Ратомир Рале Дамјановић: Мохамед Али, Роберт Фишер, Ђоковић или Новаков пут ка Итаки

Ђоковић је упао у казнену политичку машинерију када јој је најпотребнији. Новак је на неки начин политички затвореник. Тако је било и са Алијем. Тако је било и са Фишером

Новак Ђоковић (Фото: SETH WENIG/TANJUG/AP)

Показивали неком путнику околину: „Видите ли, господине, оно брдо тамо, то је некада био живи вулкан, а сада је угашен.“ „Какве будале“, помисли гост, „имали су вулкан а дозволили да се угаси.“

Пре шест година (10. октобра 2016), у јеку бројних славља због Новакових неочекиваних пораза, написао сам да „постоје победници чије победе нису само ствар спорта, који мењају и свет и свест и да су Роберт ФишерМохамед Али и Новак Ђоковић такви победници, односно да су у питању појединци који добијају митски ореол не само због спортских резултата. Оно што је заједничко овој тројици великих јесте супротстављање поретку у којем они немају право да постоје као личности. И један и други и трећи оспоравају идеју да то чине у име неке апстрактне или конкретне моћи и идеологије и политике, него промовишу индивидуалну и безусловну слободу и таленат као врхунске вредности.“

Мохамед Али није хтео да ратује у Вијетнаму (Фото: Профимедиа)

Филозофија која је сасвим у складу са схватањима прастарог аустралијског народа, Абориџина. Абориџини су веровали да у свакоме од нас живи вечно биће и посебно су прослављали напредак неког члана заједнице у талентима и мудрости. Веровали су у музику, поезију, игру и речи. Баш како је записао абориџински песник Кевин Џилберт: „Ми катедрале градимо од речи, не од камења“.

Три шампиона

Данас, шест година касније, чини се да је поређење ове тројице спортиста још више оправдано, јер је прогон непослушног достигао врхунац.

Али се побунио против америчке администрације. Одбио је да иде у Вијетнам. „Ја немам ништа против народа Вијетнама“, рекао је и завршио у затвору. Прогањали су га, одузели му титулу и забранили да се бори у рингу.

Боби Фишер игнорисао је америчке санкције Југославији (Фото: Профимедиа)

И Фишер се побунио. Супротставио се америчкој сили и диктату ФИДЕ у служби светских моћника, а 1992, упркос ембаргу САД, играо је меч против Спаског у Југославији. На питање новинара шта мисли о претњи своје Владе, без речи је размотао папир и јавно, пред свима, пред камерама, буквално пљунуо у њега. Највећи шампион кога је свет икад имао (тражио је од Југославије азил и држављанство, али му тадашња кукавичка админстрација – наша – азил није дала из страха од америчке адмнистрације) завршио је прогањан, уцењен, без права на азил у било ком кутку света и практично је отеран у смрт.

Новакова побуна је посебног кова јер је ударио на читав светски поредак. Ђоковић није прихватио налог планетарне Владе да се вакцинише. Оспорена је моћ корпоративног капитала и скривене мањине која одлучује у пирамиди власти и живота. Ујединио је против себе најмоћније земље света и сад је то већ побуна против Новака.

Ђоковић је упао у казнену политичку машинерију када јој је најпотребнији. Новак је на неки начин политички затвореник. Тако је било и са Алијем. Тако је било и са Фишером.

Контролисати и кажњавати то је смисао новог светског поретка. Надзирати, кажњавати, покоравати!

У томе Аустралијанци имају мрачно историјско искуство (истребљење Абориџина), као, уосталом, многе савремене и развијене државе које би неке периоде своје историје радо избрисале и на тај начин опрале своју прошлост. Упркос томе, већина таквих држава данас држи свету лекције из демократије и људских права.

Вековна, ритуална техника мучења, у савременом друштву софистицирано постаје техника надзирања и кажњавања. Непрекидни надзор појачава страх и сузбија вољу за било каквим протестом. Кажњавање без милости, уз одобрење потчињених и надзираних, прелива се у софистицирану технику мучења душе, ума, мисли, воље, изопштење из заједнице. Оптужени мора бити јавно изложен, жигосан, стављен на стуб срама, морају га сви видети и осудити и то доживети као тријумф правде која се спроводи у њихово име. На гиљотину краља! Који је ударио на поредак, на њих, на њихове феуде, који је срушио њиховог краља, грофа, елитног витеза белог спорта. И Претендента, који чека стрпљиво да овај абдицира.

Федерални суд Аустралије одлучио да Новак Ђоковић буде депортован

Власт тако ритуално обзнањује своју „над-власт“ (Мишел Фуко) и улива страх од помисли на било какав отпор. „Карактерни дефицит“ такве власти је очигледан пример „нехуманог приступа емиграцији“ пошто је она сама изазвала проблем због политичке коњуктурности, јер „владини званичници се нису понашали правично, разумно“, како је утврдио судија Ентони Кели.

Ти момци перфидно манипулишу осећањима затворених људи, у земљи која је цела постала један огледни затвор и парадигма специфичног стања свести коју је лако обликовати и усмеравати ка ирационалној мржњи. За то је довољно да „маси“ кажете да је пред њима кривац што су изоловани у својим становима ћелијама, да је он опасност по њихово здравље, да им се цинично руга, да ће им бити још горе због њега који мисли да може да буде изузет јер је изузетан и да може да путује куда год хоће јер је богат, не марећи за несрећу људи, да нема емпатије ни обзира, иако је бројним примерима лако доказати да није тако, и то у многим аспектима Новаковог подвига. При томе је било веома важно усмерити и пропагандну машинерију у истом правцу (отуда оркестрирани наслови: ОУТ!) и, разуме се, добити пристанак или бар ћутање тенисера који су подвргнути истом систему надзирања и обраде. Тај механизам власти и владања свешћу и мишљењем проверен је и потврђен безброј пута, а један од најбољих примера је пропаганда у време бомбардовање Југославије и Србије од стране НАТО пакта 1999. (Негде у позадини крије се и Новаково подсећање да се калио док су на Београд падале бомбе, чиме се одржава свест о почињеном злочину према једној земљи.)

Урлање светине

Далеко је све то од племените тениске игре, јер Новак својим вечним првим местом не руши само промовисани стереотип о изузетности других, оспоравајући им право на наследство и круну. Кад се српски играч пред великим аудиторијумом захваљује скупљачима лоптица, и то је за осетљиве уши равно субверзивној делатности.

Сви имају своје разлоге за сатанизовање Ђоковића (баците поглед на завршне слогове имена играча који су у врху!), укључујући и публику која се годинама идентификује са омиљеним победницима. Залуд његова наивна срчана кореографија, искрене сузе у Њујорку – они су то схватили као његово потчињавање и зато су аплаудирали. И кад се све сабере, ето суштинског одговора на питање „што Ђоковића не воле“ (на тој мантри гради се и овај прогон), иако се он јако труди да га заволе. (То се, наравно, односи само на један део света, и то онај чија је пропагандна моћ равна мрачним ауторитарним режимима.)

Руку на срце, велика је мука аустралијских власти.

Ако Новак заигра, то може бити велика политичка грешка коју бирачи не праштају. Ако му забране да игра, може то бити грешка коју не прашта историја.

Новак Ђоковић: Изузетно сам разочаран пресудом аустралијског суда

Али јавно мњење је већ толико по(д)буњено да је повратак Игри готово немогућ. Зато служи телевизија, интернет, друштвене мреже. Светина урла преко друштвених мрежа, учествује у кажњавању као некад на европским трговима приликом ритуалних јавних мучења осуђеника.

Али, шта је Ђоковићев грех?

То што хоће да игра тенис! Да буде најбољи у историји.

И Фишер је само хтео да игра шах. Да победи и противника и себе. Да буде најбољи међу најбољима.

И Мохамед Али је хтео само да боксује. Да буде шампион над шампионима.

Због Игре. Цео смисао је у Игри.

Дишите, Чубурци!

Мохамед Али, Роберт Фишер и Новак Ђоковић дигли су Игру на виши ниво као достигнуће људског бића. Дође тако тренутак када нације више нису битне. Ни границе. Када се граница повлачи вертикално са онима и према онима који су померали границе. Таквим шампионима свет мора да се поклони. И да им опрости неке мале људске слабости. Таквим шампионима свет мора да омогући да играју.

Али, обезбеђено је да момци с пиштољима могу да га покупе усред меча! Или у тај брејку, ако буде сервирао на 5-1. И то у директном преносу. Лисице на руке или нож у врат, као Моники Селеш…

Ратомир Рале Дамјановић (Фото: Немања Јовановић/Рас Србија)

Онај текст из 2016. године, који је прилично тачно предвидео шта ће се догодити у протеклих шест година, завршио сам речима да су „Вимблдон, Олимпијске игре и УС Опен само етапе у Новаковом победничком путу до потпуног остварења идеала Итаке као симбола куће и породице, које често апострофира Новак. Истински победник је само онај пред кога су постављене све највеће препреке. (Тако нешто је рекао Ник Киргиос!) Неко са лакшим препрекама не може да стигне на Итаку. Хомерска мрежа невоља прати само највеће. Они побеђују и у оном смислу на који указује Константин Кавафи у песми „Итака“, јер долазе до мудрости која им омогућава да схвате смисао путовања и значење Итаке.“

И ово са Аустралијан опеном је једна од таквих препрека. Типови који су онемогућили Ђоковића да игра избледеће из памћења људи, тачније биће запамћени само по „карактерном дефициту“ и великој штети коју су направили по јавни интерес, у одбрани „јавног интереса“.

Предлажем Аустралијанцима, било које вере да су или земље порекла, да дођу у Род Лејвер арену и да навијају за Ђоковића. Чак и кад не игра. Побуните се.

Диђеридо се прави од шупљих грана дрвећа (Фото: SHUTTERSTOCK)

Понесите бумеранг или абориџински музички инструмент диђеридо који се прави од шупљих грана дрвета, а користи се за церемонијална окупљања и ноћне плесове коробори. Инструмент може бити дугачак чак и до 4,5 м, због чега један његов крај обично лежи на земљи. То може бити проблем у тениском гледалишту. Али се и то може решити ако се усмери горе, ка небу. Тај инструмент производи дубок, резонантан и непрекидан звук, који се тешко подноси. Такав звук се добија дувањем специјалном техником кружног дисања без прекида.

Дишите, Чубурци!

Какве везе имају Чубурци Либера Марконија са Абориџинима?, упитаће се неко. Никакве, али имају везе са дисањем.

Нека нова аустралијска влада ће се Ђоковићу извињавати. Али, шта ће бити са нама осталима.

Аутор је радио новинар, писац и рецитатор

Наслов и опрема: Стање ствари

(Блиц, 16. 1. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , ,

1 reply

  1. Sjajan i veoma precizan „skener“ Raleta Damjanovica stavlja citaoca pred studiju slucaja, zasnovanu na simptomima. Kome to nije vec razjasnjeno neka vise puta procita. Delotvorno je.

Оставите коментар