Јелена Вујановић: Прекинута пјесма

Од сокола пише перо / Крајином траг неспокоја. / Недосањан сан на јави. / Прекинута пјесма моја

Грумен земље у ципели
и на челу грашка зноја.
Недосањан сан на јави.
Прекинута пјесма моја.

К’о плетиво од чарапе
у опанак што се свила,
отплете се мирис неба
оком кад сам опорила,

опорила конац-коријен
из линије на мом длану.
Од Козаре до Грмеча
нижем ниске на ђердану.

На ђердану нанизана
слова Бранка и Скендера,
румене се на мом врату
к’о јабука од дјевера,

Од сјевера вјетар носи
коло сјете око стола.
Под Уном се сунце скрило
к’о под крило од сокола.

Од сокола пише перо
Крајином траг неспокоја.
Недосањан сан на јави.
Прекинута пјесма моја.

„Прекинута пјесма“ Јелене Вујановић (РС), заједно са песмом „Родна кућа“ Радослава Вучковића (Србија), добила је награду Извор за најлепшу песму о завичају 2022. године



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

3 replies

  1. Заиста дивна п(ј)есма. Свака част жирију који ју је наградио и Стању ствари који ју је објавио за нас читаоце.

    Треба само знати да, по српском правопису, у овој речи к’о није исправно писати апостроф. Стручњаци објашњавају да у оваквим случајевима ово а из речи (као) није избачено, него је дошло до сажимања та два вокала (ао) у један (о), па ту није кратак изговор, него им дужину у изговору. Таква омашка често се понавља у српском језику.
    Дакле, уместо к’о ТРЕБА у оваквим случајевима писати ко, реко, стиго и сл. Наравно то је дозвољено сажимање у песничком језику (било у песми било у роману и сл. У песми се то чини углавном да би се задржао исти број слогова с бројем слогова у другим стиховима. Наравно, ако није реч о песми с такозваном слободом у стиховима, тј. ако се примењује манир с истим бројем слогова у сваком стиху.

  2. @Драгољуб Збиљић

    Поштовани, је л’ бих могао да Вас замолим да додатно појасните коментар? Јесам ли добро разумео, да ако није реч у песми , онда се к’о пише са апосторофом?

    И је л’ знате за је л’ да л’ правопис нешто посебно каже, пошто стално срећем људе (неке блиске, а независно од формалног образовања) да пишу јел или јел’, а не је л’?

  3. Јован П.

    Само у уметничком језику, у песми, причи, роману и сл. не мора се користити учеван (књижев(а)н(и), нормативан, стандардан језик.
    Али, и тада, као што сам рекао, ако се вокали „ао“ сажимају у један, ни у ком се случају тада не користи апостроф, јер се вокали сажимају према о: „ко“ с дугим о (може и према а: рекао — река и тада се такође не ставља апостроф.

    У Вашем добро илустрованом примеру, поштовани Јоване, исправно сте написали, али опет само за уметнички текст (прича, роман и сл.) у овом делу примера:
    И је л’ знате за је л’ да л’ правопис нешто посебно каже…“ у другом делу Ваши пријатељи Вам погрешно пишу заједно две речи „јел’“ и у песничком и у свакавом обраћању. За уметнички текст може: „је л’“, „да л’“. Вашим (или својим) пријатељима, пошто су Вам пријатељи, можете да толеришете да Вам лично пишу како желе, све док можете да схватите шта су хтели да Вам кажу. А ако хоће да Вам пишу стандардним, лингвистички и правописом прописаним српским језиком, треба то да Вам напишу исправно овако: „И је ли знате да ли правопис нешто посебно каже, пошто стално срећем људе (неке блиске, а независно од формалног образовања)…“
    Дакле, ово „јел или јел’, а не је л’“ све је нестандардно.
    Ја верујем да Ви то ЗНАТЕ и да (по)зна(је)те шта и како прописује правопис, а мене сте, можда, хтели да наведете да покажем да ли ја то знам. Мислим да и Ви и ја то знамо, а имате право да кога хоћете испитате да видите да ли он то зна.
    Поздрав.

    5
    2

Оставите коментар