које она наводи као доказ.

”Свети Јустинијан, цар византијски (27/14. новембар): „Пореклом Словенин, вероватно Србин из околине Скопља. Словенско му је име Управда. […] Скончао мирно 14. новембра 565. године,“ пише Свети Владика Николај у Јустинијановом житију.

Због чега је ово добар пример? Због тога што је теза о његовом словенском пореклу била присутна не само у српској него и у европској историограграфији, све док није доказано да се темељи на фалсификату Ивана Томка Марнавића. Резултате је у својој студији ,,О тобожњем словенском пореклу цара Јустинијана” објавио академик Никола Радојчић  1940. године. Према томе, Свети Владика није био дужан, као хагиограф, да буде упућен у најновије налазе и закључке историјске науке. У овом конкретном случају, ако узмемо у обзир датум објављивања Охридског пролога (1928. године) и датум публиковања Радојчићевог рада (1940.године), није ни могао.

Сличну анализу бисмо могли да наведемо и у вези са осталим светитељима које помиње Јелена Миљковић Матић али би нас то одвело предалеко.

Наведимо још један пример какве последице може да има неразликовање књижевних врста да бисмо ово боље разумели.

У песми посвећеној Светом Кнезу Лазару Светог Владике Николаја налазе се и следећи стихови:

,,Ко две разне птице у гнезду једноме, једна се осећа на огњишту своме.

А друга је туђин у нашем оделу, ти сазнаде ово и јави на делу”.

Следећи начин коришћења доказа који примењују псеудоисторичари и Јелена Миљковић Матић, и не правећи разлику између песништва и биолошких наука, могли бисмо да закључимо, заступајући тврдње и теорије псеудоорнитологије, да птице у својим гнездима имају огњишта и да носе српску народну ношњу.

Остављајући све ово по страни, у њеној злоупотреби Светог Владике Николаја и покушају да му припише аутохтонизам, уочава се још битан детаљ – Свети Владика Николај у житијима, укључујући и она која наводи Јелена Миљковић Матић, помиње искључиво порекло појединаца а не народа.

Оставимо ли и то по страни, он у вези са светима које она помиње говори о њиховом словенском пореклу а и она сама говори о ,,Словенима на Балкану”. У жељи да докаже оно што јој је циљ Јелена Миљковић Матић превиђа притом чињеницу да су палеобалканска племена Илири, Трачани, Трибали, Дачани итд. и да би стога морала да докаже да Свети Владика Николај поистовећује ове народе са Словенима и Србима (о поистовећивању са носиоцима култура Лепенског Вира и Винче да и не говоримо).

Даље, Јелена Миљковић Матић, као што може да се закључи из текста, не оперише ни основним теолошким појмовима.

Конкретно, она не познаје дефиницију светости. Из његог текста се стиче утисак да светост повезује са непогрешивошћу, вероватно под утиском конституције ,,Pastor Aeternus” изгласане на I ватиканском концилу 1870. године која дефинише догме о папском примату и непогрешивости.

И док се ова догма римокатоличке цркве примењује само на ситуације када папа говори  ,,ex cathedra” и односи се на подручје верских и моралних истина, Јелена Миљковић Матић је, преносећи је на светитеље православне цркве, проширује на њихову непогрешивост уопште, што значи и на поље научних (историјских) података које су, евентуално,  износили у својим текстовима. Наиме, у вези са тиме што су Преподобни Јустин Ћелијски и Свети Владика Николај у житију Свете Петке навели да је она српског порекла, иако је ово неутемељено у историјским чињеницама, она говори о ,,,,скандалозном” изјашњавању двојице српских светитеља” и „испаду“.

Подразумева се, римокатоличка догма о папској непогрешивости нема никакве везе са условима за канонизацију неке личности у Православној Цркви.

За  крај дела у коме се бавимо злоупотребом Светог Владике Николаја наводимо тврдњу Јелене Миљковић Матић која би могла да се нађе у рубрици ,,веровали или не”.

Она најпре наводи речи Светог Владике Николаја које смо и сами претходно цитирали: ,,Историска судба србскога народа јасна је тек од Немање на овамо, а то значи само једна једина десетина србске историје позната нам је, а девет десетина непознато. То јест, србска историја оцртава се пред нама јасно тек за последњих 800 година” а затим изводи, веровали или не,  следећи закључак: ,,Простим рачуном долазимо до тога да Владика Николај сматра да српски народ постоји осам хиљада година” !?

Поменуто дело ,,Српски народ као теодул” владика Николај је писао у зиму 1941/1942. године. Пошто не знамо тачан датум узећемо да је завршено почетком 1942. године а то нас ,,простим рачуном”, како каже Јелена Миљковић Матић, доводи до тога да је књига завршена 7449. године од стварања света по византијском рачунању, које је било у употреби у Цркви и код нас (прво посведочено датовање по овој ери у Византији срећемо 691. године, у документима Трулског, Петог-шестог васељенског сабора одржаног у Константинопољу).  Значи, Срби су 551 годину старији од неба и земље, Адама и Еве!

Уздржаћемо се од сваког даљег коментара.

”Пре свега, Милојевић хришћанство пише великим словом – Хришћанство – из чега већ закључујемо да га високо вреднује,” пише Јелена Миљковић Матић.

Милош С. Милојевић отужује Српску православну цркву и Светог Саву за прикривање историје Срба.

У ,,Одломцима историје Срба” он пише да је ,,свештинство оназадило и унесрећило народе са њиховим паметарским (историјским, примедба Д.М.) споменицима”.

На другом месту он пише да је ,,оридска-српска патриаршија била основана још од светог апостола: Петра, Павла и Јакова синова Заведе ових и то за тада од њих крштена српска племена, која су живила у дан. турским и аустријским земљама; да је столица те патриаршије био Сирмиум или дан: Митровица, у ком су седили млоги римски императори и у истом били и рођени, све до 441. год. по Христу. 123 Зна такође: да су први патриарси овог српског народа били, осим помепутих апостола, њихова млађа браћа, такође св. Апостоли: Епенет, Андроник, Иринеј и т.д., а тако исто зна: да је се она патриаршија српска, пошто јој Хуни под Атилом, од којих видимо доцније потомке, Бугаре, Maђape и Аваре, разорише престолно место у Митровици, и за владе ових дивљака, — скитала тако peћи од немила до недрага и седела у Митровици на Косову, Солуну и т.д. све до 535. године”.

Наиме, ако оставимо по страни чињеницу да Немањићи не говоре о свом пореклу од староседелаца на простору српске државе што би им, свакако, у политичком погледу, било од користи, не смемо изгубити из вида ни веома важну чињеницу да Свети Сава током посете Теодору I Ласкарису у Никеји, у циљу добијања аутокефалности за нашу цркву, не полаже право на њену самосталност на темељу апостолског порекла.

“Све автокефалне цркве у православном свету браниле су своју самосталност својим апостолским пореклом… Доментијан и Теодосије спомињу неколике разлоге св. Саве за автокефалност српске цркве, али међу њима, иначе врло разборито и убедљиво одабранима, не истичу, како православна црква у српским земљама вуче своје порекло од апостола или од апостолских пријемника. А то би било веома важно, олакшало би, ваљда, испуњавање српске жеље за самосталном црквом…”, пише академик Никола Радојчић у раду под насловом “Свети Сава и автокефалност српске и бугарске цркве.

Дакле, Милош С. Милојевић, иако имплицитно, ипак веома јасно оптужује Светог саву за прикривање историје Срба.

Јелена Миљковић Матић, иако није ни теолог ни монахиња узима на себе да процњује ко ,,православно верује”. ,,Лично познајемо присталице аутохтонистичке историографије који истовремено православно верују и живе црквеним животом’‘ пише она.

И не само да није ни теолог ни монахиња већ и сама заступа антихришћанска учења.

,,Видовдан, својим називом опомиње на нехришћанско митско биће, словенског бога Вида. Овај празник није обележен обредним поступањем, већ се находи скоро у потпуности у идејној области, ако изузмемо нека гатања у вези са именом празника које упућује на чуло вида, а која могу бити, и вероватно и јесу, новијег порекла. (…) Видовдан је ушао у црквени календар и то са све својим паганским називом,” пише она у раду под насловом ,,Светосавски национални идентитет – учешће хришћанства и паганства”. [71]

Међутим, у раду академика Миодрага Марковића ,,Култ светог Вита (Вида) код Срба у средњем веку” је показано ,,да су Срби највероватније још од времена покрштавања поштовали светог Вита, мученика са Сицилије. То поштовање почело је да слаби током 14. века када је Српска црква прихватила богослужење по јерусалимском типику, који не предвиђа памјат сицилијанског мученика.”. [72]

Након 1389. године култ сицилијанског мученика у српској средини потиснут је култом Светог Кнеза Лазара, који је такође прослављан 15./28. јуна.

,,Постоје… сасвим поуздани докази да су Срби у средњем веку поштовали сицилијанског мученика. Најстарији од њих налази се у месецослову Мирослављевог јеванђеља, написаног у последњим деценијама XII века за кнеза Мирослава, Немањиног брата… (…) Име светог Вита појављује се и у српским хагиографским изворима који су настали након стварања аутокефалне Српске цркве. Најчешће се може наћи у пролозима,” пише Миодраг Марковић.

Сицилијански мученик, Свети Вит, представљен је на раскошно украшеном диптиху који је највероватније настао крајем XIII или почетком XIV века, из светогорског манастира Светог Павла, а сматра се да су ктитори овог диптиха били краљ Милутин или, можда, његов брат Драгутин. ,,Уколико је поменута претпоставка о пореклу ктитора диптиха из манастира Светог Павла тачна, то дело би било једно од најранијих сведочанстава о постојању култа светог Вита у српској средини,” пише Миодраг Марковић у поменутом раду.

Када је реч о његовим представама у средњовековној уметности ,,најстарији пример, ако изузмемо поменуту представу с диптиха из манастира Светог Павла, налази се у цркви Богородице Одигитрије у пећи. Настао је око 1335. године”. [73]

За више детаља о поштовању Светог Вита (Вида) код Срба препоручујемо наведени рад академика Миодрага Марковића.

Дакле, Јелена Миљковић Матић која један од најзначајнијих празника тумачи у паганском кључу, узима на себе да оцењује ко ,,православно верује” и ,,живи црквеним животом”.

Шта тачно значи то да ,,живе црквеним животом”? Савелије је живео црквеним животом, Павле Самостатски такође, баш као и Арије, Аеције, Евномије и многи други редом, све до Влада Зечевића.

Однос псеудоисторичара према хришћанству можемо да тумачимо у светлу покушаја стварања националне религије – они радикалнији су за потпуно одбацивање хришћанства и обнову паганизма, док су они мање радикални за синтезу паганизма и хришћанства.

Иако смо већ у књизи ,,Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква” као и у овом раду изнели обиље доказа о недвосмислено антихришћанском карактеру псеудоисторије, овде ћемо додати још неколико реченица.

Псеудоисторија је по свом карактеру анти хришћанска. Њен антихришћански карактер се пројављује на два плана, личном и општем.

Префикс „псеудо“ потиче од грчке речи ψευδειν, што значи „варати, лагати или обмањивати“.

Да ли је изношење неистина тј. лагање хотимично или нехотимично мање је важно јер су последице исте.

Једна од карактеристика псеудонауке је и интелектуално непоштење, односно фабриковање (што значи измишљање), фалсификовање и плагирање.

Из Светог Писма знамо да је отац лажи ђаво. У Јеванђељу по Јовану се каже: ”Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи.” (Јн. 8,44)

Ово је лични план.

На општем плану је псеудоисторија антихришћанска јер пропагира и велича пагански период и неодвојива је од неопаганизма, као што је и неопаганизам неодвојив од псеудоисторије.

Словени и Срби су се доселили на Балканско полуострво у 6. и 7. веку после Христа а процес христијанизације је завршен у 9. веку. Инсистирањем на аутохтоности Срба на Балканском полуострву инсистира се на паганском периоду, ставља акценат на њега и истиче се као важнији у односу на период наше крштене историје у складу са Христовим речима ,,Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше” (Мт. 6,14).

Осим тога тврдњом да су носиоци култура Винче и Лепенског вира Срби, као и да су наши преци Трибали и Илири а не Словени, Свети Симеон Мироточиви, Свети Сава и сви Светитељи се претварају у саучеснике наводног прикривања наше ,,праве” историје, јер нигде не налазимо да себе и свој народ називају Трибалима, Илирима, Трачанима или њиховим потомцима.

Као што је познато један број псеудоисторичара експлицитно оптужује СПЦ и манастир Хиландар за наводно прикривање историје Срба. Међутим, чак и они који то не кажу експлицитно, инсистирањњм на аутохтоности Срба на Балканском полуострву имплицитно износе исту оптужбу.

У Житију Светог Симеона од Стефана Првовенчаног читамо нпр. о ослобађању Улциња од стране Стефана Немање. Улцињ је, као и друге градове који се набрајају, каже Стефан Првовенчани, не само “држао грчки народ” него је и “сазидан од руку њихових”, дакле грчких. Да су Срби аутохтони на Балканском полуострву, био би сазидан нашим, а не грчким, рукама.

У књизи „Руски неопаганизам. Историја, идеје, митови“ члан Мисионарског центра Рјазањске епархије РПЦ, Максим Кузњецов  не само да потврђује везу између неопаганизма и псеудоисторије него тврди да се неопаганизам темељи на њој и објашњава разлоге за то.  Наиме он каже да је група псеудоисторијских митова основа  новопаганске идеологије, створене, прво, да оправда потребу за повратком паганству, показујући невиђену моћ и напредак претхришћанске Русије, и друго, да се унизе сва достигнућа Русије која су се догодила после Крштења.

У прилог овоме говори чињеница да псеудоисторичари не усвајају историју палеобалканских племена (Илири, Трачани, Трибали итд.) онакву каква јесте, јер не би била ни мало привлачна јавности, нити би могла да се ,,надмеће” са нашом изузетно богатом и сјајном хришћанском историјом. Због тога псеудоисторичари фабрикују (измишљају) нашу претхришћанску историју и присвајају плодове културе других народа, како би је учинили богатијом и величанственијом а тиме и привлачнијом у односу на период наше познате историје, односно историје након досељавања на Балканско полуострво и примања хришћанства.

По речима представника Епархије Архангелска, ђакона Андреја Алексејева неопаганизам је вештачки створен пројекат за уништавање темеља руске државе и културе. Према речима ђакона Андреја, неопаганизам радикално мења наше националне, културне и верске вредности. „Људи који прихвате вредности неопаганског система, престају да себе везују за последњих хиљаду година руске историје и културе. Промена у националном идентитету доводи до промене у политичким погледима и принципима.“

Према томе, није могуће да неко каже како пропагира само аутохтонизам али не и неопаганизам. Псеудоисторија и неопаганизам су две половине једне исте, змијине јабуке (Пост. 3,4).

Важно је скренути пажњу и на то да је у продукцији руског Православног мисионарског центра ”о. Данило Сисојев” објављен документарни филм, код нас преведен као ” Буђење – пронађи веру предака”, у коме се износи мишљење да је бујица неопаганизма која је запљуснула Русију, повезаног са псеудоисторијом, резултат дејства споља и да води извршењу етноцида.

Етноцид подразумева уништавање културе, језика и идентитета једне етниче групе.

Проф. др Игор Панарин  у књизи ”Хибридни рат, теорија и пракса” као главне области хибридног ратовања наводи управо духовну и културно- историјску област, а тек након тога политичку, дипломатску и остале области.

Да није реч ни о каквом апстрактном и измишљеном проблему показује и следећи пример. Наиме, на фејсбук страници ,,Слободна Србија – Сербијана, Академик др. Јован И. Деретић” спроведена је анкета са питањем ”Који је за вас већи српски владар: Крепимир Велики или Душан Силни?”. За цара Душана гласало је свега 21% учесника док је за измишљеног ”цара Крепимира” гласало њих 79%. Овде је довољно само да поменемо да за поменутог Крепимира, кога псеудоисторичари називају царем, др Тибор Живквић пише да је ”највероватније, неки хрватски владар кога је Дукљанин унео у свој спис.”

У другој анкети питање је било ”Ко је по вама већи српски владар, цар Павлимир Ратник или краљ Милутин?” За измишљеног српског ”цара Павлимира” гласало је 82% учесника, док је за краља Милутина гласало свега 18%.

У трећој анкети питање је било ”Који је по вама већи српски владар, цар Оштројило Свевладовић или кнез Лазар Хребељановић?”- 82% учесника је гласало за измишљеног Оштројила, а свега 13% за Светог кнеза Лазара Косовског. (остали гласови нису били валидни).

Ово би посебно требало да имају у виду они унутар Цркве који су и сами кренули за псеудоисторичарима. Нико не може два господара служити… Не можете служити Богу и мамону” (Мт. 6, 24).

Псеудоисторију бисмо могли да посматрамо и као квазирелигију по дефиницији Паула Тилиха или да је сврстамо у трећи тип псеудорелигија (популизам или расизам) по подели коју даје Јоахим Вах.

Није случајно што је високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара у разговору који је аутор овог рада водио са њим, псеудоисторију окарактерисао као обоготворавање нације.

Друга Божија заповест каже: ,,Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити”. Псеудоисторичари су себи и својим следбеницима направили идола не само од измишљене историје српског народа, него и светитеље од кључних твораца те лажне историје: Милоша С. Милојевића, Олге Луковић Пјановић, Јована И. Деретића итд.

Ипак, овде се поставља једно важно питање: да ли је тај народ о коме они говоре уопште српски народ?

Ако мало боље погледамо видећемо да псеудоисторичари у ствари и не говоре о српском народу, него о неком фиктивном народу који често чак и називају другим именима (Серби, Сораби, Рашани, Расени итд.), народу са фиктивном историјом (Сербо Макаридов, Нино Белов, Оштривојевићи, Свевладовићи, цар Ђуро итд.), фиктивном културом (србица, винчаница, курилица итд.) и фиктивном вером (Сербон, Сербона, соларни култ, крсна слава из Винче, васкрс из Лепенског вира итд.).

Они, по свему судећи, не осећају свест о припадности српском народу онаквом какав јесте, нити воле српски народ такав какав јесте, са његовом историјом, културом и идентитетом већ га, по свему судећи,  презиру и мрзе а осећају припадност и воле тај измишљени народ о коме говоре, и њему се клањају.

Дакле, можда бисмо пре могли да кажемо да им је идол тај измишљени народ а не (стварни) српски народ.

Да ли заиста псеудоисторичари плански глорификују претхришћанску прошлост?

У одговору на то питање препоручујемо као полазну тачку рад академика, проф. др Фануле Папазоглу ”Средњобалканска племена. Трибали, Аутаријати, Дарданци, Скордисци и Мези.”, који је доступан и у електронском облику. (За оне мање упућене, Аутаријати су илирско племе).

Да бисмо стекли макар грубу слику о поменутим племенима са којима псеудоисторичари поистовећују Србе (Сања Шуљагић то чини на више места, као нпр. у већ цитираном ,,Огледу о српском идентитету” стр. 12), навешћемо свега неколико реченица из рада проф. др Фануле Папазоглу (од 374 до 398. стране).

,,Трибали се помињу… код Исократа, у говору о миру, написаном 356. године. У њему се они наводе као отеловљење примитивизма… (…)

У сасвим другу сферу уводи нас један податак из Аристотелових Топика. Говорећи о разлици између апсолутних и релативних појмова, Аристотел, између осталог, каже: На исти начин, има крајева где ће се рећи да је добро принети на жртву оца, као, на пример, код Трибала; али просто речено (тј. у апсолутном смислу), то није добро. Овде у ствари и није у питању место (где се тај поступак сматра добрим), већ људи. Јер сасвим је свеједно где ће се ти људи налазити: свуда ће тај поступак за њих бити добар, зато што су они Трибали. Као што је корисно давати лекове кад је неко болестан, а просто давати лекове није корисно, тако, неће се рећи да је добро принети свог оца на жртву, већ да је то само за извесне људе добро. Према томе, то није добро у апсолутном смислу, јер је апсолулно оно што се може рећи без икаквих додавања. Тако је просто добро поштовати богове јер се томе не мора додати ништа: ни где је то добро, ни по чему, ни када. У примеру који је Аристотел навео две ће ствари задржати нашу пажњу: 1. Чињеница да је код Трибала постојао обичај жртвовања оца и 2. Чињеница да је Аристотел изабрао управо Трибале, а не неки други народ у кога је тај обичај исто тако постојао. (…)

Обичај жртвовања очева, о коме говори Аристотел, може се код њих протумачити као сирвивал који се одржао и када су нестали мотиви који су га изазвали, али је исто тако могуће да је тај обичај одговарао културном нивоу Трибала, њиховим условима живота. Другим речима, можда на основу овог обичаја треба закључити да су Трибали били на веома ниском ступњу развитка, који је био ближи дивљаштву него варварству. Пре него што покушамо да заузмемо став о овом питању, треба да укажемо на још један случај убијања стараца, који је временски удаљен скоро један милениј од Аристотелова сведочатнства, али је територијално ближи Трибалима него сви раније поменути. Галско-римски песник Сидоније Аполинарис, у једној песми посвећеној западноримском цару Антемију (467—472), помиње Тракију и описује сурови живот њених становника: снег и лед очвршћују нежне мишиће њене деце, она се не отхрањују на мајчиним грудима, већ се напајају коњском крвљу, још недорасла играју се бојним копљима, као дечаци проводе време у лову на дивље звери, а као младићи знају само за право мача. Онемоћалом старцу, стоји у тој песми прекратити живот железом не сматра се ни за какав грех…

Напајање деце коњском крвљу подсећа нас, с једне сtране, на приче о крволочности неких трачких племена која су из лобања убијених непријатеља пила њихову крв, а с друге стране, на обичај Меза да пре почетка боја принесу на жртву коња. И уопштавање, за целу Тракију, једног обичаја који је могао постојати, у оно време или много раније, у овом или оном трачком племену, али, свакако, није био општетрачки, указује на то да на Сидонијев податак не треба гледати као на неко историјско сведочанство. Ипак врло је вероваtно да бисмо обичај убијања стараца нашли и у неком другом балканском племену, а не само код Трибала, кад наша документација не би била тако фрагментарна као што јесте. Мање је вероватно, међутим, да се тај обичај одржао до позне антике у оквиру једне римске провинције, па макар се радило и о најзабаченијим крајевима.

Било како било, пошто нема других елемената који би сметали таквом закључку, мислим да се обичај убијања стараца код Трибала може узети као индиција о врло примитивним привредним и друштвеним односима и о једној средини са менталитетом дивљака.

Што се тиче питања зашто је Аристотел изабрао баш њих кад је хтео да покаже како је обичај жртвовања оца код неких народа важио као добар, није тешко одговорити. Као што смо видели, постојало је много таквих народа у антици, и они су били познати Грцима пре Аристотелова времена. Међутим, Трибали су били за Атињане оличење настраности и такав обичај код њих био је у потпуном складу с оним што се мислило о њима. Сасвим је природно што је управо њихов пример пао на памет Аристотелу. Убијање родитеља, само по себи, не може се сматрати добрим чином, али ако је неко Трибал, за њега ће и то бити добро — то је суштина Аристотелове мисли.‘‘

Пре него што наведемо још неколико реченица из дела проф. др Фануле Папазоглу морамо укратко појаснити шта значи да су Трибали ”били за Атињане оличење настраности”.

У поглављу под насловом ”О речи Τριβαλλός код Атињана” (стр. 64-68) академик Папазоглу пише о томе да је код Атињана име Трибала постало синоним за ”распусник” и ”педераст (хомосексуалац)” али да је употребљавано и као симбол грубости и примитивности. ”Још у најстарије време – у време када су Херодот и Тукидид записали прве вести о трибалској земљи – реч Τριβαλλός добија погрдно значење у античком говору”, пише она на стр. 64. поменуте књиге.

Наведимо сада још неколико реченица из овог дела.

”Тек темељно истраживање њихових структура, начина живота, обичаја и веровања довело ме до сазнања да су Трибали, Аутаријати, Дарданци, Скордисци и Мези представљали веома неједнаке друштвене целине. По свом културном нивоу они се могу поделити у две групе: прву чине Мези, Трибали и Аутаријати; другу — Скордисци и Дарданци. У област између Мораве и Балкана и даље на северу према Дунаву, у том најизолованијем делу Полуострва, који је био подједнако удаљен од културних жаришта на Егејском, Црном и Јадранском мору, било је племена која су све до римског времена остала на тако примитивном ступњу развитка да им више пристаје име дивљака него варвара. Мези су се налазили на дну лествице. Били су као одсечени од осталог света и када су их почетком I века н.е. Римљани открили, њихови дивљачки обичаји изазвали су згражавање и ужас. Живели су у малим, лако покретљивим групама, бавећи се ловом, примитивном земљорадњом и сточарством и нису имали трајна насеља. Изгледа да се таквим стањем може објаснити њихова тако позна појава на историјској позорници и њихово брзо нестајање.

Трибале треба такође замислити као полуномадске сточаре и земљораднике који се лако селе и показују се неотпорним у сукобима са боље наоружаним и боље организованим агресорима. Ни они нису градили утврђена насеља. О њима чујемо неколико векова раније него о Мезима, али у последњим вековима пре н.е. они се налазе у стању очигледног политичког и културног опадања, тако да у време римског надирања једва да се могу разликовати од Меза. Ипак у доба процвата они су били организовани у племена која су повремено стварала и веће племенске савезе.

Аутаријати, који крајем IV и почетком III века пролазе кроз средњебалкански простор, били су, вероватно, на приближно истом ступњу развитка. Ни они нису имали утврђена насеља и могли су лако да се селе, носећи са собом сав свој иметак.

Племена прве групе остала су, из различитих разлога, изолована од утицаја хеленизма. Мези — због свог положаја, Аутаријати — зато што су рано нестали, а Трибали — зало што су већ од краја IV  века били изложени јаком притиску од стране суседних племена и приморани на стално повлачење. Друкчије је било с племенима друге групе. Она су имала трајније додире са грчко македонским светом. Истина, ти додири су били углавном и непријатељски, али и на тај начин они су отварали путеве продирања културних тековина са југа у варварске земље. (…)

Предвиђам да ће ми се пребацити што сам исувише ниско спустила на лествицама културе племена прве групе и што сам на нашем добром старом Балкану усред антике открила дивљаке. Пребациће ми се да сам се дала завести пристрасним и тенденциозним изјавама римских освајача и да сам у горем светлу приказала живот тих народа него шло је он у стварности био.

Као своје оправдање навешћу да сам крeнула с опште прихваћених позиција и да су ме саме чињенице натерале да променим мишљење. И то не одвојене вести, које се могу овако или онако интерпретирати, већ сагласност и подударање већег броја података који се односе на разне аспекте живота. Поједини податак може да се одбаци као focus communis, други се може оценити као непоуздан, трећи се може интерпретирати тако да баца мање лоше светло на племе на које се односи. Али, ако се не губи из вида целина, ако се сваки податак мери према свима осталима, онда је њихова доказна моћ прилично велика. За оне који не могу веровати да су ти наши далеки преци јели утробе својих непријатеља и убијали своје старце навешћу, на крају, веорна речит податак из Аристотелових Проблема: постојало је у Тракији неко племе које је умело да броји само до четири!”

Пошто псеудоисторичари (тзв. аутохтонисти) често присвајају и римске цареве рођене на тлу данашње Србије, навешћемо само неколико речреница о Максимијану Херкулију.

Убрзо након учвршћења на власти, највероватније 21. јула 285. године у Милану Диоклецијан је за свог савладара са звањем цезара (Caesar) поставио Максимијана Херкулија, да би га 1. априла 286. године наименовао за августа (Augustus).

За Диоклецијановог савладара, у источном делу Царства, наименован је цезар Гај Галерије Валерије Максимијан, а на Западу, за савладара Максимијану, постављен је цезар Гај Флавије Валерије Констанције Хлор.

Сваки од њих двојице је имао пуну царску власт, иако су сматрани за ниже по положају од августа.

Овај систем владавине прозван је ”тетрархија” (”четворовлашће”), јер се састојао од четири владара.

Извршена је реформа и у сфери владарске идеологије.

Од сада се римски цар ”сматра за инкарнацију божанства. Њему се одају божанске почасти (adoratio): при његовој појави присутни се клањају и љубе скутове његове одеће.Појава цара представља праву верску свечаност.”

У складу са тим ”оба августа добили су божанске надимке: Диоклецијан – надимак Iovius, а Максимијан – епитет Herculius. Iovius (што значи јупитерски) је био син Јупитера, а Herculius (херкулски) син Херкула.

Погледајмо како Максимијана Херкулија и Максимијана Галерија описује њихов савременик и сведок догађаја, Лактанције:

”Какав је Диоклецијанов брат Максимијан, звани Херкулије? Врло сличан њему. Не би ни могли да буду у тако оданом међусобном пријатељству, да обојица нису имала исти дух, исти начин мишљења, једнака воља, једнако расуђивање. /…/ Његов крвави трезор кипио је од злочиначког блага. У том проклетом човеку није била само страст да искористи мушкарце – што је мрско и одвратно – већ и да учини насиље над кћерима угледних грађана. Наиме, куд год је путовао, отрзане су девојке из родитељског наручја и одмах му стављане на располагање.”

О Максимијану Галерију, који је у историји познатији под овим другим именом (Галерије), Лактанције пише: ,,Други пак Максимијан, кога је Диоклецијан узео за зета, био је гори не само од оне двојице, које смо ми искусили у наше време, већ уопште, од свих злих царева. У овој звери било је урођено варварство, дивљаштво страно римској раси… (…)

Држао је медведе, њему сасвим сличне по суровости и величини, које је бирао широм царства током целе своје владавине. И кад год би хтео да се забави, наређивао је којег од њих, по имену, да му доведу. Њима су бацани људи, не да их медведи само једу, већ да уживају у томе: кад би раскомадали удове, он се слатко смејао и никад није вечерао без људске крви. Обичним људима, без титула, казна је била огањ. Оваква смрт најпре је, по законима које је донео, била одређена за хришћане, тако да су после мучења осуђени спаљивани лаганом ватром. Кад би их привезали, најпре су им подметали слабу ватру под стопала тако дуго, док би пламен скупио дебелу кожу табана и одвојио је од костију. Потом би палили и гасили бакље и померали их по појединим удовима, тако да ниједан део тела није остао нетакнут. У међувремену би им поливали лица хладном водом и влажили уста, да не би, због сувоће ждрело усахнуло и брзо наступила смрт. А то се најзад догађало, тек кад би после много дана сва кожа била испечена и пламен продро у унутрашњост тела.”

Више о страдањима хришћања у време ових царева али и Максимина Даје, можете прочитати у тексту под насловом ,,Гоњење хришћана за време цара Диоклецијана”. [74]

Да ли би оваква историја била добар ,,мамац” који би привукао јавност више него наша хришћанска историја? Наравно да не би. Због тога псеудоисторичари измишљају историју како би ,,мамац” учинили што маснијим и привлачнијим. Приче о Србима као народу најстаријем годе националној гордости и сујети. А иза тако масног и привлачног мамца  крије се удица неопаганизма.

Коначно, не можемо а да не укажемо и на лицемрје Јелене Миљковић Матић. Наиме, у раду под насловом  ,,Светосавски национални идентитет – учешће хришћанства и паганства” она експлицитно пише да се историографија бави хришћанском духовношћу док псеудоисторија (,,романтичарска наука”) има за предмет неопаганизам и магијске поступке.

,,Тако, и код Срба историја има два паралелна тока. Оба говоре о духовности – сматрајући нацију превасходно духовном заједницом – али су то две различите духовности. Један ток је однеговала црква, причајући хришћанску причу о Светом Јовану Владимиру, Светом Сави и Немањићима, о манастирима и Косовском завету Светог Кнеза Лазара, као о најистакнутијим српским националним одликама. Њиме се узела да бави историографија. Други ток је покренула романтичарска наука о народу, која види народни живот као прожет паганским веровањима и магијским поступцима, уплетеним чак и у хришћанске светитељске ликове, кроз које просијавају особине заборављених словенских богова, или у хришћанске празнике, који умеју да буду хришћански само по свом називу док су, у ствари, састављени од низа нехришћанских поступака, онако како их народ прославља мимо цркве,” пише она. [75]

Димитрије Марковић (Извор: Лична архива/Стање ствари)

Аутор: Димитрије Марковић [76]

Прим. СтСт: Деманти је објављен без икаквих измена, осим што су додате насловна и фотографија самог аутора Д. Марковића.

[1] НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС NATIONAL INTEREST Година XIX, vol. 45. Број 2/2023 стр. 65-86

[2] https://www.academia.edu/112245371/%D0%A1%D0%B5%D1%80%D0%B1%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D1%86%D0%B8_2_%D0%B8%D0%B7%D0%B4%D0%B0%D1%9A%D0%B5

[3] Димитрије Марковић, Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква. Народна библиотека ”Милош Требињац” Бајина Башта. Бајина Башта 2023. године, стр. 37

[4] Исто, стр. 515

[5] Исто, стр. 87

[6] Исто, стр. 91-94

[7] Цитирано према, Димитрије Марковић, Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква. Народна библиотека ”Милош Требињац” Бајина Башта. Бајина Башта 2023. године, стр. 32-33

[8] Димитрије Марковић, Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква. Народна библиотека ”Милош Требињац” Бајина Башта. Бајина Башта 2023. године, стр. 33

[9] https://www.prosveta.gov.rs/wp-content/uploads/2021/11/Pravilnik-o-sticanju-istrazivackih-i-naucnih-zvanja-159_2020-82.pdf

[10] Радивој Радић, Клио се стиди: против злостављања историјске науке, Evoluta 2016, стр. 144

[11] Слободан Антонић, Колонијално (анти)образовање.Српско школство под игом атлантизма. Catena mundi, Београд 2024. стр. 103

[12] Димитрије Марковић, Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква. Народна библиотека ”Милош Требињац” Бајина Башта. Бајина Башта 2023. године, стр. 32

[13] https://www.sciencedirect.com/science/article/abs/pii/S0010027714001632?via%3Dihub

[14] Димитрије Марковић, Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква. Народна библиотека ”Милош Требињац” Бајина Башта. Бајина Башта 2023. године, стр. 80

[15] https://naukaikultura.com/istorija-srpskog-nestajanja/

[16] Сања Шуљагић, Оглед о српском идентитету: распознавање изворишта српског идентитета у древној историји. Институт за политичке студије Београд, 2020. стр. 301

[17] Димитрије Марковић, Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква. Народна библиотека ”Милош Требињац” Бајина Башта. Бајина Башта 2023. године, поглавље: Теорија завере о забрањеној српској историји

[18] Димитрије Марковић, Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква. Народна библиотека ”Милош Требињац” Бајина Башта. Бајина Башта 2023. године, стр. 84-85

[19] Фальсификация исторических источников и конструирование этнократических мифов / Отв. ред. А.Е. Петров, В.А. Шнирельман. М.: ИА РАН, 2011. 381 с.

[20] http://chudinov.ru/category/geoglifyi/

[21] http://chudinov.ru/gelioglifyi-pervoy-nedeli-aprelya-i-pashi/

[22] http://chudinov.ru/areoglifi/

[23] В защиту науки / [отв. ред. Е.Б. Александров] ; сост. Е.Б. Александров, Ю.Н. Ефремов ; Комиссия РАН по борьбе с лженаукой и фальсификацией научных исследований. – М. : Наука, 2006 – .

Бюллетень № 15. – 2015. – 96 с. – ISBN 978-5-02-039148-2

[24] https://teodulija.net/2019/12/11/%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D0%B8-%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D0%B4%D0%BD%D0%BA-%D0%B4%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D0%B3%D0%BE/

[25] Радивој Радић, Клио се стиди, Еволута, Београд 2016. стр. 74-82

[26] Димитрије Марковић, Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква. Народна библиотека ”Милош Требињац” Бајина Башта. Бајина Башта 2023. године, стр. 105-106

[27] https://inslav.ru/publication/svod-drevneyshih-pismennyh-izvestiy-o-slavyanah-m-1994-t-i-i-vi-vv-1995-t-ii-vii-ix-vv

[28] https://www.blic.rs/vesti/drustvo/osramoceni-profesor-koji-je-stavio-njuznet-u-udzbenik-iskljucio-mobilni-i-krije-se-od/tc7n4z5

[29] https://www.toperiodiko.gr/%CE%BF%CE%B9-%CF%80%CE%BF%CE%BB%CE%B9%CF%84%CE%B9%CE%BA%CE%AD%CF%82-%CE%B4%CE%BF%CE%BB%CE%BF%CF%86%CE%BF%CE%BD%CE%AF%CE%B5%CF%82-%CF%84%CE%BF%CF%85-%CE%B5%CE%BC%CF%86%CF%85%CE%BB%CE%AF%CE%BF%CF%85-2/

[30] https://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/3955433/arheologija-i-pseudoarheologija.html

[31] Jan-Willem van Prooijenand, MarkvanVugt , ConspiracyTheories: Evolved Functions and Psychological Mechanisms. Perspectives on Psychological Science 2018, Vol. 13(6) 770 –788

[32] Douglas, Karenand Sutton, Robbie M. (2011) Does it take one to know one? Endorsement of conspiracy theories is influenced by personal willingness to conspire. British Journal of Social Psychology, 50 (3). pp. 544-552.

[33] The concomitants of conspiracy concerns. Daniel Freeman, Richard P. Bentall

[34] https://www.psychologytoday.com/us/blog/social-dilemmas/201508/the-surprising-power-conspiracy-theories

[35] Виктор Шнирельман, Арийский миф в современном мире. Напомена: Како је коришћена књига у електронском облику без пагинације принуђени смо да изоставимо информације о броју стране са које долази цитати.

[36] https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=373110

[37]  http://srna.rs/novosti1/769164/tekst-iza-zidina-tajni—antisemitski-i-antisrpski.htm

[38] Сања Шуљагић, Оглед о српском идентитету: распознавање изворишта српског идентитета у древној историји. Институт за политичке студије Београд, 2020. стр. 135

[39] Исто, стр. 180

[40] Деретић Јован,  Нова Вулгата. Серби – народ и раса, Предговор

[41] https://www.youtube.com/watch?v=ZQBOXR7HuGg

[42] https://www.telegraf.rs/vesti/jugosfera/3129469-hrvatski-istoricar-srpska-slava-je-potekla-iz-lepenskog-vira-ali-to-smeta-autosovinistickoj-eliti

[43] https://teodulija.net/2023/02/13/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D0%B5%D1%88%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D1%81%D0%B5%D1%83%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%83%D0%BA%D0%B0-%D0%BE%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC-%D0%B8-%D0%BD/

[44] Сања Шуљагић, Оглед о српском идентитету: распознавање изворишта српског идентитета у древној историји. Институт за политичке студије Београд, 2020. стр. 38

[45] https://teodulija.net/2021/10/10/%D0%BF%D1%81%D0%B5%D1%83%D0%B4%D0%BE%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3-%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5-%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA/

[46] Сања Шуљагић, Оглед о српском идентитету: распознавање изворишта српског идентитета у древној историји. Институт за политичке студије Београд, 2020. стр. 286

[47] Исто, стр. 38-39, 149, 298, 341, 425 итд.

[48] https://thesatanictemple.com/pages/holidays?srsltid=AfmBOortxX-cpStyYmUTIq8E3RgstivEX8bc5DdPWZ7PeXN9wIwOtwbG

[49] https://eu.usatoday.com/story/news/nation/2023/05/03/satancon-boston-2023-convention/70168925007/

[50] .https://www.kurir.rs/vesti/srbija/3599567/srbi-su-verovali-u-trojicnog-boga-aleksandar-je-istrazivac-drevne-srpske-istorije-a-evo-sta-kaze-o-srpskom-narodnom-kalendaru

[51] https://informer.rs/vesti/drustvo/665759/praznici-simbolika-obicaji-vera-tradicija-bozic-simbolika-badnjio-dan-bozic

[52] https://teodulija.net/2023/02/13/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D0%B5%D1%88%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D1%81%D0%B5%D1%83%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%83%D0%BA%D0%B0-%D0%BE%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC-%D0%B8-%D0%BD/

[53] https://100posto.jutarnji.hr/news/kontroverznom-povjesnicaru-koji-tvrdi-da-je-srpska-vojska-oslobodila-istru-i-dalmaciju-postavili-smo-direktna-pitanja

[54] https://www.espreso.rs/vesti/kosovo/384775/uznemirujuca-predvidjanja-jovana-deretica-pocece-rat-izmedju-albanaca-i-srba-a-evo-sta-onda-sledi

[55] http://www.pogledi.rs/forum/Thread-srpski-autohtonizam

[56] Димитрије Марковић, Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква. Народна библиотека ”Милош Требињац” Бајина Башта. Бајина Башта 2023. године, поглавље ,,Неопаганизам”

[57] Дејан Ајдачић, Перунославија, О паганским боговима у непаганска времена. Алма, Београд 2016. стр. 140 – 141

[58] https://teodulija.net/2024/02/15/%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D0%BF%D1%81%D0%B5%D1%83%D0%B4%D0%BE%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE/

[59] https://teodulija.net/2024/05/27/%d0%b0%d0%bd%d1%82%d0%b8%d1%85%d1%80%d0%b8%d1%88%d1%9b%d0%b0%d0%bd%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%bf%d0%be%d1%81%d0%bb%d0%b5%d0%b4%d0%b8%d1%86%d0%b5-%d0%bf%d1%81%d0%b5%d1%83%d0%b4%d0%be%d0%b8%d1%81%d1%82-2/

[60] Зборник Илариона Руварца, Сремски Карловци 1934, стр. 201

[61] https://www.youtube.com/watch?v=bKzf8NLTszE      

[62] kolodar.rs

[63] https://www.youtube.com/watch?v=O8OQxXc4DQI&t=1095s

[64] .https://www.youtube.com/watch?v=ZQBOXR7HuGg

[65] https://www.youtube.com/watch?v=Y56MoS-Etp8

[66] https://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svuda/38

[67] https://www.dhm.de/lemo/kapitel/ns-regime/innenpolitik/das-ahnenerbe-der-ss

[68] http://www.onlineknjige.com/wp-content/uploads/2013/08/ADOLF_HITLER_MEIN_KAMPF_big.pdf стр. 282

[69] https://pescanik.net/medu-pokojnicima-i-jedan-ziv/

[70] Michael Barkun, A Culture of Conspiracy, Apocalyptic Visions in Contemporary America. UNIVERSITY OF CALIFORNIA PRESS Berkeley / Los Angeles / London, , стр. 29

[71] Објављено у: ИДЕНТИТЕТ – ПОЛИТИЧКА КУЛТУРА – ИНСТИТУЦИЈЕ Тематски зборник радова, Институт за политичке студије, Београд 2018. стр. 63

[72] https://doiserbia.nb.rs/img/doi/0350-1361/2006-2007/0350-13610731035M.pdf

[73] исто

[74] https://teodulija.net/2019/01/13/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D0%BD-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D0%B7%D0%B0-%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5-%D1%86%D0%B0%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B8/

[75] Објављено у: ИДЕНТИТЕТ – ПОЛИТИЧКА КУЛТУРА – ИНСТИТУЦИЈЕ Тематски зборник радова, Институт за политичке студије, Београд 2018. стр. 62

[76] Стални стручни члан Одсека за апологетску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Напомена: Рад је писан у лично име.

Categories: Гостинска соба

Tags: Димитрије Марковић, Институт за политичке студије