Никола Маловић: Народне светковине

Што мања црква – то више духовности, што мање мјесто – то више изворности

Мимоза, зимска туристичка реликвија, сувенирска фото-честица (Фото: Н. М.)

Велика Британија и Сједињене Америчке Државе исполивале су свијет бензином и сад калкулишу ко ће да кресне геополитичку шибицу.

Да се свима који нису склопили пакт са врагом живи још – говори и текст пред нама. 

У вријеме оно, могли су путовати само богати људи. Туризам је чедо модерног времена.

Поређење са добом од короне је неумјесно, али предлажем да га, пред наставак, умеморишeмо – јер нам може затребати за крај.

Пазимо…

Када је морао морем, Свети је Сава увијек путовао из Боке. Циљ му је био ходочашће, никад забава.

Мада… ако повјерујемо у нешто што данас звучи невјероватно – да је главна забава у Византији била одлазак на литургију („Види како се обукла! Како лијепо пјева хор! Изузетна бесједа! Још мало, стрпи се, сад ће причешће! Мораћу да се јавим Никосу послије службе! Оче, има много болесних, умножимо молитву! Моје је дијете данас у цркви махало анђелу!, Да, добро кажеш, Господе Исусе Христе!), тада се оснивач Српске православне цркве забављао веома. И док је био на путу, нека је.

Западно хришћанство зна за три главна ходочасничка пута, овим редосљедом: Рим, Јерусалим и Сантјаго де Компостела. Да би се на крају ходочашћа до гроба апостола Јакова у Сантјагу де Компостели (који се на мапи Шпаније налази у горњем лијевом углу), добила љуштура шкољке Сан Жак (Јаковљева лепеза) као доказ да је човјек доходочастио у средњовјековно вријеме оно, било је потребно пјешачити седмицама или чак мјесецима, из разних праваца, Француским путем (преко Пиринеја), Сребрном рутом (из Севиље) или Португалском рутом.

Путеви за Сантјаго де Компостелу (Извор: Википедија)

Данас се туристима гледа кроз прсте, па лакше долазе до потврда, кад и до титула. Дакако да бих волио да ходочастим до Јерусалима и свом имену додам префикс Хаџи, али би то Хаџи било стечено неупоредиво лакше него у средњовјековно вријеме.

Ставимо ли вјерски туризам по страни, опазићемо како је свако путовање које нема економски разлог заправо замјена за древну праксу ходочашћа. Отуд толика потреба да се, махом сувенирским магнетима, надомјести никад утажива жеља за реликвијама. То може да буде и облутак, или гранчица мимозе.

На Приморју почињу феште. Традиционалне обалне пучке свечаности по дефиницији подразумијевају и „папаладу а ла мака“, тј. покоји бесплатан залогај који попризове на десетине хиљада фештађуна, како се већ зову поклоници феште…

Један од првих српских романописаца, Јаков Игњатовић, у роману Вечити младожења (СКЗ, 1910), прави разлику између пучке свечаности током које се обилато једе, пије и забавља – и манифестације за малобројнији друштвени крем. Први феномен назвао је Игњатовић пургербалом, а други ноблбалом. Па каже, кроз лик гостионичара: „Од ноблбала немам никакве хасне. Ту се слабо пије, а од лемонаде, пунша и посластице нема хасне, него од пургербала… Тај пуни џеп.“

Ко би рекао да је Јаков Игњатовић дефинисао економску логику пучких свечаности не би много погријешио.

У седмици у којој на обали почиње 53. Празник мимозе, дакако пургербал, са много музике, вина, пригане рибе, представа, промоција и маскенбала – помислио сам да не би било лоше каталошки набројати и остале феште, на челу са которским Карневалом зими, закључно са такође вишевјековном которском Бокешком ноћи, љети.

Каталошка набрајања су згодна због пуноће. Погледајмо између редова то мноштво континенталних, претпостављених гастрономских делиција што их нуде, надам се короном неукинуте манифестације – Фестивал зимнице (Коцељева), Колачијада (Шид), Дани меда (Инђија), Рибарске вечери (Апатин), Пасуљијада (Темерин и Велико Градиште, Равни Тополовац, Таванкут), Фестивал куглофа (Сремски Карловци), Белмужијада (Сврљиг), Бодрог фест (Бачки Моноштор), Бостанијада (Шашинци), Буткицијада и Чваркијада и Палићке свечаности (Палић), Дани јоргована (Краљево), Дани кромпира (Крупањ), Дани лудаје и Гусанијада (Кикинда), Дани вина (Ривица), Златни котлић (Стари Сланкамен), Драгачевски сабор трубача (Гуча), Дринска регата (Љубовија), Ђурђевдански дани вина и ракије (Топола), Фестивал дуван чварака (Ваљево), Винофест (Вршац), Тортијада (Јагодина), Јагњијада (Јагњило), Кобасицијада (Турија), Косидба на Рајцу (Рајац), Купусијада (Футог, Ариље, Мрчајевци), Роштиљада (Лесковац), Фестивал вина и Руменачка пихтијада (Нови Сад), Ракијада (Ковиљ и Прањани), Опленачка берба (Опленац), Пекарски дани (Алексинац), Питаријада (Бачка Паланка), Пршутијада (Мачкат), Пударски дани (Ириг), Румфест (Рума), Сабор паприкара (Рутевац), Бубијада (Шабац), Шљивијада (Осечина), Сланинијада (Качарево, Панчево), Сремска куленијада (Ердевик), Сремска винијада и Кобасицијада (Шид), Штрудлијада (Ново Милошево), Клобаса фест (Бачки Петровац), Туцанијада (Мокрин), Врњачки карневал (Врњачка бања), Златни котлић (Ариље), Дани пива (Зрењанин), Жумаријада (Кладурово), Жупска берба (Александровац), Дани винара и виноградара (Хајдуково), Сајам пиротске пеглане кобасице (Пирот), Белоблатска кобасица (Бело Блато), Штрудлијада (Ново Милошево), Златарска сиријада (Нова Варош), Дани брескве (Нови Сланкамен), Бурегџијада (Ниш), Фестивал ракије (Обреновац), Фестивал пива (Београд).

У београдском склоништу гледао сам 1999. филм Председничке лажи, са Дастином Хофманом и Робертом де Ниром, филмску сторију о фиктивном рату с Албанијом. Хофман је глумио режисера чији урадак има за циљ – спин, зарад прикривања сексуалног скандала америчког предсједника, што је била алузија на аферу „Клинтон-Луински“. Фабрикујући разлоге за рат, Дастин Хофман на једном мјесту каже како мора да тамо у Албанији постоји неки фестивал у част жита, or something.

Био је то тренутак када сам жедан мора, но спреман за смрт, ако је то човјек икад, пожелио бокун пригане рибе сарделе с херцегновског Празника мимозе.

Био је то тренутак када сам схватио да свако мало албанско мјесто, пардон, да свако мало и албанско, кад и свако друго – крије манифестацијски потенцијал за пургербал.

Што мања црква – то више духовности, што мање мјесто – то више изворности.

Никад нисам био ни на једној од континенталних фешти које се зову манифестације: ни у Гучи, ни у Турији, ни на Рајцу, ни у Лесковцу… а свакога бих савјетовао да за живота обиђе та наша важна чворишта густозних географија. Зашто?

Знаће да препозна разлику ако се икад нађе на ноблбалу.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 18. 2. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

1 reply

Оставите коментар