Кључни проблем огледа се у поткопавању идеје политичког активизма у области климатских промена, рекао проф. Хамонд на предавању у организацији Института за европске студије

Филип Хамонд (Фото: Институт за европске студије)

У организацији Института за европске студије, 11. новембра 2021. године, одржано је предавање професора Филипа Хамонда (Philip Hamond) о климатским променама  и постполитичкој комуникацији. Професор Филип Хамонд предаје на академским курсевима о медијима и комуникацији на Универзитету Јужне обале у Лондону (ЛСБУ) и бави се анализом инструментализације и политизације савремених медија приликом извештавања о актуелним политичким и друштвеним темама. Аутор је и уредник седам књига и бројних научних чланака и поглавља у зборницима.

Подстрек за ово предавање, управо је књига проф. Хамонда под истим називом – Климатске промене и постполитичка комуникација, али и општеприсутна тема климатских промена у глобалном научном и политичком дискурсу. Како наводи аутор, фокус књиге је углавном на америчкој и британској политици у области климатских промена, као и улози грађана (јавности), медија, популарне културе и познатих личности у еколошком активизму. Стога је аутор у свом делу пружио значајне рефлексије о променама политичког контекста и дискусије у вези са климатским променама, које су нарочито уочљиве након Париског климатског споразума из 2015. године.

Излагање Филипа Хамонда (Фото: Институт за европске студије)

Говорећи о концепту постполитике/постполитичког, проф. Хамонд  истиче два приступа истом:

Први је уско везан за питање климатских промена и еколошких проблема и у оквиру њега су се искристалисала два погледа на политику заштите животне средине као постполитику – један, који поставља питања климатских промена и екологије изван политике, шире од политике, како би се зауставила сва неслагања јавности и други који наглашава хитност и ургентност ових проблема,  због чега нема времена за политику, већ мора одмах да се делује. Подизање свести о климатским променама, започело је у првој деценији 21. века и обележено је пре свега настојањем да се постигне консензус по том питању, да се зауставе све поделе, што је на неки начин и постигнуто укључивањем готово свих кључних друштвених актера у расправе о климатским променама (политичке партије, медији, грађани, корпорације). Штавише, радикално крило еколошког покрета, предлагало је да консензус о климатским променама, треба да постане кључна тачка политичке акције и социоекономске трансформације. Међутим, како истиче аутор, показало се да толика пажња није произвела много активности. Другим речима, губила се мотивација за политичку акцију и питање климатских промена је постало питање око којег се сви слажу и истовремено баријера за предузимање конкретних корака.

Други приступ концепту постполитичког, како наводи проф. Хамонд, јесте разумевање истог, као ширих процеса, поред питања климатских промена. Наиме, он наглашава да је раздобље од краја Хладног рата до Париског климатског споразума (2015), у целини окарактерисано „постполитиком” – сав политички ангажман око климатских промена и животне средине, у малој мери је мотивисао јавност, већ је више постао технократско питање, питање за научнике и експерте. Међутим, наведено није само одлика политике у вези са климатским променама, већ је реч о ширем феномену, о општим карактеристикама политике Запада током тог периода.

Освртом на постхладноратовски контекст и развој еколошких процеса, аутор указује на три општа проблема у вези са политиком заштите животне средине, па тиме и питањем климатских промена: најпре, реч је више о симулацији политике, а не стварној политици, што даље води и у промену начина на који јавност комуницира о јавно-политичким питањима –  од идеолошког ка „емоционалном”, готово „терапеутском” приступу и најзад, следи одбацивање идеје модернистичког политичког субјективитета.

Конкретно, питање климатских промена постаје политичко питање управо крајем Хладног рата, када водећи западни политичари уводе ово питање у јавни дискурс. Међу њима, аутор истиче британску премијерку Маргарет Тачер (Margaret Thatcher), која је међу политичким лидерима, прва заговарала заштиту животне средине и потребу за конкретним активностима међународне заједнице, те је у том смислу држала и значајне говоре у Уједињеним нацијама (United Nations) и имала важну улогу у Међународном панелу о климатским променама (Intergovernmental Panel on Climate Change). Тачерова је истицала да је главни проблем по животну средину, константно повећање броја људи и њихових активности, наводећи да је способност људи да се уједине у циљу смањења штете по животну средину, заправо тест колико далеко глобална заједница може стићи. Сличну агенду заступао је и амерички потпредседник Ал Гор (Аl Gore), сматрајући да је задатак очувања животне средине, нов организациони принцип у постхладноратовском периоду. Још прецизније, према његовом виђењу, заштита животне средине је тест колико америчко друштво може да се организује око тог питања у новим политичким околностима, те је и наглашавао да ће САД преузети водећу улогу, с обзиром на кризу кроз коју држава пролази.

Излагање бившег америчког потпредседника Ала Гора у пројекту 24 Hours of Reality (Фото: Climate Reality Project)

Међутим, под утицајем различитих околности и однос према проблему климатских промена се мењао, те проф. Хамонд наводи да су ове промене оличене најпре у осећају недостатка сврхе и мисије у деловању политичких елита западних земаља, те и у опадању мотивације и интереса грађана за било који јавни ангажман, њиховој индиферентности и скептицизму према политичким партијама. Отуда се након Хладног рата јавља потреба за новом мотивацијом и заједничким „непријатељем”, против којег ће се јавност борити. Истовремено и у погледу ангажмана јавности у области климатских промена, издвојила су се два приступа, како наводи проф. Хамонд – приступ одоздо на горе, који подразумева притисак грађана на политичаре, кроз еколошке покрете и кампање и њему супротан, top-down приступ, где ангажман јавности треба да буде подстакнут са врха, „одозго”, јер су људи постали апатични и незаинтересовани. Такође, већ поменути јавни говор о климатским променама, који је добио емоционални и терапеутски карактер, оличен је управо у наступима потпредседника Ала Гора. Наиме, говорећи о свом детињству, породици, губицима и осећањима у вези са тим, он добија морални ауторитет да дискутује о проблемима заштите животне средине и постане водећи глас у тој области. Како закључује проф. Хамонд, реч је општем преокрету од рационалне политичке аргументације ка емоционалном ангажовању, како би се превазишао демократски дефицит у области политике заштите животне средине. Најзад, трећа промена, која, како истиче проф. Хамонд, није тако очигледна, али је кључна, тиче се подривања човека као политичког актера, што је део ширег проблема антихуманизма.

Аутор се у свом излагању осврнуо и на улогу појединих познатих личности из области музике, глуме и других сфера, у промовисању еколошког активизма (Леонардо Дикаприо: „Хитно је потребна велика промена, масовна колективна еволуција људске расе”;  Грета Тунберг: „Стоп са причом и политиком, потребно је радити нешто”; папа Франциско: „Климатске промене изазване људским фактором су научна стварност и њихово одлучно ублажавање је морално и религијско питање за човечанство”; Наоми Клајн: „Нема алтернативе политичком ангажману”). Ипак, овај активизам познатих личности, како наводи аутор, у коначници, такође представља својеврсну симулацију политике, с обзиром на питање стварних резултата и тога, да ли заиста инспиришу јавност на акцију или је иста привучена само њиховом популарношћу. Другим речима, може се рећи да, истакнуте личности, указивањем на проблеме животне средине, на неки начин пре олакшавају процес комуникације елита него што подстичу стварни ангажман грађана.

Обраћање Грете Тунберг у Давосу 2020. (Фото: Њујорк тајмс)

Значајна промена од 2016. године, услед растућег популизма и великих политичких промена (Брегзит, избор Доналда Трампа за председника САД, итд), јесте да неангажована јавност, постаје „превише ангажована” по питању климатских промена. Последично, дошло се до тога, да су данас политика и циљеви у области заштите животне средине наметнути, тежи се избегавању стварног учешћа грађана, што се постиже тзв. гуркањем (nudge ефекат), подстицањем на конкретно понашање сталним излагањем сугестивним порукама путем медија, реклама, друштвених мрежа, итд. Тако се, како наводи аутор, заправо манипулише људима и настоји да се суптилним убеђивањем избегне њихово неслагање у погледу одређених политика заштите животне средине.

Напослетку, проф. Хамонд закључује да се кључни проблем управо огледа у поткопавању идеје политичког активизма у области климатских промена, те да људе не треба „гуркањем” подстицати да се понашају на одређени начин, већ треба деловати рационално-политички.

Слађана Ћурчић,
Институт за европске студије

Прочитајте још

• Роџер Пилк: Мој несрећни живот климатског јеретика
• Клаус-Дитер Делер: Надменост и ароганција проповедника климатске катастрофе
• Nino Raspudić: Gretenizam – zadnji stadij kapitalizma

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Запад, Слађана Ћурчић, Филип Хамонд, активизам, климатске промене