Последњи поздрав Здравку Крстановићу (1950–2024)
Здравко Крстановић (Фото: П-Портал)
Бранислав Матић: Крајина
У вучјој јами, на петом спрату,
у павиљону новобеоградском, оронулом,
тиња Крајина прекомандована
из простора у време,
са уводних страна у смртовнице.
По том запуштеном складишту,
бездетном дому, гробу,
куљају књиге и стећци.
Тетурају и смирују се давне сенке,
доцртане неонским рекламама.
Он, остарели јарчић, брдски коњић, песник,
са рушевног балкона опет види
дечака који се у сутон враћа кући
кроз Петрово поље, с упецаном рибом крилатом.
Дечак застаје, ослушкује: чека глас
који ће поново родити његову земљу.
Ти знаш, Седобради, зашто злумили
баш од тог дечака толико зазиру.
(Из књиге Благослови, СКЗ, Београд, 2022)
Здравко Крстановић (1950-2024), српски песник, писац, антологичар, издавач, новинар, сахрањен је 7. септембра 2024. на Новом бежанијском гробљу у Београду. Аутор је петнаестак књига поезије, две изузетне антологије (Златна пјена од мора, Чудесни кладенац), приређивач важних књига Ива и Луја Војиновића, Павла Соларића, Миљенка Смоје… Крстановићева прозна књига Приче из Хада од 1992. до 2000. године имала је дванаест издања и преведена на више светских језика.
Био је метафора трагедије Српске Крајине, Божји човек, брат наш.
Мир му и слава.
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
…1991. ухапшен у Сплиту, без налога за хапшење, као новинар и само посматрач онога шта се дешавало, син оца Душана- Србина и мајке Ане -Хрватице…
Имао сам срећу да га упознам давне ,мислим 1986 у Вршцу на Песничком маратону.Тада сам од њега доста сазно о односу Срба и Хрвата која се нису могла прочитати у штампи.И прочитао његову одличну књигу Приче из хада,коју препоручујем за читање.И тада ми је рекао да му је мајка Хрватица а да је он Србин.
@ Вера
Није ми баш јасна ова Ваша напомена, ни њен тон, ни смисао.
Здравко Крстановић био је Србин православне вјере, српски пјесник, велики посвећеник српскога језика и књижевног наслијеђа. До посљедњег треба изгарао је у томе, и плаћао високу цијену, и није у њем било никаквог полутања. У његовој породици било је више угледних православних свећеника. Разумије се, по женској линији, у више кољена, бивало је удатих припадница других народа, што ову породицу не чини мање српском.
Што је уистину мислио о Хрватима можете видјети и у овдје приложеним текстовима о покољу у Теслином Смиљану, те о непочинствима на гробу Владана Деснице у Исламу Грчком. Писање оба та текста, знам изблиза, Здравко је одболовао и пропатио.
@ Изблиза
Написала сам чињеницу, а само је он знао дубину бола због зла које су
чинили припадници народа његове честите мајке.
@ Вера
Здравкову честиту мати, и честиту фамилију Крстановића, оставимо на миру. Не сумњам у Вашу добронамерност, нити расправљам са „чињеницама“. Само Вам указујем да се са чињеницама или „чињеницама“ мора скрупулозније. Ствар је у избору чињеница и тренутка њиховог изношења. Ако ја сад кажем да је у већ започетој трагедији његовог народа он био неутрални „само посматрач догађаја“, да му је мати Хрватица и да је претеривао у алкохолу — онда ја стављам нагласак на погрешне ствари и несумњиво СПИНУЈЕМ. Свесно или не, свеједно. О томе је овдје ријеч. И нећу више о овоме. Нека је вјечна слава српском пјеснику Здравку Крстановићу.
@Изблиза
Из одговора Здравка Крстановића
https://p-portal.net/zdravko-krstanovic-poezija-je-odbrana-od-prividenja:
„Koliko vas je zanimala politika u to vrijeme?
U osnovnoj školi sam od prvog do četvrtog razreda bio predsjednik svog razreda. Izašao bih pred razred, stisnuo šaku i viknuo: “Za domovinu”, a razred bi složno odgovarao: “S Titom.” I tu je bio kraj svakom mojem političkom angažmanu. Nisam bio član ni jedne stranke, niti sam bio u iskušenju da to budem. Šta se o meni u međuvremenu brbljalo, to je posebna priča. Bio sam upleten u politiku zato što sam bio novinar, ali sam bio posmatrač onoga što se događalo. U septembru 1991. bio sam uhapšen bez naloga za hapšenje u Splitu, gdje sam tada živio i radio. Jedan od isljednika, koji je bio prilično neugodan prema meni, išao je sa mnom u gimnaziju i pravio se da me ne poznaje. Drugi mi je rekao da u zatvoru neću dočekati sljedeće jutro. “
Krajina je sustina spstva. Krajina je formirana i na turskoj teritoriji prema Austriji i na Austrijskoj prema Turskoj, a sama Srbija je Krajina pravoslavlja. Na zalost, ovo krajisko prostorno iskustvo je ponisteno vremenom kao jugoslovenizacijom. Umesto da po-unutri ovo iskustvo u samorazumevanje sebe kao krajine, ono je negirano prema krajinama, a pounutreno po-krajinama. Negacija krajiskog iskustva dovela je do stvaranja po-krajini unutar same Srbije i pretvaranja samog ishodista srpskog naroda u Krajinu (prema islamu) – Kosova! Odatle se, a ne iz konkretne istorije, desio preokret i srbijanstvo je postalo izvoriste srpstva koje ce postepeno anulirati krajisku sustinu sve do njenog nestanka. Kolika je zivotnost krajiskog, videli smo brzim formiranjem RSK i R.Srpske, ali kolika je bezivotnost srbijanstva, videli smo u „neucestvovanju“ u ratu sa nasim (dakle ne protiv – gramatika je jasna) krajinama, sto ce posle po-krajinizacije Srbije, dovesti do danasnjeg stanja, stalno pred-gradjanskog rata. Posto je krajisnost ponistena, ostao je jos jedan princip samoprevazilazenja.
Kucao sam da Hrvatska teritorija nema sratesku dubinu, da se, shodno tome, nije mogla formirati u istorijskim procesima u Evropi koji su bili izrazito ratni, vec samo voluntarnim putem unutar neke celine (dve jugoslavije) sto se jasno vidi u tome sto je Hrvatska nezamisliva van protektorata neke vece celine – vojnog saveza. Ako se na kartu Hrvatske doda karta RSK, vidi se da Hrvati ni kao narod nisu povezani, ali se i jasno vidi da je eliminacija Srba uslov o-drzavljena Hrvata i da je jugoslovenstvo (koje ne treba uzimati negativno, naprotiv! Srpski narod je vrlo brzo stigao od oslobodjenja sebe kao naroda do prevazilazenja sebe u naciju (nazalost, nacija je zbog vremenske ontologije jugoslovenstva kao porekla, shvacena kao narodnost, pa se krenulo u identitetsku poitiku jugoslovenizacije). To sto su se drugi mogli tek formirati u narod i tek unutar neke vece celine – dve jugoslavije, nije greska, vec nazalost neujednacenost istorijskih procesa, pojacana politikom identiteta. Medjutim, ovaj proces je jos vise zatamnjem samosrbijanstvom srpstva. Elem, ono sto vazi za RSK, vazi i za R.Srpsku. Kada bi se Srbija i Srpska ujedinile, Srpska bi omogucila kontrolu Hrvatske (domet S-400 je 400km), njenog neba, tako da „Rafali“ ne bi mogli ni da polete. Suprotan proces je ulazak BiH u NATO, tada bi teritorijalni hendikep Hrvatske bio nadoknadjen bosanskim nebom, odnosno jedinstvenim nebom nato Hrvatske i BiH. Sve i da Hrvatska dobije svoj deo teritorije Bosne i time ojaca dalmatinsko zaledje (eto,to je i nas izraz, bolje nego ofsajd), Srpska bi ostala klin koji ogranicava hrvatsku drzavnost, kao sto pojas drzava koje Srbiju odvajaju od mora (Milomir Stepic je napisao duhovit tekst „Mora li se na mora?“ prikrivajuci ono sto je ovde tupim o politici Srbije ka morima opozicijom geopoliticke hendikepiranosti Srbije neizlazenjem na mora i retardirane potrebe srpskog pucanstva da ide na more po cenu uzimanja kredita. Inace, bas na morima – Hrvatska, CG i Albanija, razvija se srbofobija. Dakle, jasno je sta Zapad vidi kao kljucno u politici prema Srbiji – izlazak na mora) oduzimaju Srbiji njenu drzavnost sve i da nema problema na Kosovu i da smo ujedinjeni sa Srpskom. Zato dogovor oko BiH sa Hrvatima nije moguc !!!! Kao i velikim imperijama i Srbiji se more pojavljuje kao kljucni momenat za prelazak na naciju i razotkriva pseudo-narodnost jugoslovenstva i preusmeranje paznje sa politickog (morskog) na identitetsko koje nas ponovo uvlaci u kopno i u razliku politickog i indentitetsko u slucaju CG, a sto ce se, opet, po gore opisanom procesu, pretvoriti u unutrasnji sukob od srpstva ka srbijanskom! Nephodno je sada vremenost kao jugoslovenstvo i pseudo-jugosloveski identitet srpskog porekla ponovo prevazici prostorom, politiku identiteta (koja postoji samo kao politika razlike bilo kao montenegrinstvo, bilo kao obnavljanje srpskosti crnogorstva) politikom ka morima!
Лако оповргљива теза значаја „морксности“
„Kao i velikim imperijama i Srbiji se more pojavljuje kao kljucni momenat za prelazak na naciju…“
Колико је ово нетачноо можемо видети на примеру Кроације која „држи“ скоро целу бившу ЈУ обалу, али су због тога нација само у мери колико њемачки (и други) туристи оставе евра током 5- месеци.
Да не спомињемо Монтенегринију која „држи“ остатак ЈУ обале, а и они су нација колико туристи одлуче да потроше (укључујући ту и непожељне Србе).
Другим речима, сопствена минорност, безначајност и шупљост се не могу надокнадити „морскошћу“ као ни пробушени балон ваздухом. Уосталом цела бивша ЈУ је „држала“ целу бившу ЈУ обалу па где је сада? Има је само у старим географским атласима.
П.С. наче, тврдње у вези са идентитетом, чини се, више држе воду…
@More, more
Teza o moru je lako opovrgljiva, ako zanemarite da ona govori o tome da su talasokratije SAD i VB, a ne svaka drzava koja ima more! Da bi more igralo neku ulogu, potrebna je projekcija, dakle buducnost, prema moru, a ne puko izlazenje na more! I Hrvatska i CG su se nasle u polozajima koje pominjete, kada su izasle iz vecih celina koje nisu bile konstituisane na politici mora, inace bi Srbija sebi uzela deo, vec identiteta, inace Srbija ne bi smatrala da je sa CG sve unapred gotovo, i bas zbog toga pocele da vode kontra-identitetsku politiku !!!! A, zato sto vode kontra-identitetsku politiku, sto su izasle (nije isto Srbija posle jugoslavija i pre, nije isto Rusija posle SSSR-a i pre) iz vecih celina, treba im protektor, a tu su morekratije! Pri tome, i Srbiji je potreban protektor za politiku ka moru, kao i za identitetsko ujedinjenje! Razlika je u unutrasnjim posledicama ovih politika. Kada se politika svede na identitet, onda se formiraju unutrasnje razlike svih mogucih formi, najsnaznija izmedju politickog i identiteta porekla koja se pretvara u pitanje unutrasnjeg odnosa teritorijalnih identiteta, a zavrsava raspadom, jer svaki identitet podrazumeva razliku. Zato je potrebno nesto obuhvatno, a istovremeno ujedinjujuce, da ne ostane samo spoljasnje obuhvatno ob-jedinjenje, vec unutrasnje jedinstvo. To obuhvatanje moze biti identitetsko kao sto je bilo jugoslovenstvo ili srpstvo, a moze biti politicko, kao sto je izlazak na more! Prvo je vremenska ontologija koja daje prvenstvo poreklu, dakle proslom, a kao takva je iznad svojih varijacija sa dubinom, sta je pre jugoslovenstvo ili srpstvo, pogotovo kada istorija dovede dotle da politicki mora da se uspostavlja ili obnavlja, a sa politikom do dominacije dolazi sadasnjost. Dakle, razlika vec postoji u formi vremenske razlike izmedju proklamujuceg identiteta porekla i stvarne dominacije sadasnjosti politickog, samo ta razlika ostaje sukob, a ne identitet identiteta i razlike! Drugo je politika i politicki cilj u buducnosti, dakle dominacija buducnosne dimenzije vremena, pri cemu se ne radi o podredjivanju prostora fiktivnom poreklu, pa politika tezi ujedinjenju prostora porekla i na kraju ostaje daleko od mora, vec projekciji buducih ciljeva u prostor, cime se prostor ne podredjuje, kao u politici identiteta, pa nam se nece vratiti kao bumerag odvajanjem od mora kontr-identitetima, vec se priznaje njegovo prvenstvo i politicnost! Dakle, jedno je politicko-interesno ujedinjenje sa CG koje ne mora imati formu jedinstvene drzave i dzapanje oko toga da li je boja na zastavi plava ili plavetna, a drugo je ujedinjenje na identitetskim osnovama, gde obnavljanje identiteta uvek ide se uvek obnavljem sukoba izmedju politickog i porekla, pa je neophodno stalno nasilje politickog, odnosno oblik autoritarne vlasti i proizvodnje proslosti.
Dakle, ne radi se o tome sta drzi vodu, vec sta drzi voda! Voda je bitan politicki fenomen. Karl Smit smatra da su posle velikih otkrica, drzava i politika postala morski fenomen. Srbija to dobro moze da vidi, jer je ostrvo zaokruzeno talasokratskim vojnim savezom – NATO-om! Zanimljivo je da je isti ostrvski fenomen je bio i titoisticki socijalizam, ali nas pokusaj da budemo ostrvo izmedju socijalizma i kapitalizma nas je na kraju doveo do potopa stranim kapitalom. I ostrvizacija i socijalizam (i potop) pokazuju da je morsko sustinski element naseg polozaja, samo treba da ga prepoznamo i ne dozvolimo da nas identitetsko podredjivanje prostora dovede do propasti, jer vise (daljnje) povlacenje od mora nije moguce, vec samo unutrasnja destrukcija!
Inace, ako ste ikada slusali baljezganja o geo-politici, onda na mom komentaru mozete da vidite kako to zapravo treba da izgleda. Nema geo-politike bez znanja filozofije (shvatanja prostora, kako se menjaju ontologije prostora kroz istoriju (kako menjaju samo shvatanje istorije), koji je smisao mora u antici, a koji u moderno vreme…), a to nedostaje nasim „geo-politicarima“ koji geopolitiku shvataju kao paralelizam geografije i istorije, a posto ne mogu da povezu ovu paralelnosti u igru ulazi volja (volja voli te procepe, kada ima nesto nedohvatno, tada se otvara prostor za pro-iz-voljnost) u formi volje nekih institucija duboke (opet voda) drzave, tajnih drustava…!
sto nije prepoznata vrednost mojih komentara :))) „Ostrvo“ ima veliku eksplanatornu moc u filozofiji politike (drzave, Karl Smit nas je naucio da prebrzo poistovecujemo politiku i drzavu), ali, ono sto je najbolje, konkretnu primenu kao drzavna strategija (to je ono sto slusate i citate o dubokoj drzavi, institutima, „Americi za novi vek“…). U „Utopiji“ Tomasa Mora, utopija je predstavljena kao ostrvo. Time je more iskorisceno da bi se ukinuo prostor mesta (u-topos je ne-mesto), da bi se utopijsko pojavilo kao negacija prostora (mesta) prostorom (morskog), odnosno negacija prostora samim sobom posredstvom morskog, ali kao sto utopija ne mora da bude ostrvo, tako ni ostrvo ne mora da bude okruzeno vodom. Kada se Makijaveli bavi razmatranjem odnosa grada-drzave, ili bukvalno zida i u njegovo vreme nastajuce tzv. teritorijalne drzave koja prevazilazi zid, moze se reci da se bavi pitanjem drzave kao ostrva, ciji obod nije more, vec zid i vece celina koja preti potapanjem grada-drzave, ali je ujedno i resenje, jer se pokazalo da organizacija odnosa izmedju gradova-drzava u kojoj postoji dominacija jednog grada-drzave nad drugim gradovima-drzavama, na kraju slabi dominatni grad i da je shodno tome potrebno drugacije uredjenje odnosa unutar vece celine teritorijalne drzave.
Za Razumevanje polozaja Srbije, fenomen ostrva moze biti kljucan. Pred svoj drugi nestanak iz istorije, Srbija se izvukla upravo time sto je nasla izlaz do mora – 1915. Medjutim, vec 1941, Kraljevina je bila ostrvo okruzeno saveznicima Treceg rajha (pa po mehanizmu koji sam opisao, Treci Rajh je dobio saveznike i unutar kraljevine) i drzavama okupiranim od strane Treceg Rajha. Iako se Srbija borila za izlazak na more jos u Prvom balkanskom ratu, a sto je bilo za Zapad toliko problematicno, da su se imperije koje ce za godinu dana izazvati Prvi svetski rat – VB i AU, ujedinile da to sprece, kada je napokon dosla do mora u formi Jugoslavije, Srbija je sve ugusila identitetskom politikom, umesto da izdvoji svoje parce mora.
Ono sto je izuzetno jeste da se socijalisticka (cetvrti princip samoprevazilazenja) Jugoslavija pretvorila u ostrvo izmedju socijalizma i kapitalizma. Obe ideologije su globalne, to znaci pomorske, jer nema globalnosti bez mora (Karl Smit pise da su svi kontinenti samo ostrva (ali i da uprkos velikosti vode, mi planetu nazivamo Zemlja, jer je to temelj naseg (politickog) iskustva). I upravo ce to dokusuriti SSSR – prenaprezanje, pretvaranjem jedne kopnene drzave sa najvecom teritorijom, a samim tim i neprijateljima na granici, u pomorsku silu koja je izgradjena, ali nije imala jasnu ulogu. Ostrvska uloga SFRJ prema ova dva ideoloska okeana je predstavljala pounutrenje onog ostrvskog polozaja Kraljevine Jugoslavije o kojem sam pisao. Tako se ono sto je bilo spoljasnje i primoravajuce na ostrvizaciju, sada pretvorilo u unutrasnje i resenja za specifican polozaj, ili cak uslov specificnosti jugoslovenskog socijalizma. To pounutrenje je sprecilo da se izadje na more na koje se izlazilo, jer je morska politika nestala, kao u kraljevini u identitetskoj, tako u SFRJ u pounutrenju nekadasnje spoljasnjeg primoravanja na ostrvnost. U slucaju Srbije, stvar se jasno dijalekticki okrenula i opet smo spolja primorani da budemo ostrvo okruzeno NATO paktom. Drzave koje nas odvajaju od mora, takodje nisu morske, vec anti-srpski-identitetske, a nemaju ni kopnenu zaledjinu, vec plitko priobalje. Dakle, kao i 1912. i 1915. za nas je odgovor izlazak na more. On ne mora biti identitetski, kao u slucaju povezivanja sa Rusijom preko Bugarske i ne sme biti identitetski u slucaju CG, barem ne u smislu negiranja crnogorstva, dok se ustasko montenegrinstvo moze unistiti politickim putem unistenjem stranaka politickih nosilaca kroz politicku borbu. „Nase more“ zahteva da se vracanjem KiM izborimo za nasu obalu i ujedno sprecimo da Albanija ikada vise bude neki faktor! Dakle, radi se o politici interesa i ciljeva, koja zahteva rekonstrukciju politickih odnosa sa Bugarskom (gde identitetsko pitanje (Makedonije) vodi u sukob), rekonstrukciju medju-drzavnih odnosa sa CG (gde identitetsko pitanje vodi u sukob) i sukob sa Albanijom. Prvi slucaj nam donosi izlaz na more posredovanjem protektora – Rusije, i, ako se ostvari, vezu sa protektorom koja je jaca od veze SAD i VB, SAD i Izraela ili Hrvatske i Nemacke, mi i Bugari sami -tesko, drugi preko interesa Srbije, CG i protektora, a treci kroz vojnu pobedu nad Albancima i saveznistvo protektora