Ни за време постмодерне апостасије српски народ није посве заборавио на крстоносну Србију. Владика Николај и ава Јустин су светитељи Христове Цркве који су нововековним Србима богопослани да их врате на Крст

Павле Ботић (Извор: Јутјуб)

„Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе
и узме крст свој, и за мном иде.ˮ
(Мк. 8, 34-35)

Пре страдања Богомладенца Христа крст беше знак срама, разбојништва, безакоња и злочина.[1] Откако је Безгрешни Богочовек распет на крсту, најсрамнији знак се преображава у освештану, чудотворну и животворну силу. Крст постаје свеспасоносан, јер постаје Христов! А крсна смрт Спаситељева најсилније сведочи љубав према човеку. Јеванђелска наука Христова откривена је у сили Крста Његовог. Крст тако изображава тајну Христовог Оваплоћења, тајну Христовог Страдања и тајну Васкрсења Христовог, али символизује и тајну човековог спасења покајањем. Крст је знак и печат Христов, и знак и печат Цркве Православне, јер се њиме узносимо у Небески Јерусалим. Све истине Јеванђеља потичу из Богочовечанске силе Крста, јер сила Јеванђеља је Крст Христов.

Спасоносно дејство Крста Христовог никада не оставља палога човека. Од проклетства греха непослушања наших прародитеља до свих личних човекових страсти Христов Крст се промислено пружа за палим људским родом. Ма колико био дубок човеков пад у грех, крштене и крстоносне душе Крстом Христовим могу бити исцељене. Спаситељева Крсна смрт јесте врхунац Богочовечанског домостроја спасења човека од греха и смрти[2].

Свети Јован Шангајски и Санфранцискански: Крст као једино поуздано оружје света

Свештено Откривење Цркве сваком крштеном човеку налаже да му крст свој (који подразумева личносна страдања, самоодрицања, патње, трпљења, подвиге) постане Крст Христов (благовестно Учење Христово), пошто правоверни хришћанин богопослушно верује да над њим неуморно бди Спаситељ, који по свом безгрешном промислу допушта људске патње и страдања као неопходан и благословен услов спасења[3]. Крст свој претвара се у Крст Христов када га Христов ученик носи са делатном и благодарном свешћу о својој грешности, којој је потребна казна![4] Истовремено, Свети оци нас опомињу да крст свој може бити и смртоносан[5], али само за људе непокајане и непреображене, будући да је крст тежак староме телесноме човеку, тежак телу са сластима и жељама![6]

II

Према тумачењу философа српскога завета, Жарка Видовића[7], равноапостолни Свети Сава српски је први светитељ међу Србима који сучељава православно предање са деперсонализујућом метафизиком теологизиване Европе[8], дуготрпељиво одбацујући фарисејство и клерикализам, властољубље и култ земаљског царства који су толико својствени римокатолицизму[9].

Као светогорски монах Свети Сава о надсветовном Царству Свете Тројице не расуђује својим чулним разумом, већ Крстом Христовим! Жичком беседом о Правој вери и Законоправилом Богоносни Свети Сава проповеда народу српском да историјски догађаји Благовести, Оваплоћења, Крштења, Преображења, Страдања, Васкрсења и Вазнесења Христовог и реч о Крсту Христовом нису ни маштарија, ни лудост[10], већ јеванђелска стварност свештених догмата Цркве од Истока! Зато је равноапостолни Свети Сава српски Отац српскога народа и творац крстоносне Србије.

Крстоносна Србија није ни држава, ни метафора, ни метонимија, већ логосна заједница крстоносних Срба са Тројичним Богом. Крстоносна Србија је небоземни плод Савиног испуњења заповести Христове: Иштите најприје Царство Божије и правду његову (Мт. 6, 33)! Узина и теснина пута крстоносне Србије воде од манастира ка отаџбини, од душе ка телу, од Вечности ка времену, од Богочовека ка човеку.

Радионица у којој се ствара крстоносна Србија није ни школа, ни универзитет, нити било која установа политике, науке, просвете и културе у Србији[11]. Радионица крстоносне Србије дејство је Духа Светога у манастиру, у Цркви Божјој на свештеној Литургији, и у богопослушној породици као домаћој Цркви. Свети Сава као пастир добри у крстоносној Србији не говори народу српском о европским вредностима: о држави и државним установама, о војсци, о привреди и финансијама, о уставу и законима, о материјалном напретку, о телесном здрављу, о теологији и синоду, о дијалогу љубави, о философији, историји и уметности, о култури и цивилизацији, о духу времена, о људским правима…, већ превасходно говори о апостолској вери у Јеванђеље Христово[12] и у реалност Царства Свете Тројице! Према благослову Светога Саве српског у крстоносној Србији ни језик Срба, ни српска држава не чине језгро народног идентитета, већ аутокефална Српска Православна Црква!

Удостојен дара разликовања духова Свети Сава Духом Светим увиђа да сваки човек и сваки народ који не поверује у Крст Богочовека Христа, гине у амбису свега злодуховног и смртног. Остављајући мудрост мудрих и разум разумних, а живећи силом Крста, Свети Сава правоверјем (православљем) сједињује српски народ са Богочовеком, изграђујући крстоносну Србију као уд тела Христовог. Свети Сава је поверовао у проповед о Крсту[13], јер се као светогорски исихаст подвизавао молитвом, постом и Јеванђељем, које непрекидно благовести веру у Оваплоћеног, Страдалог и Васкрслог Христа[14] као једини домострој спасења![15] А права вера (према речима самог Спаситеља!) макар имала размере зрна горушичиног, може премештати горе греха из уморне и гресима натоварене људске природе[16] на безгрешна плећа Богочовека, чији јарам је благ, а бреме лако![17] Зато су се и писмени и неписмени у крстоносној Србији апостолском вером у Крст и Јеванђеље Христово крштавали и венчавали, хранили и лечили, пучавали и образовали, подвизавали и спасавали.

Павле Ботић: Теологија као посветовњачење

III

Рођен и просвећен, обожен и спасаван Крстом Господњим заветни (богоодносни) српски народ се кроз своју страдалну историју непрекидно молитвено обраћао Крсту Господњем као живом бићу. Заветном српском народу све велико и све свето беше у знаку Часног Крста и слободе златне. Часним Крстом Христовим Срби су столећима бранили свој Светосавски и свој Косовски завет. Ако је Светосавски завет одрицање од световности,  од теократије и од престола зарад Небеске Србије, онда Косовски завет – који исходи из Светозавског завета – није слављење историјског пораза, већ је слављење крстоносне жртве која води у Небеску Србију. Носећи крст свој, а следујући Крсту Христовом, Србин је и у борбама против сопственог греховног и варљивог небића, и у страдањима пронашао смисао и утеху, смирење и наду. Страдајући Крста Христовог ради, Срби су посведочили своју сличност Христовом Страдању. Jер, кроз патње и страдања ми се привијамо уз Крст Христов и из њега примамо очишћујућу и освећујућу крсну силу која привлачи благонаклоност Божју[18]. Крст као свеоружје Божје вековима беше роду српскоме не само учитељ и лекар, него и путовођ у Царство небеско[19]. А Царство небеско остаје повлашћени аргумент и једини циљ крстоносне Србије!

IV

Нови век за крстоносну Србију започиње у осамнаестом столећу када разумни и мудри Срби фарисејског духа, остављају манастир, забацују крст свој и Крст Христов, одлазећи из крстоносне Србије на већа безбожничка у крајњу таму туђинску[20]. Ослепљени блаженствима науке нечастивог (богоборством, гордошћу, лицемерјем, лажима, саблазнима, властољубљем, похлепом, гневом, завишћу) разумни и мудри фарисеји српски нису у своје духовно биће примили непролазне речи благодарности Јединородног Сина упућеног Оцу Небескоме: хвалим те Оче Господе неба и земље што си Благу вест сакрио од мудрих и разумних, а открио безазленима![21] Остављени у изгубљеном рају на дрвету познања, Срби развраћеног срца и помраченог ума затварају врата крстоносне Србије и Небеског царства покајницима који би ту да уђу![22] И мењајући Крст Христов за мамоне европске културе, уметности, философије и науке, заправо демонски вешто оцеђују комарца, а камилу прождиру[23]!

Павле Ботић: Пастири и најамници

Упркос нововековним Србима-фарисејима (грађанима) који из времена, историје, културе, установа, јавног живота… настоје да протерају творце и чуваре крстоносне Србије (српске светитеље, монахе, монахиње, пастире, ратаре), а захваљујући молитвеним заступништвом Светог Саве пред Престолом Божјим, крстоносна Србија има свој вечносни и свој времени континуитет. Тако, најистакнутији песнички исповедник Косовског завета у Новом веку, Петар II Петровић Његош, доживљава свеколико Српство као Крст Часни Косовског завета. За Његоша бити Србин првенствено значи бити заветован Крстом косовским, то јест мучеништвом усекованог Лазара, страдалним јунаштвом Милоша Обилића и свих косовских мученикâ, за Царство Небеско! Ловћенски тајновидац грми племену српском:

„Крст носити вама је суђено
страшне борбе с својим и с туђином!
Тежак вʾјенац, алʾ је воће слатко!
Воскресења не бива без смрти;
већ вас виђу под сјајним покровом,
чест, народност ђе је васкреснула
и ђе олтар на Исток окренут,
ђе у њему чисти тамјан дими.
Славно мрите, кад мријети морате!ˮ[24]

По Његошу, сви српски непријатељи биће сатрвени крстом косовског судилишта. У Његошевој песничкој визији српске слободе средишња, мистична територија крстоносног Српства јесте сама Литурђија, при чему народ Божји не може остати само заједница језичка, већ се мора уздићи до заједнице саборности у Духу Светоме. Отуда је и модел Горског вијенца Сабор православни, одржан управо о Тројичину дне, када Црква од Истока прославља свој рођендан: Силазак Духа Светога на апостоле! Његош се литургијски поклања Крсту Христовом као жертви благородног чувства и као лествици којом се род српски успиње ка Христу. Указујући на Косовски завет као на ентелехијски принцип свеколиког Његошевог песништва, Жарко Видовић упозорава: рећи да се Косовским заветом слави пораз, исто је што и рећи да се Крстом Христовог страдања слави Христова смрт[25]!

Павле Ботић: Сазнање правом вером у делу Жарка Видовића

Предање Цркве открива нам да кроза све векове векова струји жеља непомјаника да Животворни Крст замени собом, јер у Крсту постоји тајанствено присуство Христово[26].  О сваког човека отимају се и богоносни Свети оци и зли дуси. Зато је историјски ход рода људског чудесан и страшан, и зато се окончава Страшним судом Господњим![27]

Свештена историја српског народа сва је у знаку Часног Крста. Крст порађа српски народ као заветни, учећи га да човек као највеће благо има у себи боголику душу као залог личне бесмртности. А ко без роптања носи крст у овом животу, тај ће у Царству небеском бити заједно са мученицима за Христа![28]

Св. владика Николај и св. авва Јустин (Извор: ФБ страница Жарко Видовић)

Ни за време постмодерне апостасије српски народ није посве заборавио на крстоносну Србију. Владика Николај и ава Јустин су светитељи Христове Цркве који су нововековним Србима богопослани да их врате на Крст, јер је Крст основна Богочовечанска сила у човековој борби против злих духова, против свих страсти и против најезде туђинаца! На свакој Божанственој Литургији сви Свети Срби мистично благосиљају грехопале Србе и Српкиње да Крстом Христовим дођу до познања Истине: човека од вечне (зле) смрти спасава трпљење. Трпљење у вери, у посту, у молитви, у страдању, у подвигу, у смерности, у покајању.

Хиљаду година житнице крстоносне Србије у Тројичној Вечности и у времену су пуне[29]. То је од Светог Саве и духовних синова и кћери Савиних личносни прилог благодарности Благословеном Царству Божјем!

Павле Ботић, Нисте своји (записи јеванђелског расуђивања), ауторско издање, 2024, стр. 37–50.

Монографију „Нисте своји“ проф. др Павла Ботића можете наручити преко телефона 065/973-9999

ЛИТЕРАТУРА

• Видовић, Жарко (1997): Суочење Православља са Европом, Светигора, Цетиње.
• Видовић, Жарко (2021): Срби и Косовски завет у Новом веку, Српски научни центар, Пријатељи професора Жарка Видовића, Београд.
• Емилијан, старац Симонопетритски (2019): Путевима живота старца Емилијана, Призрен.
• Игњатије, Свети Брјанчанинов (2008): „Крст свој и Крст Христов”, у књизи, Енциклопедија православног духовног живота, прев. Младен Станковић, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 183-185.
• Јустин, Преподобни Ћелијски (1978): „Тајна Часнога Крстаˮ, у књизи, Догматика Православне Цркве III, Манастир Ћелије, Ваљево, Београд, 698-706.
• Јустин, Преподобни Ћелијски (2000): Тумачење Светог Еванђеља по Матеју, Наследници оца Јустина, Манастир Ћелије, Ваљево, Београд.
• Јустин, Преподобни Ћелијски (2004): „Неопходност Богочовековог спасоносног страдања”, у књизи,  Догматика Православне Цркве II, Београд, 411-435.
• Карелин, архимандрит Рафаил (2011): „Крстˮ,  Пут спасења у XXI веку, друго допуњено издање, Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, прев. М. Голубовић, Београд, 27-31.
• Николај, Свети Жички и Охридски (2001): „Јеванђеље о Крсту и спасењу душеˮ, Омилије, Сабрана дела II, СПЦO Линц, Аустрија, Слово, Шабац, 318-325.
• Николај, Свети Жички и Охридски (2001): Српском народу кроз тамнички прозор, у књизи, Сабрана дела III, СПЦО Линц, Аустрија, Слово, Шабац, 811-928.
• Николај, Свети Жички и Охридски (2001): Српски народ као Теодул, у књизи, Сабрана дела V, СПЦО Линц, Аустрија, Слово, Шабац, 321-348.
• Николај, Свети Жички и Охридски (2016): Љубостињски стослов, Манастир Успења Пресвете Богородице Подмаине, Будва.
• Николај, Свети Жички и Охридски (2016): Изнад Истока и Запада, Манастир Успења Пресвете Богородице Подмаине, Будва.
• Петровић Његош, Петар II (1969): Горски вијенац, СКЗ, Београд, Матица српска, Нови Сад.
• Свето Писмо, Стари Завјет Господа нашег Исуса Христа (1998): прев. Ђуро Даничић, Југ. библијско друштво, Београд.
• Свето Писмо, Нови Завјет Господа нашег Исуса Христа (1998): превод Комисије архијерејског Синода СПЦ, Београд.
• Теофан, Свети Затворник (2015): „Крст Христовˮ, у књизи, Речник хришћанског опитног живота, прев. Младен Станковић, Православна мисионарска школа при храму светог Александра Невског, Београд, 185-186.

[1] Прва верзија овога рада објављена је у Зборнику радова са међународног научноистраживачког скупа Србија: све што сте одувек желели да кажете о Србији, а нисте смели, ФИЛУМ, Крагујевац, 2023, књ. 2:  331-338.

[2] „Све што сачињава Богочовечански живот Господа Христа на земљи, у исто време сачињава и његов домострој спасења света. Али, у крсној смрти Спаситељевој врхуни његова неизмерна љубав према човеку и његово страдање ради човека; стога се Крст издваја као врхунац Богочовековог подвига спасења света. Крсна смрт Богочовека је у исто време: и искупљење света, и спасење света, и победа над грехом, смрћу и ђаволом. Крст је синтеза свега тога: и искупљења, и спасења, и победе. То су само три аспекта једног истог подвига, Богочовечански целосног и недељивог. Јер је немогуће делити на делове једно, недељиво дело спасења, извршено једним, недељивим Спаситељем. У том делу је све бескрајно важно, али је врхунац свега – крсна смрт Спаситељева.ˮ (Пребодобни Јустин Ћелијски 2004: 421)

[3] Вид. Свети Игњатије Брјанчанинов 2008: 183.

[4] Нав. дело: 184.

[5]  „Крст је смртоносан за оне који свој крст нису преобразили у Крст Христов, који са свога крста ропћу против Божанског Промисла, хуле на њега, предају се безнађу и очајању – такви несвесни и непокајани грешници на своме крсту умиру вечном срћу, јер се нетрпљењем лишавају истинског живота, живота у Богу.ˮ (Исто: 185)

[6] Вид. Свети Николај Жички и Охридски 2001: 320.

[7] Вид. Жарко Видовић 1997: 148.

[8] „Не може се рећи да Августин – стварни зачетник западне теологије (а заправо теологизације ума, историје, државе, права, телесности) – није побожан. Напротив, Августиново дело је прави вапај за Христом. Али за Христом који тек има да дође! (Као да није дошао!). Августин очекује да Христос дође и победи Зло, земаљску државу Зла, јер је човек према томе Злу немоћан… Августин очекује да Христос преузме власт у овом свету и да се тако – тек остварењем божанске државе – успостави царство човекове слободе… Са том теологизацијом задржан је у потпуности онај властољубиви дуализам старог Рима, само што је он сада прерушен у хришћанство: сам Христос је узет као божанство које даје пуномоћ за оснивање божанске државе! Сам Христос је узет за сведока да човек није слободан. Тако поступити према Христу може, заиста, само Велики Инквизитор. А то је страст властољубља, најдубљи греховни пад човеков.ˮ (Жарко Видовић 2021: 88-90)

[9]  „Православним монасима је место – ван града, у простору који грчки грађани називају пустињом (природа, шума, поље, село, простор племенског живота), те се монаси зато и зову пустињаци. (И Његош је пустињак Цетињски!) Али они не беже у пустињу да би се осамили, него да би сами – без присуства власти – могли да стекну поверење племена и да несметано проповедају и крсте племена… И док у тринаестом столећу, са формирањем градова на Западу, римокатолички религиози (редовници) хрле из пустиње у град, управо зато што су сељаци, привучени градом, дотле грчки монаси одлазе из града у село, управо зато што су грађани који презиру удобности градског живота. Тако граде манастире у пустињи, по старом обичају грчких хришћана, те тако и у Србији имамо манастире у пустињи, док се они истовремено, на Западу, у Италији, подижу управо у градовима! Православље хрли у мисију, а римокатолицизам у градове, у упоришта власти!ˮ (Нав. дело: 78) Штавише, Видовић наглашава да у тринаестом столећу које представља врхунац државне, историјске, светске и теолошке (томистичке) моћи папске „црквеˮ, један правоверни светогорски пустињак тражећи аутокефалију за Српску Православну Цркву, римокатолицима ставља до знања да се о вери не може говорити са идеолошког становишта латинског царства земаљског! (Исто:85-86)

[10] „Јер је ријеч о Крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо.ˮ (1.Кор. 1, 18)

[11] „За савремену универзитетску Европу, Бог кога се треба бојати и људи којих се треба стидети, припадају давној прошлости. Универзитетска Европа је истуцала свога Бога у ступи и разбила у безбројне атоме, протоне и електроне, од којих се једва ноге могу очистити. Ко да се Боји таквога ништавнога Бога!  Место светаца ставили су у прве редове и у новинама и у дворанама и у књигама банкаре, политичаре, књижевнике, фарисеје и садукеје. Ниједног свеца. Европа више не рађа свеце. Као да се зарекла да рађа само оне великане, пред којима се не мора нико стидети. Ако нисте знали у чему је пад Европе до ништавила, онда знајте: у томе што је изгубила појам о страшноме Богу и светом човеку.ˮ (Свети Николај Жички и Охридски 2001: 877)

[12] Нововековни Свети Сава, равноапостолни Свети владика Николај Жички и Охридски Љубостињским стословом сведочи и упозорава: „Не питај хришћанина верује ли у Бога, него верује ли у Евангелије, у Радосну вест Христову. Јер ако каже да верује у Бога онако по своме разуму, а не по Евангелију, назадњак је и паганин, пошто је дошао до вере као људи од пре 2000 година, као рецимо неки јелински и азијски философи… Православна Црква основана је на вери да је Евангелије нешто сасвим ново, неслично ма чему што је од људи јављено пре или после. На тој вери она је основана, на тој вери се и држи. Евангелије се не може уврстити у друге верске књиге света, нити у литературу, нити у законе, нити у философије и теорије људске… Евангелије је откриће Пута, Истине и Живота. Оно не даје само речи, него и моћ. Нити се оно учи само читањем и слушањем, него већма делом, подвигом, вежбом творењем.ˮ (Свети Николај Жички и Охридски 2016: 9-30)

[13] „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен.ˮ (Мк. 16, 16)

[14] „Ја сам Васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће.ˮ (Јн. 11, 25)

[15] „Заиста, заиста вам кажем: ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао, има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот.ˮ (Јн. 5, 24)

[16] „Ако имате вјере колико зрно горушичино, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће.ˮ (Мт. 17, 20)

[17] „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити.ˮ (Мт. 11, 28)

[18] Вид. Свети Теофан Затворник 2015: 186.

[19] „Крст је наставник слепих, лекар немоћних, васкрсење свих умрлих; Крстом процвета бесмртност. Крстом бива спасење и обожење: земни се Крстом обожише; ђаво би потпуно смврљен; Крст благодаћу освећује оне који га целивају, јер је извор светиње и свима узрок обожења. Крстом се ум наш просвећује; грлећи преславни Крст Господњи, ми се просвећујемо и страсти одгонимо. Христос Крстом посред срца прободе ђавола, и адских окова ослободи све. Сунцезрачан је Крст Господњи, целивајући га са вером, душе нам се просвећују.ˮ (Преподобни Јустин Ћелијски 1978: 702)

[20] О српском паду у духовно и морално ропство Западу после српских деветнаестовековних устанака против Турака, Свети владика Николај у богонадахнутом делу о крстоносној Србији под насловом Изнад Истока и Запада, поред осталога, пише: „Српски сељачки устанак против Турака под Кочом, Карађорђем и Милошем најсјајнији је доказ да је српски народ хтео да се ослободи мухамеданског Истока. Сликао је себе вером и карактером, узвишеним изнад Истока. Са крсташем барјаком српски устаници ушли су у неравну борбу против барјака са полумесецом. Са вером у Христа као веће силе од Мухамеда и у Крст Христов као јаче знамење од полумесеца они су победили исламску Азију. Тако су узвисили православни Балкан над мухамеданским Истоком. Но, чим су се ослободили Истока, они су пали у ропство Запада. Сељаци шумадијски били су преварени од Срба западњака, од своје крвне браће из Аустрије. Ови Срби западњаци упали су у ослобођену Шумадију и почели стварати законе и установе попут протестаната и римокатолика – а то су две западне хришћанске јереси. Почели су уређивати српску централну земљу по угледу на западне јеретике. Били су писмени и учени, због чега су их неписмени устаници ценили и власт им давали. Али су се устанички кнежеви страшно преварили. Њихова браћа из Аустрије били су излизани сасуди Православља, калаисани калајем протестантским и римокатоличким, западњачким. Они су били кобна претходница западном утицају на Србију. Они су отворили све капије и све канале према Западу и учинили да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулога Запада. Седамдесет година после пропасти на Косову Србија је била потпуно покорена од источних јеретика; седамдесет година после Другог устанка ослобођена Србија пала је у потпуно ропство западних јеретика. Мислимо на идејно ропство: духовно, интелектуално, морално, политичко и културно. И кнез Милош, и Љубица, па чак и Тома Вучић, увиђали су опасност од немачкара, али им нису могли одолети. Викали су и претили, али пробијену брану нису могли учврстити. Кнез Александар је подлегао утицају Запада безвољно и малодушно; кнез Михаило драговољно, а краљ Милан свим срцем и душом. Турци су предали кнезу Михаилу кључеве од градова, а кнез Михаило почео је предавати кључеве српске духовне самосталности Западу. Последњи Обреновићи и Карађорђевићи ту су предају довршили. И те кључеве Запад још држи у својим рукама и царује над Србијом. Ко се бунио против те драговољне предаје Западу? Црква православна са сељачким народом својим… Част нека је свештенству српском! Част сељачком народу српском!  Срам на безглаву господу српску! Срам и на оне владаре српске, који у име Запада презреше и Српску светосавску Цркву и српски сељачки народ. Како су радили онако су и прошли. Њихов крај посведочава гњев Божји и гњев Светог Саве на њима. Читајте и слушајте о страшном скончању српских владара после кнеза Милоша и ужасавајте се од гњева Господњег. Много су претрпели српски свештеници и српски сељаци због свог одлучног става против јеретичког Запада. Свештеници су исмевани као русофили и назадњаци, а српски сељаци као непросвећена маса, и као глупи сељаци. И то не толико од оних немачкара, од оних калаисаних Срба из Аустрије, колико од шумадијских синова школованих на Западу. Они су били цвеће према овима. Ови су представљали бесну клику и безбожну хорду агената западне културе, просвећености, прогреса. Нове потурице, још опасније од старих потурица. Све што је српско, они су одбацивали као турско, а све што је турско они су презирали као азијатско. Међутим, нису познавали у суштини ни шта је српско, ни шта је турско, ни шта је азијско. Плиткоумни commis voyageur западних трговаца. Издајници већи и ужаснији од Вука Бранковића.ˮ (Свети Николај Жички и Охридски 2016: 14-16)

[21] Вид. Лк. 10, 21.

[22] Господ Христос свагда разобличава унаказитеље заона Божјег, фарисеје и књижевнике, називајући их синовима ђавола, окреченим гробовима, лицемерима, слепима, безумнима, лажљивцима, змијама:

„Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтјели.ˮ (Мт. 23, 13)

[23] Вид. Мт. 23, 24.

[24] Петар II Петровић Његош 1969: 236.

[25] Жарко Видовић 2021, 164.

[26] Вид. Старац Емилијан Симонопетритски 2019: 103.

[27] Вид. Преподобни Јустин Ћелијски 2000: 492.

[28] Вид. Архимандрит Рафаил Карелин 2011: 31.

[29]     Небесна Србија

„Србија је рајска,
Миомирна, красна као ружа мајска.
Ту су оци наши и праоци свети,
Што са Крстом часним достигоше мети.
Ту жупани србски, краљеви и цари,
И витези Крста и нови и стари.
Ту мајке јунака и сестара јато –
Углачане патњом сијају кʾо злато.
Ту чете посника и светаца благих,
И много и много сродника нам драгих.
Ту монаси часни, монахиње бледе
Вечну светлост Божју сад весело гледе.
Ту свечари србски и задужбинари,
Борци и страдалци, и млади и стари.
И девојке миле и дечица мала
Што су за свог Христа јатом пострадала,
Мачем посечена, огњем сагорена,
Кʾо шибљике младе ветром оборена,
Домаћини ту су што у дому своме
Палише кандила Богу превечноме,
Занатлије славне, веште свом занату
Тамо, сви су тамо у небесном јату.
Из тамнице сужњи, из болнице болни,
Паћеници овде, убоги, невољни
Радују се тамо око Светог Саве
Кʾo синови царски посред царске славе.
И четници славни, Божји осветници,
Многи богомољци, многи добротворци,
Удовице тужне и мајке без деце,
Све су убројане у Божје свеце.
Кнежеви сељачки и њини усташи
И сви и сви други славни преци наши
Што у горчинама живеше најљућим
Али немогуће сматраше могућим.
Покољења многа од најбољег соја
Народ, Божји народ, без броја и броја
То је она вечна Небесна Србија.
Што кʾо јато звезда пред Богом се сија.ˮ

(Свети Николај Жички и Охридски 2001: 341-342)

Categories: Гостинска соба

Tags: Павле Ботић, Србија, крст, православље