Светосавска беседа изговорена на Светосавској академији Гимназије „Таковски устанак“, 24. јануара 2023. године у Дому културе у Горњем Милановцу

Драгиша Бојовић (Фото: Стефан Красић/Данас)

Увек овим поводом, када прослављамо истинског српског просветитеља, намеће се питање: Колико смо и других дана били његови. Верујући да ви, окупљени данас овде, непрестано следите дух светосавља, желим да вам представим, ако је то могуће речима, године и узраст онога, који је био ваших година и вашег узраста пре него што је поносно са једног светогорског пирга узвикнуо: „Моје је име Сава.“

Све друго би било лакше него ово за шта сам се определио. Разлози су једноставни. Мало је у житијима речено о детињству и младости светитеља.

Као што вам је познато, свети не траже наше речи и наше похвале. Али Господ воли захвалне и оне који не заборављају подвиге светих отаца.

Тако и ми уздижемо Светог Саву иако то њему није потребно.

Јер и пре нашег времена беше од Бога уздигнут.

Опевали смо светитеља иако он све наше песме и не разуме.

Јер га и пре нас небеском песмом опеваше серафими и херувими.

Идући му у сусрет, раширили смо руке.

Иако би он више волео да отворимо наша срца.

Зато се трудимо да Саву следимо и тиме да следујемо Христу.

А растемо и са Савом и са Христом.

Фото: Фонет/СПЦ

Ако Господ препозна тај наш раст, онда се свако од нас може назвати Растко.

Ипак, време је да се запитамо зашто смо, уздижући Саву, помало заборавили на Растка?

Да ли само због тога што житија светитеља не доносе много података о њиховом детињству и младости?

Знамо ли где се родио онај који је рођен да узрасте до Саве, а од Саве до Светога Саве?

Колико Срба може одговорити на ово питање? Колико њих може рећи где је Растков завичај?

Можемо ли наслутити колико су се волели Рас и Растко?

У којој је шуми храстовој у Расу  Растко заволео бадњак?

Који је храст растао са Растком?

Због тог храста и Растка не смемо да издамо Бадње јутро.

То је оно јутро са којим смо прогледали

И наша је будућност постала  јасна као дан:

На бадњаку ћемо бити као на крсту и тиме показати да следујемо Сави и Христу.

То свето дрво је наш крст на коме смо распети, а најпре крстом показујемо да смо Христови.

За Србе бадњак није само симбол Христа већ и симбол Светога Саве.

Сава није Србима укинуо бадњак, јер није дошао да укида већ да испуњава.

Свети Сава и Свети Симеон, Которска школа, крај 18. века (Фото: Политика)

Дошао је да препозна оно што је у старини имало слику крста.

Он који је израстао до Саве. И уздигао се до Светога Саве.

Нема Саве без Растка. Сусретом су потврдили Божје присуство у једном срцу, њих двојица. Срцем су остали исти. Присуство Господа у срцу заувек их је везало у један раст и у исто духовно уздизање.

Па где су се срели?  Ко их је упознао?

Зашто је Растко пошао на Свету Гору да тражи Саву, дакле себе самога? Беше ли изгубљен и да ли се нашао?

Како је заблудело јагње постало пастир? Како је од оца љубљено чедо оставивши свет заволело човека?

А оставивши оца и матер дете је заволело Бога!

Нема сумње, данас је најтеже говорити о том детету и том младићу. Јер Растка је засенио Сава. Зато о ономе који је узрастао и именом и подвигом до Саве не знамо скоро ништа. Али ипак довољно да их можемо замислити загрљене како нас из наручја Христовог гледају истим погледом и једним очима. Један у хаљини, други у ризи. Један Рашанин, други Светогорац, обојица у Христу Господу.

Растко се родио у телу, Сава у духу.

Иако се родио у телу његово рођење је по духу као рођење Исаково, у позним годинама Аврама и Саре; као и богосветле зраке Јована Крститеља, жељеног чеда Захарије и Јелисавете; као и рођење, у позним годинама Јоакима и Ане, Оне која је у врт свој примила и Растка и Саву.

Свети Сава и Свети Симеон, фреска из Манастира Милешева

Као Аврам и Сара, као Захарије и Јелисавета, као Јоаким и Ана, тако и Немања и супруга му Ана молише Бога и измолише од њега, скоро у старости својој, дете коме дадоше име Растко, које је, сходно имену своме, расло и израстало у врлинама.

За измољено чедо тада већ беше речено: „Би даровано од Бога као дар Божји.“ Али се с разлогом и питало: „Шта ће бити ово дете послано од Бога?“

Они који су земаљски гледали рекоше „да ће он бити најбољи међу браћом својом.“ Тиме се већ очекивало да он свом отачаству буде оно што се најпре очекивало од браће.

Они који гледаше у небо најавише „да ће ово дете бити неко ново знамење.“ Тиме се желело рећи да је ово дете изнад друге деце и да то знамење најављује оно што Србија до тада није имала.

Па какав је био он пре него што је постао оно што је Србија одавно чекала?

Од Бога измољен, Растко је прошао пут од „чудног дечака“ до „смиреног младића“. Био је дете доброг лика и веселе душе. На образу му се огледала душа, а у души му је пребивао лик.

И његов разум у детињем узрасту изазивао је дивљење. Он који се учио светим књигама, све више се удаљавао од света у напредовао у разумевању свештених књига.

Док је свет тражио њега, он је тражио свето.

У том тражењу, уловљен стрелом Христове љубави, чезнуо  је за оним који је њега нашао и уселио се у његово срце да никада одатле не оде.

И све то у младости која је тражила своје.

И све то у младости када моћни отац, велики жупан, даје љубљеном сину и оно што он не тражи.

Фото: Спутњик/АП фото/Дарко Војиновић

Од оца је у петнаестој години добио на управљање део државе. Да влада и да се горди. Да се забавља и весели. Да проба све од живота пролазног, метежног и пустошног.

Али над њим су већ владали љубав и премудрост.

Зато је почео да проучава свете књиге и да пости. Да од молитава гради лествицу и да  буде на свим службама у цркви.

У којој цркви?

Знамо ли рећи које су то цркве Расткове младости. Можемо ли бар са Ђурђевих Ступова у Расу видети оно што не видимо из својих учионица? Хоћемо ли препознати Расткове стопе око Петрове цркве?

Тај младић, који се предао посту, није волео смех и празне разговоре, нити се заносио певајуће срамотне песме које славе момачке страсти.

Имајући поред себе брата Стефана, који је свирао на гуслама, Растко се надахнуо родољубљем и епском поезијом, која је постала наше народно јеванђеље, а гусле  златни оков тога јеванђеља.

Окренут Светом Писму и светим књигама, он је читао и житија својих претходника просветитеља – Ћирила и Методија, чији је заштитник био онај Растислав, моравски кнез, по коме је наш Растко највероватније добио име.

Не чуди зато што је толико поштовао монахе, тако да су родитељи његови сматрали себе недостојним и стидели су се своје недостојности, јер су у Растку, у његовом младом узрасту, видели такво поштовање инока и препознали врлине какве они нису имали. Помислили су да он „није од њих рођен, већ да је заиста од Бога дан.“

Упркос томе, када је имао седамнаест године, родитељи решише да га ожене.

Али уместо невесте он је кренуо да нађе „Невесту Неневеснују“.

На тај пут кренуо је са руским монахом, који му је на очевом двору, у разговору о божанској љубави, открио оно за чим је непрестано жудео.

То је, у историји, прво познато српско-руско савезништво након кога су добијени сви наши духовни бојеви.

Уместо владалачких палата одабрао је пустињачке станове, уместо царских вртова изабрао је врт Пресвете Богородице.

И све то учинио је Растко а не Сава. Зато нема једнога без другога.

Ако меримо Савине кораке, морамо признати да је одлучујући Растков ход и Растков бег и зарад Истине саопштена Расткова лаж о лову на јелене. Из тога лова изашао је од Христа уловљен. Тај га је лов одвео у гору над горама. И та гора је од њега створила пастира, Светога Саву, првог архиепископа српског. Из те горе могао је кренути да разгони вукове и да брани своје стадо. Не као најамник, већ као пастир.

И данас нам је потребан да брани своје стадо од вукова.

У ту Гору је Растко отишао да би постао узор своме отачаству и да би спремио Господу савршен народ.

А када је постао Сава, да ли је престао да буде Растко? Он који је бацио своје старе хаљине и послао власи косе своје родитељима, он који је обукао монашку ризу и оставио себе старога.

Шта је било са оним чудним дечаком?

Ако тражимо наћи ћемо и видети како се повремено у њему боре Растко и Сава.

Кад је био Сава, најчешће га у наручје Растка враћају емоције и плач. Иако већ дуже време у монашкој ризи и стамен на монашком путу заплакаће када му отац, монах Симеон, забрањује да светогорске манастире обилази бос. Зар се ту не срећу отац Немања и син Растко, а не монаси Симеон и Сава.

Зар Савин светогорски плач није задоцнели Растков дечји плач о коме ништа нисмо раније сазнали? Овде Немања не брине о свом духовном оцу, што му је Сава био, већ о ногама свог љубљеног сина.

Кад му се у болести Симеон обраћа речима: Чедо моје слатко и утехо старости моје, зар у њему он не види Растка, своје љубљено чедо?

Када Сава пада на колена и плаче поред оца који се тек упокојио, зар то не рида Растко? Јер монах не плаче за монахом, већ то дете плаче за оцем.

Имамо и пример када се у Сави, можда и мимо воље његове, буди и горди Србин, дакле Растко, који на двору мађарског краља, где више нема леда, не жели да пије топло вино, јер је вазда у свом отачаству научио да пије хладно вино.

То Растко жели да покаже да потиче из земље у којој се знају ред и поредак.

Сигурно би смерни Сава заћутао пред збуњеним Мађарима. Растко није желео.

И тад је Сава био Растко. Онај што је тражио вино беше Растко, а онај што је измолио од Господа леденице са неба, да охлади то вино, беше Сава чудотворац.

Надам се да ова мало скицирање једног раног портрета доприноси обасјању познате нам иконе. Са друге стране, ореол иконе обасјава и портрет откривајући нам да су на лику Растка и на лику Саве исте очи и један поглед. Поглед који милује уместо руку тражећи и ону трећу руку која је закрилила не само Свету Гору већ све свете горе Савине отаџбине.

Драги вршњаци Растка Немањића, следујте Светоме Сави и волите вашег Растка. Он је највише ваш. И он вас води ка Светом Сави.

Ђорђе Крстић, Свети Сава благосиља Српчад

Зато бескомпромисно будите на Растковом путу, будите омладина Растковог опредељења. Његов програм је и светосавски програм, а светосавски завет је једнак косовском завету.

Неопходно је останете верни Растковом опредељењу: да би сачували праву веру и  да би остали верни својој отаџбини.

Будите бескомпромисно Расткови  – да се у нашем роду не би зацарио Јуда. Јер је Сава био само Христов и оставио нам је завет верности отаџбини и небу.

Тим заветом чува се оно што се ни за шта не продаје. И парче земље, и парче душе. И земаљско и небеско.

И ми Расткови и ми Савини данас смо сви позвани да испунимо тај завет.

Амин, Боже дај!

Драгиша Бојовић, Филозофски факултет у Нишу

Categories: Аз и буки

Tags: Драгиша Бојовић, Свети Сава, Светосавска беседа, карусел