Декларативно изражавање привржености Косову не може да буде исто што и супротстављање политици одвајања Косова и Метохије од Србије и његовог припајања великој Албанији
Милош Ковић (Фото: А. Васиљевић)
Поглед на данашњу Србију добронамерног посматрача испуниће тугом и жаљењем. Њена култура и привреда увелико су колонизоване. Но, ништа тако јасно не указује на моралну посусталост као ћутање свих њених установа и великог дела грађана на одрицање њених управљачких елита од Косова и Метохије.
Србија је вековима стварала сопствену, самосвесну, митотворну културу. Данас, међутим, после деценија идентитетских лутања, сви позиви да се изнова дефинише њен званични културни образац, уобичајен у уређеним друштвима, одлазе у празно. Чак и најосновнија питања, какво је уређење положаја ћирилице и српског језика, испостављају се као нерешива. Упркос свим упозорењима и обећањима, у Србији и данас постоји „тржиште” небројених школских уџбеника на којем, у ствари, влада монопол немачких и хрватских издавача. Србија нема системски одговор на покушаје ревизије историје српског народа, нити на затирање и крађе српског културног наслеђа у суседним земљама. Сага око покушаја државе да забрани одржавање „параде поноса” у Београду септембра 2022. завршила се тако што је амерички амбасадор фактички преузео контролу над центром српске престонице, после чега је парада одржана.
МИЛОШ КОВИЋ: Завршна реч у кривичном процесу пред Првим основним судом у Београду
Док њена култура повремено ипак даје знаке живота, економија и финансије Србије у потпуности су препуштене страном капиталу. Упркос упозорењима стручњака, привреда Србије и данас се заснива на кредитима и „страним инвестицијама”, гашењу индустрије и пољопривреде, небризи за права запослених, распродаји стратешких предузећа и ресурса. Настојања да се, у временима која доносе све озбиљнија искушења, држава окрене ресуверенизацији привреде, по угледу на постојеће, успешне моделе, не наилазе на било какав одзив управљачких елита.
Порази и повлачења на свим фронтовима највидљивији су у јавној и политичкој сфери. У електронским медијима нема слободног, компетентног дијалога о кључним темама каква је, рецимо, наша косовска политика. Уместо тога, принуђени смо да гледамо беспоштедне медијске кампање и линчовања оних који се усуде да јавно критикују политику власти и њихових западних тутора. Наш јавни живот затрован је бескрајним, гладијаторским обрачунима (користим прилику да замолим да престану напади на мог млађег колегу који је на једној телевизији нехотице, можда и заменивши ме са неким, изнео низ измишљотина о мом школовању на Оксфорду – за разлику од оних који воде такве кампање, он очигледно није имао рђаву намеру).
Крај прошле године донео је низ пораза Србије на Косову и Метохији. Пошто су српске власти Бриселским споразумом (2013) пристале на укидање српских институција на северу Косова, приштинска параполиција (Росу) окупирала је четири до јуче слободне, северне српске општине. Покренут је нови талас лова на косовске Србе, сличан најцрњим, дахијским временима. Подизање српских барикада на северу Косова завршило се, опет на захтев Београда, на неславан начин, без испуњавања иједног од три постављена услова. У атмосфери општег разочарања, започела је продаја српске имовине и напуштање севера, баш онако како се одавно догађа на југу Косова и Метохије. Београд не чини ништа да тај процес заустави или умањи његове штетне последице.
Усменим прихватањем „Споразума о нормализацији односа Републике Србије и тзв. Републике Косово” (Брисел, 27. 2. 2023) којим „обе стране” једна другој, поред осталог, гарантују „добросуседске односе”, „независност”, „територијални интегритет”, при чему се истиче се „Србија неће противити праву Косова на чланство у било којој међународној организацији”, као и Анекса о имплементацији овог споразума (Охрид, 18. 3. 2023), председник републике Александар Вучић је, како тврди низ наших водећих правника, пристао на независност „Косова”, прекршио Устав Србије и Резолуцију 1244 СБ УН. Доказивања да ови документи нису потписани, бескрајне расправе о томе шта се заправо догодило у Бриселу и Охриду, тврдње да се нужним попуштањима „добија у времену”, представљају само наставак збуњивања и успављивања српске јавности, која трају већ целу деценију. Шта је уопште циљ добијања у времену, уколико се оно купује Косовом и Метохијом?
Покрет за одбрану КиМ: Плодови Вучићеве капитулације у Бриселу и Охриду
Они који „не верују никоме” и немају времена за расправе, требало би само да се окрену емпиријским чињеницама. Могу да, једноставно, оду на Косово и Метохију, како би се својим очима уверили у повлачење српских власти из јужне покрајине, у безнадежно стање у које су тамо доведени Срби, као и у њихово убрзано нестајање са ових простора. Или нека обрате пажњу на то да ли ће Београд, уз уобичајене изливе вербалног патриотизма, спровести „неприхваћени” Бриселски споразум из 2023. у дело, онако као што је учинио са Бриселским споразумом из 2013. године.
Стању опште поколебаности доприноси ћутање оних од којих то нико није очекивао. Декларативно изражавање привржености Косову не може да буде исто што и супротстављање политици одвајања Косова и Метохије од Србије и његовог припајања великој Албанији. Овде није реч о било каквом „бављењу политиком”, него о одупирању геноцидном уништењу српског народа на Косову и Метохији, о одбрани светиња и државе.
Потписивањем Светосавског прогласа за спас Косова и Метохије то је јасно и недвосмислено учинило преко две стотине академика, универзитетских професора, научних радника, свештеника, уметника, писаца, јавних личности. Готово двадесет хиљада грађана изашло је 17. марта на улице Београда, да би обележили годишњицу Мартовског погрома и да би се успротивили погубној политици српских власти. Све анкете показују да убедљива већина грађана Србије одбија сецесију Косова у било каквој форми. То су чињенице које ћутање медија не може да сакрије. Оне показују да све није изгубљено и да Србија још није побеђена.
Редовни професор историје на Филозофском факултету у Београду
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
СПЦ на челу са Патријархом могу да ћуте или да се не супростављају издаји све дотле докле год ми , из разлога лажног поштовања институције , не називамо ствари својим именом…Зашто је срамота или увреда, па чак и напад на институције, рећи некоме од кога народ много очекује , да народу треба много виче од празнословног „подржавања“ свете српске земље.
Ту постоје две ствари.
Једна, лоша али не и трагична. Србија је побеђена – али тај пораз није историјски. Догодине у призрену није само флоскула и утеха. То је нови косовски завет.
Друга, поражавајућа, само наизглед мање важна. То је био пораз не толико без отпора колико у тишини – за шта је одговоран самољубиви српски „очух“ Мило Ломпар, који је предводио, дефинисао и усмеравао отпор кога су самлеле вериге ломпаризма.
МИ ЗНАМО СУДБУ–
Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи –
Бог је слободу дао за човјека.
Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикô –
У својој смрти да нађе лијека.
Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!
Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!
P. S. Велика је нада Милош Ковић, чија је реч животворна. Сасвим је довољно што је Ковић написао у горњем тексту, да избистри мучнину Зорана Ћирјаковића, за коју је потрошио много бескорисних речи, не само о Ломпару
Време данашње подсећа на римско царство и губернаторе провинција које на нашим просторима представљају амбасадори САД. Ми смо окупирани и имамо намесништво које ради против наших интереса. Ћутање и неделовање СПЦ најгласније одзвањају Србијом. Милош Ковић је био нападнут од стране представника интереса непријатељских земаља на нашим факултетима и морао је да се бори за опстанак што је само по себи срамотно. При томе се кроз свој друштвени ангажман бори за наше свето Косово. Поздрав професору уз „до године у Призрену“.
@ Зоран Ћирјаковић: Фантазије у којима Вам се привиђа Мило Ломпар свуда, указују на то да се Ви бавите намерним пропагирањем лика о дела горе поменутог г-дина. То је чак и мени, повременом читаоцу “Стања Ствари”, упало у очи. Јер, не постоји “лош” маркетинг! Надам се да сте склопили добар уговор за Ломпарову маркетинг кампању. Ако то чините бесплатно, онда… ништа!
Господине Миладиновићу, лош вам је вид.
Поштовани господине Ћирјаковићу,
У праву сте када кажете да је пораз био без отпора, али нисте у праву када одговорног видите само у Ломпару. То је слично као када је елита оптуживала Милошевића да је био комуниста, као да је он сам стављао Југославију испред Србије. А чули смо од Михиза да и данас испод сваког српског шињела вири Југословен .
Што се тиче отпора.пре петнаестак година проф. др Слободан Антонић, без икакве сумње честити и ангажовани Србин, у интервјуу датом „Геополитици“ рекао је да су све његове дотадашње књиге биле на латиници, јер је мислио да је свеједно, а све будуће ће бити на ћирилици, јер види да није свеједно. Па је рекао још и нешто чега се нису сетили ни активисти из удружења за одбрану ћирилице од Срба – да морамо пружити отпор ћирилицом. У то време Ломпар уопште није спомињао ћирилицу, а данас је Антонић потпуно одустао од отпора ћирилицом. И још је на овом сајту имао текст после неслагања са оним историчарем Мишином, у коме је написао да Срби и иначе воле да се деле, па су се поделили и по писму, а он сматра да је свеједно „само ћирилица“ или „ћирилица као примарно писмо“. Он то сматра иако је очигледно да лажна примарност ћирилице живи већ 30 година, а ћирилица замире. Супротно Антонићу, нису се Срби поделили по писму из досаде, него их је поделио друг Тито,какоби ћирилица изгубила карактер српског националног симбола. Да није можда и за то крив Ломпар?.
Читали смо у коментарима на овом сајту да се Ломпар својом књигом определио за два писма, да је писао програм за ДВЕРИ у коме је изједначио по значају ћирилицу и старе занате ( прошлост ).А после тога су се ДВЕРИ додворавале Србима овим покликом:
USTANI SRBINE ZA ŽIVOT SRBIJE! Бошко Обрадовић је професор српског језика, а у његовој странци су и адвокати, па зар је морао да слепо иде за Ломпаром?.
Да ли је,можда, Ломпар крив и за то што САНУ израђује Речник српскохрватског књижевног и народног језика уместо Српског језика, или што лингвистичка елита још од 2006. пркоси Уставу Србије тако што је правописним именовала и хрватску латиницу српским писмом? Да ли је Ломпар крив што данас у београдској гимназији професор српског језика пише искључиво латиницом, а на примедбу ученика одговара да га боли дупе за ћирилицу, јер је важно само то да се ми разумемо..
Није сам Ломпар крив за изградњу свог култа, него је он производ укупног лошег стања „елите“.
Нисам приметио да сте Ви икада споменули ћирилицу, иако би она као носилац колективне српске националне свести требала бити лакмус тест у оцени ко је за српство, а ко је за антисрпство.
Сетите се да су победничке литије у Црној Гори биле ћириличке, па је проф. др Михаило Шћепановић одлично приметио да је тамо ћирилица проклијала макар кроз литије. Поменимо и то како је важна личност из колонијалне управе у БиХ убеђивала владику Јефрема да се Срби не требају плашити сарајевске унитаризације јер имају свој кинески зид – ћирилицу, а он је срушен до темеља, и то не само ћутањем и без отпора, него и кардинално лошим чињењем лингвиста и државне власти.
Догодине у ћириличком Призрену!
@ Зоран Ћирјаковић: „Ко се огледа у кривом огледалу, има покриће за сваку своју карактерну црту.“ – афоризам написао Илија Марковић.
Него, кад неко викне „Ломпар“, шта прво помислите?