Крепиш рамена, грама не просу,  / захвалан земљи, свакоме зрну / шајкачом бришеш са чела росу, / седам грашки за погачу црну

Зоран Старчевић (Извор: Лична архива)

Служба Старца од задруге

Старчевићима од огња Радослава и Јариле 

Недељног јутра наденеш чисто
свечано старо брашњаво сукно,
за службу кола једно те исто
откад си насушни плашт обук’о.

Чекаш у ритму, док меље вода,
благо орања, жетвених руку,
у зноју дората дуга хода:
мекиње и брашно, вкусну муку.

Архивска фотографија

Узбрдо путем од воденице
размотаваш снопа руковети,
кола од кама крај Приштавице,
док сумрак сплиће трнце у пети.

Крепиш рамена, грама не просу,
захвалан земљи, свакоме зрну
шајкачом бришеш са чела росу,
седам грашки за погачу црну.

На Огњену Марију 2024.

Веран јој слуга буди

Верној што јунака напоји и слугу, а не господара, сања

Фото: Лична архива

Руком се верна мазно милује драга,
зато драгани уз низак наклон приђи,
сагнут, озго, около, оздо и страга
око ње чупни и рукама обиђи,

Ако ћеш од ње сласнога сока пити,
у вечери нежан лазећи у сутон,
мораш је љубит, слуга јој веран бити,
зато се сад подај, земљи зариј, у то

Благо што си у Мајке златом просио,
па блажено семе у њ’га положио,
а Господ га благим Небом оросио
и босиљка красним миром обожио.

У Винчи код Тополе, 29. 6. 2024.

Categories: Гостинска соба

Tags: Зоран Старчевић, поезија