Пристајући на стихије и кршења правила усвајамо правило да реда нема, да је самопоштовање луксуз којим се појединци и друштво овде не могу замајавати

Љиљана Богдановић (Извор: Печат)

Tоком протекле године у најужем центру Београда, у најрепрезентативнијим престоничким локалима, отворено је десетак такозваних секондхенд продавница. Како се с јесени лета господњег 2023. чини, градско језгро српског главног града незаустављиво, и све брже, освојиће излози иза којих је продајни простор испуњен – ношеном одећом! Секондхенд, или – из друге руке. Половно, коришћено па опрано, тј. хемијски очишћено, „дезинфиковано“… По модним мерилима другоразредни одевни „комади“ данас се купцу нуде управо на елитним продајним местима, оним уобичајено резервисаним за врхунску одећу – конфекцијске и дизајнерске производе.

У медијским препорукама које не изостају, јер упоредо с агресивним узрастањем „половног“ бизниса који некоме несумњиво доноси профит, тзв. трендсетери, они који диктирају моду, иступају као адвокати ове продаје: „Одавно је превазиђена идеја да су секондхенд продавнице направљене за сиромашне или оне који не прате моду. Напротив! У питању су људи који цене свој новац, воле да се облаче лепо, а притом су еколошки освешћени. Куповином у секондхенд продавници помажете животној средини, практикујете оно што модни сладокусци називају спора мода, а истовремено поједностављујете свој живот.“

Познаваоци секондхенд теме, међутим, тврде да овакве похвале треба примити с резервом: они с бољим финансијским могућностима опредељују се за винтиџ стил, што је фирмирани, и скупљи ниво трговине одећом из друге руке.

Половна гардеробе је хит, она се продаје код нас, као и у свету, али само се у Београду све упадљивије продаје на најексклузивнијим варошким адресама. Тенденција је очигледна: градски оци неће стати, јер многи локали у фази адаптације најављују да ће иза тих излога ускоро осванути место потрошачке радости – секондхенд бутига! Да ли је то успех постигао неко, не само моћан да командује расподелом елитног београдског пословног простора већ и довољно дрзак и циничан да се намери да докаже како, и мимо обичаја који важе за трговачка језгра европских престоних градова, центар српске метрополе може (сме!) да прожме дух бувље пијаце? Да ли је уопште овде о заради реч? Упућени тврде да намену скупог простора никада није у потпуности одређивала финансијска моћ закупца већ да су селекција и просејавање „држаоца локала“ одређивани компликованијим резонима! Недокучиви разлози тако су пре деценије и по учинили да из београдског урбаног језгра нестане неколико славних и омиљених књижара, иначе незваничних дебатних клубова и култних места окупљања „у пролазу“, и за пасиониране читаоце и за многе интелектуалце, студенте и уопште шаролику градску групу духовно радозналијих појединаца.

Извор: Лалафо

„Анатомија“ успеха секондхенд феномена не исцрпљује се у објашњењима о драстичном осиромашењу грађана којима је нова одећа од врсте – модела, фирми, састава – која се нуди у секондхенду практично недоступна. Премда пресудна, та чињеница не решава недоумицу око избора локалитета за ову јединствену елитну бувљу пијацу, која је тихо осванула на местима декларативно резервисаним за тзв. брендове из света, за луксуз и повлашћену потрошњу. Када је реч о просторима који нису само трговачки, већ и културни, пословни и политички центар главног града, који су појам и мера елитних адреса, па у том склопу и највреднијих продајних места, шта може бити даље од тих правила него што су бувљак бутици?

Можда свему и не треба придавати нарочит значај, али остаје недоумица: Ако „дух времена“ у одевању значи слободу и повлашћеност за „дух бувље пијаце“, има ли ова појава своју паралелу у другим сферама овдашњег живота? Може ли се њена „демократичност“, као сналажење у небивалој материјалној и духовној кризи за већину грађана Србије, пресликати – као практично решење – и на друге домене? Како криза, или наводно презирање „елитизма“, постаје изговор да се „разлабаве“ критеријуми, поједноставе и прекрше неписана правила, укину стандарди?

Генијални Борислав Пекић, проговарајући „звоцањем“ свог књижевног јунака Симеона Његована у саги „Златно руно“, упозорава: „Беда обликује и теше људе друкчије од ‘идеје о беди’, ‘саучешћа с бедом’, чак и ‘активне солидарности с бедом’. Њени облици су увек груби и чисти.“

Наведена реч „беда“ целисходно се може замењивати и појмовима као што су безначајност, осредњост или маргиналност, и ту се значење негативних промена у колективној психологији друштва заоштрава – све постаје разумљивије, пекићевски „грубо и чисто“. Тако настају упозорење како појединац, или друштвена заједница клизе у стање нерегуларности, нереда и безначајности.

У времену оштре кризе, тема продаје половне гардеробе дакако јесте споредна, готово бесмислена, али је симболика упадљива. Искуство упозорава да олако пристајање на кршење правила о реду и редоследу, о рангу и поретку, као матрица мирења с другоразредношћу, бива појава „заразна“, постаје својеврстан друштвени тумор.

Указивање на „тумор“ – тамо где је он опаснији него у секондхенд питањима – уочавамо рецимо када Стеван Гајић из Института за европске студије каже: „Европска унија очигледно једино може да се иживљава овде над нама. Недавно смо имали ове скандалозне изјаве Урсуле фон дер Лајен где практично захтева признање ‘Косова’ и ћутање наших власти. Ево, и данас је ту, за објављивање избора – што је заиста понижавајуће за једну државу. Али, осим нас, они не могу своју силу нигде да показују.“

Стеван Гајић на РТС: Европска унија може да се иживљава једино над нама

Они тако могу с нама, јер најпре ми сами „тако можемо с нама“. Пристајући на стихије и кршења правила када је о граду реч (тзв. инвеститор, на пример, кад год пожели да сруши историјски вредно здање, успева у том науму), усвајамо правило да реда нема, да је самопоштовање луксуз којим се појединци и друштво овде не могу замајавати, док се у свакодневици од њих очекује беспоговорно повиновање духу бувљака!

Отуда не можемо превидети жаоку у речима министра дипломатије РФ Сергеја Лаврова – „Постављање услова Србији за улазак у ЕУ, то је за Брисел само геополитичка вежба“. „Вежбање на Србији“ дакако дозвољава „кроткост“ наших политичара.

Ако се допушта да од београдских Теразија – елитног урбане целине – настаје бувља пијаца под кровом, можемо ли и у питањима далеко важнијим од модних „крпа“ бити резолутнији, или ћемо бити једнако помирени с изнуђеним „компромисима“?

Извор: Политика

Елитистички дух није наиме само „јалова ароганција“, његово неговање може бити коректив у животном сналажењу, усправљању у контри од повијања пред стихијом понижавања и унижавања свих врста. Није демонстрација склоности конзервативном духу када укажемо да половна гардероба не треба да преплави репрезентативне просторе града!

Чујмо и Симеона Његована коме суфлира Пекић: „Нема града на свету око кога су се јагмили толики народи, под чијим су се бедемима водиле толике битке, који је толико пута мењао власника и педесет пута уништаван да би се свих педесет пута поново из историјског гроба подигао – као што је наш Београд. Па зар та чињеница што је тај град српски ни најмање о Србима не говори?“

Други део наслова и опрема: Стање ствари

(Печат, 17. 11. 2023)

Categories: Преносимо

Tags: Љиљана Богдановић, Београд, ЕУ, Србија, Стеван Гајић, бувљак