Човек у задрузи непрестано је у друштву. Друштво питоми, развија. У самоћи се лакше рађају и извршују зле мисли. Задруга је демократска установа. У задрузи сви се послови свршују договором, у којем учествују људи, жене и слуге
Фото: Приватна архива Раде Томашевић
Године 1871. Аћим Чумић (1836-1901), српски политичар, професор права и члан Српскога ученог друштва, поднео је Друштву, тј. „одсеку историчком и државничком“, предлог за изучавање живота народа српског. Одсек је прихватио Чумићев предлог да се у разне српске крајеве пошаљу два лица, која би дужим испитивањем и проматрањем проучила наше народне особине у социјално-политичком смислу, а посебно установу задруге и општине. Одсек је такође одлучио да се овај Чумићев предлог одштампа као засебна брошура у 1500 примерака ради слања у разне српске крајеве, како би се Друштву што пре јавила лица, која би била компетентна за овај посао. Тако је свет угледала брошура под називом Предлог одсеку историчком и државничком Српског ученог друштва за изучавање живота народа српског од Аћима Чумића, објављена у Београду 1871. године у штампарији Николе Стефановића и дружине.
Аћим Чумић је већину страница ове књижице посветио значају установе „задруге“ у животу српског народа, како појединца, тако и породице и целокупног друштва. У наставку доносимо поједине значајније делове Чумићевог текста.
***
Сваки народ има своје особитости, које га разликују од других народа, и живот сваког народа треба да је складан с тим особитостима. Ове су истине признате и опште познате. За сваки народ је нужно да позна себе. Наука о народу је за државника основна наука. Без ове науке државник је као морски бродар без компаса. Без ове науке државник се излаже опасности, да живот народа свога уреди по туђим појимима и својствима, да у организам једнога бића постави начело супротно правоме начелу тога бића. Резултат је ових погрешака: кварење и рушење, уместо стварања и подизања. овакве погрешке скупо стају и велике народе, а мале народе могу и саме главе стати.
Имање, на ком четири брата неподељена могу прилично животарити, кад се поделе, за њих је мало и они постану прави голавери.
Пролетер (тако се зову они који немају нигде ништа) је највеће зло за народе европске. Све друге борбе, које се воде, нису ништа према страховитој борби, коју прете да поведу једног дана милиони голавера противу осталих. Та ће борба произвести најстрашнији потрес у свету и порушиће све темеље данашњег друштвеног и политичног живота човековог. Велики народи, код којих поред великих порока има и великих врлина (добродетељи) могу ово зло сносити како тако. Али, шта би од народа српског било, кад би га, поред осталих његових беда, још и ово зло (у облику западном) снашло? Установа (задруга) која је кадра да отклони или умали најстрашније зло овога века, пролетар, права је благодет за један народ.
Задруга је удружена снага. удруженом снагом даје се више произвести него снагом раздвојеном. Уместо да 2, 3, 4 или више њих иду на састанак, суд, у варош, иде само један, док остали раде други посао. Ветар оборио крстине, развршио сено, обалио градину, зову на кулук или у среску канцеларију, инокосан куд ће пре? Једно ће свршити, остало ће пропадати. Задруга доспе свуда и на време.
Дошло време жетви, косидби, плевењу винограда, вршидби. Самац разболи се, ко ће га болесна гледати, ко ће све те послове посвршавати. Ако болест подржи, летина је пропала. Самац кад умре, остају жена и деца. Шта могу сами предузети.
Извор: Антикварне књиге
Задруга ствара особити дух и природу у својим члановима. Уместо моје, задругар каже наше. Iи то вреди толико, колико да каже и моје. У задрузи се егоизам индивидуални претвара у егоизам задругарски. Тежња човека да присваја себи лично, претвара се у тежњу да присваја за задругу.
Удружењем личне снаге и имовине чини се, да се много већи резултати могу произвести него што би се произвели раздвојеном, усамљеном снагом.
У задрузи се мање и троши него у инокоштини. Једна кућа, једна кујна, једна ватра, једна слава, једно посуђе, уместо 2, 3, 4 или више свега тога.
Човек се не цени само по томе колико производи и колико троши. Човек има и других својстава које састављају његову вредност. Ваља видети каквог човека прави задруга по тим својствима.
С опадањем економским иде обично и опадање морално. Тим већ самим задруга зауставља морално пропадање.
Човек је егоистично створење. По своме егоизму човек присваја и привлачи све себи. Овај егоизам губи се тек у фамилији. Зато је фамилија прва и највећа школа морала. У фамилији учи се човек љубити другога, живети за другога, подчињавати свој лични интерес под интерес општији, фамилијарни. У фамилији и у задрузи, као раширеној фамилији, човек налази свој интерес у општем интересу, у интересу фамилије и задруге. Срећу фамилије и задруге сматра као своју срећу. Од какоће фамилије зависи какоћа осталих друштвених организама па и самог државног организма.
Фото: Приватна архива Раде Томашевић
Човек у задрузи непрестано је у друштву. Друштво питоми, развија. У самоћи се лакше рађају и извршују зле мисли.
Задруга је демократска установа. У задрузи сви се послови свршују договором. У договору учествују људи, жене и слуге. Таквим договором ствари се добро претресу са сваке стране. Оно се ради што се нађе да је најпаметније. Тако, ко је најјачи памећу, тај влада у задрузи ма и не био старешина. Договор и разговор са паметнијим изоштрава памет, а пошто један човек, ма и да је најпаметнији, није закупио баш сву памет, договором овим долази се до паметнијих закључака. Народ каже “више очију више виде”.
Задруга чини човека куражнијим. Ко у сигурности расте и живи, тај је куражнији него онај који преза целог века. Задруга је друштво. Друштво даје снагу, а снага даје кураж. Задругар нема нужде да се плаши. Свакоме је лакше насрнути на самца него на задругу. Пође ли задругар од куће некуда, не брине се као самац за кућу, жену и децу. Задругар се не боји ни болести ни смрти као самац. Његова деца нису сирочад. Задруга их изводи на пут као своју децу.
Задруга је школа, у којој се човек учи поштовати старијег, држати ред и слушати. И што је најважније, учи се то чинити из љубави и из убеђења.
Уређење фамилије свагда има сувише велики утицај на уређење државно.
У разоравању карактера и духа народа селског лежи највећа опасност за народ српски. Какав је народ селски кад се под утицајем духа и карактера других редова друштвених, начну или пропадну његове нарави, обичаји и карактер, то се најбоље види по селима око вароши.
Ком не пада на памет онај сељак, коме је постало мало бити сељак, па хоће да постане нешто друго веће, па прво почиње са друкчијим говором.
Извор: Антикварне књиге
Као што му је говор сакат, тако му је саката постала и његова памет, вера, срце, карактер. Он, стари, разорен је. Ново ништа није постало, нити може да постане. Ово је прави измет. Ово је карикатура друштвена. Кад би претворили цео народ у овакве створове, онда више не би народа селског ни било. Таква створења прави од сељака сваки који хоће да утисне у њега туђе нарави, туђе обичаје, туђ карактер, туђ дух.
Развити сељака значи потенцирати његова добра својства, а не замењивати их другим својствима, која са извесног гледишта могу бити боља, али природу сељакову кваре и изопачавају.
У села ће се разлити из вароши понајчешће оно, што је најлошије и имањем и памећу и поштењем…
Од негдашњих и данашњих српских села постаће; Вишњице, Мокри лугови, Бели потоци, Сушице (код Крагујевца) итд. и у њима се неће никад више родити Бирчанин Илија…
Народ се учи да “мале свеце” напушта: да трећи дан свете тројице не светкује, да славу своју прекрати, да многе заветине батали итд … ваља се бојати, да са “малим свецима” не оду и велики, да са трећим даном свете тројице не оде цела тројица.
У народу селском била је, а и данас је, највећа снага српска. Тај је ред стекао народну слободу. Тај се ред борио за грађанску слободу. Из тог реда су произашли вође српски, јунаци и државници. Ваља радити да се та снага сачува и подигне. Једно од средстава да се код народа селског сачувају и подигну добра својства биће и задруга.
***
О аутору
Аћим Чумић (Извор: Википедија)
Аћим Чумић (Трешњевица код Аранђеловца, 1836 – Кусадак, 27. јул/9. август 1901) био је српски политичар, професор права, судија и једно време председник владе кнежевине Србије.
Био је политичар конзервативне оријентације, близак старијим политичарима Илији Гарашанину и Јовану Мариновићу, и предводник групе младоконзервативаца. Био је темпераментан човек, оштрог језика. 1871. године постао је председник београдске општине, али га је либералско намесништво, на чијем челу се налазио Јован Ристић, убрзо збацило. Потом се бавио адвокатуром у Београду, да би 1873-1874. године био министар унутрашњих дела у Мариновићевом кабинету. 25. новембра 1874. године Чумић је заменио Мариновића и сам постао председник владе (Влада Аћима Чумића). Пошто влада није уживала поверење скупштине, то је већ после три месеца, 22. јануара 1875. године, била замењена другом. Потом је постављен за судију Касационог суда.
Од стране либералске владе ухапшен је 1878. године због наводног учешћа у Тополској буни и осуђен на смрт заједно са Јевремом Марковићем, али је убрзо помилован и осуђен на 10 година робије. Пуштен је из затвора по паду Ристићеве владе и доласку напредњачке 1880. године. Касније се више није бавио политиком. Био је члан Српског ученог друштва и почасни члан Српске краљевске академије од 1892. године. Био је сенатор Краљевине Србије 1901. године.
Извор: Предлог одсеку историчком и државничком Српског ученог друштва за изучавање живота народа српског од Аћима Чумића, Београд 1871.
Опрема: Стање ствари
(Блог Антикварне књиге, 13. 2. 2024)
Categories: Гостинска соба
Српски језик изворно не познаје термин задруга већ општина. Задруга је, као што реч каже, „заједница другова“ (и другарица), док је општина „опште добро“. Срби су током своје новије историје били независни домаћини, трговци и мали земљопоседници, своји на своме, а не некакви за-другари, или још мало па комунисти.
Чумић је термин „задруга“ вероватно покупио осмозом из окружења. Србија тог времена је била под утицајем идеја Француске револуције. Аћим Чумић, мада конзервативац, учествовао је у Тополској буни, устанку чији је крајњи циљ било свргавање Обреновића и инсталација Карађорђевића, а у којој је учествовао и социјалиста Јеврем Марковић, брат Светозара Марковића.
Иначе на слици нису типични Срби из 19. века већ југословенски лумпен-пролетаријат, налик на филмове црног таласа, са качкетима из времена комуне и марамама око врата, сликан негде у Југославији вероватно у периоду Шпанског грађанског рата, док је друга очигледно влашког или мађарског порекла, што само по себи није битно, али није ни прикладно за илустрацију текста који се бави српским националним идејама 19. века и изразито је анти-пролетерски настројен.
На страну што ће неки полупроизвод помислити да је Жмитровићева Задруга недајбоже у духу српске традиције, као што многи мисле и за Првомајски уранак, Гучу и турко-цигански мелос (а.к.а. турбо-фолк или тзв. „народна музика“) што је последица вишедеценијске смишљене деконструкције и поживотињавања српског национа, културе и духа.
„У задрузи се мање и троши него у инокоштини. Једна кућа, једна кујна, једна ватра, једна слава, једно посуђе, уместо 2, 3, 4 или више свега тога.“ . . . „Задругар се не боји ни болести ни смрти као самац. Његова деца нису сирочад. Задруга их изводи на пут као своју децу.“
Породица је основна ћелија друштва, а фамилија – то су породице у ближем или даљем сродству, које не живе у истом домаћинству, а не некакве задруге или хипи комуне где сви живе заједно, једу заједно, одгајају децу заједно и славе (чију славу?) заједно. Задруга и фамилија немају никакве међусобне везе.
Као што је породица основна ћелија друштва, тако је и право на приватну својину темељ цивилизације и друштва, и основно људско право. Удруживање приватне својине, или породичних мануфактура, у гилде, или колективе са заједничким интересом, је једно, а „удруживање“ (то јест укидање) домаћинстава, породица и приватног власништа у име некаквог „општег добра и економског просперитета заједнице“ (где смо већ то чули?) је нешто друго.
@Ни Задруга, ни Комуна већ Општина
Неће бити ‘општина’, већ ‘обштина’, ако ћемо о том времену и да цепамо длаку наседморо. А штета што Ви не бејасте тада да просветлите и Аћима и наше сељаке, па да уместо ‘задруга’, у којима је живело 90% сеоског становништва и тако је ту заједницу од вајкада, до дана данашњег називало, убедите их да је исправно ‘општина’, раније ‘обштина’, онај појам којим је и тада, и све до доласка драгог нам Тите означавана сеоска самоуправа. Сад Вам се указује прилика да утичете на академика Жекса, да промени назив за свој куплерај. То би Вам била врхунска стручна рецензија Вашег науковања.
https://www.zssrbije.org/zadruzni-savez-srbije/iz-istorije-zadrugarstva/
„Прва кредитна земљорадничка задруга у Србији основана је 1894. године у селу Вранову, код Смедерева. Већ наредне, 1895. године, основана је асоцијација земљорадничких задруга – Главни савез српских земљорадничких задруга, а само три године касније донет је први закон који је регулисао ову, задружну област – Закон о занатским и земљорадничким задругама. До 1900. године, у Србији је било преко 650 задруга! Ницале су као печурке после кише, као лек и одбрана од зеленаша и осиромашења сеоског становништва на преласку из деветнаестог у двадесети век…
У предвечерје … првог светског рата, у Србији је успешно постојало и радило преко 800 задруга!“
https://srpskaknjizevnazadruga.rs/istorijat/
Српска књижевна задруга је наша најстарија издавачка установа и једна од ретких културних институција српског народа основаних у XIX веку које су успеле да се одрже до данас, упркос тешкоћама и искушењима кроз које су пролазиле.
Оснивачи
Српска књижевна задруга основана је 29. априла 1892. године (16. априла по старом календару) у Београду, у згради тадашње Српске краљевске академије, у Бранковој улици број 15. Њени оснивачи били су: Стојан Новаковић, Јован Јовановић Змај, Љубомир Стојановић, Љубомир Ковачевић, Светислав Вуловић, Милан Јовановић Батут, као и други тадашњи значајни српски писци и научници. За првог председника Задруге изабран је историчар, државник и филолог Стојан Новаковић, a за потпредседника песник Јован Јовановић Змај, који је и аутор чувеног знака СКЗ. Кроз дугу историју, која повезује чак три века, увек су на челу Задруге били најзначајнији српски писци и научници. Чувајући традиционалне и препознатљиве вредности, Задруга је увек била отворена према новим правцима и струјама у књижевној, теоријској и научној мисли, држећи се највиших естетских и издавачких критеријума у свом раду.
Из Правила СКЗ
Оснивачи су потписали Правила Српске књижевне задруге као главни оснивачки акт, у којима је наглашено да се СКЗ оснива „у намери да помогне правилније ширење одабраних дела из лепе књижевности и из опште корисне поуке и тако да ствара књижницу за све редове народа“.
У другој тачки Правила стоји да ће се Српска књижевна задруга старати: „да критички приређује издања старијих и новијих књижевника српских, да издаје изабрана дела из сувремене лепе и опште корисне књижевности, да предњачи избором у превођењу и позајмици из словенских, иностраних и класичних књижевности, да у опште припомогне ширем развићу народне књижевности, олакшавајући издавање и ширење књига свима средствима која јој буду на расположењу“.
Основни орган Српске књижевне задруге је Скупштина. Прва Скупштина СКЗ одржана је 22. маја (9. маја по старом календару) 1893. године. На њој је Стојан Новаковић изговорио познате речи, да су оснивачи Српске књижевне задруге „остављали на страну све што би нас могло делити“, да би, с друге стране, „јаче потражили оно што нас може зближити и саставити“, што је остао један од основних принципа у нашем раду до данас.
Установљено је да ће Задруга сваке године издавати по једно коло књига, које „не може обухватити мање од шест књига ни мање од шест штампаних табака” у књизи. Тако је створена прва библиотека СКЗ – „Коло“, једна од најстаријих живих библиотека у Европи, препознатљива по својим плавим корицама. До данас је изашло 115 колâ Српске књижевне задруге, са преко 750 наслова. „Коло“ је лична карта СКЗ, у њему је садржана српска историја, култура, наука, књижевност, уметност, наша и светска класика и наша и светска савременост.
После „Кола“ основане су и друге библиотеке: „Забавник“ са изабраним делима светске класике, „Поучник“, „Савременик“, а после Другог светског рата и низ нових, пратећи савремено домаће и светско стваралаштво и одговарајући на потребе и интересовања читалаца.
РЅ: https://sr.wikipedia.org/wiki/Зграда_Српске_задружне_банке
@ Где рече:
Није то ништа спорно, све те институције су настале у другој половини или крајем 19. века, дакле након Француске револуције и Вукове реформе. Ако нисте приметили, у мом коментару стоји да се реч „задруга“ у српском говору раширила под утицајем социјалистичких идеја, и да у изворном српском језику није присутна. Тако да је нејасно шта тачно желите да докажете. Уосталом и у Вашем коментару стоји да су „задруге ницале (…) на прелазу из 19. у 20. век“, дакле далеко након појаве социјализма у Срба, Вукове реформе, Тополске буне и објављивања овог Аћимовог рада. Да сте пажљивије прочитали написано, не би имали потребе да се ангажујете. На страну што сте цитирали Википедију, што се никад не ради, јер чланке на Википедији може и дете дебил да напише. Савет: никад не цитирајте Википедију ако хоћете да вас озбиљно схвате. Свако добро.
@ Ганимед:
„Неће бити ‘општина’, већ ‘обштина’, ако ћемо о том времену и да цепамо длаку наседморо.“
Нема никакве потребе, нема ту никаквог цепидлачења. Нити је то што сте написали тачно, по правопису српског језика правилно се пише ‘општина’ јер граматика српског примењује једначење сугласника по звучности. Како се изговара је нека друга ствар. У неким приморским крајевима се некад говорило и ‘опћина’. Нити се пише ‘обште’ него ‘опште’ добро, па ни етимолошки то није исправно. На страну што то нема икакве везе са било чиме нити било шта доказује. Но ако је вама до цепидлачења те врсте, ја вам ту не могу помоћи.
„А штета што Ви не бејасте тада да просветлите и Аћима и наше сељаке, па да уместо ‘задруга’, у којима је живело 90% сеоског становништва и тако је ту заједницу од вајкада, до дана данашњег називало“
Интересантно је то, да се после прочитане три реченице свађате и вређате људе које не познајете, мора да вас је нешто дубоко погодило у мом коментару. Немам идеју шта би то могло бити.
Нити је тачно да је 90% сеоског становништва живело у задружним колективима, то је будалаштина, баш као и тврдња да је „од вајкада ту заједницу тако називало“. То је како мали Мујица замишља неке ствари. Уопште је бесмислено то и коментарисати. Но то вероватно иде једно са другим, вређање саговорника и изношење ничим поткрепљених, паушалних бесмислица по систему ‘јавља ми се’, вероватно заосталих негде у подсвести из времена титоистичког образовања. По ономе да су Срби живели у родовско-племенским заједницама док 1945. нису дошли комунисти да их цивилизују.
„Сад Вам се указује прилика да утичете на академика Жекса, да промени назив за свој куплерај. То би Вам била врхунска стручна рецензија Вашег науковања.“
Нека хвала, то ћу ипак оставити Вама. Како се чини ви га много више уважавате чим му тако тепате. А и верујем да би се лакше разумели. Но с обзиром да сте из једног мог коментара, који вас је због нечега дубоко узнемирио (можда сте се у нечему препознали?) закључили и ко сам и шта сам, и какво је моје науковање, и какве су му рецензије потребите, можда би боље било да договорите са дотичним ЖМ термин за емисију у којој би вртели куглу, гледали у висак и прорицали људима будућност, сад кад је Видовити Милан у пензији, нпр. као Видовити Ганимед ДрМр, уместо што губите време и енергију свађајући се са људима на СтСт.
Нађох ‘ Теорија о настанку и структури породичних задруга’ Нада Новаковић,2005,да је Вук Караџић у Србском рјечнику (баш се чудим)измислио појам’Задруга’ а да је народни појам ‘Кућа’ (мислим и у Душановом законику)или ‘Велика кућа'(мој отац је користио израз ‘Из куће је или није из куће’ за означење ко је блиски рођак а ко није истог презимена и из истог села)!
@Ни Задруга ни Комуна већ Општинa
Жали Боже простора који сте овде заузели са толиким незнањем и погрешним закључцима, а ни једног тренутка се нисте суштински дотакли садржаја чланка. Тако типично за политичаре, политичаре у покушају или неостварене академце. Нема љутиш али ово што сам написао просто избија из вас, оцртава вам се аура кроз коментар 🙂
Petar:
Нека сте ви нама објаснили и дотакли се садржаја чланка.
Добар дан свима, моје име је Филип Томашевић и аутор сам оригиналног чланка, који је преузет са блога aknjige.com и објављен овде. Овом приликом се захваљујем уредницима овог портала који су препознали значај речи које је написао Аћим Чумић. Истовремено осећам потребу да разјасним поједине ствари, како би текст био схваћен на прави начин. Оно што можете прочитати на овим страницама, само је извод из првог дела књиге, а не цела књига. Аћим Чумић разликује појмове задруга и општина, јер се други део књиге односи на установу општине, док се први бави установом задруге. Ко жели да прочита књигу, може се информисати путем сајта https://sr.cobiss.net/ које бибилотеке је имају у фондовима. Чумић о задрузи пише у смислу проширене фамилије, а не у смислу сеоских пољопривредних задруга какве су постојале у СФРЈ. На пример, муж и жена живе на великом имању и имају 15 хектара обрадиве земље. Овај пар има и 5 синова, који ће након смрти родитеља, а какав је код нас обичај, поделити ову земљу на равне части. Па ће тако сваки син добити 3 хектара земље и тако постати сиротиња. Уколико и они буду имали више мушке деце та ће се сиротиња и даље уситњавати, па ће свака генерација почињати практично од нуле. Пошто подељена земља није довољна, нека ће се деца одлучити за селидбу у град, да тамо побегну од сиротиње. У случају задруге, свих пет синова остају да живе заједно, обрађују заједно земљу, купују нову, жене се, фамилија се увећава итд. Они су независни земљопоседници који свој живот имају под својом контролом. Имају довољно земље и довољно радне снаге јер их је много у кући. Ово наравно не искључује да на једном плацу не постоји више кућа и да сваки син има своју приватност. Што се фотографија тиче, на свом блогу, постављам фотографије које се мени свиђају, јер је то мој блог, тј. онлајн књижаре чији сам власник и уредник. Ради се о породичним фотографијама, на којима су моји рођаци из Левачког краја, околина Трстеника, из времена када су такве врсте породичних задруга још увек постојале. Наравно, то нико од читалаца не може знати, па стога не замерам незнање. Прва фотографија је изабрана посебно због једног детаља, а то је човек који у рукама држи сноп прућа, који је одувек симбол прородичног јединства. Човек који седи је мој стриц Душан, који ме је још као мало дете научио трговини и да никада не радим за другога (за плату). На другој фотографији више људи из различитих породица, а из исте фамилије, обрађују заједно земљу. Надам се да сам успео да разјасним текст. Хвала што читате!