Нас су убијали да нас избришу с мапе постојања, ми смо убијали да прикријемо њихову кривицу. То је био смисао свих ратних репортажа. „671“ – да то схватимо
Александар Тутуш са својом књигом 671 (Фото: Фејсбук)
Рецепција романа 671 у Србији одређена је друштвеном климом коју креирају два табора: један чини лажни национални корпус, свјесно или несвјесно сабран око лажне националне политике која се води још од распада СФРЈ, а у овим нашим данима доживљава зенит под влашћу која има концесију над српском историјом, духовношћу, српским страдалништвом.
Други табор је тзв. Друга Србија, остаци и насљедници позиција и привилегија црвене буржоазије, који су у стварању Новог свјетског поретка видјели нову шансу, лажна љевица која насупрот првом табору себи приписује чување слободе говора, широке палете „људских права“ и „слобода“, демократских вриједности, у име напретка и новог поретка гушење свега „реакционарног“.
Средњи пут, који не припада ни једном од два табора не постоји, бар јавно – невидљив је.
Роман 671 је ничији, он је сироче. Има сестру, то је Молитва под морем и, једна другу бране од критика коју упуте неки из два поменута табора. Лажни националисти критикују 671 да је другосрбијанска, олако, без вагања – другосрбијанци пак, књизи замјерају да није антисрпска, да се не инсистира и не продубљује до врхунца задовољства у опису и сецирању српског зла.
И док се лажни националисти носе и војују са, сада преминулом, Латинком Перовић и њеним партијским одлукама с краја 60–их и почетка 70–их, превиђају или се праве да не види актуелну политику и Латинку Перовић нашег времена у лику Ане Брнабић, дјеловање које је штетније на културни и сваки други идентитет него што је било комунистичко. Пакао за изврсне се наставио. А, Југославија? Не мислим начелно да је то био користан пројекат за Србе, али гледајући из данашње перспективе, шта се с нама десило у ових 33 године, колико Југославија не постоји. Како смо поступали са својом историчношћу, државотворношћу, правом на крвљу заливене територије? Како се изборила национална интелигенција, народ, политичари, сви ми заједно? Ово је само питање, подстрек да размислимо и да покушамо одговорити да ли је баш Југославија била оно најгоре што нам се десило? Зашто онда литерарне слике, из 671 односно естетски садржај чије ишчитавање дочарава атмосферу некадашње државе смета? Ипак, само Југославија је била држава у којој су живјели сви Срби. А данас?
Тешко се може таквог сагледавања прихватити лажни национални корпус јер је он забављен рововском битком са другосрбијанцима. Та умјетна подјела је рам из којег се не може искочити. Напротив, све се гура у тај калуп. Ако нешто има национални предзнак мора се прилагодити оркестру чији су корифеји контролисани национални интелектуалци, историчари, професори који до „танких цреваца“ пиле о другосрбијанској опасности, „монтенегринској“ издаји. Пробудити се одбијају, преузети одговорност неће, та салонска побуна је веома узбудљива. То није отпадништво. И даље су видљиви и за њихов его довољно. И даље су на својим радним мјестима.
Пишући 671 био сам свјестан и кривог разумјевања и сопственог неприпадања ни лажном националном корпусу, ни другосрбијанском. Да, писао сам роман за награду и кад год неко прочита моју књигу то је за мене награда. Који писац не прижељкује награду? Као симбол великог броја људи који ће се сусрести са написаном књигом. Вјероватно сваки. Али, чињеница да сам роман 671 писао у Гајсенхаусену, њемачком сеоцету у Баварској, затим у Марлу, на сјеверу, у шуми Хартвалд, преко дана кувајући у ресторану ноћу пишући говори да сам ја већ крваво платио за своју слободу изражавања својим радом, те да ми награда која би ме требала сврстати у неки табор не треба. Ја сам свој ручак зарадио. А видљивост такође плаћам, опасном и безскрупулозном истином. Стањем ствари. Кувам и даље.
Умјетност је статус. Писање је излаз. Умјетност је као пост. А у току припреме за пост праштамо и тражимо опрост. Зато на почетку 671 и Молитва под морем. Немам право да опраштам за жртве усташког геноцида којима се бави Молитва под морем, али могу тражити опроштај за жртве из воза 671. Могу замислити да сам се нашао на мјесту тих несрећника. Радника, студената, сељака. Они нису морали најприје погинути на фронту, па да би се нашли на листи сребреничких жртава, којима машу невладине организације, промовишући један „сумњиви злочин“. 671 је чист и непотребан злочин. Као и онај из Северина.
Ако треба да је 671 шифра моје срамоте, нека буде. Може ли обичан, мали човјек написати роман о страдању другог малог човјека? Је ли то срамотно? Рођен у Книну 1974. У Србију дошао на трактору 1995. Из свог ратног искуства сам научио да пате и други. А тај други, он је исто Ја.
671 је срамота српске државе те 1993, јер постоје назнаке да је злочин потпомогнут од стране припадника државних органа. Ни у 671 се нисам бавио истраживањем, стога тај роман није новинарски. И даље не вјерујем да је мој српски народ, злочиначки народ. Ту лежи важан дио разлога за писање 671. У предјелима непознатог и недокучљивог, сматрам да је тај злочин дио једног опсежнијег сценарија сатанизације Срба, стога мислим да је за скидање те љаге управо добар начин да без непотребног другосрбијанског покровитељства размишљамо и пишемо о таквим случајевима. Не тај начин чинимо непотребним у све уплетени фактор „људских вриједности“ из Вашингтона или неког другог центра.
Да ли сам лицемјер? Пишем о националним и црквеним темама, а на другој страни аутор сам романа о муслиманским жртвама. А зар није право лицемјерство кад на примјер својатамо дивног Мешу Селимовића, а ћутимо о убијеним Бошњацима из 671? Хоћемо ли бити као Хрвати који побију милион Срба, онда ставе Србина на кованице еура, у чијем селу нема струје а Србин освјетлио свијет? То је лажна национална политика, ставови који одбијају од националних вриједности. Једна од њих је чојство. Зато, најприје, будимо људи.
Хвала аутору приказа 671 на Стању ствари. Дао ми је награду јер је прочитао књигу. Није устао на пола, како каже, кад је у биоскопу гледао српску глумицу која глуми силовану муслиманку. То је нека друга прича. Он је дао своје читање књиге. Али и неколико комплимената који су ми веома важни. Да ли је други дио књиге лошији. Можда јесте. Можда је критичар једноставно потпао под аутосугестију да је роман другосрбијански. То је врло пријемчив калуп. Пуно су тога присвојили, брендирали.
Никола Н. Живковић: О књизи А. Тутуша „671“ – као да је писао „деда Сорос“
Нас су убијали да нас избришу с мапе постојања, ми смо убијали да прикријемо њихову кривицу. То је био смисао свих ратних репортажа. 671 – да то схватимо.
Categories: Разномислије
Има једна особа на једној телевизији која себе сматра изузетном, а велика већина је сматра досадном и наметљивом. И колико се она више труди да се самопромовише и докаже да је најпаметнија, толико људима постаје одбојнија. Наравно, увек ће се наћи неко коме је и то занимљиво, вредно пажње и подршке. А суштински, то је тужна и испразна прича.
Слабо је ово објашњење које треба да звучи као оправдање/рационализација што се аутор придружио антисрбским мрзитељима.
А.Т. је написао књигу по мери индустрије антисрпске пропагандне, по садржају и опредељењу сродну филмовима где српски глумци изображавју Босанске Србе који силују и кољу.
Такви “филмови” припадају арсеналу вођења специјално инфо-рата, као на пример, тзв “Српски филм” који је сметлиште најодвратнијих сцена, перверзне порнографије и екстремне психопатологије. Циљ је ефикасно постигнут — свака интернет претрага израза “Serbian film” на било ком језику ће у први план ставити гадост над гадостима које би се “марва застидела”…
Не можемо оптужити А.Т.-а за исту работу, али је јасно да се својим писанијем придружио “већу безбожничком” и да у “друштву неваљалијех људи сједи”.
Ево малог огледала да се провери позиција — подужи је списак хрватских и муслиманских злочина против српског народа у БиХ и Крајини 1991-1995. Двадесет пет хиљада Срба је изгинуло у БиХ, од тога многи цивили, мучени, жене силоване, старци и немоћни, поклани и побијени. Нити једног од тих страдалника ниједан муслимански или хрватски “писац” није узео у одбрану нити “уметничку” сузу пустио.
Исто тако ни А.Т.
Али зато А.Т. тврди да “671 је срамота српске државе…, јер постоје назнаке да је злочин потпомогнут од стране припадника државних органа.”
При том А.Т. још каже да “у 671 се нисам бавио истраживањем, стога тај роман није новинарски.”
Значи, постоје неке “назнаке”, при чему се А.Т. није потрудио да (их) “истражи”, али је пресудио да је инцидент, ни мање ни више него — “срамота српске државе”!
Гледано шире, српско (изнуђено) посипање пепелом по глави због наводних српских злочина је попримило бизарне размере и прешло у перверзију. Мада, у случају писанија А.Т. пре ће бити да је оно тек пљување у око “српској држави”.
Како год, овом књигом А.Т. се уписао у списак крипто-другосрбијанаца, којих се наводно одриче.
Нијесам читао књигу, мада хоћу брзо. Али дијете које је на трактору побјегло из Книна, и чији је отац часни српски свештеник, није другосрбијанац. Није ни лажни националиста. Понајмање” србски” . Не пришивајте му ваше јаде.
Видимо да, по господину Тутушу, постоје лажни нацоналисти илити родољуби и постоје другосрбијанци. Истински родољуби, по њему не постоје. Или су, каже, невидљиви. Претпоствављам да би међу тим “невидљивима” био и он. Можда је он у ствари један једини прави родољуб. Ови други су контролисани интелектуалци који гуслају против другосрбијанаца и не преузимају одговорност. Можете мислити колика је то мука духу када знате да сте можда једини истински родољуб, па уз то и невидљив.
Мало касним са читањем Стања али је увек занимљиво видети како Александар Тутуш разобличи лажни патротизам и лажно хришћанство у служби истог. И наравно коментари на претходна два текста Александра Тутуша као и на комични текст о његовом роману (иначе лично познајем Живковића и домете и могућности његовог промишљања и разумевања тема у које се смело и врло храбро упушта.) Увек исти коментатори, невитештво и само јуродивост себе ради иза имена племенитог витеза, са додатком теолога у покушају у задњих пар текстова.
Још један изузетан текст и одговор, али далек дометима разумевања реципијента. А ту су и дежурни коментатори без икакве аргументације, у одбрани неодбрањивог канцера који аутор увек успешно сецира. Само мржња, завист и слепило духа.
Нас су убијали да нас избришу с мапе постојања, ми смо убијали да прикријемо њихову кривицу.Суштина.Тутуш луцидно, додуше дискретно, проговара о деструктивној и подлачкој активности острвљених настављача Брозовог лика и дела. Ко је крив Београду? “Београде да ли смијеш, чича Дражу да откријеш…”????
“И преко људске глупости, изванредан, величанствени амалгам оне специфичне одвратне некултуре и грубости којом су прожети бројни, и те како бројни замосковрецки малограђани…сељаци отровани великим градовима.” М. А. Булгаков/Случај Комаров/.
Није дакле Тутуш никакав другосрбијанац, већ напротив разоткривач, оног управо Латинкиног, хипертрофираног Београда, који се гуши у сузама због сопствене безначајности. Српска хегемонија је сувише озбиљна прича…
Управо видех на нету,
https://www.priboj033.com/roman-o-zlocinu-u-strpcima/
да је роман објављен пре две године. Такође је аутор пре тога имао дело које није било дискутабилно са становишта србске кривице. Мало ми је чудно да се сад избацује у први план?!
О оваквим се стварима разговара у време мира, а нама је сад бити или не бити.
“Има једна особа на једној телевизији…”
По броју смајлија испод овог коментара рекло би се да је многима јасно на кога се ово односи. Знам доста њих којима би овај опис одговарао, али сви су изван овог контекста..
Тако да остадох збуњен.
Даље, претражио сам архиву “Стања ствари”. Изгледа да ни Тутуш ни Живковић нису написали нешто на чему би им ја лично замерио. Овај роман нисам читао, али по овоме што сам прочитао до сада, лако би се могло десити да ни роману не бих нашао замерку. Ко зна, видећу кад га будем прочитао. А принцип би требало да буде тај да ако је нешто истина, онда није важно шта ко о томе мисли или коме то одговара или не одговара.
Ако је нешто истина, онда није битно ни ко је то написао, ни одакле је ни чији је. Наш, њихов – свеједно. Крипто или не, друго или прво, треће, четврто, србин или србијанац… шта год. Исто важи и за лаж. Дакле – да ли се то о чему пише Тутуш заиста догодило? Да ли је опис (документарни или уметнички, свеједно) лажан или истинит? Крај приче.
А кад смо код тога, постоје (или ми се то само привиђа) и они које ја зовем “ужи Срби” или “ускосрбијанци”. Они који попреко гледају сваког пречанина, било да је с оне стране Дрине или Саве и Дунава, сваког црногорца и сваког ко је пребегао или се доселио са Косова или Метохије… а посебно ако је тај неко такође Србин.
Пишем ове коментаре на СС, а све као да ходам по минском пољу. Ако овај коментар нарушава локалну еколошку равнотежу, немојте га ни објавити. И сам сам се двоумио да ли да га напишем.
Ако се нѣки рат ужижи на причу о једном једином злочину – с које год стране он долазио – неизбѣжно се запада у једностраност. Нарочито кад се из тако добијене слике изводе нѣки уопштени, далекосежни закључци.
Нѣ знам да ли је Тутуш са својом приповѣшћу пао у ту замку – књигу још нѣсам читао. За такву могућност говоре нѣка Тутушева нѣдовољно промишљена расуђивања, нѣдостојна човѣка с образовањем философа.
Најпрѣ, Тутуш изгледа брка појам Отаџбине и појам Државе. Муслимани и остали су масовно кренули у издају Отаџбине, јер им се нѣје свиђала Држава у којој живљаху с осталима; кренули су – и то уз свесрдну помоћ туђинских чинилаца – у стварање нѣке САМО СВОЈЕ Државе и Отаџбине, које искључиваху право на равноправан живот онѣма који нѣ припадају њиховом племену. И кренули су ОРУЖЈЕМ. ПРВИ.
Гремлин, као Тутуш, ову и овакву Државу Србију прѣзире. Нѣ због лошег односа према другим народима, већ због лошег односа према народу уопште, посебно оном који ју је и створио. Два „табора“, због којих Тутуш од дрвећа нѣ види шуму, који су присвојили Државу и поробили моју Отаџбину, чине махом људи што се отимају о Царство земаљско. Нѣважно је да ли се у тој борби позиваш на Небеску Србију или Европу. Велика је наука борбом с тѣм групама, међусобно суревњивих и подѣљених у мноштво супротстављених котерија, нѣ наудити својој Отаџбини.
Даље, прозире се Тутушева склоност ка неумѣсном изједначавању, нѣкој врсти уравниловке у кривици – стара болест Срба жељних „помирења“ с једнокрвном браћом, па макар и на неодрживим, ЛАЖНИМ основама. Прва ствар је по себѣ племенита, док је ово друго чиста катастрофа – залог нѣке будуће нѣсрѣће. Прво, у доба о коме Тутуш пише у својој књизи нѣје било никаквих националних „Бошњака“. Постојали су Муслимани. Тај њихов самоназив нѣ могу прихватити из простог разлога што повлачи са собом много питања у вези с ИМОВИНОМ (и духовном и материјалном). Бошњака има и Хрвата и Срба, а ови „ексклузивни“ Бошњаци право на то име им очигледно поричу, уграђујући у тај појам садржај који он никада нѣје имао. Муслимани у Рашкој области до 1968. године нѣсу знали за латиницу. Она се тамо први пут појавила те године на саобраћајним знацима, мош мислит – „због страних туриста“. Ометала људе ћирилица да дођу до Сопоћана и Ђурђевих ступова!
Друго, заиста је право лицемѣрство рѣћи да ми Срби „својатамо дивног Мешу Селимовића“, па то још повезивати с хрватским својатањем Тесле. Зато што је то гола ЛАЖ. Селимовић је сам, и то написмено, одредио своју припадност – свакако зато што је, као мудар човѣк, јасно видѣо чиме се развој догађаја у ондашњој Југославији може завршити. Камо срѣће да су Муслимани слѣдили такве своје умне људе. Они их, међутѣм, још увѣк већином одбацују. А својатање би било, кад бисмо ми, рѣцимо, устврдили да је покојни Мирко Ковач, који се уписао у Хрвате, био Србин – иако то рођењем ЈЕСТЕ био. То је већ упоредиво са Теслиним случајем. Нѣће човѣк да буде Србин, и то ти је. Још нѣ чух да му је иједан Србин то право оспорио. Спорно је друго – Ковачева тврдња да његово дѣло припада хрватској књижевности. Српски језик је старији од свѣх југословѣнских народића, и зато његово дѣло, како год га оцѣњивали, припада КЊИЖЕВНОСТИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА – исто као и све што Крлежа, рѣцимо, нѣје написао на кајкавици (а да ли то припада хрватској или словеначкој књижевности, нѣка Хрвати и Словенци рѣше међу собом. То се српских интереса нѣ дотиче).
Чини ми се да Тутуш нѣје довољно пратио домаћу књижевност, чим је увѣрен да нѣма поштених књига И о српским злочинима, па је он, ето, прегао да ту грѣшку исправи. Иначе би и нас и себе поштедѣо нѣких од размишљања на која указах. Има их, и те како, поштених и неострашћених. Волѣо бих да таквих има и на другим странама – било би више наде на могућност прочишћења у тѣм народима. Завршићу подсѣћањем на само једну од таквих књига и уједно на једног изврсног српског књижевника и драгог пријатеља, који је иза себе оставио читаву библиотеку – што ауторских, што прѣведених дѣла – и више нѣје међу нама. Дуго је скрајњиван, али је ћутљивим и упорним радом дочекао да га у послѣдњим годинама живота оките свѣм битнијим наградама.
На мом столу је једна његова, такође прѣћутана књига: Владимир Јагличић, ПОСЛЕ РАТА, Мала библиотека СКЗ, 1996. године. Тираж – 1000 примѣрака, који каснѣје нѣје обнављан – свакако због огромног интересовања саврѣмених Срба за најбоље међу собом, те се данас, можда, може наћи једино у добро опскрбљеним старинарницама. У питању је збирка пѣсама, подѣљена у три одѣљка, под једноставним насловима: ПРЕ РАТА, РАТ и ПОСЛЕ РАТА. Срѣдишње мѣсто заузима изузетна поема под насловом ВУКОВАР. Овдѣ прѣкуцавам само два пѣвања, за која би аутора, без увида у цѣлу поему, такође могли оптужити за све и свашта – из оба „табора“:
VIII
С усташама класмо се до зоре,
звезде су нас посматрале немо.
Ко цар света, злаћане одоре,
сјаше месец, одајући премор
од толике крви, зла толиког.
Да л памтиће ова земља иког
са улица пустог Вуковара?
Клали су нас камама и бритвом,
тупим ножма из канија чврстих,
заразили пожудом и битком,
да нам пушке чвршће грле прсти,
да жеднимо без крви и пљачке,
без изгона и слатких јаука,
да учимо какве све јуначке
бајке смишља, лажући, наука.
Нас петнаест гинуло је дневно,
а њих – Боже, не зна се ни броја!
Таманисмо једни друге гневно,
прсте мртвих денући за појас.
Заробљене без милости класмо,
пребивши им удове испрва,
за будуће распадање сласно,
блискост земље и насладу црва.
А ко њима падне жив у руке,
нек се моли за смрт што скорију:
кад ти очи ваде, то су муке
што не нађу пут у историју!
Слагали су децу на камаре,
главе лево, а удови десно,
сатарама секли на тропаре,
и ждерали с пања месо пресно!
IX
Срећом, беше ракије и вина,
подивљале, за исхрану, стоке.
Власт нас плаћа добро – прљав динар
за поноћне пијанке жестоке.
Једној баби убих псето црно,
једног старца пет часова тлачих
пре него му мозак просух зрном,
да се зна: и ми смо освајачи!
Они су нам силовали жене,
па им и ми не остасмо дужни:
мрак скри младу Шокицу и мене,
ужаснуту, док је стисках тужним
стиском, с ножем на недрима голим.
Шаптала је, раширених ногу,
ал терана, лажно: „Ја те волим!“,
па је заклах што вештије могу.
Неко нам је дао сву слободу,
то јест, уза: једно од то двоје.
Да л фукаре има у мом роду
више него у њиховом? То је
данас само прича за будале.
Горели су градови и села,
куће, шуме, качаре и штале,
и цврчала непечена тела.
Ал то стварност, ваљда, била није,
већ сан ружан, авет ускрснула!
Нисам то ја – нешто ужасније
водило је похлепна ми чула.
Није моја рука, него друга
за каније машала се лако:
господара бесмо црне слуге
којима је безакоње закон!
Потписујем сваку реченицу коментара које су написали Don Quixote и Родољуб Лазић, о овој теми. Мислим исто.
А кад смо код тога, постоје (или ми се то само привиђа) и они које ја зовем „ужи Срби“ или „ускосрбијанци“. Они који попреко гледају сваког пречанина, било да је с оне стране Дрине или Саве и Дунава, сваког црногорца и сваког ко је пребегао или се доселио са Косова или Метохије… а посебно ако је тај неко такође Србин.“
Не, не привиђа вам се. Постоје и такви Срби. Нажалост. Мада, ако ћемо право, и међу „пречанима“ постоје такви којима су Срби из Србије криви за све што их је снашло у животу и сматрају да имају право да буду и безобразни и безобзирни према свим Србима.
Али не знам зашто сте ту „Срби-против-Срба“ причу уопште начињали, није ли довољно што нас други оцрњују? Која је поента? Да ли је поента да су негативни коментари на Тутушеве текстове израз нетрпељивости према њему као „пречанину“? Верујем да није то у питању. Што се мене тиче, оно што видим у његовим текстовима је непотребно и неаргументовано уопштено критиковање свих оних и свега оног што би могло бити исправно, али, не лези враже, није у складу са његовим супериорним увидима. И због тога се мора дезавуисати и дифамирати.Као и ово најновије, да су сви националисти лажни, да истинских нема. Осим, претпостављамо, њега и малобројних „невидљивих“. А притом ништа конкретно и делатно нема да понуди. Како да вам кажем? Јалово а претенциозно паметовање, и притом често несагласно са чињеницама, јесте оно што ја видим у његовим текстовима. А то ми је и неприхватљиво и незанимљиво.
Каже Тутуш:
„Рецепција романа 671 у Србији одређена је друштвеном климом коју креирају два табора: један чини лажни национални корпус, … Други табор је тзв. Друга Србија, остаци и насљедници позиција и привилегија црвене буржоазије, … Средњи пут, који не припада ни једном од два табора не постоји, бар јавно – невидљив је.“
Папир све трпи, али тврдњу да у Србији не постоји „табор“ који није ни лажно национални ни другосрбијански не би требао да трпи чак ни папир. Да набројим само неколицину аутора међу многима које СтСт редовно објављује: Милош Ковић, Слободан Антонић, Александар Павић, Владимир Коларић, и многи други. Ови аутори и њихови ставови могу да буду невидљиви само некоме ко не жели да их види, а у ту групу је Тутуш сам себе очигледно сврстао.
„И док се лажни националисти носе и војују са, сада преминулом, Латинком Перовић … превиђају или се праве да не види актуелну политику и Латинку Перовић нашег времена у лику Ане Брнабић, дјеловање које је штетније на културни и сваки други идентитет него што је било комунистичко.“
Стварни национални корпус, за који Тутуш тврди да не постоји, наравно види, и о томе пише и говори, штеточинско деловање Ане Брнабић и онога ко ју је поставио на тај положај. Врхунац надобудности је тврдити да не постоји нешто чега аутор није или не жели да буде свестан.
„Ипак, само Југославија је била држава у којој су живјели сви Срби.“
Ако занемаримо Србе у Мађарској, у Румунији, у Бугарској, у Грчкој, у Албанији, у Турској, у расејању…
„Тешко се може таквог сагледавања прихватити лажни национални корпус јер је он забављен рововском битком са другосрбијанцима. Та умјетна подјела је рам из којег се не може искочити.“
Та умјетна подела је нешто што је аутор склопио у својој глави, али је бесмислено сопствена ограничења пројектовати на друге.
„А зар није право лицемјерство кад на примјер својатамо дивног Мешу Селимовића, а ћутимо о убијеним Бошњацима из 671?“
Не ћутимо. Да је у Србији на власти истинска патриотска струја, са овим злочином, као и са другим сличим злочинима, би се експресно обрачунали судским поступцима јер нам не треба љага коју нам намећу једине две опције које Тутуш види (лажно национална и другосрбијанска).
„Нас су убијали да нас избришу с мапе постојања, ми смо убијали да прикријемо њихову кривицу.“
Не разумем шта значи да смо ми убијали да прикријемо њихову кривицу, али звучи дубокомисаоно; што наравно не значи да јесте дубокомисаоно, само је тако камуфлирано.
На крају, аутор би можда требао да пише о стварима у које се боље разуме, рецимо о кувању. Или репортаже о путовању мотоциклом док сунце греје а ветар хлади брадицу и тетоважицу. Немој брате Србима солити памет о томе шта они мисле и хоће, залудан је то посао а слабо ти иде.
@Јеж Србин
Јеж Србин, коментатор који се појављује само испод Тутушевих текстова, увек афирмативно, и који је некада писао ијекавицом а сада пише екавицом. Занимљиво.
@Ранко
“Али дијете које је на трактору побјегло из Книна, и чији је отац часни српски свештеник, није другосрбијанац.”
Неко ко је у Србију дошао са 21 годином живота (1995 – 1974) није дете него одрастао човек. А да деца часних српских свештеника нису никада одлазила на странпутице, како би комунизам окупирао Србију? Нису Марсовци дошли с петокракама 1944.
Komentari na jednom tekstu o pokojnom vladici Atanasiju pre neki dan dočaravaju stanje svesti ili stanje stvari.
Komentator Rodoljub kaže doslovno; Tutuša treba popljuvati, poreći. Taj Rodoljub kaže za sebe da je bogoslov.Onda kaže raspni ga…Pljuni brata svoga(posle službe)…Nije mu zanimljivo mada se uvek vraća
Interesantno da mnoštvo komentara prati sve što A.Tutuš objavi. Neki su mu tekstovi bolji neki lošiji…Ali pogađa gde boli. što je najgore nije se pokazalo da greši, oko crkve, oko političkih tema. Ekipa koja se sabrala da ga pljuje i sad ne posustaje.
Ovaj Mark očito ima neki lični problem sa A. Tutušom. Te motor, bradica, tetovažica..
I uvek ista ekipa kad su Tutuševi tekstovi na sajtu. Bogoslov, vitez, Mark…
Nisam stručnjak za medijie, ali ovo pljuvanje je klasično botovsko. Za platu,sendvič, nema veze, za sujetu…Kupljeno je…Tutuš piše, oni pljuju, očito u vis…
Ако човјек говори истину, а говори, није на странпутици. Је ли гријех рећи да су неки људи из нашег народа починили нешто, што српски војник никада прије учинио није?
Није очито довољно имати конекцију. Треба се имати шта и рећи. То је оно кад Вучић држи микрофон, опозиција се залеће, а он не одустаје, виче нешто..а речи..кога више брига за речи..камо среће да је био упола тако грлат на оним сточићима где га посаде да седи и да ћути…
Него шта би са оним ”величанственим” литијама против параде..али у погрешно време..?
Да питамо браћу између планина и мора како им је то успело?
@Vlado
Нисте добро схватили, пребрзо сте читали. Нисам рекао да Тутуша треба попљувати и порећи. Рекао сам да он дезавуише и дифамира све и свја што није у сагласности са његовим „супериорним увидима“. Можда није најјасније на прво читање, али то сам рекао. И он то управо и ради. Шта је, ако не дезавуисање и дифамација свих и свакога, када каже да међу Србима нема истинских патрота, него су сви контролисани и гуслају безвезе о другосрбијанској опасности? Он је једини, и то невидљиви, патриота. Ма није ваљда!? И зато сам рекао, и остајем при свом мишљењу, да је његово писање јалово а претенциозно. Али, штаа да се ради? Чињеница је да свако, али буквално свако, ко се појави у јавности, може да сабере групу фанова/навијача, без обзира на то шта и како ради/прича. Довољно је, најчешће, да је довољно самопоуздан и необичан, па ће се за њега већ „залепити“ одређени број пратилаца. Па тако видимо да и господин Тутуш има своје приврженике. Нек је жив и здрав…
Родољуб нигде за себе није рекао да је богослов. Нити је рекао да Тутуша треба распети. Превише сте узбуђени, и у том узбуђењу вам се привиђају ствари. Смирите се и саберите, није ништа толико страшно како вам се чини.
То што је Тутуш избеглица из Книна и син српског свештеника не значи да не припада оном корпусу којег колоквијално зовемо антисрпски.и Димитрије туцовић је био србин и син поа па написа књигу којом се хране ево већ више од века сви мрзитељи Срба.Има их доста и на томе се може ако не паре а оно мало славе зарадити.Не муче га злочини над Србима већ српски злочини.Пази правдољупца.Другосрбијанац на куб * ***** ****. ****** ****** ****** **** ****** ****Иначе што се тиче конкртног случаја отмице муслимана из воза београд Бар код места Штрпце и ја имам неких сазнања.Врло могуће да су службе имале удела јер су муслимани у Рашкој почели да дижу главу и дају логистику Алијиним борцима. **** *** *** ****
@Vlado
“Ovaj Mark očito ima neki lični problem sa A. Tutušom. Te motor, bradica, tetovažica.”
Проблем није са Тутушом, него са његовим неразумевањем онога о чему пише, што сам већ јасно рекао. Не знам колико је дуго Тутуш живео у Србији након напуштања Книна а пре одласка даље у свет, али он очигледно Карађорђеву Србију не познаје кад о тој Србији пише такве глупости које сам таксативно набројао (а нашло би се још). Или, што би било још горе, Тутуш Карађорђеву Србију познаје довољно, али ипак пише то што пише. Које је од ова два, то би Тутуш требао да каже, ако би хтео да буде искрен.
Што се мотора, брадице и тетоважице тиче, нисам ја изабрао фотографије којима је илустрован текст; изабрао их је ваљда Тутуш сам. Е сад, зашто наводни патриота има потребу да наводно патриотске текстове илуструје фотографијама које би требало да покажу колико је кул (“навалите рибе, видите колико сам кул”), то такође није на мени да објашњавам.
“Nisam stručnjak za medijie,” … види се.
“…ali ovo pljuvanje je klasično botovsko.” Када неко аргументовано побије ставове другог, то је управо супротно пљувању. То се зове цивилизовано неслагање, али то Ви очигледно не схватате.
@ Rodoljub
”Што се мене тиче, оно што видим у његовим текстовима је непотребно и неаргументовано уопштено критиковање свих оних и свега оног што би могло бити исправно, али, не лези враже, није у складу са његовим супериорним увидима. И због тога се мора дезавуисати и дифамирати.”
Ovako pišete, a tvrdite da niste rekli da Tutuša treba popljuvati i poreći. Laž se nije ni ohladila, a već mene učite kako da čitam. Tako i Tutuša poredite sa nekim na televiziji…onda govorite nije ništa strašno..Rodoljube to što javno pozivate da nekoga treba popljuvati jeste strašno.
Da imate neke osnovne manire trebali bi se izviniti za javni poziv na pljuvanje.
O brzini čitanja i razumevanja neću više. Ostavljam vama da još malo prostudirate Zizjulasa, sad kad se upokojio da date finalno čitanje i dokažete kapacitet razumevanja…
@Mark
Kakva Karađorđeva Srbija? Botova, pljuvača, starleta…zadruge farme…gde ste vi otišli..
u kakav bi vi ustanak tako frustrirani? Primetio sam ovih dana je počelo neko prebrojavanje ovog nazovi nacionalnog tabora, sve se nešto imenuju..sve u stilu sutra kad se digne kuka i motika ( ako ikad ) ”nisam ja” i ti fazoni..A opet imate čitave konstrukcije o ovom čoveku koji vas očito puno nervira,,,čini mi se da je neki apel sve što mogu Karađorđevi naslednici..i ovako pljuckati po internetu..nešto bih izdvojio iz vaših komentara ali sve je tako labavo..
@Vlado
Са неким ко каже “Kakva Karađorđeva Srbija?” нема се шта расправљати, поготову на латиници. Придружите се Тутушу у његовом незнању и пазите да Вас врата не ударе при изласку.
Питам се ко би то могао бити нови Карађорђе? Можда Вучић да устане против издајничке власти, као ономад када је она владина агенција ступила у штрајк, јер је под притиском.Можда би то био прави излаз за Вучића из ове кризе? Мора да пусти брке
До тад, обрни окрени, аутор текста, свиђало се то осталима или не, у тврдњи да царује неприродна подела на тобожње националисте и другосрбијанце, потпуно је у праву. Јер сви су изгледа на истом казану.
<a href="void(0)" title="Свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br /><i></i><br />
</a>
<a href="void(0)" title="Не свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br />
<i></i><br />
</a>
@Vlado
Објаснићу још једном. То “мора се дезавуисати и дифамирати” јесте моје улажење у Тутушев начин размишљања према ономе што би могло бити исправно, али се не слаже (у потпуности) са његовим супериорним увидима и зато он све то и све те уопштено критикује неаргументовано и непотребно (дезавуише и дифамира). Следећа реченица је “као и ово најновије, да су сви националисти лажни, да нема истинитих”. И то је још једно, најновије, деззавуисање и дифамирање одређене категорије људи. Да се дезавуисање односило на Тутуша, та реченица не би гласила “као и ово најновије (дезавуисање) него би гласила “као и ЗБОГ ОВОГ НАЈНОВИЈЕГ…” (се Тутуш мора дезавуисати и дифамирати). Ако хоћете, разумите, ако нећете, не морате. Нећу вам више објашњавати. Рекао сам, оправдавајући вас, да нисте добро схватили јер сте пребрзо, недовољно пажљиво, читали. Сада, после ваше опетоване импутације о позиву на пљување Тутуша, могу рећи да не желите да схватите. А ако наставите, нећу имати избора него рећи да немате капацитет да схватите. Али надам се да то није у питању. Видим да сте, на срећу, одустали да даље доказујете и друге две ваше импутације – да сам рекао за себе да сам богослов и да сам рекао да Тутуша треба распети.
Што се Зизиуласа тиче, јанемам потребе да мртвом вуку мерим реп. Урадио сам то давне 2003. године, када је он имао статус полубожанства и “новог Светог оца” у “високим” србским теолошким круговима и на Богословском факултету, па самим тим, нажалост, и у целој СПЦ. Ако имате проблем са мојим читањем и разумевањем Зизуласа, слободни сте га оповргнути.
Као Александар Тутуш, и ја осећам срамоту што је мој народ изнедрио нељуде кадре да муче и убију потпуно невине земљаке. Осећам и стид. Прво, зато што су ти нељуди били припадници државних органа. Друго, зато што је моја држава тек пре три дана, З0 година после злочина, осудила те нељуде. Тек првом првостепеном пресудом. Ево је :
https://www.politika.rs/scc/clanak/536715/presuda-ubistvo
Поздрављам Александра Тутуша и захваљујем му. Он је спаситељ, он је храброст, он је ЧОЈСТВО – тако ретко кад се ради о злочинима сопственог народа.
Поздрављам и коментаторе Ранко, Јеж Србин, Предраг Вулин, Владо и др који су Тутуша разумели и подржали.
@Деда Ђоле
„Поздрављам и коментаторе Ранко, Јеж Србин, Предраг Вулин, Владо и др који су Тутуша разумели и подржали.“
Поздрављам и ја различите тарифе за троловање. Јефтиније без падежи, скупље с падежи. Ово је очито било по јефтинијој тарифи, а по скупљој би било:
„Поздрављам и коментаторе РанкА, ЈежА СрбинА, ПредрагА ВулинА, ВладА (може и ВладУ) и др који су Тутуша разумели и подржали.“
Марк Еугеникос,
Имаш право, употребио сам погрешне падеже. Дешава се.
Путници скинути са воза 671 имали су погрешна имена
На Тутушев чланак оставио си шест коментара.
Ниједном речи ниси осудио наручени злочин у Штрбцима.
Тутушу си поручио да не разуме о чему пише и да ја боље да пише о кувању. Влади си пребацио што пише латиницом. Јежу Србину, што пише екавицом. Мени, што грешим у падежима.
Разумем те. Није лако писати о злочинима свог народа.
Ту си остао нем
Али запрашујеш падежима
@Деда Ђоле
„Ниједном речи ниси осудио наручени злочин у Штрбцима.“
Деда, деда, у јефтином троловању су мале очи, као што су у страху велике. Већ у првом коментару на ову тему (https://stanjestvari.com/2023/02/07/tutus-671/#comment-185868) сам осудио управо оно што ти тврдиш да нисам осудио. Ево копираћу опет за полуписмене и недовољно плаћене.
„А зар није право лицемјерство кад на примјер својатамо дивног Мешу Селимовића, а ћутимо о убијеним Бошњацима из 671?“
Не ћутимо. Да је у Србији на власти истинска патриотска струја, са овим злочином, као и са другим сличим злочинима, би се експресно обрачунали судским поступцима јер нам не треба љага коју нам намећу једине две опције које Тутуш види (лажно национална и другосрбијанска).
„Деда Ђоле
„Није лако писати о злочинима свог народа.“
Ово није злочин народа, ово је злочин неколицине
неодговорнх појединаца, који ће за то одговарати.
Таквих има у свим народима света!
Овај злочин стаљивати на плећа целог
једног народа – Србског народа – је ЗЛОЧИН НАД
ЗЛОЧИНИМА!
@Деда Ђоле: „Није лако писати о злочинима свог народа.“
Какво подмукло злословље — „злочини народа„. Да нећемо цео народ на робију?
Да није народ злочиначки, геноцидан?
Мора да јесте, јер тако нас Енглези покушаше да жигошу у УН, па их „зли“ Руси спречише.
Овај фројдовски лапсус је пример како је непрекидно, испразно ****’**** и глумљење лажног праведника на СтСт слаб параван да се сакрије болесна мржња према сопственом народу. Какав мрак, каква помрчина…
<a href="void(0)" title="Свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br /><i></i><br />
</a>
<a href="void(0)" title="Не свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br />
<i></i><br />
</a>
@Деда Ђоле
Од мене плусић за ваш послѣдњи коментар. Нѣ зато што се с њим слажем, нити што мислим да је нарочито паметан, већ зато што бар личи на покушај озбиљног, па чак и духовитог разговора с неистомишљеницима. Иначе ваша сматрања са све мулти-култи пионирског тапшања ручицама уопште нѣсу достојна нѣког дѣде Ђола, човѣка с каквим год животним искуством, већ више личе на лупетања Малог Ђокице или каквог бубуљичавог пубертетлије.
Сам себѣ сам се смучио с покушајима да подстакнем озбиљан разговор својим и за сопствени укус прѣтѣрано опширним коментарима. У овом случају су и Марк, и Родољуб, и Дон Кихот изнѣли озбиљне разлоге са којих је Тутушева логика шупља као рѣшето. Са својим истомишљеницима нѣсте понудили ни један једини контрааргумент. НИ ЈЕДАН ЈЕДИНИ. Само идиотско тапшање и глупости о нѣкаквој личној мржњи према човѣку кога нико од нас вѣроватно и нѣ познаје. И менѣ се омакне понѣшто што је ружно рѣћи, па ми послѣ буде криво, али то је реакција на тоталну аутистичност и мисаону убогост којима нас свако мало частите. Којештаријама уништавате сваки покушај разговора. Био би комплимент назвати вас троловима или ботовима. Толико сте банални.
Поглед са стране на ову распру (ко о чему, баба о уштипцима).
Очевидна и непријатна чињеница, око које се нико не може спорити, претпостављам, јесте да међу Србима нема јединства ни сагласја. Па чак ни у цркви. (мој синопсис о томе: https://telegra.ph/VelikiresetSPC-02-09 )
Распад логосног јединства у души човека савременим језиком зове се шизофренија.
Распад логосног јединства у народу, шизофренији је аналоган – и очитује се аналогно, као „легионизираност“ (термин Аве Јустина).
А само Дух Свети даје јединомислије – омоноју.
Пут до Бога води од параноје (безумља, битија мимо ума), кроз метаноју (преумљење, измену ума), у омоноју (јединомислије у Духу Истине, у Уму Христовом, Цркви).
Али ако је и у цркви (као организацији) нестало омоноје, шта човек да чини?
Свети Оци Цркве су још пре век-два рекли како је нестало сасуда Духа Светога, и да се Дух Свети полако повлачи из света (Игнатије Брјанчањинов). Многи су рекли и да је Он „Онај Који Задржава“, о Катехон (2. Солунцима 2:7) – Онај Који спречава да се тајна безакоња зацари пре допуштеног јој часа.
Ако је то истина, а по свему судећи изгледа као да јесте, онда то може да значи само једно – да је почео Испит (час искушења, „који ће доћи на сав васиони свет да искуша оне који живе на земљи“ Откровење 3:10).
Свако је добио свој задатак. Професор ћути, и више не даје одговоре на питања студената, јер је време лекција и консултација прошло. Испитаници седе сваки понаособ, међу њима комуникације нема, а и ако је наизглед има, то довикивање, добацивање и дошаптавање нема сврсисходности ни смисла и само нарушава ред и мир на испиту (и увећава шансе испитаника да падну, буду избачени).
Али управо то – ћутање професора и немогућност комуникације између испитаника, Испиту даје регуларност. Да је другачије, испит би био безвредан (а диплома би имала вредност мегатрендовске).
Другим речима: спасавај се ко може (речима Отаца: спасајај, да спасет своју душу). Што значи: ко може – нека држи јединомислије са Истином, у Духу Истине.
Јер једино Знањем (а знање је сједињење са објектом познања, омоноја са Истином, у љубави) може се положити Испит.
Свим колегама желим пуно среће на Испиту.
ПС
Онај који на ово помисли: „Шта је истина?“, нек се сети да је то реч Понтија Пилата, и нек се угризе за језик пре него што мисао изговори.
Како се рече међу Србљем, вазда мамурном, вазда пријемчивом да од мамурлука прибегне доливању и допијању – овде следи ишчашење у моју јадну прошлост, учашену у всаку чашу – ракијану, пивску, винску, до кутлаче и шерпе за пиво из ферментора – уистину сам имао подужи шал који сам (злу)радо показивао као ортопедско помагало при испијању прве доливне чашице, када руке издајнички најгрђе дрхте – пребациш га око врата, повежеш дрхтаву левицу, а једнако дрхтавом десницом вучеш крај шала док сувим устима довољно не примакнеш чашицу… Да се ушанчим у коментар опет – “ Легло ми је к’о пијаном шамар ! “
Ваши коментари, брате у Христу Евсевије, овај овде и онај код слова оца Дарка Ристова, мени су тако наште срдца легли. Благодарност дубока од мене, поштовани, благодарност топла као онај худи шал који у ове трезвене дане носим као метанојски “ епитрахиљ “ који целитељно греје смислом кајности хладну празнину паранојских дана кад ми је шал био штака…
<a href="void(0)" title="Свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br /><i></i><br />
</a><br />
1
<a href="void(0)" title="Не свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br />
<i></i><br />
</a>