Промисао благога Бога: Један пример из Русије (из књиге „Несвети, а свети“)

Често нам се чини: пропадосмо. Нема за нас наде и утехе у овом свету. И Бог нас је, авај, оставио. Али, није и не може бити тако!

Епископ Тихон (Шевкунов) (Фото: Павел Лисицин/РИА)

Бог се у Светом Писму назива Благим. Појам благо је један од основних у библијском богословљу. Заједно с изведеницама (благост, благодат, благ, благослов, благочестије, благољепије и др.) у Светом Писму се среће скоро хиљаду и пет стотина пута. Благи је особина библијског Бога, и указује на Бога као на извор сваког добра. Реч Преблаги изражава највиши степен благости Господње. Наш Његош каже за Христа: „О, преблаги, тихи Учитељу“. Речима се не може исказати благост Господња, а Господ указује нама људима како да живимо да бисмо стекли вечно благо. Одатле потиче и реч „благодат“, Благо дато од Бога човеку као Његова нестворена енергија која спасава и обожује. Да бисмо стекли благо Господње, треба да живимо по Његовим заповестима: “Показао ти је, човјече, што је добро; и шта Господ иште од тебе осим да чиниш што је право и да љубиш милост и да ходиш смјерно с Богом својим” (Мих. 6, 8). Иако и човек може бити благ и добар (Гал. 5, 22; Кол. 3, 12), само Бог је савршен у Својој бескрајној благости. Зато Спаситељ каже: „Нико није благ осим једнога Бога” (Мт. 19, 17).

Како благост Божја делује, види се из случаја који је описао владика Тихон Шевкунов у књизи „Несвети, а свети“, описујући догађај који се збио са руским владиком у емиграцији, Василијем Родзјанком, који се, кад је пао комунизам, обред у отаџбини, и кренуо да путује – једном чак у далеко село близу Костроме, где га је позвао честити и побожни свештеник, обновитељ своје парохије.

Владика Тихон пише:

„Несвети, а свети“ владике Тихона

„И тако се, ето, владика Василије обрео на некаквом забаченом путу који води у сеоце загубљено негде у непрегледним костромским шумама. Испоставило се да је отац Андреј Вороњин (тако се звао гардиста) изванредан прегалац на њиви Господњој, прегалац каквих је много пришло Цркви тих година. Дипломирао је на Ломоносовљевом државном универзитету, обнављао разрушен храм, основао парохију, школу, дивно дечје одмаралиште…

Пут до његовог села био је заиста дуг, тако да су се путници прилично уморили. Изненада, ауто којим су се возили стаде. Само неколико минута раније на путу се догодила саобраћајна несрећа: чеони судар камиона и мотоцикла. На земљи је у прашини лежао мртав човек. Над њим је, сав скамењен, стајао младић. По страни је пушио снуждени камионџија. Сви ми, заједно с владиком, журно изиђосмо из аутомобила, али било је касно за било какву помоћ. Сурови бесмисао за трен ока тријумфално провали у наш живот и слика непоправљиве људске трагедије дубоко потресе све нас који се у том тренутку нађосмо на путу.

Млади мотоциклиста стезао је у рукама шлем и плакао. Погинуо му је отац. Владика загрли младића.

Ја сам свештеник. Ако је ваш отац био верујући човек, могу да одслужим молитве које су му сада неопходне.

Да, да! – прену се младић. – Молим вас, учините све што треба! Отац је био православни хришћанин. Он никад није ишао у цркву, све цркве у околини су порушене… али увек је говорио да има духовника! Учините, молим вас, све како је предвиђено!

Из аута одмах донесоше свештеничке одежде. Владика не издржа и опрезно упита младића:

Како се догодило да ваш отац није ишао у цркву, а имао је духовника?

Тако је испало… Отац је годинама слушао верске емисије које се емитују из Лондона. Водио их је неки свештеник Родзјанко. Тога свештеника тата је сматрао својим духовником мада га никад у животу није видео.

Епископ Василије (Родзјанко). Извор: Православие.ру

Владика заплака и паде на колена пред својим упокојеним духовним чедом.“

Нека свако размисли – каква је математичка вероватноћа да ће у огромној Русији владика Василије опојати човека који га је сматрао својим духовником слушајући Роздјанкове наступе на радију – иако се никад нису видели! Колика је могућност да ће сазнати за свог духовног сина и то управо од његовог телесног сина! Како је, на неком забаченом путу, био удес, у удесу погибија, а над погибијом православно опело, и да га учини архијереј?

Могуће је, све је то могуће, јер Бог промишља и о врапцима, а камоли о људима. И могуће је јер је Бог Свемогући постао човек у Христу, Господу нашем. И могуће је, јер нас Отац наш небески никад не оставља. А то је велика утеха.

Наслов и опрема: Стање ствари

(iFamNews – Србија/Искра, 6. 2. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

3 replies

  1. Божанствена прича,

    10
  2. У малој Србији, где безбожници и ђавоимани прљаше веру праву те храмове Господње рушише, један безбожник познаваше духовника, иако га никад није слушао преко радија, но жива реч исцелитељна никако не чистише срце и душу посрнулог несрећника. Ослаби реч и вера у духовника, ојача злурадост и идолопоклонство у чеду духовноме, угасише живу реч Јеванђељску међу собом, духовно се растадоше, али световно и злоћудно се зближише, урастоше таштином један у другог…
    Облизнише своје светске жеље и угађања, један постаде председник, други први међу владикама. Малена Србија поста још мања, поружнаше и пресахну, гасне источник њезин, на радост свету и кнезу овога света…

  3. Кад је већ рѣч о благости, да обратимо пажњу на једну лѣпу црквену рѣч: благоговѣније. Имамо тај израз сачуван и у саврѣменом, премда рѣтком глаголу „говѣти“ – угађати коме, пријати, допадати се, уживати. „Говѣти“ код Руса истоврѣмено значи „припремати се за причешће“, а у томе је пост тек један од услова, јер се постник у том случају припрема испуњавањем низа других БЛАГОЧАСТИВИХ поступака.

    „Благоговѣти“ међутѣм најчешће погрѣшно прѣводе рѣчју „страхопоштовање“, зарад „јасноће“, иако такво „појашњавање“ у умовима вѣрујућих, па и просто љубопитних људи ствара само збрку. Страхопоштовање никако нѣ подразумѣва оно што од нас Бог заиста жели: испуњавање прѣпоруке родитеља из чисте љубави, као што то дѣца чине, гдѣ је једини страх у томе да се родитељ нѣ ражалости. Као кад нѣком вољеном бићу угађамо толико да у томе више и уживамо од њега. Ова поређења су СИМВОЛ, блѣд примѣр онога чему су наши стари читав живот тежили, без обзира на личне слабости.

    Страхопоштовање можемо осѣћати према нѣком прѣдставнику земаљске власти, који нас може нѣчим угрозити ако „нѣсмо добри“. Благост подразумѣва ЛИЧНУ АКТИВНОСТ, као и „двиг“ – „ПОдвиг“. Подразумѣва дѣлање, а нѣ тек блентаву „доброту“, е да се нѣ учини как о зло.

    Јован Шангајски је говорио и писао да је просѣчном Русу довољно научити око 200 црквенословѣнских рѣчи па да разумѣ литургију. Професор Ксенија Кончаревић каже да је просѣчном Србину довољно научити 60-ак цсл. рѣчи. Руси се у црквама и даље моле на цсл., а Срби све више на простонародном језику, који је изгледа новом поколѣњу сасвѣм довољан за исказивање богословских истина, за разлику од њихових прѣтходника. Ово је и посрѣдан доказ исправности мишљења оних лингвиста који сматрају да је старословѣнски и црквенословѣнски језик настао на основама старосрпског језика. Што опет говори о томе да су Срби духовно далеко више лѣни од браће Руса, који о тој лѣности имају и метафору о Ивану који ваздан спава на топлој пећи.

    Коментар ми се можда и нѣ уклапа у тему чланка, али такву ми је асоцијацију пробудио, па нѣк ми буде опроштено.

Оставите коментар