Испада да је Грухоњић, који је рођен у социјалистичкој Бањој Луци, већи Војвођанин од Малагурског, Ловрековића и Частвана, који своје порекло могу пратити дубоко унатраг

Фото: Динко Грухоњић/Дојче веле

Филозофски факултет у Новом Саду добио је, неочекивано, велики публицитет 2024. године. Наиме, почетком године испливао је у јавност (на друштвеним мрежама) снимак, на коме се појављује Динко Грухоњић (1970), професор са Одсека за журналистику. Он је гостовао заједно са још неколико новинара из Србије на фестивалу РЕБЕД у Дубровнику (март 2023). У свом обраћању публици он хтео да се нашали са онима, који га, очигледно подругљиво, називају Сабахудин. „Имам једно лепо име Динко, као Динко Шакић (смех)“, рекао је он, између осталог, желећи да поентира како нема потребе да га називају Сабахудин, јер му је и ово име што има довољно контроверзно. Динко Шакић, за оне који не знају, био је један од усташких кољача. Није потребно посебно описивати како је ова досетка протумачена и примљена у јавности. Осуде су стизале са свих страна. Међу онима који су критиковали Грухоњића су Дејан Берић из Русије (снајпериста у рату у Донбасу 2010-их) и Небојша Вукановић политичар из Требиња.

Да невоља буде већа, Грухоњић је својом контроверзном изјавом са, како неки кажу, антисрпског фестивала у Дубровнику увукао у неприлике и свог послодавца, тј. Филозофски факултет у Новом Саду. Укратко, ова високошколска установа је била накратко под окупацијом неких младих људи, који су тражили смену Д. Грухоњића. Међутим, и то чудо је прошло. Остао је међутим поразан утисак да је Филозофски факултет сам прошао кроз ово искушење. Ректор Универзитета је, штавише, подржао младе људе који су протестовали против Грухоњића. Очигледно да је аутономија факултета срозана за 12 година владавине Александра Вучића и систематске инфилтрације СНС кадрова по разним одсецима.

Амерички амбасадор Кристофер Хил и Динко Грухоњић (Извор: Снимак екрана)

Неколико месеци касније, крајем септембра, Филозофски факултет поново долази у жижу насиља, овај пут због нечувеног насиља неких замаскираних типова (читај батинаша) над студентима, који су се окупили пред зградом Ректората да спрече изборе за студентски парламент, сматрајући их нелегитимним (кандидована је наиме само једна листа). И овај догађај је потврдио да је Филозофски факултет усамљен у догађајима. Динко Грухоњић, наравно, будно прати сва догађања на матичном факултету и под утиском истих пита се: „Постоји ли Војводина, у којој је рођен професор Миленко Перовић?“ Одговор на то питање можда добро илуструју три случаја (биографије), који имају везе са војвођанским простором и Војводином. То су Борис Малагурски (1988), Томислав Ловрековић (1988) и Жељко Частван (1989).

Извор: autonomija.info 

Горе наведена тројка је рођена у Војводини. Малагурски је, истина, своје новинарске и режисерске почетке забележио у родној Суботици, али га је даље каријера одвела у веће средине (Ванкувер и Београд), а Ловрековић и Частван су углавном активни локално, дакле у својим срединама. Сва тројица припадају војвођанској староседелачкој популацији (за разлику од Грухоњића, који је рођен у Бањој Луци). Малагурски потиче по оцу из велике буњевачке породице Малагурски, Частван је рођен од оца Словака и мајке Буњевке, а Ловрековићево порекло везано је за стари Петроварадин. Међутим, супротно очекивањима неких, ниједан од наведене тројице не дели са Грухоњићем аутономистички (или аутономашки) сентимент. Напротив, и Малагурски, и Частван, и Ловрековић иступају у јавности са српских позиција.

Малагурски снима документарне филмове о српском народу на Косову и Метохији Републици Српској и Црној Гори: Косово: Можете ли замислити? (2009), Косово: Моменат у цивилизацији (2017), Црна Гора: Подељена земља (2021), Република Српска: Борба за слободу (2022). Активан је на друштвеним мрежама, где објављује кратке видео садржаје од 20 минута, у којима тумачи дешавања и феномене у свету. Објавио је, између осталог, и видео где расправља о могућности повратка Косова под суверенитет Србије. Пре самосталне каријере сарађивао је с бројним редакцијама, између осталог с Руском телевизијом (Russian TV), као и Хепи телевизијом (од 2013. до 2015).

Ловрековић је био дописник Блица. Привукао је пажњу јавности 2015, када се појавио на једној локалној новосадској телевизији (Канал 9) у мајици са увредљивом поруком Вучићу. Међутим, оштрица његове критике је изгледа временом променила правац. Сада је уперена према опозицији. На мети његових критика је нарочито Мариника Тепић, бивша чланица Лиге социјалдемократа Војводине и бивша покрајинска функционерка. Такође критикује противнике ископавања литијума у долини Јадра. У емисији Фокус (Лозница, 5. септембар 2024) назвао је литијум нафтом 21. века, а телевизије Н1 и Нову страним агентурама. Аутор је кратког документарног филма „Ко копа против копања“. Својој ћерци је дао уникатно име – Метохија.

Нови Сад: Новинар Ловрековић саслушан због критике премијера

Частван је припадник једне мање странке, која је такође национално обојена. Због свог локалног активизма (откривање легла миграната у околини Суботице), доспео је на радар локалних моћника, који су га изгледа, у свом параноидном маниру, уврстиле у све дужи и дужи списак непожељних особа (personae non grata). Ради појашњења, непожељни људи у СНС визури нису само они којих се треба чувати, него и оне које треба пратити, надгледати, надзирати. Другим речима, против Частвана је „расписана“ својеврсна потерница. Он је проглашен траженом особом (wanted), као у вестерн филмовима. И наравно, нашао се један информант из његове средине, који га је откуцао, вероватно за ситне услуге. И тако је сироти Частван провео готово месец дана у бувљивом суботичком затвору од 10. августа до почетка септембра, где га је тужилац задржао због неких Телеграм порука.

Жељко Частван (Фото: Инстаграм)

Када би Динко Грухоњић своја феноменолошка испитивања о Војводини и Војвођанима базирао само на горе набројаним и описаним случајевима, морао би признати да је његов истраживачки узорак не само мали, него застарео, па и неаутентичан. Војводина је престала да фигурира као полурепублика још 1988, када су се Малагурски, Ловрековић и Частван родили, а Грухоњић пунио своје пунолетство (негде далеко од Новог Сада). Њихово одрастање одвијало се у потпуно измењеним околностима. Пунолетство су навршили у време, када је међу младом популацијом био снажан антизападни сентимент, као и противљење страним интервенцијама и косовској независности. То су биле године обележене бројним протестима, покретима, организацијама (Образ, Национални строј, 1389, итд.) и другим националним садржајима. Поређења ради, за разлику, миленијалаца, припадници генерације зед су прилично незаинтересовани за друштво и политику, изузимајући евентуално појаве, изазове, трендове и остале садржаје на друштвеним мрежама (ТикТок, Инстаграм итд.). И на крају и за крај, треба констатовати један парадокс: Грухоњић је већи католик од папе. Другим речима, он, који је рођен у социјалистичкој Бањој Луци, изгледа да је већи Војвођанин од Малагурског, Ловрековића и Частвана, који своје порекло могу пратити дубоко унатраг.

Categories: Гостинска соба

Tags: Борис Малагурски, Војвођанин, Динко Грухоњић, Жељко Частван, Ненад Бајић, Томислав Ловрековић