Aко нас је довде довео лажни крмарош и још лажнији капетан, онда знамо шта нам ваља чинити да бисмо се вратили на једини пут, како бисмо се нашли на широкој пучини, у истини коју нам је заветно оставио Свети Сава

Срђан Воларевић: (Извор: Светигора)

Без капетана, без компаса, без великог једра и постојане и прикладне крме, климавог и црвоточног јарбола, нуждом приковани за весла, минијатурних пала, по жези, на припеци јарког сунца, по киши и ветровима са свих страна, често у вихору, у хладним ноћима, без одмора и сна, уз бљутави чорбуљаг од коре кромпира и трулих тиквица, весламо и весламо и весламо, без наде да ћемо стићи у своју Србију. Али зато весламо и весламо, без хоризонта, без звезда водиља, без икаквог копна на видику. У зноју и муци, са тешким и удвојеним жуљевима весламо и као да се из места не мичемо. Свуд око нас, до бескраја раширена је црна вода из које се ни не назире ма какав траг живота, а још мање какво острвце спаса, па макар и погубна земља Лотофага, у обећању, под неким новим именом земља звана Јовањица. А наши штитови и мачеви, и сјајни оклопи хоплита, за случај да из таме дубина, над којима весламо и весламо до бесмисла, искрсне каква неман са много гладних глава, дакле, лично оружје до осипања и некорисног отпада изједено је од западних ветрова да немамо се чиме том злу супротставити. И на нашу велику муку и с пуном свешћу све то следује нам од зла и таме западних ветрова под чијим непрестаним ударима и ми сами добијамо разне болештине које нам запоседају и уши и очи, и главу, и плућа, грло, удове и жиле, да нисмо у стању ни да се множимо и рађамо, да је чудо једно колико се пусто и облапорно грлимо и најчешће затроване душе бунцамо и булазнимо несувислости, будалаштине, простаклуке и увреде лику од Бога нам нашег и Спаситеља дарованом. Па све кликћемо од љубави и хуманизма из загрљаја натопљеног тамом и понором.

А онај, што нам се бестидно и самољубиво подметнуо као капетан, мада раскриљено и раздрагано донесен на мутним таласима западних ветрова, уз ретко виђен на нашем броду кукавичлук, да такав нигде није записан, једино разумно и разложно што може нам рећи, своди се на речи: „Само да нам море буде мирно и стабилно“, по уговору који је склопио у име своје непомињано али нас упрегнувши за весла, на нашем броду. Управо тако премда, ако ћемо поштено говорити, једра практично и немамо, и његовом заслугом, а боље би и са више учинка веслали са најобичнијим моткама за парадајз, а не оваквим чачкалицама какве нам је управо он великодушно утрапио како их му је са запада ветар донео зарад нашег спаса. За једро бисмо се снашли, од гаћа и кошуља, нешто бисмо скрпили, не би ли се померили с ове мртве тачке, и без западних стручњака а поготово оних с нашим пореклом који су толико избушили корито нашег брода да је право чудо како нисмо до сада потонули у ове црне воде које не омеђава никакав хоризонт. За весла ништа не бисмо могли да учинимо без копна о коме последњи пут слушасмо пре десет година. У његовим обећањима, нашим лудим радовањима, наравно. Јер како човек неће прихватити обећање када му се нада свакодневно по више пута одузима на подмукао начин, ситним даром у једнодневном и мизерном оброку и флашици упаковане изворске воде.

Срђан Воларевић: Парабола о води (кратко упутство за власт, усред ужареног врења у земљи Србији)

Ипак му се једно мора признати: Кад год узме хистерично и распамећено па и кроз сузе да врти онај наш јад и беду од крме, не веће од супене кашике, одмах се задесимо у тешким појасима магле, а боме и однекуд искрслог дима, што у нама пробуди наду да ћемо с оне стране магле угледати спас. И тада прионемо на весла, не обазирући се на умор, глад и исцрпљеност, а посебно изостајање воде са планинских речица и потока.

Чак смо се тако једном у неком појасу магле задесили да нам је свима запушио уши и везао очи, да би само он могао да слуша шта му поручују гласови из будућих дана. А када смо испловили из те магле, онда нам је окрепио наду у спас свих нас, само да се стрпимо за још нешто мало више веслања, или боље рећи одрицања. И само што нас није засуо сведочењем о песми сирена из магле, о нашем отачеству, тамо негде у непрегледним пространствима без хоризонта.

Као да ми не знамо да он уз себе крије мешине са западним ветровима и отвара их кад год му кукавичлук засврдла под прсима.

И тако, обманама и лапрдањима потчињени несравњивој кукавици, немаштовитих и јалових крмарења, опседнутог самим собом, више веслајући да се не мичемо с места, на тамним водама у којима се крију разне звери, без небеске плавети над собом, полако увидесмо да нам на путу до нашег отаџбинског тла, наше миле и родне груде из које смо поникли и у овај свет као крштена и словесна бића ступили, као чеда нашег великог светитеља и учитеља и лекара и архијереја Светога Саве, за крст часни и слободу златну се непоколебљиво усправили, увидесмо да из једне магле пред нама су изронила два душегубна чудовишта.

Срђан Воларевић: Алегорија о џелату и човеку који се примиче смрти

Ако би их на стари начин именовали, једно би било Скила а друго Харибда. Док је између њих размак толики да се од једног до другог може каменом добацити. И проћи између њих равно је пропасти.

Од једног чује се страшна јека, као када загрме силна појачала звука која најављују тутњаву и пропаст, као безобална и дивља река питомих људи када из петних жила виче у један глас, под загонетним барјацима неразговетних ознака, што личе на инсигније подземног света, па га и таквог најављују, у име одрицања од насиља и погибије, а пред њима и међу њима су инсталиране коловође без свог лика – као слуге лагане смрти. Али тако нацицкани и нацифрани и уљуђени да нам од њих никако не може се ни наслутити врло болна и дуготрајна пропаст. Као добри ђаци аутентичног кнеза таме не служе се мешинама са ветровима Запада, већ углађеношћу која се прва укаже са пропашћу, да нам лакши и подношљивији буде суноврат и одрицање од живота.

Од оног другог чудовишта, са онолико глава колико их може намамити један или два залогаја доброг оброка и флашица изворске воде, шта друго да се очекује осим да мераклијски мерка кога би прождрало од оваквих несрећника као што смо ми за веслима. И да, да се и то каже, од себе тај пород магле и дима понекад се учини да лаје као младо псето које тражи господара. Ал’ шта да се ради када ни пси не желе да виде своју будућност без господара.

И сад није пред нама питање за коју пропаст ћемо се определити – јер све нам и у овом часу казује да морамо проћи између та два порода магле и дима, ако хоћемо да наставимо пут према нашој отаџбини коју нам је заветовано оставио наш први архијереј Свети Сава. Лишени смо оружја, на западним ветровима пропало нам је до праха, корозије и безвредних музејских експоната – да немамо се чиме супротставити овим чудовиштима. Али ако нас је довде довео наш лажни крмарош и још лажнији капетан, онда знамо шта нам ваља чинити, да бисмо се вратили на наш једини пут, пут на коме никакву улогу неће имати ни опсена ни обећање ни халуциногени мислиоци одгајани на ветровима запада. Како бисмо се нашли на широкој пучини, у истини коју нам је заветно оставио Свети Сава.

Свети Сава путује бродом за Јерусалим, хиландарска фреска

Читајте Теодосија, тамо све пише.

Categories: Аз и буки

Tags: Србија, Срђан Воларевић, светосавље