Кад схватимо да „довољно добро“ није „добро“ – онда ће и авангарда поново постати живи корективни елемент живота и уметности
Василије Милновић (Извор: Благодарје)
Василије Милновић (Нови Сад, 31. октобар 1978) српски је теоретичар и историчар књижевности и културе. Доктор је књижевних наука. Проучава феномен авангарде и неоавангарде у домаћем и страном окружењу.
У спортској каријери је мачевалац и тренер националне репрезентације Србије. (Википедија)
У чему је разлика између авангарде и модернизма и зашто се ти појмови код нас и у свету често поистовећују?
Ова два термина имају различито порекло. Термин авангарда потиче из војничког контекста, а потом се користио у политичком смислу и то каткад за сасвим опозитне идеолошке појаве. У уметничком смислу, улази у употребу тек на прелазу два века. Термин модернизам се у српској науци о књижевности употребљавао испрва да означи нове тенденције и то махом у негативном контексту, од стране конзервативних теоретичара. Потом парадоксално постаје доминантан у науци о књижевности тако што долази код нас са запада и постаје инвазиван, слично као и касније термин постмодернизам услед глобалне превласти англоамеричких термина. Међутим, историја уметности нас учи да се под термином авангарда могу подразумевати искључиво „радикалне уметничке праксе“ заоштрено постављене према традиционалној парадигми, док се термин модернизам може употребљавати једино за реинтерпретације традиције на нови начин. Основна разлика је у томе што авангарда одбија да буде још-један-део-уметничке-понуде, док модернизам то прихвата и прилагођава се на нове, модернистичке начине. Обиље је доказа за ово.
Извор: Благодарје
Ако знамо да је читава историја уметности грађење традиције и њено довођење у питање, по чему је то авангарда посебна од сличних „побуна“ у прошлости?
Прича о традицији и авангарди јесте једна од универзалних прича о својеврсном „дисању“ уметности, систоли и дијастоли њеног постојања. Проблем, међутим, настаје оног момента када се канон стврдне и постане недоступан за нове појаве, чијим истраживањем се јасно показује да имају глобални значај и често већи утицај од појединих делова канона. Слично се дешавало и раније, на пример са романтизмом, али размере потенцијалне побуне су овог пута биле праћене конкретном катастрофом оличеном у Првом светском рату. Била је то физичка манифестација онога на шта је прва генерација европских авангардиста упозоравала – да ствари у свету нису добро постављене и да нешто треба мењати. Зато је битно схватити да није авангарда себе постављала контра естаблишменту, него је по њој естаблишмент био контра нормалном поретку ствари. Први талас одушевљености техничким достигнућима брзо је био замењен више пацифистичким настојањима. Сви увек причају о авангардном одбацивању традиције, а ретко ко спомене авангардну пројекцију и њен градитељски моменат. У том смислу, није авангарда одбацивала целокупну традицију, већ само оне канонске појаве које су се уобличиле у феномен културе као естаблишментске праксе. У том смислу, на пример, она се позива на одређене радикалне тековине романтизма или симболизма. Но, главно је да авангарда покушава заменити овешталу културалну праксу (као дела друштва које је завршило ратном катастрофом) нечим аутентично новим – једном врстом „неограниченог уметничког дела“. Тај моменат је нов и у њему се истовремено налази и опасност таквог концепта по било који естаблишмент. Управо због тога ће авангарда бити на различите начине прогањана.
Које су то основне карактеристике авангарде?
Авангарда је велико НЕ уметности која није живот сам! Она не жели да пристане на наметнуту улогу уметности и жели да целокупно постојање преобрази у уметност. У том настојању, авангарда се креће од тоталног рушилаштва до колективног градитељства. Петер Биргер у својој либералној теоријској поставци први процес препознаје као „тотално одбацивање институције културе“, у целини и готово без остатка, а онај градитељски моменат Александар Флакер у Поетици оспоравања препознаје као „оптималну пројекцију“. Оптимална пројекција није утопија, нити маштање – то је потрага за конкретном могућношћу постојања. У том настојању, естаблишмент је препознао субверзивни и за њега опасан моменат. Када је реч о самим карактеристикама авангарде, поред оптималне пројекције, авангарда је увек ексцес (заоштрено према традиционалној поставци културе и друштва), револуционарни дискурс (потенцијално идеолошки обојен), тоталност (увек подразумева и контекст), експеримент (нарушавање традиционалних форми и граница) и с тим у вези полиморфност и интердисциплинарност. Зато авангарда никад није само књижевност, нити припада само једној традиционално одељеној уметности.
Како је основан авангардни часопис Зенит и колики је његов значај за српску а и европску авангарду?
Амстердамски часопис De Stijls је прогласио Зенит за један од пет авангардних часописа са највећим утицајем на креирање светске авангарде. И заиста, када погледате листу аутора који су објављивали у Зениту, лако схватите да он нема пандана у нашој регионалној култури. Иван Гол, Александар Архипенко, Марк Шагал, Василиј Кандински, Ел Лисицки, Ласло Мохољ Нађ, Карел Тајге… то је само делимични списак сарадника овог часописа. Када на то додате и најзначајније српске и регионалне ствараоце који су такође објављивали у Зениту, свако заобилажење помињања овог часописа постаје сасвим депласирано. О томе могу посведочити кустоси Народног музеја који су непосредни сведоци чињенице да се више од половине страних стручњака који дођу у музеј интересују управо за овај артефакт српске авангарде. Иако је, парадоксално, оснивач часописа и некрунисани лидер зенитизма Љубомир Мицић крај живота дочекао без основних услова за живот, данас часопис Зенит на светским берзама уметнина вреди читаво богатство. То не треба да чуди, не само због звучности сарадника овог часописа, већ и због невероватне посвећености уредништва истог, које је сваки нови број опремало новим генијалним зенитистичким дизајном и новом врстом хартије. Када је реч о самим почецима, они су у складу са природом зенитизма као покрета – програмски и започињу Мицићевим текстом „Човек и уметност“. Битно је, такође, рећи да се у нашој уметничкој историографији константно прећуткује улога Ивана Гола у брзој међународној афирмацији Зенита. Иако је широј јавности ово име непознато, ради се о песнику чији се утицај, у то време, поредио са утицајем Аполинера. Његов јавни и манифестативни прелазак из експресионизма у зенитизам одјекнуо је у Европи попут бомбе и омогућио овом часопису светски карактер. Убрзо ће, међутим, из различитих разлога – од личних до идеолошких – зенитизам бити прогоњен, а потом и прећуткиван. Ипак, када би се данас направио неки координатни систем српске културе и њених међународних достигнућа, у случају овог часописа кривуља би отишла далеко, у висине.
Каква је улога и значај Димитрија Митриновића?
Митриновић је уз Светислава Стефановића и Станислава Винавера, први осетио глобални значај промена које наступају и дао подршку такозваним „новима“ у борби са „старима“. 1911. године, када сукоб започиње због славне Дисове песничке збирке Утопљене душе, Митриновић стаје на страну новом погледу на свет, новим изразима и младој генерацији. Иако као стваралац не користи нове изразе, као мислилац и писац програмских текстова, он је сасвим у складу са новим тенденцијама, па се тако његове Естетичке контемплације данас могу ишчитавати и као футуристички манифест. Тим пре што су објављене 1913. када и руски и италијански футуристи објављују важне програмске текстове, мада је то година када се и иначе у Европи објављују неке од круцијалних књига – од Шпенглерове Пропасти запада, до Фројдовог дела Тотем и табу. Митриновићево „младобосанско“ лидерство доприносило је његовом утицају, али и потенцијалним опасностима, због којих ће – у предвечерје рата – заувек напустити наше просторе и преко Немачке завршити у Енглеској, где ће постати езотеријски гуру и један од оснивача „атлантске“ идеје. Оно о чему се мање прича, међутим, јесте то да су његове езотеријске идеје у великој мери потакнуте авангардним идејама из његове младости. Примера ради, братство свих људи није само езотеријски концепт, већ и дубоко авангардни, конкретно – експресионистички. Његово велико искуство у авангардним субверзивним делатностима на Балкану, поред његове – према сведочанствима – магнетске личности, утицаће на његов успех као гуруа у Британији, јер ће око себе успети окупити моћне људе који ће чинити језгро његове езотеријске школе.
Димитрије Митриновић (1887-1953) (Извор: Благодарје)
Колико су за српску авангарду значајни Светислав Стефановић и Станислав Винавер као књижевни критичари?
У различитој мери. Значај Станислава Винавера је епохални и сасвим недовољно наглашен, јер он је по себи један од најзначајнијих авангардних аутора. У случају Светислава Стефановића, значај је пионирски, јер ће и он, попут Митриновића, бити један од првих који ће стати на страну нове, младе генерације и њихове слободе израза. Иако ће се касније и сам, у идеолошком смислу, придружити конзервативном миљеу, његове критике данас пружају сведочанство о једном другачијем погледу на ствари у контексту историје наше културе, погледу који подразумева алтернативе и другачија мишљења. Но, у том смислу, апсолутни лидер и најважнији аутор је свакако Винавер. Он је већ у својим раним стваралачким артефактима наслућивао авангарду, а као критичар је пружио модел до тада невиђен у српској култури – не строгог критичара, већ истинског мислиоца који не жели да се одрекне било које линије развоја националне културе. Наша култура, признајмо то, доминантно је једноимена. Најгласнији њени предводници увек су кроз време били „строге судије“, сводећи једну линију развоја на једино могућу и нивелишући и укидајући све друге могућности: од Вука, преко Скерлића и Поповића, до Марка Ристића. Винавер је био другачији. Он је ове друге називао систематичари и борио се и као критичар и као стваралац и као највећи пародичар кога смо икад имали, али и као генијални преводилац, против њих цео свој живот. Тврдио је да критичар мора бити „сатрепетан“ ономе о чему пише, па је и потврду тога дао у својим антологијским текстовима о Растку Петровићу и маестралној књизи о Лази Костићу. Само захваљујући препознавању овог прегнућа од стране Радомира Константиновића и у наше време Гојка Тешића, мит о Винаверу је сачуван. Његова суштина је бергсоновска: једна култура нестаје, не зато што се примитивизује, него зато што не уме да пронађе нове изразе којима ће описати обиље којим је окружена. Управо због тога, он се ужасавао систематичара – „злих волшебника“ и наше сувише епске парадигме, која по њему – није отварала путеве обнове. Данас бисмо то морали имати у виду.
Станислав Винавер (1891-1955) (Извор: Благодарје)
Написали сте и посебну књигу о Растку Петровићу под називом Царство граничног. Зашто је стваралаштво Растка Петровића толико значајно за српску културу?
Растко Петровић је уметник из снова, кога би свака национална култура пригрлила и чије би наслеђе неговала као посебну драгоценост. Нажалост, то није случај код нас. Ви морате схватити да je Растко Петровић био један од главних канала преко кога су актуелности и смерови авангарде долазили у нашу средину. У грубој подели по српским авангардним центрима, на загребачку, војвођанску и београдску авангарду – Растко Петровић би, уз Винавера, био душа београдске авангарде. Централна авангардна година прве фазе српске авангарде – 1922. – у потпуности је у знаку Растка Петровића. У јануарско-фебруарској свесци Путева он објављује авангардни поетски текст „Споменик“ (касније погрешно навођен као „Споменик путевима“), да би крај те године дочекао са круцијалним авангардним артефактом српске авангарде – Откровењем. Све се то дешава само годину дана после Бурлеске Господина Перуна Бога грома, у оквиру Библиотеке Албатрос. Иако ће касније његови текстови попримити један више модернистички призвук, он ће и тада (баш као и Винавер) остати негде у граничном подручју између модернизма и авангарде као радикалне уметничке праксе, па се зато моја претходна књига и зове тако. Јер ми данас можемо Африку или Људи говоре читати као путопис, но то је такође и потенцијална потрага за новом формом романа, док је Дан шести само привидно историјски роман, а заправо је чиста метафизика. Други део Дана шестог још увек није „ишчитан“ у српској историји и теорији књижевности и тек чека осунчано време испред нас. Кажем „осунчано“ јер су соларни и лунарни принцип душа укупног Растковог дела.
Растко Петровић (1898-1949) (у средини) (Извор: Благодарје)
У каквом су односу били дадаизам Драгана Алексића, зенитизам Љубомира Мицића и надреализам чији ће „некрунисани лидер“ бити Марко Ристић?
Изразито компликованом. Јасна Јованов је лепо однос дадаизма и зенитизма описала као „бурну мезалијансу“, јер је Драган Алексић ушао у часопис Зенит по допуштењу Љубомира Мицића и на потпуно одушевљење његовог брата Ве Пољанског, али су им скривене агенде биле супротстављене – свако је себе доживљавао као већу ајкулу. Ово нарочито важи за Мицића. Но, идеја дадаизма, експлозивна по себи и далеко више космополитска од зенитизма – уз харизматичну личност Драгана Алексића и нескривену подршку Тристана Царе и осталих дадаиста – морала је пронаћи сопствени оквир и није се могла уклопити у неки други – наметнути. Међутим, суштина је да су ова два покрета – и поред жестоких речи и сукоба – ипак опстојавали једно поред другог. То није случај са наредном фазом историјске авангарде која је под доминантним знаком надреализма. Постављајући идеологију у центар своје „оптималне пројекције“, надреалисти су све ван свог покрета проглашавали ништавним, иако су учили од раних авангардиста. За њих је, дакле, прва фаза српске авангарде била само „преднадреалистичка фаза“, па ће они бити најодговорнији што се веома дуго није ни писало ни говорило о зенитизму, дадаизму, Растку Петровићу, Станиславу Винаверу, раном Црњанском. Прилике након Другог светског рата и чињеница да су надреалисти сада дошли и до реалне политичке моћи (амбасадорско место Марка Ристића у Паризу је само једна од спољашњих манифестација ове чињенице) погодовало је овом процесу. Чак и 1983. године, када су историчарке уметности Видосава Голубовић и Ирина Суботић направиле, сада славну, изложбу „Зенит и авангарда двадесетих“, протести су трајали данима, а изложба проглашавана за скандал од стране још живих наследника надреализма. Толико су ти процеси трајни да њихове последице још трају, па и данас појединци радо гурају Мицића превише у десно, а други Ристића превише у лево – одбијајући да њихове артефакте сагледавају у мерама неспорног квалитета и значаја који они имају за нашу културу. Одрећи се данас једног или другог, значи осиромашити једну не превелику културу. Мислим да би се о једној деридијанској логици везника „и“ морало поново промислити, уколико желимо да наша култура буде целовита и репрезентативна. Јер, без обзира на чију се стављате страну, остаје неспорна чињеница о значају и неупитном квалитету српског зенитизма, дадаизма, надреализма, у контексту светске авангарде.
Драган Дада Алексић (1901-1964) (Извор: Благодарје)
Готово су сви носиоци српске авангарде, нарочито „радикалне уметничке праксе“ имали врле тешке животе са трагичним завршецима. Шта нам то говори о њиховим настојањима?
Више но о њиховим настојањима то говори о нашем друштву и вишку историје у истом. Њихова настојања су јасна и неспорна. Но, то је глобални процес, када је реч о авангарди. Још пре него што ће Гебелс затворити Баухаус, генији какви су били Кле или Кандински су спуштени искључиво на ранг предавача. Код нас је, додуше, увек све бруталније. Љубомир Мицић ће продавати жилете испред Каленић пијаце, а након тога у крајње сведеним условима завршити у једном селу надомак Панчева, лишен било каквих примања или осигурања. Његов брат Ве Пољански, иако посвађан с братом, завршиће у сличним условима у Паризу. Изузетно битан човек за зенитизам, али и укупну авангарду, Бошко Токин ће због неког бенигног прекршаја завршити на Голом Отоку и након седмогодишњег принудног рада врло брзо по пуштању преминути од последица тога. Неће много боље проћи ни Драган Алексић. Још пре рата Раде Драинац ће бити претучен на улици. Растко и Црњански ће бити проглашени „мртвим“ песницима. Првом моћни Ристић никад неће одговорити на писма, иако му је дуговао наслов свог најбитнијег дела, па ће Растко у егзилу једног дана, баш кад је потписао уговор са вашингтонским универзитетом, умрети на плочнику, услед сунчанице. Други ће заувек остати означен, живео у егзилу или се вратио. Винавер ће једини имати лудости и храбрости да се чак и након Другог светског рата супротставља главним токовима, али ће бити игнорисан, а његова генијална студија о Костићу ће морати деценијама чекати на објављивање. Из данашње перспективе, то може да говори само о културној скучености једног културалног контекста, који не трпи оног „другачијег“ од главног тока. Парадоксално, нове тенденције у хуманистици би могле довести до сасвим изненађујућих резултата у непосредној будућности и својеврсног „новог откровења“ српске авангарде.
Љубомир Мицић 1916. године (Извор: Видосава Голубовић, Ирина Суботић, Зенит 1921-1926)
Прошло је сто година од када је дадаизам заћутао чекајући ново време и неке нове нивое свести код људи како би авангардна уметност била прихваћена на прави начин. Мислите ли да је то време дошло, или је близу и који су показатељи који потврђују или оповргавају да је време за авангардну уметност ту?
Човечанство још није, како је Драган Алексић писао, „дозрело“ за њихову еластичност духа, али показатељи да би се то могло изменити су ту, заправо, прилично дуго. Један данас врло важан историчар књижевности са Харварда тврди да је време традиционалних канона готово и да је канон по себи само теорија, која се може модификовати на начин да стару двокомпонентну парадигму замени једна трокомпонентна: хипер-канон (нешто што би условно наличило традиционалном канону), контра-канон (нешто што би погодовало авангардним и другим алтернативним праксама) и канон сенке (они аутори који су битни професорима, али престају бити битни њиховим студентима). Ово нарочито долази до изражаја упливом дигиталне хуманистике. Њеној природи веома одговара не-линеарна, иконичка авангардна поставка ствари. У таквој констелацији ствари, ја се не бих кладио против авангарде. То уосталом потврђује огроман број студената и младих истраживача заинтересованих за ово подручје – свакако великим делом заслуга професорског, књижевно-историјског и уредничко-приређивачког рада Гојка Тешића – али то потврђују пре свега саме авангардне идеје. Када данас читате записе о сликарству Љубомира Мицића, схватите да су неке његове идеје пронашле своје оваплоћење у свету деценијама након зенитизма. Када прочитате опус Растка Петровића схватите да он уопште није „ишчитан“ на прави начин и да представља потенцијалног класика, али другачије врсте. Када прочитате текст из 1920. у славном париском магазину L’Esprit Nouveau о филмској естетици, потписан од стране Бошка Токина, у време када је филм био само забава, схватите да се ради о ретком визионару, на чијим ће идејама његов најбољи друг Славко Воркапић касније направити модерни Холивуд. Када данас читате Винаверове критике, лако уочите да оно што он зове „сатрепетно“ заправо деценијама касније Ролан Барт назива „дискурсом љубави“. Да сада прочитате Дневник о Чарнојевићу, схватили бисте да испред себе имате књижевност апсурда деценијама пре Камија. Ми данас ходамо у једном свету препуном авангардних форми и креативних решења – од адвертајзинга до савременог арта. Ипак, постоји битна разлика: док су авангардисти желели систем да руше и на новим формама да изграде нови, правичнији свет, овде се користе само авангардне креативне алатке, али су уклопљене у савремене културалне процесе под контролом естаблишмента. Па ипак, истински револуционарни дух авангарде и даље живи по маргинама савремене културе – без обзира да ли говоримо о технологији, графитима или дизајну отпора. Оно што недостаје јесте једно генерацијско НЕ сивој зони и политици пристајања која је глобално превладала. Када схватимо да „довољно добро“ није „добро“ – онда ће и авангарда поново постати живи корективни елемент живота и уметности.
Насловница Благодарја бр. 24
Разговор водио: Ивица Кузмановић
(Благодарје бр. 24)
Погледајте још
Categories: Преносимо
Оставите коментар