Необично је што се наша премијерка није сетила да на Рамино лобирање одговори позивом државама које су признале Косово да га повуку
Ана Брнабић (Фото: Танјуг)
Ни почетак овогодишњег јесењег заседања Генералне скупштине Уједињених нација није прошао без лобирања албанског председника Владе, Едија Раме. Он је, као што обично чини, и сада позивао оне државе које још нису признале Републику Косово да то учине: „Све док то не ураде, Генерална скупштина неће бити потпуна без једне државе нашег региона.“
А имао је још „поучних реченица“ које вреди забележити:
„Сваки дан без договора о међусобном признању Косова и Србије представља изгубљено време за младе генерације обе државе… Признање Косова било би признање нове реалности у Европи… Само ће мудрост и храброст ослободити Србију њене прошлости...“
Уз сву дрскост којом је обележио свој наступ, додао је и да његова земља подржава дијалог Београда и Приштине као једину могућност, а што све у слободном преводу гласи „Хајде да се договоримо, па да буде како ја кажем“.
Еди Рама (Фото: Питер Фоли/ЕПА-ЕФЕ)
Председница наше Владе, Ана Брнабић, такође је говорила на седници Генералне скупштине о Косову. Њено излагање подсећало је на уобичајене изјаве које се непрекидно чују: оптужбама Шиптара да с једне стране не поштују потписане споразуме, док са друге настоји да разним средствима што више загорча живот преосталим Србима на Косову и Метохији и натера их да се „добровољно“ иселе.
Обраћајући се затим новинарима, а вероватно осећајући потребу да бар тада нешто каже поводом Раминих лобирања за Косово, изјавила је како је најбољи одговор на злоупотребу говорнице у Генералној скупштини то дао Генерални секретар Антонио Гутерес који јој је рекао да Косово за УН није држава, а на чему му је она у име државе Србије захвалила.
Звучи, ипак необично што се наша премијерка није сетила да на Рамино лобирање одговори позивом државама које су признале Косово да га повуку „отпризнавањем“, што је необично ружна али и омиљена реч наших политичара.
Није се сетила или јој је можда „Шеф“ скренуо пажњу да не „таласа“?
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар