Не смемо одустати. Нека се сви који могу охрабре да позову и окупе. Режим је све заврнуо и зачепио, али ово негде мора пући, мора се закотрљати и покренути, пише коментатор „Граничар“
Извор: Стање ствари
Нико не може бити изненађен овим што се дешава Србији. Већ веома дуго ствари несумњиво иду у овом правцу, све је већ потанко написано и објашњено, унапред. Гледали смо како нам демонтирају државу и привреду, службе безбедности и војску, једну по једну политичку странку, академију и цркву… Гледали смо како пред милионским аудиторијумом укидају уставноправни поредак, крше законе наше земље, како један човек (који се представља као председник Републике, а давно је морао бити процесиран) суспендује све институције и предузима ствари за које нема овлашћења… Гледали смо како амерички и британски амбасадор преиначују одлуке највиших државних органа Србије, гледали смо како уместо упокојеног патријарха ПОСТАВЉАЈУ новог, како на чело академије доводе космонаута, гледали смо како из режимских ормана испадају лешеви… Чему смо се надали? Дочекали смо последњи чин велеиздаје, непорециве и очекиване велеиздаје, а да српска државотворна и патриотска опција нема ни један велики електронски медиј, ни једне новине, ни једну организацију која уистину функционише на целој територији Србије, ни једну објединитељску платформу. Дочекали смо да отпор последњем чину велеиздаје предводе три-четири странчице које, иако можда честите, нису могле да пређу цензус док им га Вучић (због Шешеља) није спустио.
Бранислав Матић: Неће бити „Патријархове вечере“, налик на Кнежеву
Добро је о томе говорио професор Ломпар.
Треба ли сад да се чудимо што нема ко, нема чиме, нема како?
Па ипак, не смемо одустати. Нека се сви који могу охрабре да позову и окупе. Режим је све заврнуо и зачепио, али ово негде мора пући, мора се закотрљати и покренути.
А онда ћемо се питати за јуначко здравље.
Коментатор с надимком Граничар
Categories: Разномислије
Реална брига је само једна: да нисмо негде, на некој новој Јалти о којој још ништа не знамо, поново остављени иза непријатељских линија. Да није договорена траса нове Гвоздене завесе, да нису сфере утицаја (као нпр. 1878) већ одређене и да су могућа још само мања подешавања, у која ми не спадамо јер смо проклето предалеко и одвојени, одвојени!
Безочност и безобразлук којима се режим и Хронични последњих дана истичу у пропагирању стратешких партнерстава са САД и Француском (еј, Француском!) личе на лудачку бахатост, равну окретању прста већ забоденог у око. У наше око.
Да ли би то смели да им прети реална опасност, да осећају да ситуација може и да се преокрене? Не личи ми то понашање на обезбеђивање додатне подршке Запада, више на осионост стечену после НАТО уверавања „не идемо ми никуда одавде“ и „ви сте наши forever“. Онда локално може да се оствари и сан о новом Голом отоку, а национално освешћен овдашњи свет може да бира између „реалности на коју ће се морати навићи“ и селидбе у Минск или Краснодар.
Разложна брига. Све разраде у том правцу су мрачне и застрашујуће. Ако у „новом поретку“ останемо са англосаксонске стране завесе, односно јудеоамеричке, пише нам се горе него у комунизму. Да би наш отпор имао икаквог смисла и шансе, мора се десити сад. Ако се не деси сад, светло ће овде задуго бити угашено. Наркоза и хипноза ће бити наше редовно стање, претвориће нас у зомбије. Бићемо гори него Напуљ 1943, после искрцавања Американаца. Помози нам, Господе, да помогнемо себи.
Све лепо, тачно и прецизно али нама треба нешто конкретно. Како, с ким, на који начин? Постоји ли неки сврсисходан отпор у протеклих двадесетак година, који није био добровољно проливање личног интегритета, изузев можда протеста у јеку тзв. пандемије кад је отпор народа заиста довео до тога да до затварања ипак не дође. Све остале врсте отпора су нажалост довеле до овога о чему горе пишем, колико год нас протагонисти тих отпора убеђивали да није тако.
У колико смо трагичном стању, најбоље сведочи чињеница да они који потпуно исто мисле не могу да пронађу ни минимални заједнички садржалац којим би удружено повели борбу и покушали да промене нешто.
У Цркви нажалост већином седе они који су изгубили смисао жртвовања за праве вредности и велики део народа их не препознаје као своје пастире-довољно је видети колико само одвратних надимака је прилепљено патријарху а он, нажалост, својим делима даје замаха томе.
Све у свему, налазимо се у тешком положају, јер смо већ испробали све терапије а све смо болеснији.
Једини свелек, једини излаз из безизлаза јесте покајање, јесте Богочовек Христос, једино тај рецепт нисмо пробали а једино он нам је још остао. Што рече један велики духовник-кад би Срби читали Псалтир колико гледају телефон, нас би Бог спасио и помиловао за три дана.
@ AI – Опасност од новојалтског кавеза заиста постоји, у праву сте, али и у томе је од велике важности какав је наш став и каква је наша воља да тај став бранимо. Прекројили би они своје планове кад би схватили да смо крајње одлучни у одбијању, у решености да своју судбину држимо у својим рукама. Али, нажалост, сада виде све супротно – једну разбијену и хипнотисану гомилу, бесловесну масу којом се лако млати и управља.
Ања, ко је духовник који је изговорио ту реченицу о телефонима и Псалтиру?
Мирјана, и добар број Грка је 1948. хтео да се бори за комунизам (лудница!), али је Јосиф Висарионович поштовао договор и сва је Грчка припала Англоамериканцима. Није зависило од снаге њихове воље, не би гинули да ту вољу нису имали. И шпански републиканци су имали вољу. Ни ђенералу Михаиловићу није недостајало хтење да се супротстави црвенима, али је овај простор већ био додељен.
То што пишем звучи као чист дефетизам, наравно, али морам да изнесем могућност. Зашто? Зато да бисмо распоредили снаге, да бисмо нпр. знали да ли да водимо „опсадну“ или „јуришну битку“. Корак по корак, или о-рук? Какве су – такве су, али су те снаге наше, нема много исправног света, не ваља људе трошити на (у овом тренутку) неоствариво.
Да, присталица сам добитака по разумној цени, не игре на све или ништа. Ми смо бројем мали народ, већ много трошен и исувише окрњен, није се водило рачуна о томе чиме је шта плаћано. Победу, разуме се, нико ни у чему не гарантује, али не допада ми се расипање ресурса ако је пораз већ буквално гарантован неким договором на који не можемо утицати.
Ма шта је за њих да “одраде пар попова”, ако им то “завршава посао”. Прво поповима “организујеш вирус”, па онда крхка старачка плућа натакнеш на респиратор. После све иде на дугме, само одврнеш колико треба. До јутра је ствар готова. Онда први пошаљеш телеграм, даш цмиздраву и патетичну “синовљевску изјаву”, добро је (ако може) да и говориш на сахрани.
Србија неће бити проблем.
Није планирано да Србије буде.
Пресудно је, кад уместо “одрађених попова” буду довођени нови, да се не поткраде нека грешка. Зато “избор” новог патријарха мора бити измештен из Патријаршије и мора се одвијати под видео-надзором, на пример у крипти Храма, као у катакомби “нове стварности”.
Господо стари епископи Српске православне цркве, размислите о овоме!
Знате ли у чему сте саучесници?
Како радили – тако нам Бог помогао!