На овим границама избио је необичан рат. Православни народи, турски поданици, објавили су рат своме суверену, да би диверзијом помогли Русе, писао Змајевић кардиналу Сакрипонте
Спомен-попрсје Андрији Змајевићу у Прчању (Фото: Википедија)
Тако је ослободилачка борба народа Црне Горе, Брда и Херцеговине, започета са ослоном на Венецију, ушла у нову политичку фазу ослањања на једновјерну Русију. Двије суседне католичке државе Венеција и Дубровник схватиле су овај догађај као прави вјерски рат невјерних шизматика против Турака. Свијет је вјековима живио и мислио у вјерској искључивости и на све политичке догађаје гледало се са тога становишта. Католичко свештенство видело је у томе велику опасност за своје интересе. Барски надбискуп Андрија Змајевић[1] писао је кардиналу Сакрипонте: „На овим границама избио је необичан рат. Православни народи, турски поданици, објавили су рат своме суверену, да би диверзијом помогли Русе.” Вође ове побуне су владике и свештеници, који су напустили цркве и пошли у бој. По мишљењу надбискупа Змајевића, побједа православних против Турака био би највећи губитак за католичанство. То мишљење није било усамљено. И млетачки представници у Боки гледали су на догађај са тога становишта. Православно свештенство ставило се на чело покрета, што је сасвим разумљиво. Ако су владике и попови могли да устану против Турака на позив Венеције, зашто то не би могли урадити на позив руског православног цара, чије су грамате могли да читају и разумију без тешкоћа.
(…)
Очевидно, католичко свештенство и Млечани хтјели су да застраше своју паству и поданике бауком православља које исповедају безбожници као што су Црногорци. Ти исти Црногорци, када су се борили заједно са Млечанима против Турака, били су добри хришћани који се боре против турске тираније. Сада, када су се придружили Русима, они воде неки вјерски рат. Несумњиво да је истовјетност вјероисповести Руса, Црногораца и Херцеговаца значила много.
Глигор Станојевић, Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI–XVIII, издање Историјског института, Београд, 1970, стр. 436–437.
Приредио: Мартин Црвеница
[1] Прим. СтСт: Андрија Змајевић (Пераст, 6. jун 1624 — 7. септембар 1694) био је српски барокни књижевник, надбискуп барски и примас српски.
У духу тадашње унијатске католичке пропаганде одржавао је пријатељске везе са најистакнутијим српским првацима свог доба, с херцеговачким митрополитом Василијем Јовановићем (Свети Василије Острошки) и с патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. За последњег је писао да је „по старини земљак наш, драг пријатељ“. Научио је црквенословенски језик и ћирилицу и тим писмом, о којем је приметио да се њиме „служи читава наша нација“, и сам је писао. За себе је говорио да је „ватрени католик и ватрени Србин“.(Википедија)
Categories: Гостинска соба
Душан Буковић
НЕКОЛИКО ПОДАТАКА О АНТИСРПСКОМ ПРОЈЕКТУ ИЗВЕСНИХ ЕВРО-АМЕРИЧКИХ ИМПЕРИЈАЛИСТА-ТРИЈАЛИСТА
“Енглези ће нас увек сматрати својим виртуелним противницима, онима који више теже и нагињу Русима него њима, онима који ће у трајним ситуацијама ићи са Истоком а не са Западом” – Проф. др Лазо М. Костић
Такође, имајући на уму, да је за време Балканских ратова 1912/13 године римски католички, езотериски, окултни, идолатриски, буржоаско-банкарски корпоративни естаблишмент у Ватикану под папом Бенедиктом XV био истог мишељња као и Андрија Змајевић , што сведочи Anthony Rhodes у својој књизи „The power of Rome in the twentieth century…“, где дословно стоји:
“Господин Грегори, британски отправник спољних послова у Риму, обавестио је своју Владу да је био у аудијенцији код Папе, Бенедикта XV, који има једну опсесију са Русијом. У свим разговорима које сам имао са њим, он никако није могао да се одвоји од те теме. Страхује од другог Културкампфа, ако немачка победи у рату, што бледи у његовим очима пред привиђањем руске победе и присуства руских трупа на Босфору.
Бенедикт XV је само изразио стандардну политику Ватикана према Русији и Православној цркви. Ватикан је увек више волио Турке него Словене у Цариграду, на основу њихове толеранције и равнодушности, са којима у погледу бивших сматрају хришћанску веру. У очима Ватикана, боља је муслиманска равнодушност од православног фанатизма, и више воле да виде полумесец на куполи Свете Софије него православни крст. Британија и Русија су сада савезници ( Британија је напала Турску на Дардаленима), Ватикан је чврсто уверен да Британска империја намерава да турско становништво протера из Стамбола и да насели Словене. Поводом тога, писао је Сер Хенри Хавард, британски министер у Ватикану о спољним пословима Серу Едварду Греју, да је Ватикан испуњен узбуном и слутњом због споразума између владе Велике Британије и Русије, за коју сумњају да је добила у посед цркву Свете Софије и подручје на којем се налази Свети Синод, што може да се одрази на успостављање супротне установе, као што је Ватикан на обали Босфора. Ово касније може послужити, Ватикан верује, да Православна црква прошири свој пут до Јадранске обале.
Страх Ваткана је био неоснован. Далеко смо од тога да смо желели Русе на Босфору, због којег је Британија ступила у рат 1854, на Криму да то спречи, и касније је због тога била на ивици рата са Русијом на Берлинском Конгресу 1878…” – “Mr Gregory, the British Charge d’Affaires in Rome during the war, reported of his audiences with the Pope, ‘Benedict XV has one obsession – Russia. In all the conversations I have had with him, he can never keep off the subject. Even the fear of another Kulturkampf, if Germany wins the war, pales in his eyes before the spectre of a Russian victory, and Russian troops on the Bosphorus’.
Here Benedict XV was only voicing standard Vatican policy toward Russia and the Orthodox Church. The Vatican had always preferred the Turk to the Slave in Constantinopole, on account of the tolerance, indeed indifference, with which the former regarded the Christian faith. In Vatican eyes, Muslim indifference was preferable to Orthodox fanaticism; it preferred the Crescent on the cupola of Santa Sophia to the Greek Cross. As Britain and Russia were now allies ( and later the British attacked Turkey in the Dardanelles), the Vatican firmly believed that the British Empire intended to evict the Turk from Stamboul, and replace him by the Slav. Sir Henry Howard, the British Minister at the Vatican, wrote on this subject to the Foreign Secretary, Sir Edward Grey, ‘The Vatican is filled with alarm and foreboding by the agreement made between H. M.’s Government and Russia, giving Russia possession of Santa Sophia, with an extraterritorial zone to which the Holy Synod may be transferred – the erection of a rival establishment, as it were, to the Vatican on the shores of the Bosphorus. This can later lead, the Vatican believes, to the Orthodox Church extending its way to the shores of the Adriatic.
Here the Vatican’s fears were unfounde. Far from wanting the Russians on the Bosphorus, Britain had gone to war in 1854 in the Crimea to prevent it: and again to the brink of war with Russia at the Congress of Berlin in 1878…” ( Види: Anthony Rhodes, The power of Rome in the twentieth century – The Vatican in the age of liberal democracies, 1870-1922, London, England, 1983, стр. 228/9 и 268).
Ради историске истине ваља рећи да су у XIX столећу западно-европски империјалисти наоружали Турску империју са најмодернијим оружјем, јер су у њој видели свој „империјалистички насип“ противу ширења руских геостратегијских интереса према православном Балканском полуострву и Средоземном мору (Види: Адам Прибићевић, Мој живот – 1880-1980, Windsor, Ontario, Canada, 1980, стр. 136; Гргур Јакшић, Европа и васкрс Србије 1804-1834, Београд, 1933, стр. 157-158).
Ми бисмо овде цитирали и америчког публицисту Џорџа Тахтараса ( George Tahtaras) који је публиковао књигу под насловом „American military empire“ ( „Америчка војна империја“), где између осталог, стоји:
„У претходној прилици, када су балканске државе Грчка, Бугарска и Србија поразиле Турску, њиховог освајача и протерале турску војску из Европе назад у Азију одакле је дошла, велике силе, посебно Енглеска, интервенисале су и зауставили победничке балканске армије на осамдесет миља од Цариграда, иако је Цариград био колевка хришћанства … ” – “But on a previous occasion, when the Balkan states of Greece, Bulgaria an Servia had defeated Turkey, their conqueror, and were driving the Turkish army out of Europe back to Asia where it had come from, the big powers, especially England, intervened and stopped the victorious Balkan forces within eighty miles of Constantinople, although Constantinople was the cradle of Christianity…” (Види: George Tahtaras, American military empire, New York, 1971, p. 60).
У значајној књизи Томаса Паркера Муна, коју је објавио под насловом „Империјализам и светска политика“, дословно стоји:
“…Велика победа Балканских савезника у Немачкој и Аустрији схваћена је као велики корак уназад: за Русију као истинског заштитника Балканских савезника то је била дипломатска победа. Да је имала подршку Немачке и Италије, Аустрија би напала Србију у јулу 1913. године…
Само у светлу ових сукобљених империјалистичких планова може се сагледати прави значај атентата, који је почињен на прашњавој улици у Сарајеву у јуну 1914, који је био повод аустриског напада на Србију. То је за Аустрију био већи повод за рат против Србије него сви сукоби који су били са маленим суседом; то је био већи повод за рат него што је било сузбијање пан-српског заговарања распада Хабзбуршке монархије. Такође, био је то кључни потез у игри на блиско-источној шаховској табли, коју су играли Европски дипломати и финансијери. Бечка Влада је вероватно намеравала да изврши окупацију Србије, да је држи у ропском стању, да додели један део српске територије Бугарској а други део Албанији, да је сведе на право ропско стање и да оснује про – аустриску Балканску лигу. На једној страни Берлин се претварао као незаинтересован због дипломатских разлога а на другој страни је био ангажован у подршци аустриској сили и престижу, како би могла да осигура Аустриско-Немачку превласт на Балкану. Иза Србије стала је Русија, која је имала намеру да доминира на Балкану и Цариграду а иза Аустрије стао је немачки империјализам, одлучан да по сваку цену оствари ‘Немачки продор на исток’ …” – “… For Germany and Austria the overwhelming victory of the Balkan allies against Turkey was therefore a distinct setback: for Russia, proud parent of the Balkan alliance, a diplomatic triumph. Austria would have drawn the sword against Serbia in July, 1913, had Germany and Italy been willing to back her…
Only in the light of these clashing imperialist aims can one perceive the full significance of the crime that was committed in the dusty street of Sarajevo, in June 1914, and of the resulting Austrian attack on Serbia. It was more than a quarrel between Austria and her small neighbor; it was more than a question of suppressing pan-Serbian agitation for the dismemberment of the Hapsburg monarchy. It was also a crucial move in the Near Eastern chess game played by the financiers and diplomat of Europe. The Vienna Government probably intended to invade Serbia, assign some Serbian territory to Bulgaria and Albania, reduce Serbia to a properly servile condition, and found a pro-Austrian Balkan league. Berlin, though pretending disinterestedness for diplomatic reasons, was vitally concerned, not only to preserve Austria’s strength and prestige, but also to insure Austro-German predominance in the Balkans. Behind Serbia loomed the Russian aim of dominating the Balkans and Constantinople; behind Austria towered German imperialism, determined to safeguard the “German road to the East.” (Vidi: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927, page 258 – 259). (Види: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927, стр. 258 – 259, – „Империјализам и светска политика – Поглавље XИ, Блиско- источно питање старо и ново…).
Такође, имајући у виду да је биша Југославија постала завојевачки и експериментални полигон НАТО пакта у којој су се сукобљавали интереси великих сила у трагичном двадесетом столећу, као што је случај и данас услед интезивног политичког, економског и психолошког рата, који је објављен Србима до истребљења, дирекно и индиректно, преко белосветских талога извесних „великих финансијера“, „великих изабраника“ и „кадрова“ западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста и њихових тајних и јавних структура и подземних организација и покрета сваке врсте у Београду-Јосипграду и Подгорици-Титограду, који су створили србофобични програм у другој половини деветнаестог столећа, да србски народ избришу из групе европских народа (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial?– Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967).
Међутим, није тајна, да данашљи креатори глобалног хаоса под окриљем извесног буржоаско-банкарског естаблишмента Сједињених Америчких Држава и као организатори конспиративних, реакционарних и револуционарних тајних и јавних подземних покрета и организација у Европи и Америци, раде далеко од очију јавности, преко извесних структура у Београду-Јосипграду и Подгорици-Титограду, да би успоставили једну светску владу под хегемонијом западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста. Они доносе србофобичне и драматичне одлуке у америчкој спољној политици против нашег несрећног, обесправљеног, обезглављеног, окупираног и пониженог србског народа, који је у два светска рата био савезник Сједињених Америчких Држава у корист терористичких покрета на Балкану и свету – “These CFR/TC members head State Department bureaus where dramatic shifts in American foreign policy to work against allies of the United States and in favor of revolutionary forces…” (Види: Editorial Staff, Say No! To the New World order CFR/TC, Metairie, LA., U.S.A, 1985)
.
Србији су извесни србофобични западно-европски и амерички империјалисти-тријалисти преко својих структура у Београду-Јосипграду и Подгорици-Титограду, наменили улогу последњег бастиона комунистичких ћелија у Европи. О србофобичном моделу писао је у току 1978. године енглески герерал Sir John Hackett у књизи „The third world war“ ( „Трећи светски рат“ , где између осталог, стоји:
„Овај ће се модел сигурно спроводити, пре него што ће то успети ослабљени режим у пост-Титовој Југославији, који није успео да се супростави успостављању просовјетских ћелија у Србији…
Ако у Пољској или Источној Немачкој дође до побуне, Совјетски Савез неће послати трупе да их угуше. Али ће вероватно настојати да преко комунистичких ћелија у Србији угуше капиталистичку контрареволуцију у Словенији или Хрватској …
Моја замерка Југославенској операцији у овој фази је, да ће највероватније од осталих четири операције имати широке последице … “ – “This is a model more likely to be followed then that of de weak new regime in post-Tito Yugoslavia, which has not been able to resist the establishment of pro-Soviet cells in Serbia. But Yugoslavia is another very possible flashpoint, precisely because it is so week. If there are near-revolts in Poland or East Germany, I do not think the Soviet Union will be eager to send in its own troops to put them down. But they might well engineer ( and accept ) an invitation from communist cell in Serbia to put down a so-called capitalist counter-revolution in Slovenia or Croatia…
My objection to Operation Yugoslavia at this stage is that it would be more likely than the other four operations to have wide repercussions…” (Види: General Sir John Hackett & other top-ranking NATO generals & advisors, The third world war, London, Great Britain – New York, U.S.A., 1978, p. 36/37, 69).
На србофобичном програму у двадесетом столећу радио је између извесних европских и америчких империјалиста-тријалиста и Џорџ Ф. Кенон, који се 90-тих годнина XX столећа залагао за “ограничени сувернитет за Србију”.
Имајући на уму да је Кенон познат и као један од извесних режисера, ментора и пројектаната југословенског комунистичког, интермаријумског, фабијанско-бољшевичког режима на чијем челу се налазио великохрватски хегемониста, диктатор Јосип Броз Тито, који данас труне у фараонској могили, у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, где му се и данас клањају извесни београдско-јосипградски полтрони и комунисти-интернационалисти на срамоту јуначке Србије.
Кенон је у познатом тексту којег је објавио под насловом ”Балканска криза 1913. и 1993”, између осталог, рекао:
“Турци су за време вишестолетног владања на Балкану били сразмерно сношљиви према немуслиманским верским установама. Однос турских власти према тим установама у сваком случају, није био главни приговор против њих…
Не ваља бити преоштар када је реч о Турцима, зверства која им се приписују у извештајима нису већа од оних што су их починили хришћани према Турцима…
Пре свега, јасно је да је ситуација на Балкану, према којој Сједињене Државе не могу остати равнодушне, у првом реду проблем Европљана…
Обичај да се такав статус додељује Балканским народима није новост. Таква пракса је уследила пре једног столећа, кад се прва од њих ослободила турског ропства. Ни тада то није било срећно решење, што је јасно наглашено у Карнеги извештају 1914. Врло брзо, то је постало јасно да су нове државе имале велике тешкоће у односима једних према другима да сарађују у мирном и зрелом начину. У извесном смислу, било је више мира док су били под турском влашћу, него што су имали када су стекли своју независност…
У вези са тим, постоји и додатни проблем због будућих односа појединих народа, посебно Срба, да их прикажемо као водећи пример кршења једног и темељног услова за примање у чланство Уједињених нација…” – “The Turk, for one thing, appear to have been, in the centuries of their one-time ascendancy in the Balkans, relatively tolerant in their treatment of non-Muslim religious institutions. Their treatment of such institutions was in any case not the leading grievance against them…
One must not be too hard on the Turks. The atrocities attributed to them in this report were no worse than those that the Christian peoples were inflicting both on the Turks…
First of all, let it be noted that while this Balkan situation is one to which the United States cannot be indifferent, it is primarily a problem for the Europeans…
Now, the practice of conferring that status on Balkan people is not new. The same practice was followed more than a century ago when the first of them were liberated from Turkish rule. Even then, the result was not a happy one, as is so clearly shown in the Carnegie report of 1914. It very soon become evident that the new states had great difficulty in relating to one another in a mature and peaceful manner. In a sense, there was more peace when they were still under Turkish rule than there was after they gained their independence…
A further complication exists, in that connection, in the question of the future relationship of certain of those peoples, and particularly the Serbs, to take them as the leading examples, have violated in every conceivable way the one and only requirement for membership in the United Nations…” (Види: George F. Kennan, The Balkan crisis: 1913 and 1993, The New York review of books, Volume 40, Number 13, New York, July 15, 1993, p. 3-7).
На источној обали Каспијског језера (Хазарско море) у туркменијском вилајету Балкан пустиња Каракум или Црни песак је туркијска праотаџбина Хазара, Селџука, Османлија, Волгара и Хробата.
Трговачка република Венеција, где су стварно владали хазарски кабалисти и о чему комедија Вилијама Шекспира „Млетачки трговац“ 1596, је уништила Други Рим и Ромејско Царство и руководила инвазијом Селџука и Османлија на Блиски исток и Медитеран, шта је најгора човекотворна катаклизма ових региона од млађег неолитика до данас 2024. по Христу.
У 17. веку хазарски кабалисти напуштају Венецију и преко Амстердама и Хага долазе у Лондону, где стварају Трећу Картагину 1689. и отад Енглеска је трајни србождерски агресор.
Година 1600-2024. на Хелму и у Доњем Подунављу хазарски кабалисти су већ пети век главни подстрекачи, покретачи, коловође и заштитници сваког сербоцида.