У случају да ученик или ученица дођу у школу непристојно одевени, биће опоменути. После две опомене биће им умањена оцена из владања, саопштила управа Тринаесте београдске гимназије на Бановом Брду
Правила облачења у Тринаестој београдској гимназији (Извор: Твитер)
Гимназијалци Тринаесте београдске гимназије на Бановом Брду од првог септембра у школске просторије неће моћи да улазе непримерено обучени.
Управа гимназије објавила је саопштење на свом сајту у којима упозорава ђаке да поведу рачуна о забранама које се односе на облачење.
„Забрањене су кратке панталоне и бермуде, тренерке, мајице са бретелама, капуљаче, кратке мајице које откривају стомак и хеланке“, наводи се.
За оне који не поступе по новим правилима, следе казне.
„У случају да ученик или ученица дођу у школу непристојно одевени, биће опоменути. После две опомене биће им умањена оцена из владања“, додаје се у обавештењу.
Министарка просвете Славица Ђукић Дејановић за РТ Балкан каже да честита управи XIII београдске гимназије на одлуци.
„То је аутономија и право сваке школе да одлучи да ли жели или не жели, и какав модел ће одабрати. Сматрам да је то добар корак, па хајде да сачекамо да прође прво полугодиште како бисмо видели какви ће бити резултати и да ли би могао да постане пример за друге школе у Србији“, рекла је министарка.
Весна Јеротијевић из Уније синдиката просветних радника Србије за РТ Балкан истиче да формално образовање захтева и формално облачење.
A ŠTO BRESKVICU BAJO pic.twitter.com/6qAUX0Qm49
— Neguj mo srbski (@Neguj_mo_srbski) August 29, 2023
„Неприкладно је доћи у државну институцију у папучама, мајицама на бретеле, бермудама, краткој сукњи. Школски одбор наше чачанске основне школе донео је забрану ношења поцепаних фармерки за ученике, али се деси да мајка детета у истим таквим дође на родитељски састанак или индивидуални разговор са наставником“, наводи она.
Јеротијевићева каже да девојчице више не долазе на наставу са нападним накитом, нашминкане и дугим ноктима.
„Сад је изгледа другачија мода, више такви примери нису уочљиви“, објашњава она.
Наша саговорница је уверена да ће пристојнији начин облачења и санкције за оне који прекрше правила, сигурно утицати и на понашање деце и њихове односе.
Подвлачи да је у јавни дискурс и медије пре тога потребно увести ред.
„Модне трендове диктирају старлете и ријалити учесници. Неретко се дешава да неко буде изопштен јер нема одређену марку патика или дукса, зато би решење могле да буду униформе. Пракса је показала да деца то воле, а могле би да буду лепе и модерне, само треба решити питање њиховог финансирања“, закључује она.
Прве школе са правилима облачења у Београду
Једне од првих школа у Београду које су увеле кодекс облачења су Четрнаеста београдска гимназија, у којој дозвољавају да ученици носе бермуде са ногавицама испод колена, за разлику од поцепаних фармерки које су непожељне, као и Медицинска школа где је бивша директорка Нада Трифковић ученицима скренула пажњу да се налазе у школи, не на естрадној сцени.
Директор,професор,доктор Нада Трифковић! pic.twitter.com/BU6bAxZMY5
— Горан Луковић (@LUXA77) April 27, 2018
„Ви се школујете за једну од најодговорнијих професија. Пирсинг, нокти, силикони, голи деколтеи и струкови, поцепане фармерке, мини сукње, нису нешто што вас квалификује за диплому ове школе. Да бисте заслужили поштовање наставника, лекара и пацијената, ви морате својим понашањем, одговорношћу и изгледом допринети томе! Довољно сте и млади и лепи, а са нама и образовани да вам не требају трећеразредна опонашања неуспелих. Ваша директорка“, поручила им је она, а писмо је убрзо постало вирално.
Кодекс одевања, иначе, постоји у судовима, Народној скупштини, Влади Србије, општинама, државним институцијама и градским предузећима подразумевају прикладно и уредно облачење како запослених, тако и странака.
Опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
što su trenerke i kapuljače nepristojne
Привилегију тзв. „кодекса одевања“ себи могу на адекватан начин да обезбеде богатија друштва. Нажалост, моја Србија не спада у такве. Напротив, овде има сиротиње раје много више него што неко може да замисли. Постоје школска деца која током школске године на располагању имају за одевање једне панталоне, једну мајицу, један или два пара чарапа које им мајке крпе, једну поткошуљу и сл, све по – једно. Док седе код куће, преко викенда им („на руке“) оперу то да би имали шта да обуку током радних дана. Од обуће имају један пар (офуцаних) патика. Незапослени или слабостојећи родитељи једва састављају крај с крајем, поготово ако имају двоје или више деце. И није у праву онај који сматра да је у Србији ова појава реткост. Сит гладном не верује, каже наш народ. С разлогом.
У богатим друштвима је кодекс одевања нека врста имовинског цензуса. Тако, нпр, мушкарци могу присуствовати свечаним коктелима, концертима, конгресима и сл, само уколико су одевени у тамни фрак уз одговарајућу белу кошуљу и машну. Жене носе искључиво скупоцене хаљине и накит. Имовински цензус им обезбеђује немешање са нижњима. Овде пишем о крајностима не због ефекта аргумента који износим, него због чињенице да постоје. Чак и у Србији, иако је далеко од богатог друштва.
Некадашње школске униформе (радне блузе) смо одбацили заједно са егалитарним друштвом. Показало се да то има и своје последице. Нагла диференцијација становништва на сасвим мали број енормно имућних у односу на масу пауперизованих одразила се и у јавном простору као што су школе. А тамо су – деца!! С једне стране желимо да наша деца међусобно цене људске вредности као што су: другарство, солидарност, емпатија, несебичност, заједништво…, с друге стране интервенишемо тамо где се социјалне и друге разлике не могу неутралисати. Није немогућа ситуација где ће опет испаштати слабији. Дете имућних родитеља брзо и лако ће променити своје помодне поцепане фармерке новим и непоцепаним. Деца сиромашних родитеља неће тако брзо успети да своје цепане панталоне одбаце. Јер су им једине које имају. Исто важи и за патике, па и другу одећу и обућу која се захтева ради одржања некаквог морала и нивоа у школама. Због тога ће (и опет) сиромашнија деца бити у већем ризику за казну од својих другара чији су родитељи имућни.
Шта је решење?
Лако је забрањивати. Много је теже обезбедити услове да те забране не значе замену једне дискриминације другом. Можда би требало опет увести обавезу ношења школских униформи, мада ни то не решава све проблеме до краја. Али би било јединствено правило и важило би за све. Постоји и могућност да држава финансира овакве забране на тај начин што ће сваком ученику у Србији обезбедити финансирање за „пристојну“ и „пожељну“ одећу и обућу. Међутим, уочљиво је да се не наводи која би то била. Наводи се само која то није (по мишљењу појединаца, директора, министарстава итд). Опет, као што сам на почетку писао, велико је питање да ли то Србија може да обезбеди с обзиром да не спада у богата друштва.
Мислим да ће пракса показати многе недостатке теорије и лепих жеља које се остварују непромишљеним забранама. Да ли ће бити боље? Не верујем. Али, скоро да смо се на све то навикли…
nisu škole korporacije,pa da imaju dres kod – kecelja je zakon