Никола Милованчев: Слободан Милошевић, Латинка Перовић, Дубравка Стојановић и рaзбијaњe Југославије

Општепознато је да је гђа Дубравка Стојановић љубитељка лика и дела Латинке Перовић. Са занимањем ћемо пратити да ли ће проф. Д. Стојановић и даље варати студенте са лажном псеудоисторијом о распаду СФРЈ

Никола Милованчев (Фото: Медија центар Београд)

У Словенији се као празник самосталности прославља 26. децембар 1989. године, дан када су проглашени резултати референдума о самосталности Словеније, одржаног 23. децембра те године.

Као што се зна, то је био увод у распад Југославије, на чему су поједине западне службе интензивно радиле још од шездесетих година прошлог века, о чему је својевремено писао немачки публициста Ерих Шмит Енбом (Erich Schmidt-Eenboom) у својој књизи „Ратник из сенке. Клаус Кинкел и БНД“ (»Der Schattenkrieger. Klaus Kinkel und der BND«), Дизелдорф 1995. Eнбoм je разбијању Југославије посветио једно поглавље своје бриљантне књиге, од стр. 211 до 236. То поглавље је одмах преведено и објављено у београдском двонедељнику Интервјуу од 9. јуна 1995. (стр. 42-49), али је остало занемарено и заборављено до данас.

Цитирам неколико најзначајнијих пасуса, по преводу из Интервјуа:

Насловна страна књиге Ериха Шмита Енбома, Дизелдорф 1995.

»У Хрватској су националкомунисти очигледно страховали за Kрајачића, да би унутрашње и стране службе под Ранковићем, које су деловале веома прецизно, могле открити превелике контакте и умешаност хрватског руководства у акције са усташком емиграцијом. Према Духачеку (Антун Духачек, истакнути југословенски обавештајац, Чех из Славоније, смртни противник разбијања Југославије 1971. – нап. Н. М.), који се и сам позива на разговоре са Иваном Kрајачићем, Kрајачић је заједно са Владимиром Бакарићем одлучио да отера Ранковића са свих државних и партијских функција. После разбијања федералне Удбе и југословенски оријентисане обавештајне службе у иностранству, као и вештог постављања хрватских националиста у централи војне обавештајне службе (KОС), хрватским националкомунистима се учинило после неколико година да је већ дошао тренутак да истакну своје захтеве за независном државом.

Kрајем 60-тих година неуморно се радило на масовном покрету (маспок) који је избио 1970. и који је назван због тренутка избијања липањским гибањима, односно „хрватским пролећем”.

Маспок обележава прелом у тежњама паралелних хрватских тајних служби око Ивана Kрајачића да се разбије Југославија.

Одлучено је да се сачека Титов одлазак са сцене и изгради боља основа за период који долази после Тита. Пошто се велики број хрватских националкомуниста на највишим републичким, федералним и војним инстанцама компромитовао, требало је ове позиције попунити новим свежим, мање експонираним снагама, као и ојачати оне који нису компромитовани. Југословенски систем расподеле функција према такозваном „националном кључу” још је функционисао и отварао оваквим тежњама многа врата. Требало је исто тако успоставити боље контакте са другим националкомунистима који су тежили отцепљењу, пре свега са словеначким и албанским.

Kрајачићев центар у Загребу радио је скоро неометано 60-тих година. У његовој вили у отменој стамбеној четврти Тушканац, Kрајачић је примао своје пријатеље и сараднике и режирао ствари према свом омиљеном сценарију: заокруживање Хрватске заједно са Босном и Херцеговином као независне државе.

Лавовски део посла на сецесионистичком фронту обавио је поверљиви човек немачке обавештајне службе Kлаус Дернер који је почетком 60-тих ангажован у Југославији да одржава интензивне контакте са Kрајачићевим кругом.

Услед поодмакле старости и болести Kрајачић је у поверљивом кругу одредио своје наследнике: Јосипа Манолића, Јосипа Бољковца, Фрању Туђмана и Стјепана Месића (Стипе) из подмлатка Kрајачићу добро познате и одане породице. Ова четворица били су од тада главни носиоци хрватских сецесионистичких тежњи.

Дернер је преузео све акције, успоставио и организовао контакте и сарадњу у самој Хрватској, али и у Немачкој и Аустрији, одржавао бројне тајне састанке како би исковао савезништво националкомуниста са усташком емиграцијом

Eнбом не наводи и детаљ да је амбасадор Владимир Роловић у Штокхолму убијен априла 1971. јер је открио канал за везу, који је од политичког и обавештајног врха у Загребу, преко Шведске ишао до усташке емиграције (др Бранко Јелић у Берлину), и о томе обавестио Београд.

Истина је дакле позната. Успркос томе, нашао се неко да 26. децембра 2022. године за распад Југославије оптужује Слободана Милошевића и Србију. Тачно то је учинила проф. др Дубравка Стојановић на округлом столу четворо историчара, у организацији РТВ Словеније (други учесници: др Божо Репе, др Хуснија Камберовић и др Твртко Јаковина, овде).

Др Божо Репе, др Хуснија Камберовић, др Твртко Јаковина и др Дубравка Стојановић (Фото: MMC RTV SLO/Gorazd Kosmač)

Тај квазиисторијски фалсификат, у који вероватно не верују ни људи просечног образовања и интелигенције, доживeо је међутим већ после неколико сати потпуну дискредитацију. Догодило се то истог дана, у 15.30 часова, на првом програму Радио Словеније, у информативној емисији дневне хронике, која у преводу гласи „Догађаји и одјеци“ (овде).

О чему се ради? У трећем минуту емисије репродукована је изјава пок. словеначког политичара, једног од идеолога сецесије, др Јожета Пучника, који је 1990. постао потпредседник словеначке владе. Објављивање тог снимка је очито омогућио словеначки историчар др Јанко Прунк. У изјави Јоже Пучник (словеначки политичар десне оријентације – нап. Н. М.) наводи да му је у октобру 1989. предлог за одржавање референдума о издвајању Словеније из Југославије дала српска историчарка и политичарка (комунистичке оријентације – нап. Н. М.) др Латинка Перовић, са речима: „Знате шта, господине Пучник. Једини прави пут је плебисцит.  То је тако снажан чин, да нико не може да га дезавуише. Ни код куће, ни у иностранству. Идите на плебисцит!“! Латинка Перовић је у емисији представљена као „оштра противница Милошевићевог режима у Србији“.

Латинка Перовић, биши уредник листа „Данас“ Грујица Спасовић и Дубравка Стојановић (Фото: РСЕ)

Општепозната чињеница је да је гђа Дубравка Стојановић љубитељка лика и дела Латинке Перовић. Са занимањем ћемо пратити да ли ће проф. Д. Стојановић и даље варати студенте са лажном псеудоисторијом о распаду СФРЈ, или ћe сада једну улогу у разбијању те државе добити и Латинка Перовић?



Categories: Разномислије

Tags: , , , , , ,

10 replies

  1. Мучно ми је само помињање Југославије а камо ли враћање у историју и сећање на неке људе који су починили велике злочине према овом народу.
    Почевши од Александра Карађорђевића па до ових данашњих верника бивше пропасти.

    38
    10
  2. U kontekstu reči

    Raznomislije
    Opštepoznato i
    Razbijanje

    želim da kažem sledeće:

    Razbijanje Srbije ( a ne Grozoslavije ) je
    Opštepoznato ( svima nacionalno svesnim Srbima i Srpkinjama ) a
    Raznomislije po tom pitanju ( razbijanju Srbije)
    NIJE NIKADA BILO kod svih onih koji su na tome radili STALNO od vremena Crnoga Đorđa pa do dan danas.

    To se ne lepom Srpskom jeziku kaže:

    ISTOMISLIJE.

    Isto nama Srbima i Srpkinjama uvek misle svi oni koji su TO mislili u zadnjih 200 godina.

    Isto nama Srbima i Srpkinjama rade oni koji su TO radili u zadnjih 200 godina.

    Isto ĆE nama Srbima i Srpkinjama da rade TO i dalje.

    ISTO.

    TAČKA.

    Mojemislije o Latinki Perović i Dubravki Stojanović je već rečeno.

    Novo što vredi reći je to da je Latinka Perović
    sve svoje „raznomislije“ koje je napisala iliti zapisala o „opštepoznatim“ događajima iz njenog života i „razbijanjima“ od vremena
    „crvenih liberala“ ( kada je ona bila ubeđena da je crvena boja SVETSKA boja ) pa do vremena današnjih „duginih liberala“ ( kada je ona bila ubeđena da je DUGINA boja SVETSKA boja )
    ZAVEŠTALA svoju sopstvenu arhivu zemlji koja ima ime:

    TAMNA STRANA ALPA.

    Njena „obožavateljka“ će morati da ide na
    službeni put u glavni grad zemlje imena
    Tamna strana Alpa da bi „izučavala“ memoare
    Latinke Perović.

    Latinka Perović rođena u Kragujevcu.
    Umrla u Beogradu.
    ZAVEŠTALA svoju sopstvenu arhivu u
    Ljubljenu Ljubljanu.

    Opštepoznato je da će Dubravka nastaviti i da
    neće NIKADA skrenuti sa Latinkinog puta.

    To je ČINJENICA.

    Činjenica je da Dubravka nastavlja da prenosi svoju sopstvenu ljubav prema Srbiji novim generacijama Srba i Srpkinja i za TO je još dobro plaćena od para skupljenih od
    Srpskog naroda.

    To je ČINJENICA.

    OPŠTEPOZNATA.

    29
    4
  3. „У ноћи између 18. и 19. јуна 1977. године у Чикагу су, у седишту Српске народне одбране за САД, измасакрирани су Драгиша Кашиковић и његова пасторка Иванка Милошевић која је имала само 9 година.
    Ово убиство сматра се за најсвирепије које је извршила некадашња Титова УДБА.
    Његово тело било је избодено 64 пута, чело и један образ били су му потпуно смрскани, а са њим су убили и његову деветогодишњу пасторку Иванку Милошевић, док је мала Ивана задобила 54 убода.“

    Потомци Брозових крволока наставили су, и то врло успешно, посао својих предака. Србомрзцима, тј. комуно-усташама, Краљ Алекасандар Карађорђевић и даље је топ тема!!! Какав Тито, Путин Слобо, Латинка, Дубравка… У свом покушају да се пред српским народом искупе/???/, лансирали су умоболну тезу да је Краљ Александар узрок, тј најодговорнији за појаву Броза и Павелића. Дакле Краљ и четници су будале, а партизани-комунисти морали су стати уз Броза, јер је Краљ Александар имао у плану да истреби Србе. Олош остаје олош….

    47
    4
  4. @ Petar Vulin. Najbolji komentar.Hvala vam. Zelim vam od srca ono sto bi i mojoj porodici pozelela.





    14
    2
  5. Predrag Vulin: kralj Aleksandar je najveći krivac za stradanje nas Srba. Tito je njegov naslednik. Zbog takvih razmišljanja dešava nam se ovo što nam se dešava. Vi Vulin, uzmite malo knjiga i čitajte, proučite zašto je Aleksandar stvorio Kraljevinu SHS u onim granicama? Znate li ko se borio protiv Srbije i Crne Gore u I svjetskom ratu, znate li koliko je Srba poginulo oslobađajući teritorije HR i SLO, znate li išta o tome P. Vulin?





    12
    10
  6. Душан Буковић:

    ЈОСИП БРОЗ ТЗВ. „ТИТО“ ПРИПРЕМИО ЈЕ ЈУГОСЛАВИЈУ ЗА РАСПАД И КРВАВИ ГРАЂАНСКИ РАТ

    Имајући у виду да је Јосип Броз тзв. „Тито“ припремио Југославију за распад и крвави грађански рат. У погледу националном поступио је као крвави дуктатор и великохрватски хегемониста служећи се заглупљеним и опсењеним тзв. „српским“ комунистима-интернационалистима, као помоћним „великим кадровима“ за остварење извесних Павелићевих планова и намера за прелаз србофобичних непријатељских хрватско-усташких и ханџарско- потурчењачких антијугословенских елемената у партизанске формације у току Другог светског рата. У погледу организације КПЈ створио је себи тзв. „партиски одбор“ без икакве власти и тако „обезбедио себи већу и што трајнију власт, по могућству до краја живота“, како то рече Коста Чавошки.
    У овом контексту цитирали бисмо извесне одломке из студентске брошуре која
    је објављена у току 1971. године под насловом „Покрет студената, професора и књижевника – против једнопартијске диктатуре“, где измеђ осталог, стоји (Страна 6-8):

    „Др Михаило Ђурић у дискусији Удружења универзитетских наставника, секција Правног факултета Београда, 18, 19, и 20 марта. Треба бити начисто с тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу, или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супростављених, националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи… Али, ако већ не можемо да се отресемо онога што су нам други натоварили на плећа, ако већ морамо да мислимо и говоримо о националним и државним стварима, ако већ морамо да се национално и државно одређујемо и разграничавамо, онда морамо бити свесни да је српски народ у овом часу од највеће важности питање његовог идентитета и интегритета, дакле питање његовог политичког, његовог државно-правног обједињавања.

    Далеко од тога да можемо бити задовољни тиме како ствари стоје у земљи која се налази на последњој раскрсници. Ни садашњи положај српског народа у Југославији није никако добар, а не само овај у коме би се нашао у случају спровођења предложених промена. И то не само због тога што је српски народ данас тако немилосрдно и неправедно оптужен за централизам и унитаризам претходног периода. Као да је централизам у ком погледу погодовао српском народу, као да тај централизам није био заведен, између осталог, и зато да би се спречило постављање питања за геноцид који је за време Другог светског рата извршен над српским народом…

    Очигледно је да границе садашње СР Србије нису никакве ни националне ни историјске границе српског народа. Уопште узев, границе свих садашњих република у Југославији имају условно значење: оне су више административног него политичког карактера…
    Ни за једну републику у Југославији, изузев можда Словенију, постојеће границе нису адекватне, а поготову не за Србију. Треба ли уопште да вас подсећам на то да изван уже Србије живи око 40% Срба, или готово толико колико Хрвата у Ср Хрватској, односно колико има Слевенаца, Македонаца и Муслимана заједно?…

    Као што је познато, изван граница Србије српски народ живи још у четири од пет преосталих република. Али, ни у једној од тих република он не може да живи својски. У СР Хрватској и СР Македонији српски народ нема никаквих посебних уставом загарантованих права на национални живот…

    Та права нису дата са, на изглед умесним и безазленим, образложењем да му нису ни потребна, будући да су Срби у Југославији народ, а не национално мањина, односно народност у смислу терминологије. У СР Босни и Херцеговини, иако чини већину становништва, српски народ фактички нема могућности ни да се служи својим ћириличким писмом, што је само један од спољних знакова његове издвојености из целине националне културе којој припада. А у СР Црној Гори српски народ нема право ни на властито национално име, или се бар то право оспорава онима, никако малобројним Црногорцима који се осећају Србима…

    У СР Србији живи процентуално мање Албанаца него у СР Македонији, па ипак су Албанци само у СР Србији добили аутономну покрајину у којо су се Срби нашли у подређеном положају према њима…

    Још за време Првог светског рата српски народ је недвосмислено показао да му је пре свега стало до заједничког живота с другим јужнословенским народима на које је историјски упућен. Великодушно је одбацио Лондонски пакт који му је нудио могућност стварања Велике Србије, баш као што је после Другог светског рата достојанствено прешао преко страховитог злочина кој је над њим почињен…“

    Страна 11-14:
    „Професор др Стеван Врачар
    Немамо срећу да водимо уобичајене, стручне и рутинске разговоре о истинским уставним амандманима, јер смо доведени у ситуацију да овом приликом будемо заокупњени питањима о судбоносној прекретници на којој се југословенска заједница налази, па самим тим и сви њихови делови…

    Не треба много политичке мудрости да би се видело да све (ово) води не само слабљењу већ и разбијању југословенске заједнице, а са тим стављању у питање интегритета и опстанка и целине и њених делова – република, у најбуквалнијем смислу. Отворено заговорништво конфедерализма означава, у ствари, можда први пример у историји једног очигледно ретроградног кретања са извесношћу да данас-сутра добије уставоправно уобличење, а самим тим припреми касније, можда, најтрагичније облике разрешавања неизбежних конфликата. Зар није јасно да шест посебних ‘националних држава’ на тлу Југославије, ‘повезаних’ првенствено латентним и отвореним супротностима и сукобима, може створити само несносну нову ‘заједницу’, гору од сваке друге?…(„Студент“ од 13. априла 1971)…“

    Страна 16:
    „Коста Чавошки
    А како се политички компромиси склапају не само јавно, на отвореној политичкој сцени, већ и тајно, далеко од будног ока јавности, у оквиру татворених формалних и неформалних центара друштвене моћи, прави разлози за одређена уставоправна решења исто тако нису познати широј јавности. Било је потребно да се водећи људи из појединих република међусобно оптуже и увреде, па да јавност понешто сазна о тајновитом договарању на Брионима на којем су највиђенији руководиоци одлучивали о судбини наших народа…“

    Страна 19-22:
    „Др Живомир Ђорђевић
    У погледу ствари, које се налазе у надлежности савезних органа, ови органи
    треба да имају средства и моћ да их ефикасно и остваре, а не да зависе од моћи и средстава република и покрајина. На жалост, у предложеним амандманима централни органи немају никаква средства нити моћи да створе надлежност која им је предодређена…

    За мене се питање аутономних покрајина не поставља као ствар везана само за Србију и преко Србије за Југославију. Ако се одржи то стање, онда је јасно сваком ко хоће јасно да гледа, да Србија као република није равноправна са осталим републикама у Југославији, нити је питање аутономних покрајина принципијелно решено…

    Неравноправност републике Србије у вези са аутономним покрајинама у односу на друге републике у Југославији не састоји се у томе што Србија има утономније, а оне немају, него у томе што питање постојања аутономних покрајина није принципијелно решено, што не постоји уставноправна могућност дата Савезним уставом да све републике, тј. републике уопште, могу имати аутономне покрајине…

    У вези са покрајинама у Србији могло би се и другачије резоновати. Могло би се, на пример, са истих разлога са којих се тврди да Војводина треба да буде аутономна покрајина, да јој не треба признати тај статус. Наиме, у прилог томе да Војводина треба да буде покрајина наводи се тзв. Историјски разлог, то јест наводи се да је она имала аутономију у време Аустрије и Угарске. Међутим, Војводина се за ту аутономију изборила у оквиру туђе и непријатељске државе. Аутономија је била форма очувања српског идентитета и форма борбе за уједињење са Србијом. Моментом уједињења са Србијом, Војводина, у којој преовлађује српски живаљ, нема више потребе за аутономијом. Јер није Србија непријатељска држава у чијем се саставу налази Војводина, да би она имала оправдање да се данас бори за аутономију. Дакле. Историјски разлог који се наводи за аутономију Војводине говори управо против њене аутономије. Међутим ја не предлажем укидање аутономности Војводине…

    У борби за измену уставних амандмана о статусу републике Србије и аутономних покрајина, треба, по моме мишљењу, делегати, представници и функционери Србије да буду јединствени. То због будућности Србије. Јер не може се предвидети данас како ће се ствари развијати…“ (Види: Покрет студената, професора и књижевника – против једнопартијске диктатуре, ХIV, „Наша реч“, London, England, 1971).

    Стање последњег Брозовог великохрватског Устава из 1974. године у многим питањима било је неодређено и спорно. Набројано је шест конфедералних држава и парализована Србија са две аутономне покрајине, које су од самог почетка биле диференциране републичким и покрајинским антагонизмима, са супротним националним тежњама, економским и привредним интересима.

    Констатовали бисмо на овом месту, да је др Мирослав Свирчевић у току 2009. године дао најбољу оцену о Брозовом Уставу из 1974. године:

    „Поштовани господине Грујићу, у уставноправној теорији и политичкој науци се сматра да је Устав од 1974. предвидео неки чудновати федерално-конфедерални тип државе с потпуном превагом конфедералних елемената. Оно што је најважније, савезни органи су били потпуно развлашћени а све најважније функције су биле пренете на републичке и покрајинске органе који су имали карактер правих државних институција. При свему томе, Србија је највише била оштећена (знамо због чега). Примена његових одредби директно је проузроковала општу ерозију југословенског друштва и крваве грађанске ратове на тлу бишве Југославије. Што се тиче Ваше примедбе, она би могла да буде основана ако би се Устав језички тумачио (а то тумачење није баш поуздано). Управо је Милошевићева власт инсистирала на тој врсти тумачења и због тога је била жестоко оптуживана за великосрпски хегемонизам комунистичког типа, и што је најважније, читав српски народ је стављен на стуб срама у западној пропагандној машинерији. Милошевићева неразумна политика је у великој мери погоршала ситуацију која се бар мало могла окренути у корист Срба након крајњег циља Устава од 1974 – нестанка Југославије. Милошевић је најпре поништио Устав од 1974. (што је било оправдано) на територији СР Србије, омогућивши јој да успостави власт „од Хоргоша до Драгаша“. С друге стране, Милошевић је бранио исти тај Устав када је Туђман поништио Србе као конститутиван народ у Хрватској. Све то је допринело да Срби буду доведени у бесмислену ситуацију што је продужавало конфузију. Но, ако бисте употребили циљно тј. телеолошко тумачење (тумачење норми у целини у складу с духом ставног система) добијате слику да су републике а не народи имали право на самоопредељење
    до отцепљења. Није битно које су речи били употребљене него је битан дух
    комплетног Устава. А он је онакав како је то проценила Бадинтерова комисија. Па
    ипак, посао још није завршен. После признања Косова потребно је још Војводини
    вратити државност…

    Посао ће бити завршен када се Војводини врати државност, баш онако како нам је амбасадор Цобел то нагласио пре неколико месеци. И то је суштина Устава од 1974. Нису важне употребљене речи, него дух и контекст…“ (Види: Мирослав Свирчевић, Британска политика према Југославији 1941-1944 – основни извор Устава СФРЈ из 1974, Из архиве НСПМ, 12.05.2009, НСПМ – 22. новембар 2012).

    Између осталог, поменули бисмо проф. др Јована Ђорђевића (1908-1989), масона-марксисту, Павловог и Брозовог великохрватског најамника-уставотворца и тзв, „експерта за федералистичко уређење“ у Југославији, који је рођен Београду у чиновничкој породици, која води порекло по оцу из Шабца а по мајци из Панчева. На Универзитет је ступио и то на Правни факултет 1927 а завршио 1931 године. Од краја 1931 до краја 1933 године провео је у Паризу, где је на правном факултету свршио докторат из јавног права.

    При повратку из Париза, крајем 1933, ступио је на одслужење војног рока у Крагујевцу. Кад је свршио војни рок, вратио се у Београд и запослио као преводилац у Министарству финансија. Крајем 1935 изабран је за доцента Правног факултета у Београду на катедри „Уставно и државно право“. У току 1938. године пријавио се на конкурс Рокфелерове научне фондације за годишњу стипендију у циљу научног усавршавања као “visiting professor”. На препоруку његових париских професора, Ситон Ватсона и г. Слободана Јовановића и на основу научних радова, изабран је као једини питомац из Југославије. Ђорђевић је у Енглеској провео 3 месеца 1938 године. У Сједињеним Америчким Државама провео је у току 1939 године 9 месеци. Предмет његовог изучавања је обухватао: амерички федерализам.

    Ђорђевић је у Енглеској, поглавито у Лондону, радио на упознавању енглеске политичке науке, на усавршавању језика и упознавању људи и прилика. А, нарочито, на испитивању шта се све у Енглеској писало о предмету који је био главни проблем његовог научног изучавања: о федерализму.

    Од његовог активног рада било је ово: одржао је по једно предавање у чувеној „Лондонској школи за економске и друштвене науке“ и у Оксфордском Универзитету. Тема је била Уставни развој Југославије и стање друштвених наука у нашој земљи.
    Да би се добро упознао са Енглеском и енглеском науком, на препоруку Ситон Ватсона, професора Лондонског Универзитета и саме Управе Рокфелерове задужбине, разговарао је у Лондону са многим научницима, професорима, високим чиновницима и посланицима. Тако је имао прилику да подуже разговара и са Атлијем о политичким приликама у свету, у Енглеској и Југославији.

    Ђорђевић је у Београду био познат као левичар у структури Павловог и Цветковићевог колонијалног, београдско-масонског естаблишмента и као
    уставотворац у послератној Брозовој лондоско-вашингтонској, хабсбершкој,
    републиканској, национал-социјалистичкој, великохрватској, интермаријумској, фабијанској, бундистичкој и бољшевичкој Југославији, која је постојала према речима Ота Хабсбурга само као фикција – “…either Croats or Serbs or Mecedonians, but they are no longer Yugoslav. The fiction has disappeared…” (Види: Gene H. Hogberg, Otto von Habsburg, man with a mission – A leading European Parliamentarian speaks out on the dangers and challenges confrontiung Europe today, Plain Truth – A magazine of understanding, Pasadena, California, USA, March 1984, p. 11).

    Такође, имајући на уму, да је Павелићев агент од утицаја Јосип Броз тзв. „Тито“ учланио Хрватску (Croatia) и Словенију (Slovenia) у Хабсбуршку заједницу Алпе Адрија, која је формирана 1978. године – “Unigue Alpe Adria Community crosses Europe’s political divide, incorporating regions of EC countries Italy and West Germany; states of neutral Austria; rebuplics of nonaligned Yugoslavia; and counties of Hungary, which is part of COMECON…

    It is in this region that the Alpe Adria Community was founded nine years ago, in
    1978. It is an axample, says a brochure promoting the organization, ‘of how, in Europe, gegions of different nationalities, but united by their cultural identities and common problems, have undertaken to work together’…( Види: Gene H. Hogberg, Europe: “The Great Market”, The Plain Truth – A magazine of understanding, Pasadena, California, USA, October 1987, p. 24/26).

    Међутим, а шта смо могли и очекивати од Павелићевог емисара у Србији 1941 године Јосипа Броза тзв, „Тита“, диктатора, међународног агента, папиног хаџије, пилигринског фратра, малтешког витеза, каноника цркве св. Јеронима у Риму, аустро-угарског каплара из хрватског села Клањца, који сада труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јоспграду у Србији, где му се и данас клањају извесни „српски“ идолатриси, интернационалисти, ренегати и полтрони на срамоту јуначке Србије и нашег мученичког и обесправљеног србског народа. Није их брига што је свео Србе у Југославији на ниво Курда а Србију на ниво Палестине.





    21
    1
  7. Стара српска пословица каже – како год да се окренеш историја ти је од позади. Ако се овако презентује историја коју смо јуче гледали својим очима шта онда рећи за ону пре наших дедова? Како доказати да се нешто јeсте или није десило и како? Дошли смо до тога да су пре неки дан донели трску у студио да би утврдили да ли њоме може да се дише док се прелази Дунав (Хелмкаст, Антић, 36-40 мин).

    Ми још увек имамо историчаре-патриоте који су (без изузетка!) истог мишљења са Дубравком да је то заиста тако и било. Како се помаћи са те мртве тачке? За тако нешто су потребни људи који, што би Амери рекли, умеју да истовремено ходају и жваћу жваку (или барем дишу на трску).





    17
    2
  8. @Предраг Вулин
    Поштовано цењени, изнад је Србин са добрим памћењем споменуо ЧИЊЕНИЦЕ, ја их такође обожавам, ја их схватам као ИСТИНУ, а чак и библија нас поучава да трагамо за истом.
    Чика Перин син, је био Краљ Србије, значи Владар, имао је ИЗБОР.
    Остати Краљ Србије и Србадије, или нарасти у Цара.
    Сваки ИЗБОР, вуцара последице. Сумњам да није био Србенда, али.
    Једноставно и јако закомпликовано.

    7
    6
  9. Господину Видићу хвала на коментару моје објаве и на труду који улаже устајући у заштиту нашег писма.

    Читајући поново прилоге у овој дискусији а на тему заштите ћирилице пада ми на ум ..

    1) Оних правних лица (установа, органа) који су у обавези да примењују одредбе Закона o употреби српског језика и заштити ћириличког писма најмање је десетак хиљада.
    Део тог броја подудара се са списком органа јавних власти и ималаца јавних овлашћења који су у обавези да објаве своје информаторе о раду а чији су информатори (и линкови ка њиховим сајтовима) доступни на сајту Јединственог информационог система информатора о раду https://informator.poverenik.rs/naslovna . Томе треба додати круг оних које Закон наводи у чл. 4.

    2) Закон о је почео да се примењује 23.3.2022. године. Довољно времена да видимо какви су ефекти његове примене.

    3) Како Министарство културе врши надзор над његовом применом, требало би питати то министарство, колико је надзора од почетка примене закона извршило и какве је мере наложило онима над којима је надзор вршило.

    4) И питати прекршајне судове у Србији колико су прекршајних мера изрекли због непоштовања овог закона у 2022.

    5) За добијање свих наведених информација требало би се позвати на Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја – захтеви се могу поднети „онлајн“ а обрасци за подношење захтева и жалбе уколико се захтевима не удовољи су доступни на адреси
    https://www.poverenik.rs/sr/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D1%83%D0%BF-%D0%B8%D0%BD%D1%84%D0%BE%D1%80%D0%BC%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BC%D0%B0/%D1%84%D0%BE%D1%80%D0%BC%D1%83%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B8.html

    Да, могу то да ураде и појединци, ја међу њима, али би свакако имало смисла и да то ураде удружења која се заштитом ћирилице баве…

    А по добијању одговора, сви овде нажалост претпостављамо каквих, то искористити као полугу којом би покренули државу да своје правне механизме, какве – такве, али успостављене у сврху заштите ћирилице, стварно и користи.

  10. Морате имати у виду да је Југославија чедо енглеске политике, као и да је све време била приморана да јеспроводи. А први постулат енглеске политике је спроводити све, увек и без паузе све што може против Руса, а ту јако високо котира геноцид над православцима. Тако да, у свему што нам се дешавало у последња 3 века, морамо да одмеримо: колико је то одговарало Енглезима, или Англоционистима?

    17
    1

Оставите коментар