На Беле покладе већинска Србија проживљавала врхунац своје фрустрације и мука налик мукама очајника којем се психопате уносе у лице приморавајући га на захвалност у трпљењу понижења

Љиљана Богдановић (Извор: Печат)

Немоћ и утеха

Упозоривши да је заједнички циљ земаља Запада да раскомадају Русију на више делова и да их потом ставе под своју контролу, Владимир Путин је прошле недеље ТВ каналу „Русија 1“ рекао: „Да се Москва није супротстављала политици западних земаља, судбина народа Русије могла је да буде кардинално друкчија, нарочито судбина руског народа. Чак не знам да ли ће етнос какав је руски народ моћи да се сачува у свом данашњем виду. Запад би да уместо јединственог руског народа створи Московите, Уралце и остале.“

Читамо ове редове, и без обзира на разумљиве разлике, веома нас подсећају на диктате геополитичке воље која деценијама „складно“ уређује наш живот и збивања на овим просторима, посебно просторима српских земаља. Оно што важи за Русе и Русију једнако важи за Србе и Србију, као и за некадашњу СФРЈ. Заменимо ли у наведеним исказима имена народа и држава, сагледамо ли актуелну политичку ситуацију наше земље, у свом националном искуству препознајемо важење и ових Путинових речи: „Они имају један једини циљ – да до краја растуре бивши Совјетски Савез и нарочито његов главни део – Руску Федерацију. А онда ће нас, кад поделе Русију на мале делове и ставе их под своју контролу да би нас тлачили, можда и примити у такозвану породицу цивилизованих народа.“

Путин: Приморани смо да се вратимо питању нуклеарног наоружања због чланица НАТО

С навођењем ових чињеница, својеврсне алегорије о српском усуду, суочили смо се у минулу недељу, 26. фебруара, а у дану који ће по мери јавно исказане колективне тескобе и очаја бити упамћен као посебан, као дан када је пола Србије било пред нервним сломом подстакнутим страховањем у очекивању сутрашњег догађаја – састанка заказаног у Бриселу, који би – могуће, премда не и неминовно, био историјски догађај, тачније био могуће поражавајућа потврда да Србија није имала снаге и мудрости да спречи свој слом.

За тај сутрашњи дан, 27. фебруар, била је наиме заказана нова рунда преговора Београда и Приштине с темом састанка: „Француско-немачки предлог о нормализацији односа Београда и Приштине“. Све што се у минулом времену говорило о овом документу, за Србију према проценама правних експерата – погубном, утицало је да се у недељу у јавном простору размишљало до готово неподношљивог колективног прединфарктног стања, уз неретко исказивање бојазни од историјске и националне срамоте. И није у реченом духу било процењивано само у редовима оних који се одскоро наглашено именују као државотворна и патриотска опозиција, већ је и у многим срединама на које се не лепе сличне етикете било јасног изражавања тескобе, страховања и немоћи, речју свих менталних стања која Србију, растројену дуготрајним патњама, суочавају са још једним историјским губитком и геополитичким понижењем. Сервираним као поклон пријатеља намењен идеји да се из хаоса безбедно уплови у луку хармоничног суживота српске државе с њеним насилно и подмукло отетим делом.

Данас, када је познато како је састанак окончан, и да је председник Србије рекао (РТС) да неће бити признања Косова, и пријема те творевине у УН; верујемо да поменути дан националне стрепње, бола и немоћи свакако треба евоцирати и наново преживљавати. Поновно суочавање и промишљање упамћеног колективног психограма уочи бриселског састанка, чије окончање тек сада прате драматичне контроверзе и различита, опречна и нимало оптимистична тумачења, важно је за разумевање стања колективног духа и свести већинске Србије.

Александар Вучић: Једна тачка споразума подразумева да би Србија дозволила Приштини учлањење у УН

Метафора да је „Шолц–Макронов план млин за дробљење Србије“ готово да је тада била умерена у односу на многобројна катастрофична, но не и неаргументована предсказања слома и могуће трајног историјског суноврата којем би водило „глатко“ прихватање француско-немачког плана.

Промишљало се под снажним утиском тешких речи о европском документу: „Шолц–Макронов ’предлог’ је ултиматум Србији да призна илегалну, једнострану независност тзв. Косова, праћен листом претњи шта ће уследити уколико Србија то не прихвати. Речено је да је то, дакле тај ултиматум, уједно став целе ЕУ. Суштину, разуме се, не мења то што се ултиматум, пред српском јавношћу крсти као ’нови преговарачки оквир ЕУ, који подржавају САД’. Ултиматум је ултиматум, у штагод био упакован“ (Живадин Јовановић).

Подстакнути овим речима, досетисмо се и како у цитираном одговору руски председник рече: „да се Москва није супротставила…“. У дану о којем је овде реч забринута Србија није била сигурна хоће ли паралела бити важећа и у овом правцу. Хоће ли предстојећи догађај омогућити да се у сличном тону каже: „Да се Београд није супротставио…“? Шта би, дакле, било? Да ли би у неком не баш далеком времену, следимо ли Путиново откривање западне матрице намењене територијалном дробљењу и етно-инжењерингу словенских земаља и народа, од Срба настали Шумадинци, Ужичани, Сремци, Златиборци, Мачвани…? Може ли, на ужас Срба, Шолц–Макроново сочињеније бити важна карика у оваквом сценарију карикатуралног умножавања имена нашег народа?

Са колико страсти, и методично, деценијама спровођеног социјалног инжењеринга је створена овдашња анти-Србија? Она која данас не види проблем у могућем европском трасирању пута разбијања Србије. Она која у небивалом европско-америчком притиску не види оно што Срби разумеју или инстинктивно наслућују, а што је Јовановић назвао „скривалицама“. Додали бисмо – замкама и опсенама (у)чињеним из побуда својственим онима који отимају, пљачкају, варају… „Србији нису прихватљиве скривалице индиректног, прећутног признања каквих има, готово, у сваком члану Шолц–Макроновог ’Основног споразума Косова и Србије’, од наслова надаље“.

Јовановић: Ултиматум ЕУ Србији да призна самопроглашено Косово

Дан у којем је већинска Србија проживљавала врхунац своје фрустрације и мука налик мукама очајника којем се психопате уносе у лице приморавајући га чак на захвалност у трпљењу понижења, био је иначе дан који се у православљу обележава као Беле покладе – тренутак када се заборављају и праштају свађе и увреде. „Јер да би Бог опростио људима, морају и они међусобно да праштају.“

За многе Србе, уз праштање или непраштање, појавио се тада наговештај извесне утехе. На Беле покладе објављено је и ово: „Шеф ЦИА Вилијам Бернс рекао је у интервјуу за Си-Би-Ес њуз да је шеф руске Спољне обавештајне службе Сергеј Наришкин, приликом њихових преговора у Анкари у новембру 2022, био ’дрзак’.“ „Држао се дрско и наступао с висине, што је одражавало уверење руског председника Путина да може да учини да време ради за њега, да може да самеље Украјинце, да може да исцрпи наше европске савезнике и да ће на крају код њих доћи до политичког замора.“

И није само овај састанак „био депресиван“, како га је Бернс касније дефинисао, већ је за Запад још депресивнију вест потом објавио британски „Економист“. „Од снова представника западних земаља да приведу Владимира Путина ’међународној правди’ неће бити ништа, јер ограничена међународна правда не важи за шефове држава са нуклеарним оружјем. У стварности Путин има толико јак имунитет да нико из света неће моћи да га позове на одговорност!“

Извор: Економист

Свет се кардинално мења. Утеха је стварна. Извесно је: није измаштана чињеница да у најави неминовно наступајућих другачијих времена, закона и обичаја, постаје реална и нада да наредне Беле покладе за Србе неће, попут прошлонедељних, стварно бити – црне.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 3. 3. 2022)

Categories: Преносимо

Tags: Љиљана Богдановић, Беле покладе, Владимир Путин, КиМ, Русија, Србија, карусел