Рок и поп музика производ су психолошке структуре масовног друштва, с наметљивом стандардизованошћу и репетитивношћу, и крик егзистенцијалног очајања

28. XII 1980. Репетитивни облик савремене цивилизације односи се као ознака и на репетитивне исходе савременог капитализма, чинећи заједничку, једну основну димензију егзистенције савременог човека. Цивилизација је дата као целина, и онако како једино и може постојати у текућим условима, а њен основни део је капитал са својом унутрашњом логиком наметања велике, масовне производње и потрошње, како би се кроз сопствено понављање и бескрајни низ поновљених јединичних операција што више репродуковао и умножио. Таква логика капитала води репетитивности понашања, које се своди на понављање операција у вези са материјалним светом. Сви појединци морају ући у дате обрасце понашања, јер другачије не могу економски (биолошки) опстати, али истовремено поставља се и питање психолошког односа према наметнутом типу егзистенције. Та репетитивност психолошки се доживљава као мора, али да ли је она збиља настала као чисто наметање, или за њом ипак постоји потреба, која је истовремено и довела до садашњих облика владавине логике капитала?

Овоземаљска и прагматична духовна оријентација протестантизма и римокатоличанства, са високим вредновањем материјалних ствари, високом мотивацијом за стицање материјалних добара, све до посебно изражене штедљивости у том стицању – све су то биле у основи психолошке особине, неговане у тим религијама, на којима се заснивао брзи материјални развој западне цивилизације. На тај начин уведена је експланациона схема у обрнутим релацијама према ранијим и готово свеприсутним схемама објашњења, које су настојале да психички свет објасне објективним околностима, док је овде стање материјалног света објашњавано психолошким стањима популације. У својој целини, таква објашњења су не само оптимистичка у односу на успон Запада, нарочито у поређењу са осталим светом, већ су оптимистичка и у односу на само тумачење тог великог преимућства, које се, тада, не заснива на голом материјалном преимућству, већ је фундаменталне природе, јер произлази из самог бића Запада, док је његово материјално богатство само епифеномен те основне предности, вероватно недостижне за друге, управо зато што није материјалне већ духовне природе.

У том оптимизму, са великим еланом, какав је имао и брзи материјални развој Запада, вршена је и генерализација опште духовне позиције, изједначавањем утицаја римокатоличанства и протестантизма, чије су се догматске разлике губиле током формирања психичког света припадајућих популација. Тако је и могао један Јохан Себастијан Бах, иако протестант, компоновати трајна дела, номинално за Римску цркву, а стварно за обе западне хришћанске цркве, а тим и за западну културу уопште. Нешто слично мислио је и Јустин Поповић у Философским урвинама, када је говорио да протестантизам и римокатоличанство представљају исту димензију, са једином разликом што је протестантизам хипертрофирани облик римокатолицизма, и да је, према томе, хипертрофирано издао основну идеју Бога, сводећи егзистенцију човека на баналне тричарије, и стварајући огромну и опасну празнину у хришћанству, која је и довела до развоја тоталитарних идеологија, или до антихришћанских хуманизама са одрицањем хришћанске и европске традиције, и затим до угрожавања смисла текуће цивилизације. Познавао сам архимандрита, али изнад свега монаха и професора др Јустина Поповића и сећам се наших разговора у манастиру Свете Ћелије, крај Ваљева, између осталог и о хуманизму западне културе и цивилизације, са неуспелим покушајима повратка у средњи век, или са искривљеном сликом о античком свету, чији хуманизам није искључивао трансцендентни свет, како то чини западноевропска култура и цивилизација, потопљена у баналности материјалних добара и инструментализацију мишљења због достизања материјалних вредности. Осећам извесну грижу савести што у тим разговорима нисам учествовао са већим поштовањем према саговорнику, можда сам мислио превише световно, ненавикнут на разговоре са теолозима, али надам се да ми је тај великодушни човек те мале несмотрености опростио, другима је опростио и много веће.

Сећам се и оног дела разговора у ком ми је отац Јустин говорио како је био ухапшен крајем педесетих година, када је требало да буде изабран патријарх Српске цркве. Комунистичка власт је истурала свог кандидата Германа, или је сматрала да би тај избор за њу био подношљив, али је њему озбиљан противкандидат у Синоду био отац Јустин (неподношљив за комунистичку власт), који би вероватно и био изабран да није стављен у кућни притвор (хотел „Мажестик“) за време заседања Синода (изабран је Герман). Вођен световним, а не теолошким начином мишљења, видео сам у томе заједништво комунистичке идеологије и западноевропског хуманизма, статистичким језиком речено, њихов заједнички извор варијансе, али је оца Јустина тај начин закључивања оставио равнодушним, мислим да му се такав налаз чинио нерелевантним за основну тему, која је превасходно била теолошка.

Отац Јустин писао је о западноевропском хуманизму као жеравици на раскршћу, на коме стоји човек западне традиције, који је повукао за собом и друге, нарочито из источноевропске традиције, осећајући да му гори подлога, и да је добио опекотине, али који још увек не зна којим путем да крене. Било је то време Другог светског рата, који је и операционалисао ту кризу веровања и изналажења егзистенцијалног смисла. Сада, пошто је протекло неколико деценија, знамо који је пут изабрао тај укљештени човек. Он је остао при свом избору материјалног света као окоснице егзистенције, али је онтолошка угроженост личности остала иста као и раније, и тај човек, који се одрекао трансцендентног света, укљештен између овоземаљског и оностраног, прибегао је за психопатологију стандардним одговорима у сличним поремећајима – приступио је опсесивно-компулсивним реакцијама, бескрајној репетитивности суженог броја једних те истих операција понашања.

Можда је прејако рећи да је управо та тежња ка опсесивно-компулсивним реакцијама, у трагању за моделима понашања који омогућавају и допуштају велику репетитивност операција, да је таква усмереност приземљене духовности западноевропског човека условила избор стандардизованог и тоталног капитализма, који по свом унутрашњем бићу такође захтева облике опсесивно-компулсивних модела понашања. Можда је реалније рећи да су у питању паралелни процеси, који су се стекли у одређеном временском периоду, и сада један другог подржавају, хранећи се и бранећи се међусобно.

***

Није потребно поименично набрајати обрасце репетитивних операција веровања, мишљења, хтења и њихову операционализацију путем објективизованог понашања. То су практично сви обрасци понашања, стално понављајући, стандардни за популацију развијеног, западног света, која уз репетитивност постаје и масовно стандардизована. Све те операције имају исту ону функцију коју имају и иначе постојеће опсесивне радње у свакодневном понашању, када бројање прозора по зградама, или упорно певушење неке арије има функцију завесе пред неким извориштем неуротског садржаја, чиме тај психолошки садржај бива спречен да дође у свест и узнемири личност. Систем стандардизованих и учесталих операција има по тој аналогији функцију спуштања завесе између свести личности и празне, бесмислене егзистенције, одбацивањем, изневеравањем старих светих књига, и општом преоријентацијом веровања ка материјалним вредностима. Модерни капитализам и модерна цивилизација Запада одавно су прешли ону тачку успона коју је Вебер описивао као фундаментално преимућство религије и културе уопште. Та цивилизација дошла је до своје хипертрофије, и у објашњењу тог феномена мора се остати код схема које је понудио Вебер, али сада оно што је било хваљено као основица уздизања, мора бити куђено као основица на којој се развија егзистенцијално безнађе, све до размера опсесивно-компулсивних реакција.

Овде ћу направити изузетак са навођењем једног облика репетитивности који заслужује посебну пажњу. Кад сам већ споменуо Баха, почећу тај опис напоменом да је Бах компоновао религиозну музику не само за Римску цркву као протестант, већ да је та музика била и остала универзална и у његовом и у нашем времену. Била религиозна, била световна, она је носила трансцендентне поруке, па је и данас музика за оне који су измакли процесу опште стандардизације менталног апарата и репетитивности извођења операција.

Онако како су Бах и други природно произашли не само из једног времена, већ пре свега из одређене психолошке структуре, тако су рок или поп музика произашли из нашег времена и из постојеће психолошке структуре масовног друштва. Док стандардне и репетитивне операције понашања постају све више неизоставни део свакодневице, па се више готово ни не примећују у својој суровој једноставности и упрошћености егзистенције, рок и поп музика наметљиво показују своју стандардизованост и репетитивност, намећући се као опсесија, имајући компулсивне облике понашања за време слушања. То је музика упрошћене структуре, са понављањем само неколико елемената и са доминантним ритмом, који готово замењује све друге музичке елементе. Она не захтева музичко образовање, ослања се на једноставан и примитиван музички укус, близак урођеничким племенима. Пошто је сиромашна у изразу, захтева додатне визуелне елементе, такође поједностављеног укуса, и обично садржи неку причу из баналне свакодневице, која се онда доживљава као свечаност.

Једино што у тој сивој слици ствари одудара и даје одређену драму јесте известан крик очајања, који се јавља у појединим музичким творевинама, али и све творевине модерне забавне музике могу се сматрати метафором очајничке егзистенције. По тим својствима, модерна музика за забаву масовног друштва, оличена у рок и поп музици, садржи у себи и једну пукотину, карактеристичну за егзистенцију и ментални састав просечног грађанина модерног капитализма, али и за друге паралелне цивилизације. С једне стране она стварно има „забавну“ и маскирну функцију као опсесивно-компулсивни механизам, али с друге служи и као сигнал, крик очајања, и издушак страховитог динамичког набоја, који произлази из егзистенцијалног очајања и који би могао тежити да се претвори у исто тако страховиту деструктивну снагу.

***

У том контексту ваља гледати убиство једног од водећих људи групе Битлси, Џона Ленона, од пре неколико дана у Њујорку. Убио га је пред његовим станом један од многобројних обожавалаца, за кога је одмах у јавности речено да је ментално оболела особа. Како су тако брзо и тако недвосмислено дошли до тако крупних закључака о личности убице? Била је то још једна од многобројних јавно исказаних жеља јавности да критичке тачке друштвеног понашања види као производ суманутости појединца, а не целине постојећих друштвених односа и одговарајуће цивилизације, али и у том скривању главне динамике која стоји иза убиства има делимичног признања да појединци, уоквирени једном исцрпљујућом цивилизацијом, лако долазе у стања која се могу назвати психичким поремећајем.

Духовна хајдучија: Ленонови „сањари“ – од Била Гејтса до Клауса Шваба

Ленон је, кажу, био једна од главних личности модерних, савремених облика музицирања, био је водећи међу њима, а његови текстови за музичке композиције имали су своју поетику, или бар неки смисао повезан са питањима егзистенције људи. Али убиство онога који репрезентује главнину садржаја текућег емоционалног испољавања претежно младог становништва (и музика и поезија најпре о томе говоре) не може представљати нешто успутно и случајно, већ постаје подједнако репрезентативно за динамику постојећег психолошког поља, барем код претежно младог становништва, које и јесте најрепрезентативније и најиндикативније за психолошке механизме и њихову динамику. Убица је такође био млад човек, сигурно није био нормалан у уобичајеном смислу те речи, али је утолико пре могао да одрази психолошку динамику и механизме свог доба – оно не мора да буде истоветно са нашим добом, нас старијих. Смрт једног од главних песника и композитора групе са којом је започела епоха рокенрола, речи и музике редукованих појединаца и њиховог очајничког крика, у корелату је са очајањем једног појединца, који је пуцао у једну егзистенцијалну превару, у читаву једну цивилизацију, која је већ наишла, која ће тек наићи.

Извод из: Драган Крстић, Психолошке белешке 1978-81, Балканија, Нови Сад

Categories: Гостинска соба

Tags: Џон Ленон, Драган Крстић, Свети Јустин Нови (Ћелијски), рокенрол