У ФБиХ до 1991. године живјело 541.000 Срба, а данас их је око 56.000. Право на имовину има њих око 400.000 али, због усклађивања земљишних књига и катастра које се спроводи у Федерацији, постоји ризик да то право изгубе
Директор Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Арно Гујон (Фото: ИН4С)
Директор Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Арно Гујон позвао је Србе из ФБиХ, који су изложени ризику да изгубе право над имовином, да дјелују проактивно јер постоје правне могућности да заштите оно што им је припадало.
Важно је да људи буду проактивни. То јесте некад напорно, али није немогуће. Имамо правне могућности да заштитимо оно што је српско да остане српско, да оно што је припадало људима који су морали да избјегну током рата остане у њиховом власништву, рекао је Гујон Срни.
Он је истакао да се у Канцеларији за пружање информација и бесплатне правне помоћи лицима која посједују имовину у Федерацији БиХ, које дјелују у Србији и Републици Српској, до сада јавило 9.000 људи и да је покренуто исто толико предмета за остваривање имовинских права, којима је обухваћена укупна површина од око 57.000 хектара.
Људи треба да се јаве, да се обавијесте и упознају да ли је усклађивање у току тамо гдје су живјели и тамо гдје имају своју имовину. Ако је то већ урађено и ако тек треба да се уради, онда треба да се јаве канцеларијама за правну помоћ, објаснио је Гујон.
У Федерацији БиХ до 1991. године живјело је 541.000 Срба, а данас их је око 56.000 на том простору.
Право на имовину има око 400.000 расељених и избјеглих Срба али, због усклађивања земљишних књига и катастра које се спроводи у Федерацији, постоји ризик да то право изгубе.
Информације и бесплатну правну помоћ у вези са имовином у Федерацији БиХ заинтересовани у Србији могу се добити у Канцеларијама у Београду и Новом Саду. У Републици Српској до сада је отворено шест таквих канцеларија.
Опрема: Стање ствари
(Срна/ИН4С, 19. 9. 2022)
Categories: Вести над вестима
Нѣма реаговања. А човѣк говори о ствари од највишег српског националног интереса. Послушајте Гујона. Он је рођени Западњак, и зато по природи сурово практичан. Приватна својина је једна од највећих светиња на којима почивају западна друштва. Нѣ осврћите се на то што су у послѣдње врѣме ту “светињу” и тамо кренули да укидају. Ништа нѣје завршено док нѣје завршено.
Обратите пажњу: све и да нам колико сутра врате Космет, Србија у својим комунистичким границама нѣ може бити успѣла, функционална и заиста самостална држава. И с повраћеним Косметом остаћемо као народ осуђени на тихо изумирање.
Да обезбѣдимо голи народни опстанак, неопходно нам је Хрвате склонити са Дунава, а на Јадрану добити, у задовољавајућем обѣму, излаз на море, који ће нѣпобитно бити СРПСКИ. Ни муслимански, ни црногорски, него баш српски. Да се тај минимум за опстанак испуни, нама је најпотрѣбнији договор с нашим муслиманима, ради минимално функционалног заокруживања животног простора,који без једне од двѣ саставнице прѣстаје бити ЖИВОТАН. У случају нѣповољног развоја догађаја Срби и муслимани ће први нѣстати. Тога су и муслимани све свѣснији, зато ми се договор с њима сад чини могућнијим него с новим изродима попут Монтенегрина. У повољнијем развоју догађаја, са цѣлом Црном Гором и Македонијом – ми смо, сви заједно, у перспективи већ регионална сила – по законима геополитике.
Република Српска, оваква каква јесте – плод је трулог компромиса. По статистикама, прѣко 70% БиХ катастарски је припадало Србима. Што је плод “беспућа повѣсне збиље”: повлашћени муслимани и католици су се башкарили по варошима, док су поља, брда шуме и кршеве прѣпустили православнима, на чијем зноју су и засновали своје “господство”. Из истог разлога и – уколико добро памтим – прѣко трећине саврѣмене Хрватске катастарски такође припада Србима.
Можда Срби из тѣх крајева сву ту имовину већ сматрају нѣповратно отѣтом, можда и безврѣдном, нѣ судим им због тога. Нѣка се ипак замисле: ту сиротињу су њихови прѣци чували и крварили за њу ради њих, сопствених потомака. Ако им то нѣје довољно – нѣка се сѣте да одрѣцањем од тѣх добара слабе и Српску и Србију, гдѣ су, можда, остварили бољи, достојнији живот, чиме доводе под упитник и благостање својих потомака. Ако им је прѣтходно рѣчено сувишно, јер су тога свѣсни, али имају рођаке с којима дѣле право на имовину, а они нѣ желе да се бакћу “базнадежним стварима” – нѣка право заступања по договору преузму на себе. И српски Крајишници, Далматинци, Славонци, Косовци, па и Македонци и Црногорци, уколико за то има услова – трѣбало би да се Управи за сарадњу са дијаспором обрате поводом нѣрѣшених имовинских питања. То што важи за БиХ нѣ важи мање за друге државе бивше Југославије гдѣ су имовинска права погажена. Ако за остваривање њихових права тренутно нѣма услова, нѣ значи да се они довољним притиском нѣ могу створити.
Ето вам, драги прѣчани, прилике да нѣшто урадите и за себе и за Отаџбину. Ако се помучите и покушате остварити своја права, добијате у сваком погледу. Нико вас нѣће тѣрати да се вратите у свој завичај ако то више нѣ желите. Али за посѣту дѣдовским гробовима барем нѣћете морати вадити пасоше, него ћете их посѣћивати без условљавања кад вам се прохтѣ. И још једна, врло прагматична чињеница: будућој Србији ту имовину ћете можда моћи и да продате. Овако је добровољно и сигурно бацате у вѣтар. Ако је тек тако оставите тамо гдѣ јесте, значи да сте је поклонили својим крволоцима. И тада нѣ очекујте уважавање ни од кога. Тѣм прѣ што, колико видимо, Гујонов позив материјално бар ништа нѣ кошта.