Иако нисам од оних који пошто-пото полажу наду у људе, јер сва моја нада је у Онога у кога вјерујем и којем се молим – Владети као човјеку у потпуности вјерујем, истакао владика Григорије
Владика Григорије (Фото: Милица Вучковић)
Владика диселдорфски и немачки Григорије оценио је да “у време када умни људи, интелектуалци, нипошто неће да прљају руке политиком, већ се од ње склањају као нечастиви од крста, појавио се неко код кога је превагнуо осјећај друштвене и политичке одговорности и ко је свјестан да се више нека куд”.
„Будимо зато уистину тај народ у који вјерује Владета Јанковић, па заједно с њим – када је већ дошла ‘коса до бруса’ – пробудимо своју праву и ваљану природу, за коју је дошло крајње вријеме да се поново покаже“, написао је владика Григорије, у ауторском тексту за Недељник.
Владета Јанковић (Фото: ФоНет/Огњен Стевановић)
Говорећи о свом последњем сусрету са Београдом, он је навео да граду „пупак дирају, измјештају му органе, разграђују га и надограђују“.
“Већ су му нагрдили лице, остаје још само да му, као грачаничкој Симониди, очи изваде. Нешто ми се стегло под грлом, ваљало би му раскрилити прозоре на плућима, да удахне ваздух, па макар и онај затровани”, навео је владика Григорије.
Према његовим речима, “можда би та спасоносна рука могла да буде она Владете Јанковића”.
“Осталом, њих двојца су толико слични. Београд и Владета Јанковић. Иако нисам од оних који пошто-пото полажу наду у људе, јер сва моја нада је у Онога у кога вјерујем и којем се молим – Владети као човјеку у потпуности вјерујем. Вјерујем му јер је он, на неки необичан начин, отјелотворење оног старог Београда, Београда који је из самог себе одавно прогнан. Владета је онај Београд који ме је пригрлио још као дјечака и чије слике су ми и даље најживље у сјећању”, написао је владика Григорије.
Опрема: Стање ствари
(Нова/НСПМ, 3. 2. 2022)
Categories: Вести над вестима
Невероватно је да се један универзитетски професор ухватио у коло да игра са онима који тврде да се у Сребреници десио геноцид!? Чудо право у чудна времена.
Чудно (или чудо) је, што може Владика појаснити, како (и зашто) поједине Владике после одласка у САД коријенито мијењају мишљење, или пут само од шест година, од монашења до епископског устоличења што се никаа у историји СПЦ није дешавало?!
Бискуп Гргур да каже и да је млеко бело, не бих веровао…
Некада сам и ја волео ТВ емисије Владете Јанковић, па био навијач ДСС-а привучен и његовим ставовима.
Сада је 2022. година, В.Ј. је старац са давно минулом радном способношћу, а о онима испред којих наступа најбоље говори минули рад..
Јел владика Григорије зна:
– да је Владета Јанковић намеран да споменик Стевану Немањи измести из Београда;
– да предводи оне што би Србе да прогласе геноцидним народом, …?
Ако то Григорије зна, онда, да ли се још може убројити у Србе и хришћане?
(Ако би да срушиш споменик нашем оцу, да ли си ми још брат!? Хришћанима не сметају обележја светитеља.)
У Београду у коме нема примереног места за споменик Стевану Немањи, нема места ни за Србе, његову децу по крви и вери.
Наравно, уопште нисам присталица Драмосера, његових људи и њихових дела, али ту је нешто и ваљало, макар зарад шминке.
В.Ј. и то његово „опозиционо“ друштванце су још гори.
Надам се да је Григорије ипак само лоше обавештен човек!
Милош Обреновић:” Да га нема ни тамо ни вамо”.
,, Дошли неком Светом у манастир неки,, туристи,, па питају Старца, како ово, како оно…. Старац само ћути и ови одоше даље. Питају ученици након тога,, Зашто Аво не рече неку корисну поуку овим људима?,, Свети рече,, Ако им моје ћутање не буде користило, ни моје речи неће ништа помоћи.,, Значи постоје неке ситуације када чак ни Светитељи немају шта да кажу. П. Сачекаћемо Господа. 💞
Да се Младен Дурић звани Григорије определо за музику могао је бити нови Џибони. Овако је осуђен да своје тугованке просипа по новинама наричући над судбином града који се реално развија. Али, ко чита Дурића помислио би да су нас, не дај Боже, поново бомбардовали.
Владета Јанковић:
U mojoj porodici su zaista manje-više svi pravnici ili advokati: deda i otac bili su pravnici, brat, supruga i ćerka advokati. Jedno smo moj sin, slikar i arhitekta, i ja nekakve crne ovce.
Svoju univerzitetsku karijeru moj otac završio je kao rektor BU. Pre rata, kao i moja majka, bibliotekarka, bio je levičar. Sećam se, pričali su mi kako su za vreme okupacije ispod uglja u podrumu našeg stana u Svetogorskoj ulici krili Marksov Kapital i Komunistički manifest. Po završetku Drugog svetskog rata, otac je primljen u Partiju. Negde sedamdesetih, gledajući šta se događa i u šta se sve izvrglo, izgubio je iluzije i do kraja života bio prilično rezigniran.
Kao pravni istoričar, u jugoslovenskim naučnim krugovima bio je značajno ime, član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. U Srpsku akademiju nauka i umetnosti nikada nije primljen.
Zašto?
Zato što je, sa levičarskih pozicija, o nacionalnom pitanju polemisao sa Vasom Čubrilovićem i Radovanom Samardžićem.