Наталија Нарочницка: Русија мора да цени стратешки значај српског отпора

Отпор Србије, коју је окружио и притиснуо НАТО, заслужује не само поштовање, већ и разматрање тог феномена, као примера неповредивости верских и философских основа историјске свести, као феномена сувереног духа

Наталија Нарочницка приликом приступне беседе у САНУ (Фото: Спутњик/Лола Ђорђевић)

И цео свет, као лажима опијен,
Сви видови зла, сви трикови зла!..
Не, никад тако дрско правду Божију
Људска кривда у бој није звала!..
О, крају родни! Таквог постројења
Није видео свет од изворних дана…
Дивно ти је знати, Русијо, значења!
Буди јака, стој, јачај и савладавај!

Ф. И. Тјутчев. Велико, знать, о Русь, твое значенье! (август 1863.)

Англосаксонски свет, Пољска, прождирана антируском паранојом и изгубивши сваку „јасновелможну“ културу, „олињала“ Европа – пародија на сопствени класични лик, фактички су објавили крсташки рат против Русије и руског света, који по напетости свепрождируће страсти превазилази сукобљавања из претходних епоха. Заиста, како је писао Ф. И. Тјутчев 1863. године о мржњи према Русији, „такво постројење (у смислу: мобилизацију) свет није видео од изворних (првобитних) дана“.

О неизбежности сукоба не само и не толико интереса, у традиционалном смислу, већ и стратегија за будућност цивилизације, говорило је сувише много чињеница.

Ширење НАТО до граница Русије; немилосрдни покушаји да се прогута Србија – елемент евроатлантске целовитости који недостаје на Балкану; жеља Истанбула да поново постане „Висока Порта“, да поврати кључеве мореуза и влада судбином Црноморског басена и Закавказја; грешни пад Украјине у Каинову љубомору према „Москаљима“ и њено претварање у оруђе светског рата Англосаксонаца против Русије – све те појаве не могу се назвати неочекиваним.

Свет се већ две деценије кретао ка критичној тачки и био је сведок испољавања традиционалних геополитичких тежњи, познатих још од XIX века, којима је додата борба за енергетске ресурсе.

Обојене револуције и уклањање неподобних режима дешавали су се на војностратешким прилазима црноморским мореузима и енергетским путевима. Балкан, обала Средоземног мора, Северна Африка, Блиски Исток, Црно море и руско Преткавказје нису само важна војностратешка одредишта, непромењена још од антике, већ су то и контуре светске енергетске елипсе – главног складишта лако доступних енергетских ресурса и путева њиховог транспорта.

Пепе Ескобар: Крај „краја историје“ или На рубу Револуције

Много тога, укључујући повратак Источног питања, континуитет англосаксонске политике и неизбежност трансформације Украјине у непријатељску државу, предвиђало се још пре 20 година, али је доживљавано као екстравагантна историјско-филозофска екстраполација прохујалих мотивација и догматског порицања свемоћне улоге либералних вредности и универзалне демократије.

Међутим, вредности класичног либерализма, чији шарм је дуго пленио посткомунистичку интелигенцију, замагљујући стварне процесе у Европи, брзо су се на почетку XXI века претвориле у постмодерни вредносни нихилизам.

Тај нихилизам је претворен у „једину тачну“ доктрину о структурама моћи и моћној информационој хоботници.

Нови „манифест либералистичке партије“ није „баук који кружи Европом“, него обавезна идеолошка парадигма у образовним институцијама, њој се морају јавно заклети и политичари и културни посленици. Порицање повлачи за собом остракизам – од јавне поруге до прогона и стварних репресивних мера.

Све то рађа конфронтацију егзистенцијалних размера, невиђену чак ни у доба судара комунизма са „слободним светом“, која се мора сагледавати и вредновати у историјско-филозофском и религиозно-филозофском кључу. То је сукоб алтернативних интерпретација прогреса и будућности човечанства, као и тумачења самог смисла његовог постојања. То је крсташки рат „филозофије краја историје“ – историје без икакве моралне целисходности – против руског одговора: модернизације уз очување традиционалних вредности и хришћанских основа заједничке европске културе.

Европа апостола Петра постала је оличење отпадништва и отворено је оспорила сопствене хришћанске корене, велику европску културу која је из њих израсла, па чак и богомдану природу човека – мушкарца и жене. То је већ истинска, а не хипотетичка (као код Шпенглера) „пропаст Запада”. Европа се одриче своје велике прошлости.

Њени хероји и идеал, само „лудило погубне слободе“ – све је то дао хришћански дух. Данас су „сувереним“ појединцима, окованим плоти и гордошћу, туђе картезијанске „страсти душе“, њихова судбина је „егоизам и нарцизам“, како је и предвиђао бриљантни публициста, философ „царства Банке“ Жак Атали.

Православна екумена, са изузетком Србије, готово не пружа отпор, али је Русија – као у време Наполеона или Хитлера – прихватила изазов. Све то је поново повећало историјску улогу балканског региона, где западна постмодерна цивилизација настоји да кроз фрагментацију апсорбује поствизантијски простор.

Јелена Гускова: Србија 1999. године бранила Русију

Отпор Србије, коју је географски окружио и притиснуо НАТО, заслужује не само поштовање, већ и разматрање тог феномена, као примера неповредивости верских и философских основа историјске свести, као феномена сувереног духа. Сузбијање Србије је посебан задатак за Запад, не само због стратешког положаја земље, од које је Црна Гора са Боком Которском циљано отргнута и укључена у НАТО, лишавајући Србију излаза на море.

Ратови за контролу над обалама Средоземног мора трају још од пунских ратова између Рима и Картагине. Али морални дух Срба, несломљен НАТО агресијом, остао је жив и после националне катастрофе – последица Дејтона и Хашког трибунала (сиве зоне у којој није важило међународно право) и трагичног краја живота председника Слободана Милошевића.

Српски отпор данас се може упоредити са блиставим пламеним језиком на згаслом огњишту словенске самобитности у историји. Таква емотивна оцена неизбежно се јавља код историчара који је био сведок бомбардовања Београда 1999. и других догађаја у последњих 30 година. Сада, у јеку русофобске кампање и „укидања” руске културе у Европи, у Београду се могу видети или демонстрације више хиљада људи који певају руску химну испред америчке амбасаде, или препуне трибине стадиона, које скандирају „Руси и Срби – браћа заувек“.

Како је истакао председник Србије Александар Вучић, Срби остају један од ретких народа који се тврдоглаво опире глобализацији и наметању постмодерних стандарда социокултурног развоја, који се издају за универзалне.

Међутим, феномен српске верности није само осећање, наклоност, сродство на нивоу срца, које се није поколебало ни после издаје од стране Русије деведесетих, која је била заокупљена угађањем недавном противнику.

Да направимо поређење: за Бугаре су Русија и Руси учинили много више, али се бугарска елита скоро одмах после Шипке окренула Немачкој и показала се као оруђе сила непријатељских према Русији, како у оба светска рата, тако и данас, упркос очувању русофилског покрета, који и даље обележава значајне  датуме руско-бугарске историје. (Тако су 10. децембра 2022. у Софији и другим местима одржане манифестације у знак сећања на Русе погинуле код Плевне.)

Срби су увек саосећали са невољама Руса и Русије. Многи Срби постајали су поданици Русије и храбро се борили у руској војсци. Имена представника руских племићких породица српског порекла Н. И. Депрерадовића, И. Ј. Шевића, В. А. Вујића, М. К. Ивелића, А. С. Милорадовића, И. М. Дуке, који су се истакли у руским војним походима и на Бородинском пољу, могу се видети међу портретима у Војној галерији Зимског дворца.

После револуције, управо Србија је постала друга домовина, дом руске емиграције, место оснивања Руске заграничне цркве. Руски професори у Паризу били су принуђени да раде као таксисти и радници у предузећима, а у Београду су стварали научне школе и смерове и предавали на универзитетима.

Руски емигрант Н. П. Краснов, „архитекта два монарха“, стигао је до високе дужности инспектора Министарства грађевинарства Југославије и дао значајан допринос уређењу Београда.

Краљ Александар I Карађорђевић, дипломац Пажевског корпуса у Санкт Петербургу, страсно заљубљен у своју другу отаџбину – „мајку Русију“, створио је ретке услове да Руси у изгнанству наставе своју културну и интелектуалну делатност. Управо Краљ Александар им је поклонио прекрасни „Руски дом“, у којем се и данас одржавају културно-просветне и јавне трибине и манифестације.

„Морате Русима сачувати руску душу… они су дошли са својим породицама“, рекао је краљ српском научнику А. Белићу. – Свака породица је народ у малом, то је прапочетак сваког народа… Руси ће пронаћи своју Отаџбину у своја четири зида ако им породица буде дисала руску атмосферу. Руска школа – основна и средња – мора заувек да им обезбеди руску националност, без које је њихова породица – лист откинут са моћног дрвета. И то није све, и то није довољно. Рус не може да живи без задовољења својих духовних потреба… Имати уточиште, хранити се, лечити се – то је добро… Али, ако у исто време не дате Русу да утоли душу на предавањима, концертима, изложбама, а посебно у свом позоришту, у својој опери – ништа нисте урадили за њега… Увек имајте на уму да на свету постоји народ који ће жртвовати хлеб за духовна добра, коме су уметност, наука, позориште – комад хлеба. То су наши Руси“.

Прво издање књиге Ивана Иљина Пут духовне обнове објављено је на руском 1935. у Београду. Први превод на српски објављен 1998. у издању Логоса (Фото: Кућа за сунце)

Србија је створила посебан амбијент за Русе у егзилу, посебну интегралну атмосферу у којој се догодила „Руска Србија“, рођен је невероватан феномен руско-српске културе – својеврсна књижевна, интелектуална, философска традиција, поезија, сликарство Руса у Србији.

Разумевање Русије и њене судбине у Србији својствено је не само народним масама, већ и широким слојевима интелигенције, бизниса, универзитетске заједнице, политичке елите, десним и левим.

Чак и српски западњаци у прошлости и данас нису русофоби, већ скептици и прагматичари. То је оно што Србију до сада чини прилично монолитном у свом ставу. Русија мора да цени ту верност и стратешки значај српског отпора. То је, заиста, „балканска граница Русије“ и у садашњим реалностима она има огроман значај у идејној, геополитичкој и војној димензији.

Опрема: Стање ствари

(Факти, 2. 1. 2023)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

6 replies

  1. Ниски поклон, сестро наша у Христу и госпођо Наталија!

    23
  2. Та, монолитна Србија, како рече на једном месту Наталија Нарочницка, трули. Није јој остало много времена за спас, а од ове и овакве Русије помоћи јој нема:
    http://www.nspm.rs/politicki-zivot/vreme-je-da-zaoremo-duboku-brazdu-izmedju-nas-i-njih.html

    7
    7
  3. „Треба прецизном, хитром и брзом мером одстранити болесни део друштвеног организма.“ Лепо речено. И несумњиво је да ће до тога доћи. Аца Ликвидатор и дружина одлазе, свакако пре истека мандата.То без насиља неће моћи, само је питање какви ће да дођу.

    9
    5
  4. I Broke the Dream

    Requesting
    More
    Than
    The most

    I broke
    The dream
    Our friendship
    Is lost

    Without tears
    I am crying
    Forgive me
    My friend

    Without words
    I am praying
    To you
    Not to God

    Momcilo

    10
  5. Пре потписивања Споразума 2013. године, поред мошти Цара помолих се за Космет. После изласка из Цркве, лицем се сручим на бетон. Наружих лице, јер се не помолих Богу !

  6. I Broke the Dream

    Requesting
    More
    Than
    The most

    I broke
    The dream
    Our friendship
    May be lost

    Without tears
    I am crying
    Forgive me
    My friend

    Without words
    I am praying
    To you
    And to God

    Momcilo

Оставите коментар