Илустрована политика: Кад попадија полаже марксизам и самоуправљање (1983)

Драган Сарачевић је био квалификовани металац. Изненада је оставио струг и обукао мантију. Свештеникова супруга попадија Милева својски учи основе марксизма и социјалистичког самоуправљања за испит

Јездећи Интернетом човек може свашта да нађе. Тако смо набасали и на текст из Илустроване политике који, верујемо, добро илуструје и што нам је овако – како у СПЦ тако и шире. Свештеник, бивши металац и члан Партије, не каје се што је напустио фабрику, „мирније живи“, а и кад одвоји од уста може да скокне до Мајорке. Истовремено супругу, као искусни партијац, подучава марксизам и самоуправљање. Сеоски уча, председник Партије, попадији као награду спрема учлањење у Савез комуниста. Није „Три карте за Холивуд 2“, није ни 1953. година – већ је 1983. а „друг Тито“ је рахметли већ три лета…

Струг заменио кандилом

Село Моравци поред Ибарске магистрале надомак Љига. Центар овог лепог места годинама је био на његовом крају: ту где су данас школа и црква. Некад су ту биле Општина, три кафане, две трговине, ковачница, вашариште и стециште овдашњих сељана, путника и намерника. Кад је после рата два километра ниже подигнут задружни дом и кад је у њему и око њега, углавном почео да тече живот села, бивши центар је почео полако да одумире. Млађи су одлазили у потрази за послом у оближњи Љиг и Лазаревац или за Београд а старији су умирали, углавном, по редоследу. У овом некада веома живом кутку Мораваца сад се једино чује граја малобројних ђака из оближње школе и понекад звона са суседне цркве.

Али, крај се недавно подмладио. Из рудничког села Шилопаја овамо је стигао млади и наочити свештеник Драган Сарачевић са супругом Милевом и двоје деце.

Ништа необично, али није баш тако.

Драган је доскора био квалификовани металац, радник у познатој горњомилановачкој фабрици „Металац“. Изненада је оставио струг и обукао мантију.

Затекли смо га како прекуцава рукопис своје књиге о Хаџи Ђери, некадашњем игуману бившег Моравачког манастира (сада цркве), коме су Турци у доба оне познате сече кнезова у Србији овде одсекли главу и однели је у Београд. Свештеникова супруга попадија Милева, на другом крају стола својски је учила основе марксизма и социјалистичког самоуправљања. Предстоји јој ускоро испит из овог предмета у Центру за обуку радника у трговини у Ваљеву.

Ето док се њен супруг исписао из радничке класе, попадија хоће да постане – продавачица.

-То што сам супруга свештеника – каже Милева Сарачевић – не спречава ме да будем свој човек и имам своје занимање и парче хлеба… Неће то сметати ни вери, ни друштву, ни нама… Напротив, свима ће користити. Ми смо млади и савремени људи и не желимо да робујемо неким старим схватањима да попова жена треба да буде само – попадија.

У кући им је све, што народ каже, на електрику, па и грејање. Иако тренутно нема струје, топло је. За сваки случај су оставили у дневној соби добру стару бубњару која поиграва од топлоте па смо се поштено на овој зими раскравили. Домаћин нас уз то, нуди добром старом ракијом каква може да се нађе само у свештеничкој кући. Смркава се па Драган упали велику славску свећу.

Од сарадника листа…

-Како сам постао металац, па после тога свештеник? Па, лепо – отпоче причу Драган Сарачевић.- Након основне школе 1968. године из родног села Шилопаја сам отишао на занат у гоорњомилановачки „Металац“ и постао ученик у привреди. У фабрици сам учио занат а поподне у школи теорију. И једно и друго ми је ишло од руке. Био сам вредан радник и одличан ученик. У слободним часовима сам у тамошњим Дечјим новинама помагао у цртању оног њиховог чувеног стрипа за децу о неустрашивим јунацима из рата Мирку и Славку. Правио сам илустрације за часописе Расковник и Сунцокрет. Био сам врло активан у свим друштвено-политичким организацијама у фабрици и граду па су ме већ у другом разреду свечано примили у Савез комуниста.

Стрип „Мирко и Славко“ (Извор: Никад робом/Блиц)

Домаћин док прича, стално нас нуди јелом и пићем. Његова супруга из суседне собе се извињава што то не чини. Повукла се тамо да нам не смета и уз свећу учи ли учи марксизам и самоуправљање.

-Морам- вели.- Ускоро полажем испит а градиво је прилично тешко и обимно.

-Ја сам то савладао као ништа и добио одличну оцену – каже смешећи се свештеник Сарачевић.

-Лако је теби било кад си био политички поткован – вели му попадија.

-И јесам вала. Кад су ме примили у Партију, постао сам политички још агилнији. То ми није сметало да, како се то по војнички каже, школовање завршим као „први у класи“, постанем квалификовани металац. Одмах сам добио запослење у фабрици и свој фабрички струг. Али поред фабричке машине набавио сам и писаћу и узгред у слободним часовима завршио дактилографски курс. И даље сам тезгарио у „Дечјим новинама“, али не само цртајући већ и пишући.

Попадија Милева нас за тренутак прекиде. Извињава се и моли супруга да јој објасни нешто о надлежностима радничког савета у СОУР-у. Није јој, каже, нешто јасно.

И објасни јој потанко.

Свештеник Драган настави да нам прича како је 1972. отишао у војску у Бијељину и како је поред војничких обавеза сарађивао у војничком листу Народни борац који је излазио у Сарајеву.

После војске се вратио поново за свој струг у фабрици „Металац“. Али, тада овом, иначе угледном предузећу, нису цветале руже. Роба се слабо продавала, пословало се с губитком, радници су примали минималне личне дохотке. То им се није свиђало па су сви, наравно и Драган Сарачевић, настојали да помогну предузећу и радом и саветима.

… до богословије

Сарачевић о томе прича:

-На партијским састанцима, радничком савету, зборовима радника и у разговору са руководиоцима говорио сам, указивао, критиковао без длаке на језику, све у жељи да нам буде боље. Тако сам бар мислио и желео. Али, појединим људима та моја добронамерна иступања се, изгледа, нису свиђала. Једног дана су ми одбрусили: „Ти, Сарачевићу, стално попујеш… Што не идеш у попове?“ – Е, то ме је грдно увредило и наљутило. Јер нисам само говорио, него сам и својски радио за бедну зараду. И решим. Е, вала, отићи ћу! Одмах сам дао отказ, спаковао ствари и кренуо у Београд право у Патријаршију да тражим да ме приме у богословију.

За тренутак застаде, подстакну ватру па настави:

-Идући према Патријаршији на Косанчића венцу сам прошао поред зграде на којој је писало Ликовна академија. Застао сам као укопан. Нешто ме је штрецнуло и у мени проговорило: „Стани Драгане, ти си обдарен за цртање. Што не би покушао да се упишеш на Ликовну академију!“ Уто се зачуше звона са Саборне цркве. Никад ми се дотад звук црквених звона није учинио тако лепим и привлачним иако сам одрастао поред цркве у Шилопају коју је подигао мој деда. У души ми се нешто ломило. Био сам просто разапет између Патријаршије и Академије. Таман сам хтео да пођем даље кад из Академије истрчаше раздрагани младићи и девојке, студенти Академије са блоковима и цртежима под мишком и бојама и четкицама у руци. И ја се вратих и уђох на факултет и право у канцеларију код секретара. Кажем ко сам, шта сам, покажем и своје цртеже које сам понео и питам их да ли могу да се упишем на Академију. „Можеш“, каже ми љубазно секретар, „ако положиш пријемни испит који је кроз месец дана“. Вели ми још: „Припреми се и дођи“ и ја одлучих да окушам срећу. Изнајмио сам собу недалеко одатле, спријатељио се са студентима и они ми препоручише једног академског сликара који спрема ђаке за пријемне. Одлазио сам свакодневно на часове, цртао и дан и ноћ. Али, нисам имао среће, нисам положио пријемни. И право у Патријаршију. Тамо су ме одмах примили. Тада сам се вратио у Горњи Милановац у фабрику. Рекао сам: „Другови, ја сам вас послушао, отишао сам у попове. Враћам вам партијску књижицу јер то двоје не иде заједно“. Било ми је, признајем, тешко јер мој отац Владимир је био седамнаест година члан Савеза комуниста.

Бесплатно венчање!

Бивши металац и несуђени сликар Драган Сарачевић и у богословији је био међу најбољима. Школовање траје пет година а он је богословију завршио за три и по године са одличним успехом и обукао свештеничку мантију. Прво је службовао у родном селу Шилопају, у задужбини свога деде, а онда је премештен у Моравце где ужива добар углед и код народа и код власти. Помаже и једнима и другима.

-Да ли сам задовољан, да ли се кајем што сам напустио фабрику, питате ме – каже свештеник Сарачевић.- Јесам… Мирније живим иако и овде као и тамо у фабрици, што народ каже, „и над попом има попа“. Колико зарађујем? Зависи колико људи се роди, умре, слави, свети водицу, венча се… Заправо, колико тражи моје верске услуге. Имам бесплатно стан а припада ми новац од опела, крштења, сечења колача, освећења водице… Венчање не наплаћујем. Ја сам једини свештеник у земљи који тако ради. То сам сам одлучио. Велим, то је преломни тренутак у животу сваког младог човека, ту млади почињу заједнички, нов живот, па нек им је макар то бесплатно, бар од мене. Иначе, зарађујем два до два и по стара милиона . Али, ето, издржавам и школујем супругу и двоје деце. Имам кола, којима обилазим парохију, излазимо често у кафану да слушамо музику и да вечерамо, идемо у биоскоп, скокнемо и до Београда да нешто купимо и да погледамо неку представу у позоришту или неки концерт. Идемо на море. Прошлог лета смо летовали на Мајорки у Шпанији. Волим да радим, али и да живим као и сви млади људи.

Док смо разговарали, у кућу бану учитељ Мило Ивановић са супругом која је продавац у сеоској трговини. Учитељ и свештеник су одлични пријатељи. Прву школу у Моравцима је основао Хаџи Ђера у манастирском конаку 1788. Зато је школа носила име овог народног трибуна. После рата, међутим, некоме је то сметало па је Хаџи-Ђерино име закречено. Али, зато једна преостала кафана у Моравцима носи назив „Хаџи-Ђера“. А управо је због те несрећне кафане уча, који је уз то секретар партијске организације у селу, навратио код попа. Кафана је постала стециште друмских проститутки које возачи камиона на Ибарској магистрали овамо доводе или одводе.

-То је брука за цело село, за све нас- кажу учитељ и свештеник и саветују се шта да раде. Ишли су веле, у СУП у Љигу и тамо су им рекли да би све те девојке луталице могли да похапсе, али ко ће у затвору да плаћа њихово издржавање кад је општина сиромашна. И сад уча и поп такође не знају како овом злу и бруци да стану на крај.

Поред свега овога они имају још једну бригу која их такође прилично мучи. Један наш човек се вратио из Америке, где је дуго живео, и населио се у Моравцима. Са собом је довео жену Чехињу која припада такозваној секти Јеховини сведоци. И сад она врбује сељаке да се приклоне овом роду.

Учитеља то брине по партијској а попа по православној линији. Али обојица се на крају сложише:

-Шта можемо, по Уставу слобода вероисповести је загарантована. Свештеник Сарачевић нам на крају показа своју књигу о Хаџи Ђери која ће ускоро бити штампана.

-Установио сам – вели – између осталог, где се у црквеној порти налази гроб Хаџи-Ђере о чему се до сада само нагађало.

После неколико дана путовања по западној Србији пут нас је опет навео кроз Моравце. Кад нас је спазио, свештеник Сарачевић сав радостан, истрча пред нас.

-Свратите на част, моја поша (тако он тепа попадији – примедба Б.М.) положила марксизам и самоуправљање као од шале!

Учитељ Мило Ивановић, који се ту затекао, каже нам у поверењу:

-Попадију ћемо да предложимо за члана Савеза комуниста…

Богосав Марјановић, Снимио: М. Чекић, Илустрована политика, 1310, стр. 32-33, 13.12.1983.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Сајт СПЦ)



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , ,

5 replies

  1. Dragan Saracevic je raskolnicki pop koji je par godina bio rascinjen u Australiji. Cisto da se zna

    18
    1
  2. Данас је слична ситуација . Рокери , панкери , кафански певачи , чији обожавалац је и сам госп. Перић одједном постају свештена лица и циркусанти који увесељавају народ играјући фудбал , скачући из падобрана , бавећи се бизнисом а све са циљем да свесном делу верујућег народа огаде веру и СПЦ . Мислим да им то , поред све насилније пропаганде , неће успети јер они који воле циркус и даље ће га волети а они који су свесни и верни остаће чврсто у вери . Мислим да дотични не схватају да „ џабе крече“.

    17
    5
  3. Види Србине,овај текст је тачан за оно време и потребе политичког тренутка јер би сада неизоставно морало да се напомене да су Сарачевићи ктитори лепе цркве у Шилопају код Такова…Сарачевићи су у Краљевини Југославији били власници и Извозне банке(сувласник министар Драшковић убијен у Делницама)…Речени Драган је добар човек немирног духа и као такав виђен у Такову пре путовања у Аустрелију где је по његовим речима одлазио у неко украинску цркву,те отуда је могућа Момирова опаска…Толико о тома.

    10
    8
  4. Е @takovac,

    ако си приметио ових дана јавио се коментарима читалац истоветног имена и пребивалишта, занимање не помиње. Види се да прати ал’ умало СС да прогласи за секту, одрече се СС док си рек’о кекс, сваком коментатору је одбрусио. Добар човек немирног духа, рече ти и подсети ме тим речима на њега.

  5. Има и бољих и смислом набијенијих случајева – окидача, али и ова прича из срца живота, са додацима из коментара, би добронамерном делу „националних делатника“ могла да послужи бар као задршка пре него што на било који начин поново напишу претходно у мишљењу подразумевано – ми. Да већ једном аман кажу о којима нама тачно говоре као о субјектима политичког а не полит-водвиља, као носиоцима тзв. идентитета а не менталитета, баштиницима традиције а не фолклора.

Оставите коментар