Највеће чудо је љубав Божија која дела кроз веру свих који притичу Светима манастира св. Давида Евијског – који непрестано помажу, будући да су непресушни извор чудесне благодати, у којој нема ни Јелина, ни Срба, ни Руса
Саборни храм и гробови Светог Јакова и Кирила у манастиру Светог Давида Евијског на празник прослављања Светог Јакова, 22. новембра (Извор: ФБ мати Герасиме)
Писала сам у том тренутку нека имена за помињање за здравље, баш ту поред гробова Светог Јакова и Светог Кирила, последња два игумана манастира Светог Давида Евијског, тих дивних чудотвораца и исцелитеља још за живота. Кад изненада зачух глас Старца Гаврила, игумана, који је управо излазио из олтара са споредне стране храма, ту, према гробовима својих светих претходника. Герасима, ајде понуди оном брачном пару кафу и неко послужење. Коме, Геронда? И показа ми прстом у њиховом правцу. Један средњовечни пар готово аристократског, благородног држања стајао је поред гроба Светог Јакова Цаликиса, који се упокојио пре тридесет година, 1991. Ево, одмах, Геронда. И пожурих да испуним послушање, јер иако гост, овде се осећам као код куће и припомажем где могу. Приђох им, дакле, и понудих да седну у манастирској порти док ја не донесем послужење.
Мати Герасима (Тинтор): Из живота православне монахиње – „Џаба нам, брате мој, вера без дела љубави“
Започесмо потом срдачан разговор и сазнах да је Констандина лекар радиолог, начелница одељења на познатој атинској клиници, у области Маруси:
„Нисмо никада раније били у овом манастиру. Сем, чини ми се, једанпут, у пролазу. Оно што ме је поново довело овде јесте моја жеља да се захвалим Светом Јакову Цаликису што ми је 2016. спасао живот. Ја сам лекар, управница сам одељења за радиологију на клиници у Марусију у Атини. Тог дана сам у својој болници држала предавање на једном семинару. Након предавања, осетила сам слабост, отишла у тоалет и престрављено установила да имам обилно крварење из дебелог црева. Мој колега хирург, којег познајем још из студентских дана, урадио ми је анализе крви. Хематокрит је био добар, 42. Ништа није указивало на унутрашње крварење. За сваки случај, поновио је анализе двадесет минута касније. Хематокрит је нагло опао, 30. Мој пријатељ лекар је пребледео. Рекла сам му да заборави ко сам, да ме посматра као сваког другог непознатог пацијента. Било је јасно да ми је живот у опасности и одмах су ме увели на интензивну где сам чекала на хитну хируршку интервенцију. Опраштала сам се са својима, изгледи да преживим операцију, по мишљењу мојих колега лекара, били су педесет одсто. Потписала сам и сагласност да на сопствену одговорност пристајем да ме оперишу. Туга ме је обузела, моје стање је било тешко. Замолила сам да ми позову свештеника да се исповедим и причестим. При великом губитку крви губила сам свест и у том полусвесном стању сећам се да је у моју собу ушао неки старац, у годинама, закрстио ме крстом који је, како су ми рекли, припадао Светом Јакову Цаликису, а послала ми га је у болницу његова нећака Марија, преко заједничке пријатељице. Чула сам како ми говори да се помолим, и ако је Божија воља да преживим операцију, соба ће се испунити миомирисом цвећа. Помолила сам се и мирис цвећа је почео да се шири болничком собом у којој сам лежала. Тада сам знала да ћу преживети. Након операције, пробудила сам се на интензивној, донели су ми снимак плућа, била су критично, гној је био свуда. Не брините, говорила сам својем мужу и сестри, који су стајали поред мог узглавља. Знам да ћу одавде изаћи жива. Што се и десило. После неколико дана, иако претходно отписана од свих лекара, моје стање се у потпуности поправило и отпуштена сам кући.
Свети старац Јаков Цаликис
Хвала Светом Јакову на томе. Спасао ми је живот.“
Предложила сам докторици да сведочанство о свом исцељењу чудесном интервенцијом Светог Јакова Цаликиса подели са оцима манастира, како би се сачувало у архиви, што је и учинила.
Као да је све унапред знао Геронда Гаврило, садашњи игуман и верни наследник својих светих претходника, иако никад раније није видео ову жену. Божији човек види, јер Богу је све могуће. Чуда Божија у овом манастиру су свакодневна, али највеће чудо, чини ми се, је љубав Божија која дела кроз живу веру свих оних који притичу Светима овог манастира, Светом Давиду, Светом Јакову и Светом Кирилу, који непрестано помажу, будући да су непресушни извор чудесне благодати која није од овога света. Благодати у којој нема ни Јелина, ни Срба, ни Руса, ни хиљаду раздвојених подврста. У Богу и Божијим Светима сви православни смо – једно.
Мати Герасима је настојатељица Манастира Светог пророка Илије у Дервенти
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница мати Герасиме)
Categories: Преносимо
Оставите коментар