У том препознавању, Срби треба да окрену леђа оним силама чији се дух и воља исказују у просторима поремећаја који карактерише слаба социјална интеракција, те ограничени и понављајући обрасци понашања

Љиљана Богдановић (Извор: Печат)

Поремећај

Аутизам је сложени поремећај у развоју мозга који карактерише слаба или никаква социјална интеракција и комуникација, те ограничени и понављајући обрасци понашања.

Навели смо део стручног објашњења једног облика менталног поремећаја, који, како статистика указује, бива све присутнији у светској популацији. Аутизам се у јавним дискусијама најчешће везује за дечји узраст, па се на питање – како препознати његове знаке, одговара да се синдром најчешће препознаје као „неадекватно реаговање на спољашње стимулансе“.

Управо нас поменуте карактеристике – „неадекватно реаговање“ и „слаба социјална интеракција“ упућују на закључак да се с добрим разлозима о аутизму као распрострањеној појави може говорити и поводом психологије или социјалне (не)интелигенције читавих друштвених групација, па и националних заједница. У том смислу, једна тенденција уочена у новије време савршен је пример. Недавно објављени наслов из утицајног гласила Њу истерн аутлук – „Појављује се план: Америчко вођство ће ’раставити Русију’ заувек“ (у посрбљеној верзији, „Покренут је план за распарчавање Русије“) – репрезентативан је навод који говори о запенушеној (поремећеној?) активности делова политичких елита Запада. Под називом „деколонизација Русије“ моћници жуде, без уздржавања говоре и јавно планирају фактичко уништење највеће светске државе!

Извор: Њу истерн аутлук

Наслов је свом подругљиво интонираном тексту иначе дао политиколог и експерт за Источну Европу Фил Батлер. Он извештава да је „Комисија коју је Конгрес САД створио још 1975. године одржала 23. јуна састанак о начинима ’деколонизације’ Руске Федерације. И да су састанку присуствовали и конгресмени“. Ову Комисију за безбедност и сарадњу у Европи – ЦСЦЕ (познату и као Америчка хелсиншка комисија) наиме чини девет чланова Представничког дома америчког конгреса, девет чланова америчког Сената и по један члан из Стејт департмента, Министарства одбране и Министарства трговине.

Оно што овде упућује на извесност да се срећемо с неадекватним, то јест разума лишеним одговором на реалне ситуације, није само срж ове сумануте геостратешке замисли већ и моменат у којем се она оснажује и намеће као „спас“: управо на Западу, гласови све бројнијих теоретичара и аналитичара од ауторитета признају, с нескривеном зебњом, да Русија „вероватно“ побеђује у специјалној операцији у Украјини, и да последице по Запад могу бити опасне и непредвидиве!

На добром трагу одгонетања психосоцијалног профила учесника поменутог јунског састанка, Батлер каже: „Пробајте да се загледате у очи учесника, видећете обрисе њихове визије либералног светског поретка у својој последњој бици. Панелисти у овој дискусији су псеудоинтелектуалци којима је дата мрвица моћи. А ништа није опасније од тога. Њихова улога, међутим, јесте да буду посредници корумпираног бирократског система којим управљају елите. Чак и политичари који се окупљају и додају своја имена панелима нису ништа више од пиона хијерархијског система који једва да је ико успео да спозна.“

Фил Батлер је аутор књиге „Путинови преторијанци“ (Извор: Снимак екрана/Јутјуб)

Хијерархијски систем, међутим, функционише, па је и Центар за европске политичке анализе (ЦЕПА) почетком јуна објавио на свом сајту позив за нову стратегију према Русији: „Муке Украјине су углавном резултат западног стратешког неуспеха. Прво, погрешно смо разумели распад СССР-а. Тада нам је недостајала аура империјализма и ауторитаризма над наводно демократском и пријатељском новом руском државом. Западне земље не би требало да понављају ту грешку. Скраћени израз за наш циљ би требало да буде деколонизација.“

У једној новинарско „истраживачкој“ верзији овог усмерења показано је како кокетирање с геополитиком зла и деструкције упражњава познати аналитичар Кејси Мичел, иначе следбеник русофоба Збигњева Бжежинског: „Русија је покренула највећи рат који је свет видео последњих деценија, а све у служби империје. Да би се избегао ризик од даљих ратова и бесмисленијег крвопролића, Кремљ мора да изгуби империју коју још увек задржава. Пројекат руске деколонизације мора коначно да се заврши.“

О чему је стварно реч у наведеним примерима наратива који побуђују сумњу у способност расуђивања и ментално здравље моћних и титулисаних протагониста политичке сцене Запада, као и тамошњих центара геополитичког планирања и одлучивања? Неочекивано, можда се најтачније, заправо огољено објашњење чуло на једном скупу – у Београду. На трибини „Српска и Србија у позадини глобалног сукоба у Украјини“ (у организацији портала СоС и Факти) речено је: „Очигледно је да се суштински нису променили нити узроци, нити смисао, нити последице рата – надметање за природне ресурсе, комуникацијске правце и чворове, преобликовање идентитета људских заједница и њихових простора, редефинисање геополитичких односа, политичко-територијално прекомпоновање и промена граница. У ствари, промена граница је симбол и парадигма, али и очигледан, конкретан, материјални показатељ свих наведених промена, успеха или неуспеха зараћених страна.“

Наведено расплитање стварног разлога хистеричне демонстрације менталног чвора у уму западних елита, и актуелне потребе да се „деколонизовањем“ направи „боља Русија“, на трибини је предочио водећи српски географ и геополитичар Миломир Степић.

Док аутистична класа Запада сада снева дезинтеграцију Русије, скривајући се иза „морално прихватљивијег“ појма деколонизација, у нашем духовном и политичком простору истовремено се помиње потреба да се национална енергија Срба упосли у служби озбиљне поправке једног већ учињеног, по замисли слично мотивисаног, злодела: растурања Југославије и комадања Србије!

„Морамо указивати на оправданост ревизије принципа дезинтеграције Југославије“, апелује Степић. „’Ефекат домина’, који је покренут онемогућавањем Запада да цивилизацијски, геополитички и геоекономски ’киднапује’ Украјину у комунистичким границама, прети да се пренесе на прибалтичке републике, Закавказје, Молдавију, Румунију, Бугарску, Србију, БиХ, Северну Македонију, Албанију, Црну Гору, Хрватску, Словенију… И на њихове наслеђене, дискутабилне границе. Нарочито оне титоистичко-бадентеровске у постјугословенском простору.“

Миломир Степић (Извор: Хронограф)

Сву пажњу овдашње не само политичке класе већ и других, мање или више утицајних актера јавног дискурса српске заједнице завређују саветодавне речи овог говорника: „Српским политичким номенклатурама и јавности треба стално аргументовано образлагати да ниједне, па ни те (титоистичко-бадентеровске, прим. аут.!) границе нису вечне. И апострофирати ноторну чињеницу: да се под окриљем Запада, а нарочито у контексту његове опадајуће моћи, те усисани у римокатоличко-протестантски цивилизацијски и таласократски геополитички идентитет, као и чланством у организацијама које је он основао и у оквиру америчког униполарног поретка који је на издисају – не може на прави начин, позитивно и у српском интересу решити српско питање.“

Степић је категоричан: „Србима долази тренутак да недвосмислено одлуче шта хоће, да то активно припремају и конкретизују, те да презентују великим силама које ће уређивати свет у будућности.“

Ако је то тачно, а много је назнака да јесте, чини се да би Срби – куражно и одлучно – без историјског кашњења, требало да препознају своје судбинске саговорнике међу великим силама. У том препознавању, храбро и одлучно треба да окрену леђа оним силама чији се дух и воља исказују у просторима поремећаја који су на почетку поменути.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 8. 7. 2022)

Categories: Преносимо

Tags: Љиљана Богдановић, Миомир Степић, Русија, САД, Фил Батлер