Узалудно против српског сна о слободи, поручује Александар Миљевић, аутор књиге „Догодине у Призрену – сан о слободи“ којом су се бавили прозападни медији
Догодине у Призрену: Сан о слободи (Извор: City Magazine)
Vojnički selfi sa Košara i san o slobodi: Prelistali smo dečiju knjigu „Dogodine u Prizrenu“ i evo šta u njoj može da se nauči
Naoružani vojnik, crvena beretka, tenkovi i ikona cara Lazara uz prigodni pozdrav „Dogodine u Prizrenu“, možda zvuči kao neki propagandni letak, ali ne – reč je o dečijoj knjizi i prodaje se u svim velikim knjižarama. Da, stvarno. Proverili smo.
„Dogodine u Prizrenu. San o slobodi“, naslov je knjige koju možete pronaći u svakoj većoj knjižari na odeljku za dečiju literaturu. Objavljena je pre par meseci kao štivo namenjeno čitaocima tinejdžerskog uzrasta, pa zato nimalo ne čudi što je izazvala burne komentare po društvenim mrežama.
"Decakov san o povratku srpske vojske na Kosovo i Metohiju dolazi uz poznatu pesmu "Dogodine u Prizrenu."
– "san o slobodi".Kategorija: Knjiga za decu.
Cizs krajst! 🤦🏻♀️ pic.twitter.com/9XuI5k5TIo
— Freedom. (@SneleZaratustra) July 29, 2023
Knjigu potpisuje Aleksandar Miljević, a da ne bismo sudili samo po koricama, hajde da vidimo šta izdavačka kuća „Dobro dete“ kaže u opisu koji smo pronašli na svim onlajn sajtovima poznatih knjižara koje je imaju u ponudi po ceni nešto višoj od 1.000 dinara.
„Pljačke, ubistva, prebijanja Srba… Rušenje i paljenje pravoslavnih svetinja…. Pa kako ostati ravnodušan na toliku patnju, muku i tugu na našem raspetom Kosovu i Metohiji.
Jedan dečak zaspi slušajući poznatu pesmu Dogodine u Prizrenu i usni povratak srpske vojske na Kosovo i Metohiju. U njegovom snu srpski specijalci upadaju u Pećku Patrijaršiju i Dečane da bi sprečili njihovo uništenje dok ne stigne glavnina vojske. Naši osvajaju Gazimestan, Gračanicu i Prištinu i slikaju se pred praznom američkom bazom Bondstil. On jasno vidi suze radosnice kod dece i vojnika u oslobođenom Orahovcu, konačno oslobođenje svih naših svetinja i trijumfalan ulazak srpskih tenkova u carski Prizren. Uz ovako lep san o slobodi mladi čitaoci će imati priliku i da kroz kratke poučne priče, ali i očitavanjem QR kodova koji će ih odvesti do video- sadržaja, saznaju više o stradanju Srba na Kosovu i Metohiji, kosovsko- Metohijskim svetinjama i pesmama posvećenih Kosovu.“
Šta kaže autor knjige?
Autor knjige Aleksandar Miljević u izjavi za Sputnjik kaže da sam podnaslov knjige “San o slobodi” nosi najjaču poruku, a naslov – “Dogodine u Prizrenu“ je pozdrav koji je već ušao u narod i on se javlja u sličnim okolnostima po drugom putu.
Prvi put se taj pozdrav, kaže, ”javio uoči oslobođenja Kosova 1912. takođe u očekivanjima oslobođenja Kosova”.
“Jevreji su se pozdravljali tako očekujući povratak u svoju svetu zemlju i oslobođenje te zemlje koju su smatrali svojom. Kinezi su sto godina čekali oslobođenje Hongkonga i dočekali su. Indijci su dugo bili pod kolonijalnim ropstvom i oslobodili se. I Srbima koji su dugo bili pod turskim, a onda, doduše kraće, pod drugim ropstvima, san o slobodi je bitna stvar jer dok god ljudi sanjaju o slobodama nisu se predali. Oni su možda zarobljenici, ali se nisu predali”, tvrdi Miljević.
Prema rečima autora, knjiga “Dogodine u Prizrenu“ prvi put iscrtava kako bi mogao izgledati realan povratak srpske vojske na Kosovu.
Nismo bili lenji pa smo prošetali do najbliže knjižare i proverili da li je i dalje u prodaji. Tu je, na dečijoj sekciji, sa sve ilustracijama vojnika koji prave selfi na Košarama, udružuju se sa ruskim Kozacima u napadu na neprijatelja i u finalu oslobodilačke akcije zajedno poziraju ispred prazne američke baze.
Foto: City Magazine
Ali to nije sve, otkrili smo i bonus dodatak na svakoj stranici knjige. Naime, skeniranjem QR koda, knjiga vas vodi do video-sadržaja gde čitaoci mogu da saznaju više o stradanju Srba na Kosovu i Metohiji, kosovsko-metohijskim svetinjama i pesmama posvećenih Kosovu.
Ništa Hari Poter i Tvajlajt, samo multimedijalna zabava sa daškom ratne propagande. Nešto kao „Orlovi rano lete“, ali za generaciju Z.
„Premeštanja kulturnih ratova među najmlađu populaciju“: Šta o knjizi za decu „Dogodine u Prizrenu“ misle Srđan Dragojević i Muharem Bazdulj
Izdavačka kuća “Dobro dete” pre nekoliko meseci objavila je ilustrovanu knjigu “Dogodine u Prizrenu – San o slobodi” za decu uzrasta 10 + koja se može pronaći u svim bolje opremljenim knjižarama, dečijim radnjama, crkvenim prodavnicama a, kako nam je jedna od prodavačica u knjižari rekla, “interesenata za ovo štivo ima”.
O čemu je ova knjiga za koju je tekst napisao Aleksandar Miljević, a ilustrovao je Predrag Ikonić, da li je ona za decu i šta iz nje mogu naučiti o svojoj skorijoj istoriji?
Pa, kako se sa korica ovog izdanja poručuje u pitanju su priče u slici i reči “o pljačkama, ubistvima, prebijanju Srba. O rušenju i paljenju pravoslavnih svetinja…
Pa kako ostati ravnodušan na toliku patnju, muku i tugu na našem raspetom Kosovu i Metohiji”, sugeriše se sa korica.
Nazivi poglavlja su “Ne damo svetinje“, „Svi u napad”, „Desant na Prištinu“, „Povratak na Košare“, „Nikad granica“…
Из књиге „Догодине у Призрену: Сан о слободи“ (Извор: Danas)
A, u najkraćem, radnja knjige ide ovako:
“Jedan dečak zaspi slušajući poznatu pesmu ‘Dogodine u Prizrenu’ i usni povratak srpske vojske na Kosovo i Metohiju.
U njegovom snu srpski specijalci upadaju u Pećku Patrijaršiju i Dečane da bi sprečili njihovo uništenje dok ne stigne glavnina vojske.
Naši osvajaju Gazimestan, Gračanicu i Prištinu i slikaju se pred praznom američkom bazom Bondstil.
On jasno vidi suze radosnice kod dece i vojnika u oslobođenom Orahovcu, konačno oslobođenje svih naših svetinja i trijumfalni ulazak srpskih tenkova u carski Prizren.
Uz ovako lep san o slobodi mladi čitaoci će imati priliku da kroz kratke poučne priče, ali i očitavanjem QR kodova koji će ih odvesti do video-sadržaja, saznaju više o stradanju Srba na Kosovu i Metohiji, kosovsko metohijskim svetinjama i pesmama posvećenim Kosovu.”
Насловница књиге „Догодине у Призрену: Сан о слободи“ (Извор: Danas)
Interesantna je i posveta autora ispisana na početku knjige gde on kaže da je “’Dogodine u Prizrenu’ posvećena svima koji sanjaju o oslobođenju naše svete zemlje”, Kosova i Metohije.
Kako kaže, “Jevreji su skoro 1900 godina sanjali povratak u svoju postojbinu uz pozdrav ‘Dogodine u Jerusalimu’. Kinezi su 100 godina sanjali da od okupatora povrate Hongkong. Za to vreme su moćnici koji su jednima i drugima onomad oteli njihove zemlje ili nestali ili onemoćali.
Zato sanjajte i ne brinite! Istorija nam govori da se snovi o slobodi uvek ostvaruju. Dogodine!”, poručuje se na kraju ove posvete.
Slede potom stihovi tradicionalne crnogorske himne: “Onamo, namo… za brda ona Milošev, kažu, prebiva grob! Onamo pokoj dobiću duši, kad Srbin više ne bude rob”, pa odeljak “Progon svega srpskog”.
Glavni junak se zove Milan i deluje, makar na slici, kao dečak koji prati, ono što možda “mi”, starije generacije, smatramo donekle savremenim trendovima. U uglu Milanove sobe je gitara, izvaljen na krevetu sa slušalicama i mobilnim telefonom na prsima sluša valjda neki rokenrol.
Sad, dosta neobično deluje to što mu je, umesto postera neke muzičke, filmske ili sportske zvezde iznad uzglavlja kreveta ikona, ali dobro, kako knjiga odmiče, da ne spojlujemo, videćemo da ona ima funkciju.
Da li je ovo stvarno knjiga za decu?
Muharem Bazdulj, pisac, novinar i prevodilac, ogradio se od preciznog odgovora jer knjigu, kako kaže, nije video, njegov odgovor se zasniva na onome što je dosad pročitao u medijima.
– Odmah da se ogradim i kažem: knjigu nisam video i moj komentar je zasnovan na medijskim izveštajima. U inostranstvu sam trenutno pa ne mogu ni prošetati do knjižare da pomenutu knjigu barem ovlaš prelistam. Principijelno govoreći, kao i kod filmova koji se, ako na specifičan način tretiraju kompleksne teme, ne preporučuju deci i maloletnima, tako i kod knjiga upućenih toj publici treba biti naročito oprezan. Iz nekih potenciranih detalja, rekao bih da ovde ima elemenata sadržaja neprimerenog deci, ali, ponavljam, nisam siguran da i oni nisu tendenciozno selektovani. U svemu je možda najzanimljivije videti ovo kao ilustraciju premeštanja naših kulturnih ratova među (naj)mlađu populaciju. Stariji su preduboko u svojim rovovima, tu ostaje status quo, a pobedu odnosi narativ koji trijumfuje među onima na kojima svet ostaje.
Из књиге „Догодине у Призрену: Сан о слободи“, исечено да се не види GOODBYE BONDSTEEL (Извор: Danas)
Reditelj Srđan Dragojević, kome smo, kao i Muharemu Bazdulju, poslali tekst City Magazina “Vojnički selfi sa Košara i san o slobodi“, podseća da se dugo zalagao da se u naš obrazovni sistem uvede predmet Istorija umetnosti i civilizacije, i to od prvog razreda osnovne škole.
– Ovakva knjiga je, ma koliko opskurna bila, samo dobar povod za širu i važniju diskusiju na temu koju afirmišem više od dve decenije, a to je da je u našem školskom sistemu neophodan predmet Istorija umetnosti i civilizacije i to od prvog razreda osnovne škole. Ono sto je važno je mogućnost osavremenjivanja državnog školskog sistema. Ovo drugo se može podvesti pod proizvode koji imaju svoje tržište, i gde zakoni tržišta funkcionišu. Na našem tržištu, sa svojim specifičnostima, ove pojave nisu retke i mogu se podvesti pod vidove „eksploatation-a“ u popularnoj kulturi, zajedno sa brojnim primerima misticizma, numerologije, teorija zavere, eksploatacije u domenu popularne religije i slično. U uspešnim društvima i zadovoljnim, sa samoostvarenim Građanima, ovo tržište je nešto manje – zaključuje Srđan Dragojević.
Deca pamte priče iz detinstva
Kako izdavač navodi, „Dobro dete“, edicija knjiga za decu „ima za cilj da podstakne kod dece razvoj onih osobina koje su oduvek krasile velike i nezaboravne ličnosti – veru, hrabrost, dobrotu, istinoljublje, nesebičnost, ljubav… jer to je ono što istinski ispunjava čoveka i čini ga srećnim. Deca pamte priče iz detinjstva, vezuju se za te priče i njihove junake, i kopiraju ih u svom životu pa je vrlo korisno da im se dok su još mala čitaju priče koje promovišu vrline i dobra dela, kao i da im se kada malo porastu poklanjaju knjige sa takvim temama, da ih sami čitaju.
Из књиге „Догодине у Призрену: Сан о слободи“ (Извор: Danas)
Jer kakva nam odrastu deca, takav će biti i svet u kojem ćemo i mi i oni ubuduće živeti“, poručuje izdavač.
Pored knjige „Dogodine u Prizrenu – san o slobodi“, u ediciji „Dobro dete“ objavljeni su i naslovi „Srpski junaci – Od Kosovskog boja do Košara“ za decu uzrasta 8+; „Žene junaci Velikog rata“, takođe za uzrast 8+, kao i „Košare – novi Kosovski boj“ i „Srbi protiv NATO od 1991. do 1999. godine“. Mališanima uzrasta 4+ namenjene su „Priče o dobroti“, a za one 6+ „Priče o dobroti 2“, „Priče o majci“, „Kad je car bio mali“, dok je deci koja imaju više od osam godina namenjeno izdanje „Čuda božija“.
Aleksandra Ćuk, Una Miletić
Александар Миљевић: Узалудно против српског сна о слободи
Од уторка 8. 8. до суботе 12. 8. моју нову дечију књигу „Догодине у Призрену – сан о слободи“ напали су сви најбитнији прозападни медији у Србији, а и неки у Црној Гори. Почело је на порталу Данасовог City magazine са текстом под називом Војнички селфи са Кошара и сан о слободи: Прелистали смо дечију књигу „Догодине у Призрену“ и ево шта у њој може да се нађе. Наставило се предлогом новинарке ТВ Нова С да дам изјаву о својој новој књизи, а поводом „бурних коментара“ који су се против ње дигли на друштвеним мрежама, и хитним – у року од сат времена – доласку њихове ТВ екипе да узму моју изјаву. Морам признати да сам био изненађен том брзином, а сада схватам зашто су толико журили. Прилог, који можете видети овде , је емитован истог дана у емисији „Међу нама“ на ТВ Нова С у 18.30. Наравно, од моје изјаве објављен је само мањи део.
А онда као шлаг на торту у петак 11.08. на насловној страни дневне новине Данас, главног гласила друге Србије, се појавила најава текста против књиге под насловом „Премештање културних ратова међу најмлађу популацију“: Шта о књизи за децу „Догодине у Призрену“ мисле Срђан Драгојевић и Мухарем Баздуљ“ . Унутар новине је цела страна одвојена за тај текст, што је нарочито чудно када се има у виду да је у питању књига за децу. Тај текст су поред портала новине Данас одмах пренели портали Нова С и Н1 у Србији, и Антена М у Црној Гори, а непрестано добијам информације да се појавио на новим и новим прозападним медијима, па се управо огласио и познати Теофил Панчић у Времену, чији текст можете погледати овде.
Teofil Pančić: Kulturni gnevnik – 12. avgust 2023.
Izvesna izdavačka kuća „Dobro dete“ objavila je slikovnicu za desetogodišnjake i one nešto starije „Dogodine u Prizrenu“ (i još nekoliko srodnih, ali ova je izazvala najviše pažnje) čija je namena, koliko se moglo shvatiti, da podstiče patriotski duh u novim generacijama Srpčića.
A srž i srce patriotskog duha je verovanje da je „Kosovo srce Srbije“ i da će to zauvek ostati. Osim ako ga nove generacije Srpčića u srcu napuste i zapuste. A da se to ne bi dogodilo – tvrdi „Dobro dete“ koje nije dete, mada po svoj prilici razmišlja prilično detinjasto – svako mlado Srpče mora se na vreme naučiti da sanja o povratku slavne srpske vojske na srpsko Kosovo, zauzimanju Prištine i ispražnjenog Bondstila i, iz nekog razloga, posebno istaknutog Prizrena.
Otuda, dakle, taj pozdrav-lozinka „Dogodine u Prizrenu“, koji bi trebalo da nam postane svakodnevna uzrečica, pa će se onda pre ili kasnije dogoditi. Tako je to s magijskim mišljenjem: ono počiva na veri da se reči same od sebe ovaploćuju, samo im ne treba smetati da deluju.
Nemam prigovor, osim što mi nije jasno zašto bi se čekalo do dogodine? Može se u Prizren i odmah, a ima se i zašto, lep je Prizren. Mada, opet, lep je, recimo, i Plzen, a i pivo je bolje. Važno je samo ne zaboraviti da, kad krenete u Prizren, tenk ostavite kod kuće, da ne prođete kao oni što su išli tenkom u Plzen. Umesto da odu na pivo.
Најзначајнији прозападни медији су напали једну књигу за децу?! Интересантно. Да видимо шта јој пребацују.
Текст на City magazinu практично не пребацује књизи ништа, једино се мало ишчуђава што уопште постоји. Али овај текст није ни имао за циљ да нешто пребаци књизи већ да закотрља причу, што се и десило. У ТВ прилогу Нове С је после моје јако скраћене изјаве о књизи говорио Саша Стефановић из Мреже организација за децу Србије, организације која умрежава грађанске иницијативе и организације повезане са децом, који је за књигу рекао да није за младе јер шаље проблематичне поруке о будућности коју нико не жели, будућности обележеним новим сукобима, као и да књига позива да нови нараштаји треба да раде оно што су њихови стари радили, а по њему то није добро. На ово могу само да кажем да је књига објављена услед муке и једа због прогона српског становништва на КиМ почетком ове године, са жељом да се тим људима пошаље једна порука охрабрења. Јер једина нада за те прогоњене људе да ће ти прогони некада стати је да се на КиМ врати наша држава и наша војска. А што се тиче тога да наша деца не треба да раде исто што и наши стари мислим управо супротно, да наша деца треба да се надахњују херојима који су 1912. године ослободили КиМ од вековног турског ропства, и да треба да преузму приступ тих наших великана, као што су Дучић, Ракић, Нушић и цела тадашња интелигенција заједно са народом, те да непрестано снују сан о ослобођењу КиМ, као и да када се прилика пружи тај сан и остваре.
Из књиге „Догодине у Призрену: Сан о слободи“ (Извор: Покрет за одбрану КиМ)
У Данасовом тексту о књизи се прво огласио Мухарем Баздуљ и био је врло одмерен и опрезан јер није видео књигу. Главно што је он истакао је: „У свему је можда најзанимљивије видети ово као илустрацију премештања наших културних ратова међу (нај)млађу популацију. Старији су предубоко у својим рововима, ту остаје status quo, а победу односи наратив који тријумфује међу онима на којима свет остаје.“ То је стварно одличан увид, што се од врло квалитетног г. Баздуља могло и очекивати. Потпуно се слажем са њим и немам шта да додам, осим да је до сада прозападни наратив о Србима као негативцима и губитницима преовладавао у Србији, и код одраслих и код деце, и да је време да се томе каже доста и стога ћемо се трудити да наш српски наратив победи у временима која долазе, а ова књига је само један камичак на том путу.
Потом је о књизи говорио познати редитељ Срђан Драгојевић рекавши да је књига опскурна (што значи небитна, маргинална), али да она може бити повод за причу о битнијим темама, као што је боље образовање деце о историји уметности и цивилизације, што ми је признајем било чудно, али ајде де. Такође је рекао да је ова књига производ која има своје тржиште и да овде закони тржишта функционишу. Тиме је признао оно што сви, и ми и они, јако добро знамо – да у Србији има много људи који желе повратак наше државе и војске на КиМ како би престао прогон тамошњих Срба и како би се вратио пун суверенитет Србије, што показују сва истраживања јавног мњења.
Александар Миљевић (Извор: Снимак екрана/Нова С)
О тексту Теофила Панчића у Времену немам шта да кажем јер он у њему ништа битно није ни рекао. Чисто да се и он огласи, да се види да је и он ту.
И за крај једна занимљивост. Драгојевић рече да је сама књига небитна. Па како онда да се тако небитна књига нађе на насловној страни Данаса, и да сви прозападни медији оркестрирано устану против ње, иако јој, ако пажљиво прочитамо шта јој пребацују, и нису нашли неке превелике мане? Па чему онда све ово?
Да није зато што је ова књига по први пут у Србији нацртала будућност које се Запад и његови клијенти у Србији јако плаше. Празан Бондстил! Сви знају шта ће се десити када америчких војника више не буде у региону да бране од 2000. године установљен поредак у коме су Срби дежурни кривци и свако се на њих може бацити каменом, и не само каменом. Када се томе дода да сви западни клијенти виде геополитичке промене које се на наше очи дешавају онда је јасно да су ови напади на књигу у ствари покушај да се успори неумитна промена која долази. Промена која ће донети слободу Србима на Балкану, а пад у опскурност/небитност свима онима којима је Запад омогућио да раде против српских интереса све ове године, и да од тога добро зарађују.
Из књиге „Догодине у Призрену: Сан о слободи“ (Извор: Покрет за одбрану КиМ)
Стога је ово само један узалудан напад на српски сан о слободи који је све ближи свом остварењу. Он се толико приближава да може да се деси још…
Догодине!
Александар Миљевић,
Писац књиге „Догодине у Призрену – сан о слободи“
(Покрет за одбрану КиМ, 13. 8. 2023)
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Догодине у Призрену!
А latnicari нек читају:
„kad je tito jozek (jozef) bio“.
Кад сам недавно видео да су ове књиге издате, плашио сам да нећу моћи да их набавим из књижара, већ искључиво преко сајта издавачке куће. Али није тако. Има их у свим комерцијалним књижарама, у Београду.
Радо сам купио сам деци ”Догодине у Призрену” и ”НАТО ратови против Срба 1991-1999.” у издању исте издавачке куће. Радо су их прочитали. Сад је то обавезна лектира пред спавање 🙂
Ако има неке критике на ову тему са моје стране, то је да је штета да има тако мало књига за децу на ову тему.
@Момчило
„Drug Tito greje pionire“, пиће наше и ваше младости…
Лажи, незнање и обмане су основни проблеми српске ћирилице у Србији као и изворно српског Косова и Метохије
• Институционални државни и лингвистички врх треба да јасно саопште истину да хрватска национална латиница (гајица) није (опште)српско писмо и да у свету не постоји регистрација појма „српски језик и латиница“, него „српски језик и ћирилица“, те да се стога још од 1992. године свака српска књига које се данас објави на хрватској латиници „књижи“ у хрватску културну баштину
У вези с проблемом српске ћирилице који у Србији постоји и после владавине комуниста и насилног разбијања Југославије, против којег је била Србија и знатан већински део српског народа, данас се и даље не саопштава званична државна и лингвистичка истина да хрватска национална верзија латинице (гајица) није општесрпска латиница, а да је постојала посебна латиница Срба католика док су се они изјашњавали као Срби католичке вероисповести, јер не би се могли тако изјашњавати а задржати своје претходно ћириличко писмо.
У 19. веку састављена је посебна латиничка верзија за Хрвате и Србе католике највише захваљујући латиничком саставу Људевита Гаја. Бечка власт је преко Вука Караџића и Ђуре Даничића, преко Књижевног договора Вука Караџића с хрватским представницима 1850. године у Бечу „озваничила“ ту Гајеву верзију латинице за латиничко писмо „једног народа“ и „једне књижевности“ тог „једног народа“ без навођења имена тог народа, као ни имена тог језика те „једне књижевности“.
Вук Караџић је, као избеглица у Бечу и каснији његов становник, искоришћен за спровођење тзв. реформе српског језика и ћириличког писма којему је практично супротстављено ново латиничко писмо као „додатак“ Вуковој језичкој реформи. Тим писмом су Вук и Даничић потписали тај Договор у Бечу речене године и тако су њих двојица као приватници „озваничили“ постојање и употребу тог писма од 1850. године све до данас. Вук и Даничић су сами себе, уз подршку бечке власти, изабрали, јер за тај Бечки књижевни договор нити је консултована српска држава у настајању после владавине Турака нити су консултоване српске институције у настајању и језички и књижевни стручњаци у њима које Вука нису признавале нити су признавале његову реформу ни 18 година после тог Вуковог, практично, приватног договора с хрватским представницима, све док кнез Михаило Обреновић није 1868. године, четири године после Вукове смрти, наредио Министарству просвете да се уведе у српско школство језик, писмо и правопис из Вукове реформе. (Нажалост, кнез је убијен у атентату у Београду после три-четири месеца од тог његовог наређења у вези с реформом Вуковог језика.)
Наравно, латиничко хрватско писмо није било састави део изворне Вукове реформе нити је то писмо било уведено као друго, алтернативно писмо српској ћирилици која је у Србији пре тога па и тада била потпуно суверена, као што је и тада и данас у сваком језику у Европи и свету суверено свако писмо сваког другог престижног модерног језика.
Дакле, тада (1868) наређена је и озваничена за употребу у Србији Вукова реформа српског језика, ћирилице и правописа. И тако је било у вези са српским језиком и писмом све до 1918. године, до злехуде катастрофалне српске грешке у оснивању државе с народима (Словенцима и Хрватима) који су у Југославију ушли из политичко-националне нужде јер су њихови предводници мудро видели могућност само таквог пута до данашње сањане независности Словеније и Хрватске. За њих је „југословенски пут“ донео ослобођење, сваковрсну националну и научно-културну еманциапцију и коначну независност у Југославији и њихово данашње учлањење у Европску унију. Без Југославије и српског државног и народног прегалаштва у борби за прву и другу Југославију, словеначког и хрватског националног пута до данашњице не би могло бити, а ако би га било, тај пут би их неупоредиво више морао коштати.
Било је српских појединачних упућивања краља и српске државе (пример војводе Живојина Мишића) на то колико ће Југославија прескупо коштати Србе и Србију у сваком погледу, али су и краљ Александар (тада регент) и српски политичари и водећи интелектуалци живели југословенски сан у коме су Срби Југославију плаћали класичним геноцидним радњама над Србима (нарочито на подручју данашње Хрватске, некада југословенске јединице) са више логора у Другом светском рату у које су одвођена и српска деца, готово без сличног примера у свету.
Комунистички период револуције у Југославији био је посебно геноцидан за српски народ, али и за српску веру, културу, језик и, посебно погубно, за српско писмо (ћириличко) које је у Србији од 1918. а нарочито од 1945. године до данас (2023.године) претрпело геноцидни, тачније ћирилицоцидни прогон његовим замењивањем 90 одсто хрватским националним писмом.
НАЈПРЕ МРЖЊА ПА ЛАЖ СУ УБИЦЕ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ
Српска ћирилица, као јака и важна национална одредница и вредност, у убијању и уништавању (замењивању), није одвајана од Срба. Судбина им је била иста, с тим што је пристанком и српских представника у политици и лингвистици српска ћирилица лошије прошла од Срба, јер су Срби за Југославију дали нешто више од трећине српскога народа, а ћирилице је уништено (замењено, како малопре рекосмо) у Југославији и за ово време после Југославије чак 90 одсто.
Српски језик на ћирилици, под настављањем и лингвистичке и државне лажи о њеној судбини из Југославије и после Југославије у Србији данас, докрајчују у српској јавности десетопроцентни остатак ћирилице на тај начин што формално (у привидном парадоксу) никад није било веће „борбе“ за ћирилицу у Србији, а никада је није било мање у јавности!
Последњи пут је српски језик био суверен на ћирилици у Србији, много парадоксално звучи – у време владавине немачке фашистичке окупације (1941-1945). Све што се појављивало у Србији за то време на српском језику – било је исписано српским ћириличким писмом. Једино су српски језик хрватским националним писмом понекад, па све чешће и више писали Брозови комунисти и револуционари.
После ослобођења Србије и њеног враћања у Југославију (1944/1945) уз помоћ савезничких бомбардовања Србије и помоћи совјетских комуниста, донет је Новосадски договор о враћању српскохрватског језика и првог званичног увођења лажне пропагандне „равноправности“ латинице и ћирилице која се у пракси сводила на комунистичку равноправност што су и комунисти и српски лингвисти објашњавали да је „свеједно којим писмом Срби пишу свој језик“ и да је ћирилица „равноправна“ и онда када се замени латиницом која је пропагирана као „напредно“, „интеранционално“, „светско“, “модерно“ писмо, за разлику од ћирилице која је све више тумачена као „застарело“, „ретроградно“, „националистичко“, „шовинистичко“, а једно време (после разбијања Југославије) од антисрба и као „фашистичко писмо“, јер су, за антисрбе Срби „фашисти“ па је и њихово писмо постало „фашистичко“, а борце за враћање српске ћирилице у српски језик после 2000. године неки српски „интелектуалци“, па чак и „научници“ (на пример универзитетски проф. др Јован Делић) описао их је у Вечерњим новостима као „милитантне људе“!
То је доказ да се српска наука (филологија и лингвистика), а уз њих и политичари, још нису извукли ни научно ни политичко-идеолошки из комунистичких лажи и обмана у вези са Србима и српским писмом.
НЕЗАТВОРЕН ГРОБ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ У ЛИНГВИСТИЦИ И ПОЛИТИЦИ
Нажалост, дубоко ископан комунистички гроб за српску ћирилицу у Југославији није у Србији ни данас затрпан. Трпа се у њега и данас српска ћирилица уз један корак напред па два назад.
Било је светлих покушаја исправки и превазилажења лажи и обмана, али се оне још нису исправиле у Србији, па српска ћирилица и даље у прогону (замењиавњу) у дуго лаганом и обмањиваном српском народу о њој.
На пример, власт је у време Слободана Милошевића вратила поштовање и редовну употребу српске ћирилице макар у највишим државним органима. И, срећом – уз краткотрајан покушај нове ДОС-ове власти да после Милошевића врати комунистичку „равноправност писама“ у српски језик у државним институцијама, то није прошло делимично захваљујући и великим напорима основаног у народу Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001), па је макар у највишим институцијама и тада и данас остало ћириличко писмо суверено у српском језику, баш као што је суверено и свако друго писмо у сваком другом језику у Европи и свету. И та сувереност ћирилице у српском језику у највишим државним институцијама и држи данас ћирилицу макар у њених десетак процената у општој употреби српског језика.
Може се и мора се рачунати и светлим поступком и чином то што је борба „Ћирилице“ за ћирилицу наишла на разумевање власти у време В. Коштунице када је, највише захваљујући његовој тадашњој странци СДС-у, прошао уставни предлог за став први Члана 10. Устава Србије из 2006. с формулацијом и обавезом за српски језик и писмо: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“ (формулација лингвисте Б. Брборића у Министарству културе у договору с „Ћирилицом“). То је једно светло у мрачном српском данашњем тунелу за српско писмо из кога никако да се појави уставно слободна и обавезна ћирилица у писању српског језика.
Та уобичајена у свету и у другим уставима других држава обавеза у вези с матичним језиком и писмом и даље је у Србији опструисана и практично убијена или поништена.
Ту уставну обавезу први су опструисали српски лингвисти који се ни после сто година још нису опаметили и никако да искораче из погубног апсурдног решења питања српског писма по уставној обавези, него су у правопису задржали сербокроатистичко решење питања писма из 1954. године у Новосадском договору о српскохрватском, хрватскосрпском језику и лажној „равноправности латинице и ћирилице“ (тачка 3. Новосадског договора). Српски лингвисти су и 2010. године, после четири године од усвајања Устава Србије с цитираном обавезом, донели у изменама и допунама Правописа српскога језика Матице српске у Одбору за стандардизацију српског језика идиотску према здравом расуђивању оцену да „ћирилица није егзистенцијално угрожена“ (стр. 15. Правописа), те да, стога, „нема штете по српску културу“, па тиме ни ћирилицу, да се српски језик и даље користи двоазбучно (српско и хрватско писмо, не спомињући чињеницу да се српска ћирилица једва држи на још десетак процената ћириличког писма према 90 одсто хрватске абецеде).
Нажалост, у вези с најављеним новим српском правописом нико у језичким институцијама не спомиње хоће ли се задржати тај досадашњи по ћирилицу погубан начин решења питања писма српског језика и остати српска оригинална шизофренија у писму, или ће и Срби коначно статус свог писма решити тако како су га сви други у својим језицима решили.
Дакле, српска лингвистика већ деценијама задржава експлицитно записану у свом правопису лаж да „ћирилица није егзистенцијално угрожена“ и да уведено двоазбучје само за Србе у комунизму није штетно за ћирилицу и када је она буквално у стварности у Србији десеткована. Практично, само сваки десети случај садржи у српском језику српско писмо (ћириличко).
Лажи и неуставности у вези са српском ћирилицом држе се све власти у Србији и после разбијања Југославије и СР Југославије па и ова актуелна власт у Србији. Поучена лажима лингвиста, није чудно што лаже и лаичка у вези са српским језиком и писмом актуелна власт о српском писму.
СВЕТАО ПРИМЕР СРЕТЕ ТАНАСИЋА
(„ЋИРИЛИЦА НИЈЕ СРПСКО ПИСМО“)
Када је проф. др Срето Танасић, дописни академик АНУРС-а, изабран за председника Одбора за стандардизацију српског језика 2017. године, убрзо је у интервјуу у Политици изјавио да „латиница није српско писмо и не треба да је буде у службеној употреби српског језика“. Лингвиста Танасић није тада рекао нешто што је научној српској лингвистици било апсолутно непознато и ново, али за многе Србе је то било непознато за све време трајања српскохрватског језика после 1954. године. Па чак и за поједине лингвисте и филологе који су знања из лингвистике о српском језику стицали у време српскохрватског језика и комунистичког школства, а, нажалост, то је „новина“ и за многе данашње лингвисте с високим научним звањима чији су ментори били стручњаци у време сербокроатистике која је умногоме настављена у многим елементима и после формалног враћања језику Срба звање „српски“, али се из српске сербокроатистике готово ништа суштински није мењало, као што је, на пример, 1993. године припремљен за штампу нови Правопис српскохрватског језика, те године само преименован у Правопис српскога језика, а да је у њему све остало исто, усклађено у свему суштинском с Новосадским договором о српскохрватском, хрватскосрпском језику из 1954. године. Промењен је, дакле, тада само назив „српскохрватског језика“ у „српски језик“, а све друго, па и решење питања писма, остало је непромењено.
Зато се мора(о) сматрати светлим примером поновљена истина о томе да „латиница није српско писмо“, јер се не може назвати и сматрати „српским писмом“ оно писмо које се Србима насилно намеће све време после Вука, тачније посебно од 1914. године у окупацији Срба и забране ћирилице од тада па све до комунистичке владавине у Југославији и после Југославије у Србији све до данас.
Нажалост, новоизречена (после дужег времена изречена с највишег места у лингвистици) Танасићева истина да Срби имају своје миленијумско ћириличко писмо, да нико није званично никада саставио за замену српског писма никакво друго писмо па ни ово латиничко хрватско писмо које се дуже од сто година насилно намеће Србима ради замене њиховог писма (и то не било каквог, него писма које су и наши и страни стручњаци из много разлога оценили најсавршенијим писмом на свету) – просто као да се угасила јер је други лингвисти нису експлицитно подржали, па Срби и даље користе туђе (хрватско латиничко) писмо као „своје“, и то као „више своје“ од ћириличког које је стварно једино српско писмо које је Вук реформисао за српски језик какав је, у основи, нормиран све до данас, али који се већински у Србији (чак око 90 одсто) пише туђим националним (хрватским националним) писмом, што је последица наметнуте Србима обмане, лажи, незнања и законске неуставности, у чему је уместо природне подређености Уставу извршена надређеност закона Уставу.
Ни слична неуставна неодговорност државне и лингвистичке власти не постоји нигде изван Србије. Зато се наставља замењивање српског писма хрватским писмом у Србији и данас, а то дозвољавају и омогућују два неуставна закона противна Члану 10. Устава Србије и правописно решење питања писма српског језика, какво не познаје и не примењује било који други правопис било ког престижног и познатог језика у Европи и свету. То је Србима донела сербокроатистика која се на Вуковом трагу засновала 1918. године и траје све до данас.
У ХРВАТСКОЈ ЛАТИНИЦИ НЕМА НИ ЈЕДНОГ ЈЕДИНОГ СРПСКОГ СЛОВА
Очигледно је да други лингвисти нису подржали изречену истину Срете Танасића, па Одбор за стандардизацију српског језика ни појединци у њему ни данас се не изјашњавају да ли ће у новом српском правопису остати решење питања писма у двоазбучју и у складу с Новосадским договором и лажју да је „и латиница српско писмо“. Као да ће и даље у вези с писмом српског језика владати научна лаж и велики фалсификат потекао из Покрета за обнову србистике, поименично од њених чланова Р. Маројевића и П. Милосављевића“ да гајица није хрватско писмо него је то „српска латиница“. П. Милосављевић је чак надмашио Р. Маројевића тиме што је дуплирао тај фалсификат доказивањем, противно Вуку, да је ту „српску латиницу“ скрпио не Гај, него Вук, због чега се сигурно морао Вук окренути у гробу, јер је, док је био жив, молио Гаја да ту своју — Гајеву абецеду сам Гај поправи чак у 13 знакова, али су то одбили и Гај и Хрвати све до данас, с изузетком од једног Даничићевог предлога за латиничко слово ђ уместо Гајевог двознака (латиничких слова дј) у време Даничићевог „тајниковања“ у ЈАЗУ, када је под Даничићевим менторством започета израда Рјечника хрватскога или српскога језика. Али ни то није „српско“ у хрватској абецеди, него је чисто хрватско, јер је Даничић то урадио у хрватском лингвистичком тиму за хрватске, а не српске потребе.
То Даничићево предложено слово за хрватску абецеду не може се схватити српским баш као што никоме нормалном не би пало на памет да присваја и сматра „српским“ неки гол који би неки Србин постигао као члан хрватске националне фудбалске селекције.
КАД НЕ РАДЕ НОРМАЛНО ИНСТИТУЦИЈЕ ДРЖАВЕ, НЕКО МОРА У СВЕ ДА СЕ (У)МЕША
Није нама, и свима који разумеју зашто само Срби и данас имају проблем са својим писмом у свом језику – чудно зашто се председник Србије у све меша кад у Србији толико лоше раде институције (пример језичких институција и институције законодавства). Многи приговарају председнику Вучићу што се директно свачим бави – од изградње путева, болница, школа и клозета до закона о употреби српског језика и ћирилице у Србији. Да се у све не меша, питајмо се шта би и како и данас било добро у Србији да он гледа „само своја посла“.
Нажалост, иако понекад, изгледа, и председник мисли да „зна све“, то се чињеницама обије о главу, па не испадне све добро у шта се он (у)меша. Кад смо земља институционално много слаба и мањкава, добро је што се председник меша у изградњу споменутих путева, болница, школа, клозета и сличних незаобилазних потреба, а несрећно је испало што се (у)мешао у сачињавање и усвајање несрећног и апсурдног Закона о употреби српског језика и ћирилице.
Било би најкорисније и најсврсисходније да је Вучић (тамо где је најјачи као стручњак, у праву) рекао јавно само једном (на ТВ Пинку, ТВ Хепију, РТС-у): „У држави Србији мора да се поштује Устав. У том смислу српска језичка наука и правне службе, тј. законодавна власт морају да сачине и усвоје правописно решење питања писма и за српски језик по слову Члана 10. Устава Србије, а да законодавна власт усвоји закон о употреби српског језика и писма како је народ изгласао на референдуму за Устав Србије 2006. године. Поготово се то мора учинити што је та уставна обавеза усклађена с праксом у Европи и целом свету.“
Тада би сигурно законописац и законодавац бар тру пута прочитали цео Члан 10. Устава Србије и не би написали и усвојили закон 2001. године какав не постоји нигде на свету, какав се нигде не може применити јер не садржи ни основну правн(ичк)у примесу јер по том закону, усвојеном у Скупштини Србије 15. септембра 2021. године, немају сви грађани и асоцијације ни иста права ни исте обавезе. У њему: једни морају да српски језик пишу ћирилицом, други не морају, а трећи могу (кроз смањење пореза) да буду новчано награђени само зато што свој језик пишу својим писмом по природној и уставној обавези. Где то још у свету може неко да буде плаћен (награђен) само зато што свој језик не пише туђим, него га пише својим писмом!?
Питамо се како је то правник Вучић, као актуелни председник, својим потписом одобрио такав закон за употребу ако је читао Члан 10. Устава Србије и тај нови закон. Замишљамо једино да председник није стигао да то прочита јер мора свачим у држави да се бави јер су институције никакве, па он нема времена ни за спавање, а камоли за читање толиких закона.
С таквим институцијама ми још, зачудо, и добро сви пролазимо, па и српска ћирилица са макар ових последњих десетак процената у коришћењу.
Као језикословац знали смо да од тог закона од 15. септембра 2021. неће бити никакве вајде још пре његовог писања и усвајања када смо чули да је председник, као иницијатор тог закона, на више скупова изјавио: „Спашћемо ћирилицу, иако је и латиница наша.“ Очигледно, и Вучић је кроз своје школовање прихватио ту лаж српске комунистичке власти и српске сербокроатистике да је „и латиница наша“. Сматрамо га виспреним човеком и прилично упућеног у много шта, али нам је баш зато тим упитније и чудније како и он још наседа на ту комунистичку лаж и обману из српске лингвистике – сербокроатистике.
Нисмо од њега очекивали да није прозрео огавну лаж и неких српских филолога и лингвиста и данас да постоји нека латиница која је било када договорно и званично неко сачињавао (комбиновао) за све Србе, кад се то службено и званично никад није догодило. Постојала је за мали део Срба (католика) раније једна врста латинице, али да су ту латиницу Србокатолици заменили хрватском латиницом када су по наредби сви Срби католици уписани у хрватски корпус и од тада се готово нико од бивших Срба католика не изјашњава Србином. Асимилација Срба католика у Хрвате, што милом, а много више силом, учинила је своје и све своје они су однели са собом Хрватима. Хрвати су од Срба католика примили стандардни језик, а латиничко писмо су сачинили за себе у 19. веку и то су њихово писмо стално наметали Србима на све начине па и забранама ћирилице.
Хрвати су дали од себе највећи допринос у прогону ћирилице (заједно са Србима). А то што су до данас (и данас) (у)радили (и још раде) у Србији српски лингвисти својим правописом у заједници с влашћу и неуставним и неприродним односом према српском писму у српском језику – тешко би више и боље против ћирилице урадио и др Анте Павелић са својом својевременом Законском одредбом о забрани ћирилице и Проведбеном наредбом о спровођењу Законске одредбе о забрани ћирилице (1941-1945).