Црква је најјача онда када је на највећем искушењу. Татјана Горичева ће, као последњи боготражитељ, рећи: „Црква је најјача онда када је на крсту“. И то се показало. То се показало у Русији, то се показује и код нас
Владимир Меденица (Фото: снимак екрана Јутјуб)
(Грађанско новинарство, 16. 12. 2021)
Природа је мање истрпела пад него човек. Човек је повукао и природу у пад, али природа има у себи и те како одсјаја и слика Божијег стварања. „Зашто, оче, не причате о Богу? Зашто не причате о Божијој творевини предивној?“ А он јој одговори: „Па шта Ви, госпођо, желите? Да останем без пастве? Да останем сам?“ То је страшно. Да останем сам ако причам о Богу! То значи потпуно прихватање поништености и празнине у његовој пастви – не прича, не проповеда, не говори истину. Прича глупости, прича о небитним, ефемерним стварима, које нису ни за шта друго него за пакао. Живимо у томе, и добро, шта ћемо… Али је то далеко од тога да буде битна ствар у нашем животу – одело, облачење, цивилизација, аутомобили… Небитно потпуно. „А ја“, каже, „кажем му: усамљеност није грех. Он ништа, погледа ме…“ И онда размишља (Татјана) Горичева даље: „Али мислим да тај народ управо жели да чује праву реч.“ И то је показала својим проповедима. Ова књига (Татјане Горичеве, Опасно је говорити о Богу – прим. Стања ствари) доживела је на немачком двадесет три издања. Овде нема високопарне теологије. Овде су дневнички малтене записи једне руске боготражитељке, последње у низу, од Хомјакова, преко Берђајева, Иљина, Вишеславцева, Булгакова, Павла Флоренског, новијих – и Флоровски је, наравно, ту, и Федотов – овде имате масу књига, последње од којих су Светлана Семјонова, Анастасија Гачева, Владимир Варава, свештеник Александар Мењ… Горичева је последња у том низу.
Књига Татјане Горичеве (Извор: Логос)
И совјетска Русија… Није за оплакивање Црква у совјетској Русији. Зашто? Последњи запис који се намеће из читања ових дневника је да је Црква била никад јача него тада, јер је остала со земље – остали су проповедници, остали су старци. Манастири су разваљени, порушени – не могу Руси да стигну да их обнове. Ужас су направили бољшевици. Мислили су да ће уништавајући манастире уништити Бога – а то је, наравно, немогуће… И остају људи Господњи. Остаје десет – два-три старца, седам-осам свештеника, који васкрсавају читаву Русију… Одједном је читава Русија постала православна. Али ту је и друга опасност – којекакви се сада увлаче који нису прочишћени овом ватром Павла Флоренског, као Горичева…. Ми морамо бити свесни да ми сви, као припадници Цркве, никакви богови нисмо, који ће одозго гледати на атеисте, на постмодернисте, на књижевнике… Напротив.
Црква је најјача онда када је на највећем искушењу. Горичева ће, као последњи боготражитељ, рећи: Црква је најјача онда када је на крсту. И то се показало. То се показало у Русији, то се показује и код нас.
Извод из разговора проте Милорада Голијана и Владимира Меденице „Завејани љубављу“ уприличеног 15. децембра 2021. у организацији Грађанског новинарства
Приредило: Стање ствари
Categories: Поново прочитати/погледати
„Крсту Твоме клањамо се Владатељу, и Свето Васкрсење Твоје појемо и славимо”. Сви смо, хтели не хтели, на крсту али нисмо сви на Часном Крсту. Сви страдамо али не састрадавамо сви. Сараспет с људским родом Бог је Љубав и зато само сараспет с Богом и људским родом човек је љубав. Ако не прихватимо, за Крст Часни и Слободу Златну, мучеништво савести(духовни рат) ни мучеништво у зноју(телесни труд) онда неминовно долази мучеништво у крви. “Ко слуша-пуна гуша, ко не слуша-јаде куша“. св Пајсије Светогорац: “Молитва без бола(сараспињања) је духовна разонода(расипања)“. (Јадна нам је вера која (о)живи само док насспоља бомбардују и понижавају. Треба се смиравати али не и самопонижавати већ самоунижавати – увек се сећати да смо некада били небиће из којег нас је Надвечни, Беспочетни, Бескрајни, Онај који Јесте, призвао у вечност бића . Богољубљем уместо самољубљем неговати себељубље и не тражити од других да нас воле већ волети и тражити друге као самога себе. Пазимо да нам наше страдање не буде естрадно јер Православље је светковина тј да нам Крст не буде центар и циљ живота него (по)средство Воскресенија. Пунота Духа Светог Православља као прав(илн)ог Славља је у Крсновоскресној Радости Путира, Благодарјем уздарја Божанске Литургије …
Господи помилуј
Господи
Помилуј
Господи
Прости
Погледај
На нас
На Западу Истока
На Истоку Запада
Уждиј
Лучу
Причекај
С ломачом
Ослободи
Муње
Нека громови
Дријемају
Угриј
Нам
Срца
Господе
Да не зебемо
У спаљеним
Омеђинама
Господе
Господи
Помилуј
Господи
Прости
Момчило
Воскрес ће. А Воскрес је увек после распећа.
Овако су нам прадеде размишљале и писале, уздајући се у воскресење:
ВОСКРЕСНА ПЕСМА БРАНИЛАЦА БЕОГРАДА 1915.
У таму идемо, све дубље и дубље..
С уснама модрим и згрченим челом,
са срцем кога бол стеже све дубље,
и с мало крви, али јоште врелом
.. кроз црну поноћ идемо без сумње.
*
Мисао нека скривена нас води,
за којом ћутке идемо без трага..
Знамо да судба за муке нас роди,
знамо да крв ће сва истећи плаха
у црној коби која с нама ходи.
*
Али, идемо!
Нек’ нас гробље чека!
Не плашимо се, јер из нашег дела
ми нисмо срца сачували мека!
На трње су нам већ навикла чела,
идемо кроз ноћ у гробље,
па, нека!
*
Само нек нисмо понижено робље,
које би љагом увредило жртве..
И нек смо свесни да је наше гробље
дар човеченству за кога смо жртве,
ми, шака људи, из крвавог столећа.
*
Идемо с крстом.
*
Ћутке.
*
До распећа.
…