Духовна хајдучија: „Научни“ планови и људске намере

Човечанство је подељено на два табора. У првом су они који су на „научним“ основама испланирали будућност. У другом су сви остали који немају скоро никакав план, али јасно формулишу своје жеље и намере у погледу будућности

Извор: Spiritual guerilla/Духовна хајдучија

„Има ли живота на Земљи?“ је питање на које се прилично лако одговара и то потврдно, сем ако човек није солипсиста, па верује како је све што постоји само производ његове уобразиље која се отела контроли. Много другачије ствари стоје са питањем „Има ли живот смисао?“ За оне који су заробљени у материјалистичком погледу на свет и који себе сматрају биолошким машинама, испоставља се да га нема. Они могу погрешно веровати да њихови појединачни животи „имају смисла“ зато што су себи поставили неки циљ у правцу чијег досезања поступају: „Желим да возим „Поршеа“, па ћу на youtube од других правити будале (а од себе имбецила)!“ Ипак, такав став не доказује смисленост живота, него само показује до чега је појединцу стало. Ако поштено размотри ствари, прави материјалиста (и атеиста) ће доћи до закључка да универзални, виши смисао живота не постоји (тешко да ће га ико препознати у пуком опстанку). Такву заблуду одржава mainstream-наука, то јест „научењаштво“, које доминира академским институцијама већ дуго, које од самог почетка образовног процеса поучава како је све што постоји механичко, и своју доктрину заснива на моделу реалности чија је полазна основа појам материје. Владајућа наука какву познајемо утемељена је, у ствари, као супротност религији и суштински се базира на једначинама којима је неопходан детерминизам. Али, пошто тај детерминизам у пракси слабо функционише и стварност га стално пориче, она је увела појам „случаја“. Сем тога, пошто је идеја смисла света већ одбачена, треба сву пажњу усмерити његово порекло, па и ту случај добро дође. Стога, позиција званичне науке у односу према свему може се изненађујуће лако изразити: „Свет и живот настали су случајно, потом су се сами организовали према законима које смо открили, а сада ћемо ми да над свим тим преузмемо контролу (да не дође до неког несрећног случаја)“. Но, пошто је „случај“, по Ајнштајновим речима, „нешто налик на Бога који баца коцк(иц)е“, званична наука, да би избегла било какву асоцијацију са Творцем, прибегава разним триковима, попут модела „мултивера“ (паралелних светова или временских токова, алтернативних стварности или димензија итд). У овом, вишеструко апсурдном концепту, живот не може имати смисао.

Духовна хајдучија: Бити у праву или бити у Истини

Смисао ће, међутим, сместа бити поново ту у случају повратка у науку телеологије – објашњења феномена на основу њихове сврхе, уместо на основу узрока који их изазивају. То би значило отворити ум за сазнање о сврховитости универзума, о томе да на садржај садашњег тренутка не утиче само прошлост, него и будућност. То је застрашујући табу за савремено научењаштво, јер се доводи у везу са Богом, савешћу и сличним појмовима који су прогнани из „званичне верзије“. Сем тога, симултаност прошлости и будућности, та двострука каузалност, коренито мења нашу представу о природи времена и разобличава појам „случаја“ као потпуно бесмислен и немогућ (на српском је то лако извести јер „случити се“ значи „догодити се“, па „случај“ самим тим постаје просто „догађај“; ни реч „случајност“ не може да спасе овај појам, јер је исто тако лако исковати неологизам „догађајност“). Поврх тога, истинска наука, која још није честито ни закорачила међу школске клупе и у свакодневни наратив, довела је у питање и простор, који није локалан, подложан је деформацији (и „пикселизован“) и у сталној је вибрацији. А тек од појма материје, ако се он објективно сагледа, не остаје ништа: више од 99,99% ње чини привидна празнина, која је такође испуњена вибрацијама. Уместо тријаде „време-простор-материја“ ваља поставити другу: „енергија-вибрација-информација“. На основу овога, није превише смело закључити како је наша свест та која конфигурише стварност око нас (мислима, емоцијама итд). То је сушта супротност доживљају савремених научењака (и свих осталих материјалиста) који заузимају некакву „екстракосмичку“ позицију, па свет испитују као да у њему сами не живе. Материјалиста је налик мајмуну који је набасао на неку компликовану машину и који сад настоји да је разуме колико год може, да би могао да је користи. Он није у стању да формулише своје намере (у погледу сврхе њене употребе), али мора да има план (како да њоме овлада), а то су две веома различите ствари.

Духовна хајдучија: Слепило постулата

Намера, заснована на пажњи, интуицији и вери (како на личном, тако и на колективном плану), реално ствара будућност: на основу ње, будућност постоји већ у садашњости и делује на њу. За разлику од намера, планови су осуђени на пропаст чак и када изгледају савршено. Планови су, наиме, увек само рационални, ментални, па се темеље једино на претходном искуству, што ће рећи искључиво на прошлости (било да се она вреднује позитивно, негативно или помешано). У случају планирања, будућност је пука последица онога што сада чинимо, а то је опет узроковано оним што смо радили претходно. Увек су постојали људи који су на овај јалов и наопак начин желели да „скроје“ будућност, себи или многима, свеједно. У ери технократског и менаџерског глобализма, међутим, појавила се једна клика која је прецизно испланирала будућност свима. Као илустрација, може се навести студија „Шпанија 2050“, коју је пре више од годину дана промовисао шпански премијер и у којој стоји да до те године у Шпанији више неће бити приватних кућа и домаћинстава са вртовима и баштама, нити приватних газдинстава са воћњацима, шумама, њивама, крдима и стадима (јер је „то луксуз који човечанство више себи не може да дозволи, ако хоће да опстане“). Да оставимо по страни садржај и вредновање ове публикације, као и чињеницу да је весело обзнањује индивидуа чији ће се мандат (а можда и животни век) окончати много пре „остварења“ плана. Исти капиталисти који су се својевремено ругали совјетским петогодишњим плановима сада праве план за четврт века или дуже (а ко зна и од када – 1971, 1872, 1653, 1308…?). Исти либерали-противници свих ограничења сада су унапред до детаља испланирали животе свих људи заувек. Сама чињеница да неко на „научним“ основама планира толико унапред нешто таквих размера је крајње апсурдна, с обзиром на то да иста „наука“ барата појмом случаја.

„Предвидели смо све да нам неки несрећни случај не осујети реализацију плана“ – то је отприлике суштина погледа на будућност савремене глобалистичке елите, али и свих људи који су заробљени у њиховој мисаоној парадигми, која се лажно представља као научна и стручна. Изгледа да нико од њих није читао „Мајстора и Маргариту“ (1928-1940) Михаила Булгакова и сцену разговора Мише Берлиоза, председника Савеза књижевника, са страним консултантом Воландом (а заправо Сатаном). На питање да ли зна шта ће радити вечерас, Берлиоз самоуверено каже како ће председавати седници Савеза, на шта му Воланд узвраћа „Не, то не може бити!“ Али, пошто је седница заказана, а Берлиоз планирао да јој председава, он благонаклоно одвраћа „Наравно, ако ми нека цигла успут падне на главу…“, али сместа добија прави одговор од Воланда: „Опростите, цигла без разлога никад никоме не пада на главу!“ Чак и ђаво зна да случај не постоји и негодује на сам његов помен, а књижевника ће под точкове трамваја одвести његова умишљеност да све држи под контролом. Да је, пак, жарко желео да председава седници и надао се да ће она добро протећи, уместо што је хладно и ташто уобразио како ће се то десити „јер је тако планира(н)о“, ни би ни погинуо.

Професор Воланд на сеанси магије у Варијетеу (Илустрација: Schekinov Alexey Victorovich/Википедија)

Човечанство је данас подељено на два табора. У првом су они који су на „научним“ основама испланирали будућност и сви одреда који те самозване планере-свезнадаре слепо следе. У другом су, пак, сви остали, људи који немају скоро никакав план, али јасно формулишу своје жеље и намере у погледу будућности, сасвим различите од оне „испланиране“. Први су робови слепог и безличног детерминизма, од кога их једино случај може спасити, али их и уништити. Други су слободни, јер иако је будућност реална и већ постоји, то није детерминизам: слободна воља је на делу, а будућност је флексибилна. Први су осуђени на пораз јер је њихова визија вештачка, слово на папиру, обичан закључак који је нужно морао произаћи из предузетих мера. Други не могу изгубити, јер је њихова визија жива, жарка и интуитивна, речју – реална чак иако је нејасна, пошто има сврху и смисао. Истина, добрим људима ће се намере испунити а жеље остварити увек на неочекиван и непредвиђен начин, али само тако и може и треба да буде када се све не испланира. „Јер“, како каже апостол Павле, „сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице.“ А не треба заборављати ни на ону народну мудрост: „Човек снује, а Бог одређује.“

Опрема: Стање ствари

(Spiritual guerilla/Духовна хајдучија)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

5 replies

  1. Јасније није могло да се каже-

    11
  2. Увек се дивим порукам које нам шаље ДУХОВНА ХАКДУЧИЈА,па ко год то био или били.Господ Вас обрадовао.ХВАЛА.

  3. Skoro totalni promasaj. Pominjati Boga i objasnjavati smisao zivota a ne procitati sta je Bog rekao sta je smisao zivota je stvarno neverovatno pokazivanje neznanja ili mozda zle namjere

    1
    3
  4. Оличан чланак.
    Таман сам хтео да напишем „Човек снује, а Бог одређује.“

    Далиборе, а сто је промасај?
    И ста је Бог рекао, ста је смисао зивота?

  5. Autor utemeljeno podseca na cinjenicu da u korenu danasnjih nastojanja da se „hipnotise mislece covecanstvo“ stoji ontolosko obesmisljavanje kao naucni cilj tzv. novog doba. Sledeca etapa bila bi – opste prihvatanje koncepta, koji ce nam ponuditi neki „umni humanisti“. Ono sto medjutim ne mozemo proceniti jeste kolika je moc bogolike covekove licnosti, stvorene da promislja Smisao (Logos). I da dodamo jos jednu izreku; „Al ne rece Ture – ako Bog da“.

Оставите коментар