Јапански професор у Московском архиву пронашао текст нестале македонске граматике из 1946. совјетског аутора Бернштајна

Самуил Бернштајн је 1938. био међу првим научницима који су издвојили македонски језик као посебну групу у јужнословенској групи. Године 1946. почео је да пише граматику македонског језика

Јапански професор Мотоки Номачи пронашао је у Архиву града Москве Граматику македонског језика, коју је 1946-47. написао руски професор Самуил Борисович Бернштајн, која никада није објављена и 70 година се сматрала несталом. Граматику је наручио Президијум АСНОМ-а, али након погоршања совјетско-југословенских односа 1947. године због резолуције Информбироа о Југославији, слог припремљен у штампарији је растурен и рукопис је од тада нестао.

Невероватну причу о путу граматике за Сакам да кажам поделио је Номачи, професор Универзитета Хокаидо, који ће о томе говорити у Македонској академији наука и уметности на Међународној научној манифестацији „Македонски дани у МАНУ“. Домаћин конференције је проф. Марјан Марковић, руководилац Истраживачког центра за ареалну лингвистику при Македонској академији наука и уметности, који нас је увео у причу о изгубљеној граматици.

Самуил Бернштајн (1911–1997) је био оснивач Катедре за словенску филологију на Универзитету Ломоносов у Москви, Русија, а од 1969. инострани члан Македонске академије наука и уметности. Године 1938. био је међу првим научницима који су издвојили македонски језик као посебну групу у јужнословенској групи. Године 1946. почео је да пише граматику македонског језика.

Академик Блаже Ристовски је 2014. године објавио чланак у Зборнику Филолошког факултета „Руски слависта С. Б. Бернштајн у историји савременог македонског књижевног језика поводом стогодишњице његовог рођења“, у коме наводи податке о граматици и да јој се губи траг. Доносимо изводе из чланка академика Ристовског:„Као ученик слависте-македонисте Атанасија Матвејевича Селишчева (1886-1942), млади руски слависта Бернштајн постао је први аутор првих енциклопедијских обележја ‚Македонија‘ и ‚Македонски језик‘ у првој совјетској енциклопедији (1938) – третираних као посебан геополитички и етноколтуролошку субјекат на словенском југу. Дана 7. децембра 1944. године, по укидању одлука Прве језичке комисије, због коначне кодификације македонског језика, Президијум АСНОМ-а је предложио ‚да се из Москве позову два светски позната ауторитета из словенске филологије и најбољи познаваоци језика од свих балканских народа: Бернштајн и Державин‘… Бернштајн уопште није престао с радом на македонском језику. Дана 25. априла 1947. записао је: ‚Сад ми је главни задатак да завршим монографију Македонски језик. Рукопис морам предати издавачу ове јесени. У средишту граматичког описа биће морфологија. Посебно поглавље посвећено је анализи Мисирковљевог језика. Књига ће садржати читанку и пратећи македонско-руски речник.‘ Радећи тако напорно, Самуел Борисович је 28. августа 1947. записао: ‚При крају сам књиге Македонски језик. Завршен је граматички опис књижевног језика, написан увод, састављена читанка. Укупан обим књиге је између 10 и 12 табака.‘ Остао му је речник. Деветог новембра је записао: ‚Седим од јутра до касно радећи на Македонском језику‘, да би 2. децембра додао: ‚У последње време радим преко сваке мере, 12 часова дневно. Јуче сам ставио тачку на рукопис Македонски језик.‘

Самуил Борисович Бернштајн (Извор: Института славяноведения РАН)

Коначно, 28. децембра, са задовољством је објавио: ‚Јуче сам добио премију од 4.000 рубаља за свој „македонски језик“. Рукопис је већ спреман за штампу. За одговорног уредника именован је С. П. Обнорски.‘

Али горљиви ентузијазам С. Б. Бернштајна неочекивано је сасечен. Резолуција Информбироа о Југославији нагло је погоршала совјетско-југословенске односе, а припремљени књижни блок у штампарији је растурен. Осим одломака из књиге који су се појавили у научној периодици, рукопис је до дан данас остао непознат јавности. Не зна се ни да ли је очуван и где се налази. А то је веома важан део не само историје модерне Македоније, већ и суштински део научно-истраживачког рада С. Б. Бернштајна и истовремено важан моменат у историји руско-македонских научно-културних односа“, пише академик Ристовски.

Номачи нам се на почетку разговора извинио што ће говорити на српском, јер није довољно добро говорио македонски, па није желео да погреши. Изузетно љубазни професор из Хокадија, на северу Јапана, каже да се бави славистиком и да га пре свега занима граматичка типологија словенских језика, а истовремено се бави социолингвистиком и историјом славистике. У том контексту занима га и историја македонског књижевног језика.

Веома се занимао за рад Бернштајна, једног од највећих слависта ХХ века, и пошто је знао да се много бавио македонским језиком, а било је мало публикација на ту тему, занимало га је зашто је то тако.

„Истраживао сам и сазнао да је било политичких проблема, због сукоба Тита и Стаљина, па се више није могао бавити македонским језиком. Бернштајнови мемоари објављени су у Москви 2002. године, где је написао да је завршио писање граматике македонског књижевног језика, па сам мислио да та граматика, тај рукопис негде мора да постоји. Онда сам прочитао текст академика Ристовског, који, између осталог, пише да нажалост нико не зна где је тај рукопис и да се не зна да ли је та граматика уопште сачувана“, рекао је Номачи.

Јапански слависта Мотоки Номачи, који је пронашао изгубљену македонску граматику коју је написао совјетски професор Самуил Бернштајн, са бистом Блажа Конеског, једног од кодификатора савременог македонског књижевног језика (Фото: М. Златевска)

Професор је пре неколико година био на конференцији у Москви и замолио колеге са Института за славистику у Москви да му помогну да пронађе рукопис, за који је Номачи рекао да је требало да буде објављен 1949. године. Рукопис је пронађен у Архиву града Москве.

Номачију се пре годину дана обратио академик Виктор Фридман, амерички лингвиста и један од најпознатијих македониста на свету.

„Питао сам га да ли можемо да обрадимо ту граматику и да је објавимо уз коментаре. Тако смо недавно почели да радимо и објавићемо то. Када ме је Марјан у јануару позвао да дођем на конференцију, схватио сам да је то одлична прилика да о томе говорим пред македонском јавношћу“, рекао је професор Номачи.

На конференцији у Македонској академији наука и уметности говориће о историји, Бернштајновом раду на македонском језику, његовом погледу на македонски књижевни језик и наравно о граматици.

Б. Нестороска

(Сакам да кажам, 16. 5. 2018)

Прочитајте још



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , , ,

18 replies

  1. Да ли је неко писао о разликама између Српског и Бугарског језика све до краја 18. века и почетка 19. века (Вукове стандардизације)?
    Да ли их је било?
    Јел неко правио анализу разлика у језику оних који себе зову Србима у вези са географијом,
    па упоредио те разлике са разликама код Руса, Немаца, Француза, Италијана, …?

    38
  2. Бернштајн је добио партијски задатак да „направи“ граматику непостојећег „македонског“ језика који је у свари мешавина српског и бугарског са примесама позајљеницама из влашког/цинцарског, албанског и др.језика. Тирто је успео да расрби Јужну Србију (Северну Маћедонију) и Стару Србију-Космет.

    27
  3. Ovde mozemo da vidimo primer sprdacine od pravljenja vestackog jezika/identiteta, poverena osobi koja verovatno nikada nije ni videla nekog ‘Makedonca’. Imamo slicne slucajeve Rumuna koji su svoj kvazi-latinski jezik I identitet dobili iz Pariza I Vatikana, Grka, koji su svoju drzavu I ‘klasiku’ dobili iz Londona, pa cak I nas koji smo svoju istoriju dobili iz Beca. Pomenuto je gore da je makedonski jezik mesavina bugarskog I srpskog. A sta je (pred)istorija?

    Bulgari su bili azijatsko pleme koje je 590ne doslo u Besarabiju (danas Moldavija). Dobili su dozvolu od srpskog vladara (***) da se nasele u Vlaskoj. Godine 677ne karan Asparuh je presao Dunav I dosao u danasnju Bugarsku. Tamo su ziveli Srbi starosedeoci. Medju njima su bile tenzije do 9v.ne kada su Bulgari presli u hriscanstvo. Han Boris je postao Mihajlo. Originalni bulgarski jezik je vec mnogo ranije prestao da se koristi. Govorilo se srpskim jezikom koji se nije menjao do 18.v. Danasnji Bugari su mozda I 90% poreklom etnicki Srbi.

    (***) Verovatno malo ko zna ko je bio taj srpski vladar koji je dozvolio azijskim Bulgarima da se nasele u Vlaskoj. Zvanicno bi trebalo da Srbi u to vreme disu na trsku u nekoj ukrajinskoj mocvari. Necemo gusiti istrazivacki duh citalaca da sami pronadju ime tog vladara ali cemo navesti podrucja (po sadasnjim nazivima) koja su spadala u njegovu drzavu posle propasti zapadnog rimskog carstva:

    Dalmacija, Bosna, Hercegovina, Hrvatska, Slovenija, Slavonija, Crna Gora, Albanija, polovina Makedonije, Srbija, severna Bugarska, juzna Madjarska, Vlaska. Prostirala se od Jadranskog do Crnog mora. Taj vladar je takodje povratio od ‘Vizantije’ cetiri primorska grada: Dubrovnik, Solin, Trogir I Zadar. Preneo je prestonicu iz Skadra u Solin oko 575.g. koji je ostao prestonica Srbije do 640.g. kada su ga razorili Avari.

    Dodatno bi neki dobrovoljac (Evs, NikolaV) mogao da napise o stanju hriscanstva I crkve u tadasnjoj srpskoj drzavi.

    35
  4. Dve stvari dok Evs I Nik prevrcu knjige starostavne za nastavak prethodnog komentara. Inicirane su jednim ‘oflajn’ opaskom u vezi srpskih zemalja u prvom komentaru a cesto je povezane I sa nezlonamernim pitanjem nekog zapadnjaka – vi (Srbi) imate nesporazume sa svim komsijama, nemojte mi reci da su svi oni uvek u krivu a vi uvek u pravu. ‘Regionalna’ verzija ovoga je – vas (Srbe) niko ne voli.

    Odgovor na prethodne opservacije je – u vreme Srbije iz prethodnog komentara nisu postojali ni Siptari, ni Bosnjaci, ni Hrvati, ni Makedonci, ni Montonigeri, ni Slovenci, ni Bugari, ni Rumuni, ni Madjari, samo su Srbi tu ziveli. Dakle, izaberi bilo koga sa ove liste pa da vidimo gde je tu nesporazum.

    To je upravo I glavni razlog zasto je Srbima nametnuto disanje na trsku. Zanemaruje se vremenska komponenta I polazi se od toga da su se svi na Balkanu pojavili nekako u isto vreme sto je zgodno da se uvek neko sa strane pojavi, da muti vodu I arbitrira poput ovog sto trenutno gledamo u Be I Ha.

    Druga stvar ce verovatno biti uskoro tema mnogih doktorata, a trenutno nije, jer zvanicna istorija jos uvek dise na trsku. Pitanje je – kako je moguce da je Justinijan, koji je bio Srbin bas kao I njegov general Velizar, koji je unistio kraljevinu srpskih Vandala I uterao ih u Imperiju, bas kao sto su I vecina njihove vojske bili Srbi, ratovao protiv mlade srpske drzave koja je nastajala na rusevinama zapadnog rimskog carstva I trudio se da unisti njihovu crkvu, nezavisnu od Rima I Carigrada?

    Buduci istrazivaci ce dati detaljan odgovor ali evo nekih indikativnih paralela sa tom situacijom – polozaj srpskog naroda u prvoj Jugoslaviji pod Aleksandrom, polozaj Srbije posle 1945 pod Krcunom I Rankovicem, polozaj Srbije posle ustava iz 1974, kada su svu vlast preuzeli Hrvati I Slovenci (bas kao sto su posle Justinijana vlast preuzeli Grci koji su nastavili da guse srpsku drzavu I crkvu I na kraju prizvali Turke da uniste Imperiju). Ili, kako se ‘nasi’ evrounijati odnose prema srpskim nacionalnim interesima I kako interpretiraju dogadjanja iz 90ih.

    9
    1
  5. Bernstein je dobijo 4000 rublji da sklepa Taj makedonsku jezik. Mene zivo interesuje zasto se upotrebljavaju engleske reci u srpkom jeziku? Da li postoji neka gramatika , koju ce neki Japanac da iskopa anglikanizaciju srpskoga jezika. Sumnjam. Anglikanizovanje srpkog jezika narocito upotrebljavaju intelektualci. Mozda misle da izgledaju uceniji , mudriji ili se sramote da su Srbi.

    11
  6. @Саффрон

    „Зашто се употребљавају енглеске речи у српском језику?“

    Моје виђење, не мора да буде тачно ни комплетно:

    Нови појмови, најчешће технички (рецимо блокчејн), за које се још нико није потрудио да смисли одговарајуће српске речи; мањи проблем.
    Помодарство (покондирене тикве): коришћење страних речи из лењости, глупости, или илузије космополитизма. Едукација, инволвирање, бенефит, импичмент, и да не набрајам даље. Долази из недостатка образовања и части, јер сваки безвезњак сада може да објави текст, што празнији и сензационалнији то боље, који је склепано преведен са енглеског, и чија је једина сврха да привлачи кликове на интернету.

    10
    1
  7. Mark. E , Vase objasnjenje kada citam nekako mi je milo oko srca. Hvala.

    7
    1
  8. @Горан1
    „Отац славистике“ Јосиф Добровски је на почетку бугарски језик уопште сматрао само дијалектом српског језика. Послѣ су он и његови истомишљеници, у доброј мѣри под Вуковим утѣцајем, промѣнили мишљење. А Вук и његови наслѣдници су својим дѣловањем практично само новоштокавске говоре учинили нѣсумњиво српским. Староштокавски говори (који би се, да је било памети, називали старосрпским) су тако све више постајали „бугарским“, па тако добар дѣо слависта и данас тврди да је старословѣнски језик Ћирила и Методија сазидан на „старобугарској основи“.

    Упоредна анализа дијалекатских разлика у српском са истом разликом у енглеском, француском, нѣмачком језику, колико ми је познато, никад нѣје урађена. Другим народима таква анализа нѣје потрѣбна, а Србима за тај подухват нѣдостаје срца и памети.

    @Александар Бертолино
    Македонски језик НѢЈЕ мѣшавина српског и бугарског језика. Ово је једна од најчешћих и најпогубнијих српских заблуда. Српски и бугарски језик географски дѣли тзв. „јатова граница“, и она изгледа овако: https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/2/2c/Bgmap_yat.png/1280px-Bgmap_yat.png
    У бугарском се јат изговара као „ја“ (я), а у српском као е, је, ије. Ово двојство је постојало још у старословѣнском језику, у коме су сви ови изговори обѣлѣжавани „јатом“. Тек је каснѣје за бугарски изговор уведен други знак.

    И нѣје Тито „расрбио“ Стару Србију. Сувише грѣхова тај човѣк носи на души, нѣ морамо му товарити и своје. Сами Срби су багателисали старосрпски језик, народ који њиме говори (то чине и данас). Тито је само аминовао нѣпочинства српске власти и науке још из доба кад Тито нѣје могао ни сањати да ће бити на челу државе. На то нас је у своме чувеном завѣштању Србима својеврѣмено упозорио и Арчибалд Рајс, али те глупости нико нѣје читао – објављено је тек послѣ пуних 70 година, кад је штета већ била учињена, а његова пророчанства се остварила. Тако да

    @Saffron македонски језик нѣје „склепан“. И старосрпски говори, као и новосрпски, имају своју лѣпоту и своја правила. Пошто самој Србији и српским лингвистима нѣје трѣбало да се њима бакћу, да их истраже, именују, да елементима из њих изражајно и лексички обогате постојећи књижевни језик, – нашли су се они којима тај посао нѣје био мрзак. И свој „проналазак“ именовали по своме нахођењу. Уосталом, нѣје да српски лингвисти баш ништа нѣсу радили на том пољу. Ствар је још гора: својим знањем су трговали на штету науке и на штету српског народа зарад личне користи, звања и удобног живота. Један Александар Бѣлић, прѣдсѣдник и краљевске и Титове Академије у том смислу је „бољи“ од, на примѣр, Блажа Конеског (рођ. као Благоје Љамевић) само утолико што се још нѣје и похрватио, као што се овај други помакедончио.

    Сад ваља да се суочимо с онѣм што имамо прѣд собом. Срби у Бугарској су побугарени, у Грчкој погрчени, и та прича је завршена, Македонија се само чудом може повратити – а то чудо може доћи само кроз нѣку нѣбивалу нѣсрѣћу. На наше очи нам је отета Српска Крајина, БиХ, Црна Гора, Косово и Метохија, српски језик нам комадају и развлаче. Народ се одрођава и у самој Србији, а питање је колико је и она српска (за моју маленкост између каквог „милогорца“ и ватреног партијаша или „западњака“ и нѣма нѣке суштинске разлике). У том суочавању нам је

    @Disanje na trsku позивање на бившу (из плусквамперфекта) величину и славу од слабе вајде. Та величина и слава припада нашим прѣцима, нѣ нама. Нама припада мизерија коју живимо. Раскомадани смо и уситњени јер смо и сами ситни (прочитати поново пѣсмичак Чика Јове Змаја „Нѣк се знаде да смо славни“).

    12
  9. @Дисање на трску
    Ваше сијаније, дубоко Диханије,
    Видех да сте прозвали недостојног Евса („добровољца“ – 2 пута!), па Вам зато одговарам. Евсевије можда јесте ентузијаста, и сигурно јесте волина, али то не значи и да је спреман да во-лонтерски оре на Вашој њиви – за грст зоби (3-4 виртуелна крстића, од добрих душа које нису сасвим разумеле шта је хтео да мукне) и шаку плеве (5-6 минуса).
    Ви своју трску вично и многонаменски користите, и практично и као симбол – и да њоме дишете, и да њоме пишете, и да њоме измерите храм Божји (СПЦ, Откровење 11:1), и као царски жезал поругане истине (Матеј 27:29)…и да гоните волове. Али не заборавите да трска може да послужи и да се поломи о главу.
    Ипак, из дубоког поштовања према Вашем инспиративном труду око исповедања и проповедања истине, уздржаћу се од грубих речи и задржаћу учтив тон.
    Дакле, овако.
    Када Ви оснујете србски народни интернет универзитет „СРБ“ (Свеучилиште Раба Божјих), и када ме као ректор поставите за декана Богословског факултета на њему (одредивши одговарајућу апанажу, са пензионим планом, подразумева се), тада можемо да почнемо да разговарамо о томе да Евс пише о ономе о чему још нико на свету и у целој историји досад није ништа кохерентно и сувисло написао („о стању хришћанства и Цркве у српској држави првог миленијума“).
    А ако, пре тога, наставите да узимате моје име залуду (заџабе, тј. без хонорара), очекујте да ћу Вам одговорити тако да ћете, и Ви и читаоци СтСт, видети све звездице.

    4
    2
  10. @Дисање на трску
    А у међувремену, док Евс четује о свом брашњенику, као знак добре воље, можете бесплатно да добијете још само пар шок-бомби (попут оних, антологијских, о „Сремцима“ који носе црногорске/личке капе и етрурско-грчко-римској речи а-сил која значи „без силе“ али притом ни у грчком ни у латинском морфема „syl/сил“ „нема никаквог значења, и нема когната у било ком постојећем језику“). Тј. пар мини диверзија које би код ђака са здравом психиком требало да изазову ако не буђење из хипнозе, а оно макар когнитивну дисонанцу.

    Ко су били „плави“, доминантни демос у Константинопољу 4-6. века (странка власти и главна партија на цариградском хиподрому, традиционално чувари Православља)? Тј. „венети“, како су их Хелени звали? И ко су били „црвени“, њима подчињени мањи демос? Односно „руси“, како су их Хелени звали („Ρούσσοι“, у значењу црвени – традиционална грчка реч за црвено, још од Хомера: „Хај русе косе, Херо, имаш…“)?
    И имају ли ти „плави“ какве везе са династијама римског царства, од Веспазијана, преко Константина и Константиновића и све до Јустинијана и Велизара, који су сви носили име или презиме или надимак Флавиус, као атрибут императорског колена?
    Ако да, откуд уопште у латинском та реч (flavius: жут, плавокос, златнe, жуте косe, flavia: плавуша)? И који још далтонистички народ на свету каже и за девојку и за пучину да је плава (осим мачо Срба, старих семиолога који унапред прозиру тросмислену есхатолошку судбину сваке природне плавуше: да ће бити оплављена – од пољубаца, или од батина, само кад буде нашла своје изабрано место под сунцем)?
    А ако не, откуд у западној цивилизацији концепт „плаве крви“, као нечег веома изванредног, краљевског (иако је и крв западних плаво-крвника црвена, а плавичаста крв подразумева болест, цијанозу)?

    П.С.
    Ако међу студентима у публици има нека плавуша која је разумела, и која би желела да напише дипломски рад о овоме, позивам је да ми се јави – да је упутим на литературу (имало би великог смисла, јер нико до сада није ни разумео нити ишта смислено написао о дем/ос/има („хиподрома“) у Константинопољу).
    Желим да кажем: плавуше су нам данас једина узданица – пре ће оне нешто разумети, него „смеђа“ „елита“ из Академије Наука и Уметности Србије, и осталих академских трактова у којима сунце истине не сија.
    А и да сачувамо живу традицију правијех, православнијех и Плавијех Флавија – дужни смо Прецима!

    9
    2
  11. @Гремлин
    Брате Гр(е)мљавино,
    Велиш:
    „Сад ваља да се суочимо с онѣм што имамо прѣд собом. Срби у Бугарској су побугарени, у Грчкој погрчени, и та прича је завршена, Македонија се само чудом може повратити… На наше очи нам је отета Српска Крајина, БиХ, Црна Гора, Косово и Метохија, српски језик нам комадају и развлаче. Народ се одрођава и у самој Србији…позивање на бившу величину и славу нам је од слабе вајде. Та величина и слава припада нашим прѣцима, нѣ нама. Нама припада мизерија коју живимо. Раскомадани смо и уситњени јер смо и сами ситни.“

    Ово је за мене питање свих питања наше данашњице: како је могуће да живимо сав тај ужас који нам се дешава, и да смо, притом, још увек живи? и зашто ми, заиста најмизернији од свих? и који је смисао тога свега? (овде сам покушао да, себи, срочим одговор на та питања http://borbazaveru.info/content/view/14001/ , али, искрено, ни тај одговор, иако је тачан, није ми утеха у све црњој свакидашњици)
    Али, како год, ако смо живи, живи смо управо само од величине и славе наших Предака, која нам је у генима и у Духу остављена у аманет – да је памтимо, и у вјечној памјати сачувамо, док Син Човјечји не дође, и нађе Вјеру отаца наших и у нама.

    9
    1
  12. Evs, mozda sam jos previse mlad da razumem tu vrstu (ako jeste) ironije. Nikada mi nije palo na pamet tako nesto poverim Garonji I Murgi, ma koliko da su bili pametni. Kapisla je bio komentar na prvu (legalnu) srpsku crkvu u Trijeru kada sam pomislio da nesto znas I da mozes dati doprinos definiciji srpskog identiteta. Ako je to neizazov za tebe onda nista, pouzdacu se u se i u NV, koji je ambiciozan I voljan da uci. I Eugenika sam podsticao da pise o crkvenoj obnovi jer sam znao da moze i vise sam verovao u njega nego on sam u sebe. Necu uzimati uzalud I tipkati ime tvoje.

    Grem, ne moze se pisati o srpskom identitetu samo gledajuci kroz prozor Ili u frizider. U to spada sve ono zajedno od pocetka vremena. Sta bi bilo da je neko definisao srpski identitet npr 1750, 1917 ili 1943 godine? Ako bi se idenitet saglasavao sa ‘realnoscu’ onda bi Zapadnjaci bili u pravu, svi bismo na Balkanu bili isti. Ovo definisanje identiteta nije jezicka stilska vezba vec izbor sopstvenog puta u buducnost i dug nasim potomcima.

    ugeniko, nema novih inicijativa za tebe I sve nas jer ce biti sasecene u korenu ali ce valjda jedno pitanje proci. Interesuje me tvoje misljenje u vezi srpskog identiteta – zasto se niko od pozvanih, prozvanih I nezvanih nece (?) izjasniti da li jeste ili nije muzicar. Niti ce se ko saglasiti 100%, niti bilo koji drugi procenat, niti ce biti protiv, niti ce nesto dopuniti ili odrezati, niti ce reci da je pitanje totalno nebitno, cak ni da je to samo mit, jednostavno ce se praviti da su mrtvi. Mislim pre svega na sve one silne potpisnike visoko-parnih peticija, koji s vremena na vreme prodefiluju ovuda.

    7
    1
  13. @Дисање на трску

    Брате Диханије, нисам сигуран да ли разумем твоје питање, али мислим да се односи на недостатак изјашњавања већине по разним веома важним питањима која се покрећу овде и другде.

    Ако си на то мислио, ево пар неорганизованих мисли. Већину људи генерално мало тога занима што не спада у категорију у се, на се и пода се; ни у релативно безбрижним и просперитетним временима, а камоли у смутним. Већина је сморена и слуђена бригама овога света и неће да се замера, и једноставно нема ни воље ни енергије ни интересовања да се бави нечим захтевним и неизвесним док не догори до ноката, а то горење до ноката се често испољава као некакво страдање или лична или породична трагедија.

    Везано за претходни пасус, колики проценат људи је вољан да живи у свету а да се у великој мери одрекне света? Да не гледа ТВ, да не прати вести или спорт или „ријалити“ програме или било коју другу активност која служи за слуђивање и контролу масе? Људи понекад искоче из матрикса на кратко, али ко је заиста спреман да прогута ту фамозну плаву пилулу? Има једна изрека пустињских отаца „ако умреш пре него што умреш, нећеш умрети кад умреш“, али то је већини једноставно застрашујуће.

    Цитирао сам пре неки дан Ћирјаковићеве мисли које се могу применити и у овом случају: „Страх од бруке и мржња према нијансама сивог, спремност да моћнима признамо право на привилегије, док их, истовремено, на речима жестоко осуђујемо…“ и „…свакоме ко мисли да морамо радикално да мењамо свест, коме, на пример, приоритет нису опуштено, сигурица и „државни посао“ већ демократија, „чисте улице“ и висока зарада, желим да што пре оде негде далеко од нашег другоевропејства…“

    Претпостављам да и ми који овде штрчимо, штрчимо и иначе. Мени рецимо никада нису били приоритети опуштено, сигурица и државни посао; напротив, гнушам се таквог размишљања. Свестан сам да се због таквог става не уклапам, али ме савршено није брига због тога. Е сад, зашто улажем време и труд да овде исправљамо криве Дрине уместо да радим нешто безбрижно и гледам своја посла, рецимо да свирам гитару или гледам филмове, нисам сигуран да знам. Можда из осећања дужности према прецима који су се тукли и гинули у Балканским и Првом светском рату; можда из ината или због нечег трећег или седмог.

    Не знам да ли сам ти рекао ишта смислено, али то је што је.

    8
    3
  14. ME, hvala na (besplatnom) odgovoru. Mislio sam pre svega na one iz poslednje recenice, one ususkane na drzavnim platama I sinekurama, one cije slike gledas na StSt, iz tvoje neresene zagonetke I druge koji za tako nesto cak primaju I platu ali su u strahu da udahnu punim plucima, vec se zadovoljavaju disanjem na trsku.

    6
    1
  15. @Дисање на трску
    Драги брате Диханије,
    Оно што написах је ТОТАЛНА и тотално ПРИЈАТЕЉСКА шала, без имало ироније, осим аутоироније.
    Мрзим кад морам да се објашњавам, од мене је текст, а од читаоца треба да буде кључ.
    Молим Те, прочитај сад поново, са правим кључем (мени је веома смешно, али признајем да ја имам сублуксиран смисао за хумор).
    Али као што у свакој шали има мало шале, а много истине, иначе не би била смешна него бизарна, тако и овде.
    Истина је да ми јесте инспиративно, и да се сваки пут кад нагазим на неки бисер из старине одушевим као лоботомирани мајмун кад нађе пластичну банану (ко зна о том експерименту, разумеће), и пожелим да поделим са другима.
    Истина је да бих волео да дам допринос чувању српског идентитета, и чак мислим да се за то борим у безмало пуној мери својих нејаких сила (са црквене стране).
    И истина је да ми стварно прија Твоје неуморно инсистирање на правим питањима и правим темама, и да поштујем твој дух и твој труд (а овако говори Владика Николај, о томе:
    „Орач оре у њиви. Не понавља ли орач сваког секунда исти посао? Како би иначе њиву узорао, ако не би од јутра до мрака дубио бразду за браздом?
    Путник корача путем. Не понавља ли путник свакога секунда исти посао, исти труд? Како би иначе пут прешао, и својој мети стигао?
    Дрводеља даске деља у радионици. Не понавља ли дрводеља са сваком даском исти посао, исти напор? Како би иначе спремио поручени број издељаних дасака?
    О проповедниче истине, не убој се да понављаш и понављаш; да поновљено учиш и поновљено опомињеш. Без понављања нити се њива узоре, нити пут превали, нити јапија издеља. А ти си за то, да ореш, да водиш, да дељаш.
    О слушатељу истине, не погорди се и не реци, да си једном чуо истину. Истина је храна за душу. Ти си јео хлеб и данас, и јуче, и прекјуче, и месецима и годинама. И опет ћеш га јести, да би тело твоје било здраво. Храни и душу. Храни је истином, истом истином, и јуче и данас и сутра, све до смрти.“)
    Али истина је и да наш труд овде уопште није „кост-ефективан“: све што ми овде напишемо је ефемерно у најчистијем смислу речи, већ за два-три дана ни ја се не сећам где сам шта написао и не могу то да нађем, има смисла као писање на песку.
    Једино задовољство је у простом изговарању истине (богословски догмат: човек се освећује исповедањем истине). И у знању, да тамо негде, иза седам интернет мора, постоји још неки Србин који исто чувствује и исто мисли као ти. Заувар, али кад боље размислиш, на данашњу скупоћу, мало ли је?
    Заправо, у том контексту, созерцање: помислио сам како смо ми овде као заточеници који смо изашли из Сократове пећине и дуго били ван ње, па смо се вратили назад али само толико да се нађемо затворени и оковани свако у својој самици; па се сада довикујемо и куцкамо по зидовима Морзеовом азбуком, покушавајући да васпоставимо какво-такво општење. Да, има нас разних у Пећини, и разни се гласови и лупњаве чују, и ремете везе, али опет утеха је срцу да макар зна да је ту негде, два или три зида далеко од тебе, брат. И да он исто као и ти, чека исту Истину – да нас све ослободи.
    До тада, поздрављам те са искреном, братском љубављу.

    5
    1
  16. @Дисање на трску

    Што се тих тиче, а и других у сличним позицијама ако и нису на државним платама, невероватно је колико су чак и интелигентни људи спремни да не виде истину ако им то иде у корист или им од тога зависи опстанак. Има људи које познајем деценијама а који су ми сада бивши пријатељи, јер су током ових последњих пар година постали толико подложни пропаганди да више немамо шта да кажемо једни другима.

    7
    1
  17. @Disanje na trsku
    Врли и благородни трскодишче – ако Вам ишта значи моје дисање и моје писање НА ДАХ, без икакве систематичности, методологије и научне егзактности, ја неумешан и нешколован и не знадем другојачије, ни на трску неумем, радост је моја и спокој је мој голем. Знате мој увид у Србско постојаније и достојаније, у заветност Србску, у служење, благодарење, прозбу и словесност кроз Творца Тројичног, у Њему и за Њега… Да и даље делимо, да гајимо, свако по својој благодати и таланту, СМИСАО Србског Битија… Здрави Вам уздах и издах били !

    7
    2
  18. Evs, nema problema, precenio sam svoje mogucnosti da uhvatim u letu svaku posalicu ili ironiju a nije ni zdravo progutati sve sto leti. Radi ono sto mislis da je najbolje za tebe I one do kojih ti je stalo I koliko ti prostora bude pruzeno. Hvala ti sto si me podsetio na Garonju I Murgu kad se vec Lipnicanin povukao u tihovanje.

Оставите коментар