Вилијам Валичела: Џосаја Ројс и „религијски парадокс“

Вера, и пасивна и мистична интуиција посвећеног, изгледа да зависе прво од признања да смо природно слепи и беспомоћни и неуки, и безвредни да знамо, сами по себи, било коју спасоносну истину

(Сајт Вилијама Валичеле, 28. 9. 2021)

Како утврдити аутентичност наводног откривења?

Постоје тешка питања о могућности и актуелности божанског откривења. Испитивање неких идеја запостављеног филозофа Џосаје Ројса (1855–1916) из „Златног доба америчке филозофије“ помоћи ће нам да разјаснимо нека од питања и проблема. Један од тих проблема гласи: како у конкретном случају знати да је наводно божанско откривење аутентично? Пре него се позабавимо овим питањем, да прво поставимо ствари.

Десно на слици је Џосаја Ројс, лево Вилијам Џејмс; кад су америчком филозофијом почели да доминирају ликови попут Виларда Ван Ормана Квајна и Ричарда Рортија, у питању је свакако била дегенерација

  1. Брига за спасење је суштински елеменат религије. Веома је тешко дефинисати религију, у смислу да се назначе нужни и довољни услови за ваљану примену овог термина, али сам сагласан са Ројсовим гледиштем да је есенцијална особина било чега што је вредно назвати религијом брига за спасење човека (The Sources of Religious Insight, Charles Scribner and Sons, 1912, стр. 8). Религијски објекат је оно што помаже да укаже на пут спасења. Средишњи постулат религије јесте да „је човеку потребно да буде спасен“ (стр. 8-9). Али спасен од чега? „… од неког огромног и универзалног терета, од несавршености, од неразумности, зла, беде, злог усуда, недостојности или од греха“, објашњава Ројс (стр. 8).
    Религијски посматрано, наше стање је бедно и злехудо (wretched). Бедни нису само болесни, невољени и сиромашни – сви смо, чак и они који се рачунају у добростојеће. Религијски осетљиви су свесни нашег стања, други га скривају од себе самих тако што се урањају у паскаловске разбибриге (divertissement). Као да смо пали с вишег стања, свог истинског и исправног стања, у ниже, и наш осећај бедности показатељ је нашег пада. Ми смо у злехудом стању из ког нам је потребно спасење, али нисмо способни да се спасимо сами, сопственим напорима, били они појединачни или колективни.

Вилијам Валичела: У неке ствари није погрешно веровати на основу недовољно доказа

  1. Потреба за спасењем. „Човек је бескрајно потребитo биће“ (стр. 11). Али потреба за спасењем, за оне који је осећају, је највиша. Та потреба зависи од две једноставније идеје:
    а) Постоји више исходиште или циљ људског живота у односу на које су други циљеви залудни (стр. 12).
    б) Човек какав је сада, или какав је природно, у опасности је да пропусти досезање свог највишег циља, остварење највишег добра (стр. 12).Држати да је човеку потребно спасење значи истовремено прихватити и а) и б). Образложио бих то на следећи начин. Религиозна особа види наш садашњи живот, наш природни живот, као радикално мањкав, мањкав од самих корена (radix) па навише, као фундаментално незадовољавајући; она осећа или с времена на време наслућује могућност Вишег Живота: осећа да је сама у опасности да пропусти овај Виши Живот или истинску срећу. Ако вас ово не дотиче, усудићу се да кажем да немате религијских склоности. Неки људи их немају, и око тога се ништа не може. С њима није могуће расправљати о религији, пошто за њих она не може представљати ништа стварно.
  1. Религиозни увид. Ројс је дефинисао религиозни увид као „…увид у потребу и у пут спасења“ (стр. 17). Нико ко није осетио потребу за спасењем не може узети религију за озбиљно. Али потребан нам је религиозни увид који би нам показао да нам је заиста потребна, и који би нам показао пут ка њему.
  2. Ројсово питање. Ројс је упитао: који је извор религиозног увида? Увида у потребу и пут спасења? Многи ће указати на божанско откривење кроз Свето писмо или кроз цркву као примарни извор религиозног увида. Али овде Ројс уочава парадокс који је назвао религијским парадоксом, или парадоксом откривења.
  3. Парадокс откривења. Претпоставимо да неко тврди да је примио божанску поруку у вези са божанском вољом, божанским планом, потребом за спасењем или у вези са било којом другом повезаном темом. Ова особа би се могла упитати „како разлучује божанско откривење од других врста саопштења?“ (стре. 22-23). Како се наводно откривење посведочује? Која су обележја или критеријуми по којима га препознајемо као аутентично? Обележја морају бити у верниковом уму пре прихватања откривења као ваљаног, пошто на основу преиспитивања наводног откривења на основу ових обележја верник закључује да је аутентично. Особи је потребно „претходно познавање природе и обележја, и да тако кажемо, потписа божје воље“ (стр. 25). Али како створење коме је потребно спасење полаже право на претходну упознатост са обележјима истинског откривења?

Вилијам Валичела (Извор: Лична архива)

Парадокс укратко представља то што изгледа да једино откривење може да обезбеди оно што је потребно да би се могла посведочити аутентичност извештаја као откривења:

Вера, и пасивна и мистична интуиција посвећеног, изгледа да зависе прво од признања да смо природно слепи и беспомоћни и неуки, и безвредни да знамо, сами по себи, било коју спасоносну истину; и да упркос томе инсистирамо на том да смо способни за једну веома узвишену врсту знања – да смо способни, наиме, да разлучимо Божји глас кад га чујемо, да издвојимо Божје откривење од свих других извештаја, да будемо сигурни, упркос свој својој безвредној неукости, да је божански вишњи живот који изгледа да нам се обраћа у тренуцима наше интуиције оно што за себе каже да јесте. Ако, стога, постоји гордост интелекта, зар не изгледа да постоји подједнако и гордост вере, и претенциозност укључена у подухват просуђивања да су неке од наших најслабије артикулисаних интуиција непогрешиве?

Вилијам Валичела: Ништа није свето?

Свакако да је ово истински проблем, и то проблем за разум“ (стр. 103).

Да ли је у питању истински (genuine) проблем или не? Можемо ли се позвати на ауторитет учења цркве како бисмо га решили? Претпоставимо за тренутак да је учење у погледу спасења и начина доласка до њега артикулисано на црквеном сабору. Оци који му присуствују расправљају између себе, стижу до неког резултата, и тврде да је он инспирисан и посведочен Светим Духом. Али које је обележје које потврђује наводно сведочење Светог Духа? Како они знају да их је инспирисао Свети Дух а не нешто друго, попут њихове сопствене подсвесне жеље да дођу до одређеног исходишта? Управо ово је Ројсов проблем.

С енглеског посрбио и приредио: Милош Милојевић



Categories: Посрбљено

Tags: , , , , ,

11 replies

  1. Најпрво ћу се вратити на један давнашњи мој коментар у којем сам се осврнуо на парадокс као проблем за разум – поменуо сам градиво из биохемије, контролу изградње протеина, где оно што се изграђује истовремено и контролише своју изградњу, свеколика контролна устројства јесу саме беланчевине. Ко онда контролише изградњу “ контролора “ ?! Научењаштвом, разумским, малоразумским тј. човечијим напором одговор се проналази у бесловесном прихватању противеручности као превазилажењу исте тако што ћемо рећи да је нема, “ контролори “ су “ еволутивни искорак „, “ омнипотентни „, свемогући јер је наука свемогућа – ако наука зна да појасни и открије “ Кребсов циклус и свемогућност “ ацетил коензима А „, онда је можна, свеможна да појасни и открије контролу изградње беланчевине… Тај низ научне свемогућности одмотава се унатраг све до “ мислим, дакле постојим „… Јадно и банално, посве научењачки. Не постоји гордост ВЕРЕ. ПОСТОЈИ БОГ. ТРОЈИЧНИ ЈЕДНОСУШТНИ СВЕДРЖИТЕЉ. Његов позив, свепрожимајући и свеприсутни, позив на СПАСЕЊЕ, и мој одговор, И НИЊЕ И ПРИСНО ЈЕСТЕ кроз Њега, у Њему, ради Њега, са Њим, кроз тајновиду Боголикост вазда залучену у СРДЦУ, као “ контролор наше изградње, као контролор нашег усиновљења, Богоподобија, Спасења…“ Вера је ОСЕЋАЊЕ ! Мој доживљај “ парадокса „, противуречности Откривења ЈЕСТЕ ОСЕЋАЊЕ ! ОСЕЋАЊЕ РАДОСТИ И ПРОСЛАВЉЕЊА, БЛАГОДАРНОСТИ И ВОСХИЋЕЊА САБОРНОСТИ СПАСЕЊА, како кроз Откривење, тако и кроз Ваплоћење које је једнако противуречност за мали разум, а најголемија Радост за чисто Срдце…
    Наведени “ Ројсов проблем “ благодатно и без труна гордости, без научењачке празнине и простоте, у Откривење кротко преводи и доводи на Извор Живе Воде, на пример, Павле Флоренски својом дискурзивном интуитивношћу и интуитивном дискурзивношћу, али и за то је неопходна безусловна Вера, која чистом срдцу и просветљеном уму, те смиреној души дарује исцељујуће условно знање – Мудрост… А Павле Флоренски у мудрости стоји…

    19
    2
  2. Користих реч контролор, а радо бих је заменио са делопазитељ…

    10
    1
  3. Химна Свевремену

    Усупрот зловремену
    Молитву чантам
    Своју свакодневну
    Химну Свевремену

    Кушам трпљење
    Вјежбам стрпљење
    Дишем смирење
    Чекам спасење

    Дођи, Оче наш благи
    Истину и љубав донеси
    Свима што су ми драги
    Спремни да смо, кад се деси

    Момчило

    11
    1
  4. Смрт не постоји

    Смрт не постоји
    Само живот вјечни
    Смрти се не боји
    Ни пијесак ријечни

    Просијан кроз сито живота
    Тек кад роди зрно злата
    Остаје у њему сва љепота
    А не златан тељиг око врата

    Ријека живота тежи мору
    Мијења нам облик, даје зор
    Нове очи за нову зору
    Нове уши за анђела хор

    Смрт не постоји
    Собом то знамо
    Страх нас се боји
    Кад Пут корачамо

    Момчило

    12
    1
  5. Страх од смрти (1)

    Годинама
    ја се бријем на слепо
    у беспрекорно чистом огледалу
    нема места за очи
    несиметричност лица никад нисам
    нарушио резом рођеним у дрхтају руке
    све до јутрос
    када сам угледао твоје очи на лицу
    савршене симетрије
    два црна сунца нераспорена зеницом
    равнодушна према виличној
    слепоочној чеоној јагодичној кости
    чије дужине и распореди откривају
    тајну златног пресека
    рукопис архитекте свемира
    чије си ти ремек – дело
    дубок и прецизан рез
    пролазим кроз крвљу испрска о огледало
    ослобођен бола ништавилом што цури
    из твојих очију у сузама које немају сенку

    Страх од смрти (2)

    Годинама
    ја се бријем у тишини
    у беспрекорно чистом огледалу
    нема места за уши
    шумно дисање кроз нос
    пљускање бријача по води
    не прелазе праг чујности
    све до јутрос
    кад сам твој глас чуо
    био је то звук великог праска
    “ Сажимање материје до непојамне густине под утицајем силе гравитације има за резултат коначност Лудолфовог броја “
    дубок и прецизан рез записао сам последњу децималу
    пре него што ћу проћи кроз
    крвљу испрскано огледало

    Овим својим неуким слободним стиховима опростио сам се од пређашњег ђавоиманог, фаустовског живота, од науке и просветитељства, хуманизма и малограђанштине, нихилизма и материјализма, постао сироти Боготражитељ, стао на молитвени камен, одговорио на позив Творца, закорачио у покајање, У ВЕРУ, НАДУ И ЉУБАВ, то је моје Откривење…

    15
    1
  6. Kako su smesni svi filozofi sa svojim bezboznickim teorijama prema prvom Zoranovom komentaru. Hvala Bogu na tome!

    18
    2
  7. Момчило,
    Далеко сам од стручњака за поезију, али се усуђујем да приметим како су Страх од смрти 1 и 2 ваши најбољи стихови које сам прочитао на овом лепом месту.
    Од Бога Вам здравље.

    14
    1
  8. @Зоран Николић (Ваљево)

    Ваш Пут је пут којим бисмо сви требали кренути. Кад прикупимо довољно храбрости. Кад нам око назре трептаје свјетлости у тмини око нас.
    Ваистину!

    8
    1
  9. @Milgram, @Момчило

    Богу Тројичноме слава и хвала за све.

    7
    1
  10. @AI

    И мени се свиђају ти стихови. Али нису моји. Ваша похвала иде на адресу Зорана Николића. Он се до сада показао као узор за нас остале„ којим треба кренути. А његови стихови су један од путоказа. Андрић то назва „Знакови поред пута“.

    12
    1
  11. @Момчило
    Многопоштовани,
    Већма је довољно што су моји скромни стихови кроз коментар @Al стављени у Ваше перо. Навршена мера похвале и части. Моја је тек благодарност, Вама најпрво…

    8
    1

Оставите коментар